Три депутације/ПОЈАВА II
| ←ПОЈАВА I | Три депутације Писац: Драгутин Илић ПОЈАВА II |
ПОЈАВА III→ |
(Тамбуре и граја са подврискивањем чују се све ближе и ближе. Прозорче се лагано отвара; Бранко прекорачи једном ногом кроз прозор и пола у соби а пола на прозору још шапуће гомили).
БРАНКО (прст на уста): Пст! Чекајте, прво да нагњечим постељу. Јаој, само да знате какве ноктиће има она мачкица! А обећао сам јој да ћу ове ноћи остати код куће.
ЈУЛИЈЕ: Мај; та нам може још и очи изгребати.
СЕША (за себе): О, кад бих само смела!
БРАНКО: Па онда, обиђете с оне стране; тамо од башче, где је соба моје мале Секице, Сеше; тамо ударите у тамбурице. (ови се уклоне). Тако! А сада на посао (гњечи рукама постељу). Није право што сам јој дао реч, да ћу сву ноћ остати, па је, ето, преварих. Но ништа за то, Сеша још спава, а кад се пробуди наћи ће све у реду.
СЕША (која се увдржавала дотле од смеха, гледајући како Бранко гњечи постељу, прспе у смех).
БРАНКО (изненади се): Шта-а ? (Сеша се једнако смоје)
СЕША: За име света, не гњавите ту постељу тако душмански!.
БРАНКО: Ао, лопове мали, како ме ухвати!
СЕША: Ала сверовасте!
БРАНКО (ухвати је за подбрадак): Но, но, но! Та погледај само, како је лепа зорица, па мирисна, па тако свежа, тако јасна као окце у моје малене Сеше. Доћи из бечке прашине у Фрушку Гору, помисли само, у Фрушку Гору, па се заробити нзмеђу ова четири зида, као искушеник у ћелији...
СЕША: Али ви сте ми обећели, да ћете ову ноћ провести дома: бар ову једну ноћ. Ех, да знате само шта сам тиме сада изгубила?
БРАНКО: Доиста?
СЕША: Зар је то било забадава што вас замолих да останете? Чика Лука вас ружи на сва уста; вели, да сте ви један анархиста, а ваши другови упропаститељи српске младежи: почели сте, каже, да развраћате и шокчите Српство.
БРАНКО: Зар баш тако?
СЕША: Вели. откако сте отишли у Беч на науке, запали сте у канџе антихриста, ромог-дабе... (смеје се). Збиља знате ли како он назива Вука? — Роми-Даба! Каже, ћопав као ром-даба, па и име му прождрљиво; а ви сте...
БРАНКО: Но, но, кажи ми! Ти знаш да се ја никада не љутим, а особито на мога старог „дјетоваспитатеља“ Чика Луку.
СЕША: ...Ви сте развратник!
БРАНКО: Охо!
СЕША: То јест, он то каже.
БРАНКО: А ти?
СЕША: Ех, ја сам нешто друго... ја... ја
БРАНКО: Но, шта ти?
СЕША: Ја нисам стара као што је он, нити шмрчем бурмут, нити ме се тиче његово „поведеније сербске младежи“
БРАНКО: Браво, Секице; па после?
СЕША: Каже да сте издајник светога Саве и српске будућности, да сте — јотовац.
БРАНКО: А ти?
СЕША: А ја?... Ено!... (покаже прстом на таблу).
БРАНКО (изненађен): Живела, Сешо! — Оно ти написала?
СЕША: Јесте! Њему у инат! О, немојте мислити да ми је баш толико за срце прирасла та ваша виторепа јота; али кад је он почео да вас ружи, назива издајницима вере и Српства, и то све због те несретне „јоте“ и ваших песама, ја сам њему у инат намоловала ову Јоту. Баш да видим хоће ли ме пошокчити!
БРАНКО: Па?
СЕША: Па ето! ...
БРАНКО (привуче јој главу грудима): Ти си опет моја мала Српкињица, моја несташна Сеша што се тако слатко смеје! Хајде смеј ми се мало.
СЕША: Ваљда томе, што сам, вас ради, изгубила опкладу?
БРАНКО: Опкладу? Какву оикладу?
СЕША: Па зашто сам вас молила толико да ове ноћи останете код куће, већ да уверим чика Луку како ни ђаво није онако црн као што га молују! Када је, све што беше ружно, додао још да из вас неће никада изаћи уредан граћанин, јер нисте у стању ни једну ноћ одспавати у својој постељи, ја не могах више издржати. Рекох му да то није истина и да ви можете чак и две ноћи остати код куће. А он се на то грохотом насмеја, па рече: Можеш ти њега најтежим оковом и за зид приковати, он ће зид из темеља исчупати па ће га на леђима однети.
БРАНКО: Е, гледај ти маторе совуљаге, како ме опорочава!
СЕША (живо): Бајаги није погодио? Ја вас још браним и тврдим да није тако, кладим се с њиме да ћете целу ноћ одспавати, а оно, ето...
