Тврдица/6
| ◄ Позорје 5. | ПОЗОРИЈЕ 6 | Позорје 7. ► |
ПОЗОРЈЕ 6.
МИШИЋ и БИВШИ
ЈАЊА: (У! Проклето посла! Сад не смим да идим!)
МИШИЋ: Слуга сам, кир Јања! Како се находите?
ЈАЊА (поклони се): Фала бога, здрав сум; ама зло, зло!
МИШИЋ: Зашто зло?
ЈАЊА: Рђаву време, нема новци.
МИШИЋ: Е, фала богу кад сте само здрави! Биће и новаца.
ЈАЊА: Како ћи бити кад је неваљалу времену? Гди метиш, изгубиш; ди радиш, имаш штета, е, де! Оваква времена, откад је свету, није било.
МИШИЋ: Хе, хе, хе! Не бојте се. Нећете пропасти, кад нисте досад пропали. Та ви знате штедити!
ЈАЊА: Штедим, господин, од невоља, зашто си нема.
ЈУЦА: Заповедајте сести, господин Мишић. (Покаже столицу.)
ЈАЊА: А господин нотариус нећи да си дуго бави! (Проклето Ево, мора да ти дјавол носи!)
МИШИЋ (Јуци): Кад ме тако лепа госпоја нуди, не могу одрећи. (Седне.)
ЈАЊА (узме и сам столицу и тако седне да је заклонио Јуцу од нотароша).
МИШИЋ: Кир Јања, ви имате врло красну госпоју.
ЈАЊА: За мене красно, за другога ружно. (Прети Јуци.)
МИШИЋ: Е, наравно да је она за вас. Ништа мање, што је лепо, оно се мора свакоме допасти.
ЈУЦА: Ви мени јако шмајхлујете.
ЈАЊА: Што се ти мешаш у наше разговор? Ти си дете, ти треба да слутиш што други паметни говори. Ајде у кујна гледај твој ручак!
МИШИЋ: О, ја молим нека остане госпоја код нас. Та с отим је пријатнији разговор што је веће друштво.
ЈАЊА: (Проклето посла!)
МИШИЋ: А гди је господична? Она се не даје видити.
ЈУЦА: Она је...
ЈАЊА (пресече јој): Отишла ј... (Да ти дјавол носи!). (Помркне на Јуцу.) Отишла ј код своја другарица, знаите, да шије.
МИШИЋ: И то је добро дете! Само треба да јој добру прилику нађете.
ЈАЊА: Е, господин нотариус, сад је погано свет; само новци! Ето ја узео сум без крајцару, голо, сирото. Ама сад, како ти дођи у кућа, не ти пита: „Како ти је кћи!“ нега: „Колико даш?“ Откуд ћим
да дам кад си нема? Морамо да пропаднимо свију.
МИШИЋ: Сад су већ другојачије почели радити. Тако јуче читам у новинама гди један момак јавља да је од двадесет и четири године, леп и добро воспитан, и жели изиграти се на лотерији.
ЈАЊА: Кирије имон! да си аусшпилуи?
МИШИЋ: Јест, и то, по мом мњенију, није ништа рђаво. Он је уредио десет хиљада лоса, по форинту сребра: десет хиљада форината. Сваком је слободно метути, и на коју девојку срећа падне, добија
сместа младог мужа и толике новце.
ЈАЊА: Хе, хе, хе! Пак после, кад си не милуи, да си вучи за косу!
МИШИЋ: И за тај је случај састарано. Ако се девојка, која је трефер начинила, момку, или момак девојки не би допао, таки на овај случај добива девојка своји пет хиљада форната. Момку остаје
други пет, пак се могу обоје по вољи усрећити.
ЈАЊА: Па тако, на ову начину, може и жена удата да узми?
МИШИЋ: О, дакако!
ЈАЊА: Врашко свет! Како си савија на свака хунсвутарија.
МИШИЋ: То је лепо, по мом расужденију, измишленије. Ником се не шкоди, а може се многима помоћи. Оћете ли и ви за фрајлицу узети који лос?
