Tri deputacije/POJAVA II
| ←POJAVA I | Tri deputacije Pisac: Dragutin Ilić POJAVA II |
POJAVA III→ |
(Tambure i graja sa podvriskivanjem čuju se sve bliže i bliže. Prozorče se lagano otvara; Branko prekorači jednom nogom kroz prozor i pola u sobi a pola na prozoru još šapuće gomili).
BRANKO (prst na usta): Pst! Čekajte, prvo da nagnječim postelju. Jaoj, samo da znate kakve noktiće ima ona mačkica! A obećao sam joj da ću ove noći ostati kod kuće.
JULIJE: Maj; ta nam može još i oči izgrebati.
SEŠA (za sebe): O, kad bih samo smela!
BRANKO: Pa onda, obiđete s one strane; tamo od bašče, gde je soba moje male Sekice, Seše; tamo udarite u tamburice. (ovi se uklone). Tako! A sada na posao (gnječi rukama postelju). Nije pravo što sam joj dao reč, da ću svu noć ostati, pa je, eto, prevarih. No ništa za to, Seša još spava, a kad se probudi naći će sve u redu.
SEŠA (koja se uvdržavala dotle od smeha, gledajući kako Branko gnječi postelju, prspe u smeh).
BRANKO (iznenadi se): Šta-a ? (Seša se jednako smoje)
SEŠA: Za ime sveta, ne gnjavite tu postelju tako dušmanski!.
BRANKO: Ao, lopove mali, kako me uhvati!
SEŠA: Ala sverovaste!
BRANKO (uhvati je za podbradak): No, no, no! Ta pogledaj samo, kako je lepa zorica, pa mirisna, pa tako sveža, tako jasna kao okce u moje malene Seše. Doći iz bečke prašine u Frušku Goru, pomisli samo, u Frušku Goru, pa se zarobiti nzmeđu ova četiri zida, kao iskušenik u ćeliji...
SEŠA: Ali vi ste mi obećeli, da ćete ovu noć provesti doma: bar ovu jednu noć. Eh, da znate samo šta sam time sada izgubila?
BRANKO: Doista?
SEŠA: Zar je to bilo zabadava što vas zamolih da ostanete? Čika Luka vas ruži na sva usta; veli, da ste vi jedan anarhista, a vaši drugovi upropastitelji srpske mladeži: počeli ste, kaže, da razvraćate i šokčite Srpstvo.
BRANKO: Zar baš tako?
SEŠA: Veli. otkako ste otišli u Beč na nauke, zapali ste u kandže antihrista, romog-dabe... (smeje se). Zbilja znate li kako on naziva Vuka? — Romi-Daba! Kaže, ćopav kao rom-daba, pa i ime mu proždrljivo; a vi ste...
BRANKO: No, no, kaži mi! Ti znaš da se ja nikada ne ljutim, a osobito na moga starog „djetovaspitatelja“ Čika Luku.
SEŠA: ...Vi ste razvratnik!
BRANKO: Oho!
SEŠA: To jest, on to kaže.
BRANKO: A ti?
SEŠA: Eh, ja sam nešto drugo... ja... ja
BRANKO: No, šta ti?
SEŠA: Ja nisam stara kao što je on, niti šmrčem burmut, niti me se tiče njegovo „povedenije serbske mladeži“
BRANKO: Bravo, Sekice; pa posle?
SEŠA: Kaže da ste izdajnik svetoga Save i srpske budućnosti, da ste — jotovac.
BRANKO: A ti?
SEŠA: A ja?... Eno!... (pokaže prstom na tablu).
BRANKO (iznenađen): Živela, Sešo! — Ono ti napisala?
SEŠA: Jeste! Njemu u inat! O, nemojte misliti da mi je baš toliko za srce prirasla ta vaša vitorepa jota; ali kad je on počeo da vas ruži, naziva izdajnicima vere i Srpstva, i to sve zbog te nesretne „jote“ i vaših pesama, ja sam njemu u inat namolovala ovu Jotu. Baš da vidim hoće li me pošokčiti!
BRANKO: Pa?
SEŠA: Pa eto! ...
BRANKO (privuče joj glavu grudima): Ti si opet moja mala Srpkinjica, moja nestašna Seša što se tako slatko smeje! Hajde smej mi se malo.
SEŠA: Valjda tome, što sam, vas radi, izgubila opkladu?
BRANKO: Opkladu? Kakvu oikladu?
SEŠA: Pa zašto sam vas molila toliko da ove noći ostanete kod kuće, već da uverim čika Luku kako ni đavo nije onako crn kao što ga moluju! Kada je, sve što beše ružno, dodao još da iz vas neće nikada izaći uredan graćanin, jer niste u stanju ni jednu noć odspavati u svojoj postelji, ja ne mogah više izdržati. Rekoh mu da to nije istina i da vi možete čak i dve noći ostati kod kuće. A on se na to grohotom nasmeja, pa reče: Možeš ti njega najtežim okovom i za zid prikovati, on će zid iz temelja isčupati pa će ga na leđima odneti.
BRANKO: E, gledaj ti matore sovuljage, kako me oporočava!
SEŠA (živo): Bajagi nije pogodio? Ja vas još branim i tvrdim da nije tako, kladim se s njime da ćete celu noć odspavati, a ono, eto...
BRANKO: Šta, eto? ...