БРАНКО: Шта, ето? ...
СЕША (шаком као кад се бега): Кроз прозор.
БРАНКО: Као кроз кавез, ха? —
СЕША: Лако је вама титрати се са мном. Дабогме, тамо на Грабну, у Бечу, има много бољих девојака; а ја... (збуњено).
БРАНКО: (зачуђено): Сешо?!
СЕША: Ништа, ништа... Друго сам хтела, него... ја... ја не могу тако (бризне у плач и хоће да побегне).
БРАНКО (ухвати је): Шта ће то рећи, Секице? Но, но, ходи овамо! Зар те је твој браца Бранко могао ожалостити? (брише јој махрамом очи). Хајде, право да кажеш шта те је растужило?
СЕША: Шта? Ето, тако, дође ми да плачем. Чини ми се да ми се подсмевате, да ме не марите више као пре.
БРАНКО (упада у рсч): Кад си била још оволишна, мени до појаса, и када сам те на колено метао? Збиља (загледа је) па ти си већ девојка за гледање! Гле, гле, а ја још онако мислим на моју малу, некадању Секицу...
СЕША: Ето, видите! Ово је већ петнаест дана, па ни толико нисте запазили.
БРАНКО: Охо! Нећу ја да ми ти порастеш! Ти си ипак она мала мачкица. Сећаш ли се како си ме угребла једном? Но, а сад ми реци уистини, шта ти је?
СЕША: Зашто сте отишли у тај проклети Темишвар, па сада у Беч код тога... тога...
БРАНКО: Кога?
СЕША (срдито): Код Ромог-дабе!
БРАНКО: Наопако. зар га и ти као твој чика Лука мрзиш?
СЕША: А што бих га волела? Откако сте се с њиме здружили изгубило се све оно добро што се по кад кад могло о вама чути. Кажу да сте се одродили од свега што је српско и радите да нас све до једнога пошокчите.
БРАНКО: И шта још?
СЕША: И уносите разврат у младеж. Вуку је намењено да сруши сву књижевност, коју нам стари оставише; да је поговедари својим грмаљским језиком. А вас су изабрали да развраћате својим песмама млади свет. Ви немате ничега светога, ваше песме писане су језиком, којим и наше сеоеке бабе разговарају: оне су прокапане пороком, да је срамота читати их и стару човеку а камо ли чедно васпитаној девојци. Тим песмама крадете се у наша срца, убијате нам стид; одвлачите нас од цркве и породице у... у...
БРАНКО: Но, рецимо: у порок, је ли?
СЕША: Јесте.
БРАНКО: А ти? Како ти мислиш о томе?
СЕША: Кад остарим као чика Лука. о! онда, онда покушајте само да ми пред очи изађете!
БРАНКО (милује је): Онда ће твој браца Бранко почивати под хумчицом, а ти ћош тада на мој гроб доводити твоје унуче да ми цвећем окитиш гроба. Знам ја то. Но реци ми, како мислиш сад; јеси ли читала коју од тих песама?
СЕША: Ено их на тавану.
БРАНКО (бајаги изненађено): Каква висока почаст!
СЕША: Тамо их читам и чувам, јер чика Лука би их свуда прокљувио; али да се попне тамо то му не допушта декорум.
БРАНКО: Или ноге!
СЕША: Али право да кажем. чика Лука можда има и право. У вашим песмама има и тако шта, што не бих смела ни пред киме прочитати.
БРАНКО: Као на пример:
Ао, селе босонога,
Зла ти мама до зла Бога;
Не дала ти чарапица
Ни лагани папучица
Да учиниш: клепа, клапа,
За тобоме душо скапа!
Охо, селе, вита стаса
Држ се браци око паса...
СЕША (затискује уши): Само не даље, не даље!
БРАНКО: Зар се толико плашиш?
СЕША: Наопако да дозна чика Лука како набрајате, подигао би кућу на главу, казао би да сам пропала девојка, да у мени нема ни мрве „моралног основоположенија“ ни „воспитанија“. Ој, ој, само да знате колико ме мучи са оним вечитим: „то није пристојно“, „оно је противно моралном поведенију". „тако раде невоспитане девојке"; „овако су радиле узвишене Римљанке, а овако опет строго уздержавајуће се Спартанке!“ Ух! Па што је Бог створио младост, када јој не дају да живи. Изгледа као да тај стари свет никада није био млад, никада није имао срца, ни... ист! Чини ми се да неко зове.
БРАНКО: Нико, Секице, теби се тако чини.
СЕША: Тата је зацело устао, идем сада, а и време је да нашој Белки отворим капију, сад ће и говедар проћи. (чује се рог говедаров). Ено чујете ли, јавља по шору. —
БРАНКО: (ухвати је за руку): Та почекај још мало, где је, он! Седи, имаш времена.
СЕША (извије руку): Нећу. Нисте ни заслужили да говорим с вама. Због вас сам изгубила опкладу (оде).
|