ЈАЊА: Лос је три цванцики?
МИШИЋ: Јест.
ЈАЊА: О, скупо, врло скупо, много новац!
МИШИЋ: Та ви можете и онако усрећити вашу господични. Но ја се задржавам, а морам јошт даље ићи. Знате ли зашто сам код вас дошао?
ЈАЊА: Кад чуим.
МИШИЋ: Познато вам је да желимо наш варошки шпитал раширити.
ЈАЊА: Чуо сам. И то је лепо од наше магистрат.
МИШИЋ: Будући да толико новаца засада у каси немамо, зато смо наумили добре људе у помоћ при овоме претпријатију позвати. Ево, дакле, листа! Изволите записати колико вам је могуће. Што више, то
боље!
ЈАЊА: У! Забога и побога, господин нотариус, сад да си чини трошка на ова оскудна времену! Нема људи новци. То не можи да буде. Нећи нико да дâ ниједну фенику.
МИШИЋ: Ево, хвала богу, скупљено је већ хиљаду форината. Дајте и ви једну хиљаду, пак ћемо лако намереније достићи.
ЈАЊА (уплашено га погледи): Хиљаду форинта? Откуд хиљада крајцара? Нема, господар нотариус, нема. Знаите да нисум видио крајцара пребијена од месец дана.
МИШИЋ: Наћи ће кир Јања, знам ја, само ако оће.
ЈАЊА: Да ми дјавол носи ако имам једна крајцара у моју кућу!
МИШИЋ: Та ви ваљда ме нећете празна отпустити.
ЈАЊА: Немам, господине, немам једна крајцара засад.
МИШИЋ: Е, фала богу, кад немате сад, биће други пут. Ја могу други пут доћи.
ЈАЊА: Што, други пут? (Проклета Ева му мигнила!) Господар нотариус, дајте то цедуља. Видим да морам да пропадним. (Узме перо и спупајући к асталу.) Ево да жертвуим пô форинта.
МИШИЋ: Охо! Мање се не прима од десет форинти.
ЈАЊА: Од десет форинта, господар нотариус? Камо толики новци?
МИШИЋ: То из моје главе не иде; него како је магистрат закључио, тако се ја владам.
ЈАЊА (Што ћим да радим? Оћим да запишим, оћим да си убиим; нећим да запишим, оћи да дођи, безобразно, више пут). Господар нотариус, ево да даим цело форинта.
МИШИЋ: Ја не могу примити, кир Јања.
ЈАЊА: Ама, ми убите: немам више сад!
МИШИЋ: Та, кажем вам, не мора од часа бити. Могу ја доћи и други пут.
ЈАЊА: (Ето, мигнила му Ево да дођи код ње!) Господар нотариус, ево да си убиим да дам два форинта на то проклето шпитал.
МИШИЋ: Кад би у мојој власти стајало, ја вам не би јамачно досађивао; али знате ко сам ја код магистрата.
ЈАЊА (пружи му листу): Господар нотариус, ево ваша артија, ево моја Јуца! Макар сто пута дођите, ја немам да дам.
МИШИЋ: Та добро! Ви нисте такав човек да ћете се затезати. Нека млађи најпре, па ћете ви, као стар, полагано за њима.
ЈАЊА: Ја сум човек убиин. Сваку беду на моју главу. Сиромах кир Јању!
МИШИЋ (устане): Како се ви тешкате, а има стотину који би желили у вашем положенију бити.
ЈАЊА: Ево ј нека носи. (Показује Јуцу.) И тако оћи шешир.
МИШИЋ (насмеје се): Слуга понизни, кир Јања!
ЈАЊА: Слуга понизну!
МИШИЋ (полазећи Јуци): Опростите што сам вас од посла задржао.
ЈУЦА: О, молим, ви нама с отим чест указујете.
ЈАЊА: Велико чест за моју Јуцу. (Тргне жену која је пошла Мишића испратити.) Ашаге! (При врати.) Слуга понизну!
|