SEŠA (šakom kao kad se bega): Kroz prozor.
BRANKO: Kao kroz kavez, ha? —
SEŠA: Lako je vama titrati se sa mnom. Dabogme, tamo na Grabnu, u Beču, ima mnogo boljih devojaka; a ja... (zbunjeno).
BRANKO: (začuđeno): Sešo?!
SEŠA: Ništa, ništa... Drugo sam htela, nego... ja... ja ne mogu tako (brizne u plač i hoće da pobegne).
BRANKO (uhvati je): Šta će to reći, Sekice? No, no, hodi ovamo! Zar te je tvoj braca Branko mogao ožalostiti? (briše joj mahramom oči). Hajde, pravo da kažeš šta te je rastužilo?
SEŠA: Šta? Eto, tako, dođe mi da plačem. Čini mi se da mi se podsmevate, da me ne marite više kao pre.
BRANKO (upada u rsč): Kad si bila još ovolišna, meni do pojasa, i kada sam te na koleno metao? Zbilja (zagleda je) pa ti si već devojka za gledanje! Gle, gle, a ja još onako mislim na moju malu, nekadanju Sekicu...
SEŠA: Eto, vidite! Ovo je već petnaest dana, pa ni toliko niste zapazili.
BRANKO: Oho! Neću ja da mi ti porasteš! Ti si ipak ona mala mačkica. Sećaš li se kako si me ugrebla jednom? No, a sad mi reci uistini, šta ti je?
SEŠA: Zašto ste otišli u taj prokleti Temišvar, pa sada u Beč kod toga... toga...
BRANKO: Koga?
SEŠA (srdito): Kod Romog-dabe!
BRANKO: Naopako. zar ga i ti kao tvoj čika Luka mrziš?
SEŠA: A što bih ga volela? Otkako ste se s njime združili izgubilo se sve ono dobro što se po kad kad moglo o vama čuti. Kažu da ste se odrodili od svega što je srpsko i radite da nas sve do jednoga pošokčite.
BRANKO: I šta još?
SEŠA: I unosite razvrat u mladež. Vuku je namenjeno da sruši svu književnost, koju nam stari ostaviše; da je pogovedari svojim grmaljskim jezikom. A vas su izabrali da razvraćate svojim pesmama mladi svet. Vi nemate ničega svetoga, vaše pesme pisane su jezikom, kojim i naše seoeke babe razgovaraju: one su prokapane porokom, da je sramota čitati ih i staru čoveku a kamo li čedno vaspitanoj devojci. Tim pesmama kradete se u naša srca, ubijate nam stid; odvlačite nas od crkve i porodice u... u...
BRANKO: No, recimo: u porok, je li?
SEŠA: Jeste.
BRANKO: A ti? Kako ti misliš o tome?
SEŠA: Kad ostarim kao čika Luka. o! onda, onda pokušajte samo da mi pred oči izađete!
BRANKO (miluje je): Onda će tvoj braca Branko počivati pod humčicom, a ti ćoš tada na moj grob dovoditi tvoje unuče da mi cvećem okitiš groba. Znam ja to. No reci mi, kako misliš sad; jesi li čitala koju od tih pesama?
SEŠA: Eno ih na tavanu.
BRANKO (bajagi iznenađeno): Kakva visoka počast!
SEŠA: Tamo ih čitam i čuvam, jer čika Luka bi ih svuda prokljuvio; ali da se popne tamo to mu ne dopušta dekorum.
BRANKO: Ili noge!
SEŠA: Ali pravo da kažem. čika Luka možda ima i pravo. U vašim pesmama ima i tako šta, što ne bih smela ni pred kime pročitati.
BRANKO: Kao na primer:
Ao, sele bosonoga,
Zla ti mama do zla Boga;
Ne dala ti čarapica
Ni lagani papučica
Da učiniš: klepa, klapa,
Za tobome dušo skapa!
Oho, sele, vita stasa
Drž se braci oko pasa...
SEŠA (zatiskuje uši): Samo ne dalje, ne dalje!
BRANKO: Zar se toliko plašiš?
SEŠA: Naopako da dozna čika Luka kako nabrajate, podigao bi kuću na glavu, kazao bi da sam propala devojka, da u meni nema ni mrve „moralnog osnovopoloženija“ ni „vospitanija“. Oj, oj, samo da znate koliko me muči sa onim večitim: „to nije pristojno“, „ono je protivno moralnom povedeniju". „tako rade nevospitane devojke"; „ovako su radile uzvišene Rimljanke, a ovako opet strogo uzderžavajuće se Spartanke!“ Uh! Pa što je Bog stvorio mladost, kada joj ne daju da živi. Izgleda kao da taj stari svet nikada nije bio mlad, nikada nije imao srca, ni... ist! Čini mi se da neko zove.
BRANKO: Niko, Sekice, tebi se tako čini.
SEŠA: Tata je zacelo ustao, idem sada, a i vreme je da našoj Belki otvorim kapiju, sad će i govedar proći. (čuje se rog govedarov). Eno čujete li, javlja po šoru. —
BRANKO: (uhvati je za ruku): Ta počekaj još malo, gde je, on! Sedi, imaš vremena.
SEŠA (izvije ruku): Neću. Niste ni zaslužili da govorim s vama. Zbog vas sam izgubila opkladu (ode).
|