Tvrdica/6
| ◄ Pozorje 5. | POZORIJE 6 | Pozorje 7. ► |
POZORJE 6.
MIŠIĆ i BIVŠI
JANjA: (U! Prokleto posla! Sad ne smim da idim!)
MIŠIĆ: Sluga sam, kir Janja! Kako se nahodite?
JANjA (pokloni se): Fala boga, zdrav sum; ama zlo, zlo!
MIŠIĆ: Zašto zlo?
JANjA: Rđavu vreme, nema novci.
MIŠIĆ: E, fala bogu kad ste samo zdravi! Biće i novaca.
JANjA: Kako ći biti kad je nevaljalu vremenu? Gdi metiš, izgubiš; di radiš, imaš šteta, e, de! Ovakva vremena, otkad je svetu, nije bilo.
MIŠIĆ: He, he, he! Ne bojte se. Nećete propasti, kad niste dosad propali. Ta vi znate štediti!
JANjA: Štedim, gospodin, od nevolja, zašto si nema.
JUCA: Zapovedajte sesti, gospodin Mišić. (Pokaže stolicu.)
JANjA: A gospodin notarius neći da si dugo bavi! (Prokleto Evo, mora da ti djavol nosi!)
MIŠIĆ (Juci): Kad me tako lepa gospoja nudi, ne mogu odreći. (Sedne.)
JANjA (uzme i sam stolicu i tako sedne da je zaklonio Jucu od notaroša).
MIŠIĆ: Kir Janja, vi imate vrlo krasnu gospoju.
JANjA: Za mene krasno, za drugoga ružno. (Preti Juci.)
MIŠIĆ: E, naravno da je ona za vas. Ništa manje, što je lepo, ono se mora svakome dopasti.
JUCA: Vi meni jako šmajhlujete.
JANjA: Što se ti mešaš u naše razgovor? Ti si dete, ti treba da slutiš što drugi pametni govori. Ajde u kujna gledaj tvoj ručak!
MIŠIĆ: O, ja molim neka ostane gospoja kod nas. Ta s otim je prijatniji razgovor što je veće društvo.
JANjA: (Prokleto posla!)
MIŠIĆ: A gdi je gospodična? Ona se ne daje viditi.
JUCA: Ona je...
JANjA (preseče joj): Otišla j... (Da ti djavol nosi!). (Pomrkne na Jucu.) Otišla j kod svoja drugarica, znaite, da šije.
MIŠIĆ: I to je dobro dete! Samo treba da joj dobru priliku nađete.
JANjA: E, gospodin notarius, sad je pogano svet; samo novci! Eto ja uzeo sum bez krajcaru, golo, siroto. Ama sad, kako ti dođi u kuća, ne ti pita: „Kako ti je kći!“ nega: „Koliko daš?“ Otkud ćim
da dam kad si nema? Moramo da propadnimo sviju.
MIŠIĆ: Sad su već drugojačije počeli raditi. Tako juče čitam u novinama gdi jedan momak javlja da je od dvadeset i četiri godine, lep i dobro vospitan, i želi izigrati se na loteriji.
JANjA: Kirije imon! da si ausšpilui?
MIŠIĆ: Jest, i to, po mom mnjeniju, nije ništa rđavo. On je uredio deset hiljada losa, po forintu srebra: deset hiljada forinata. Svakom je slobodno metuti, i na koju devojku sreća padne, dobija
smesta mladog muža i tolike novce.
JANjA: He, he, he! Pak posle, kad si ne milui, da si vuči za kosu!
MIŠIĆ: I za taj je slučaj sastarano. Ako se devojka, koja je trefer načinila, momku, ili momak devojki ne bi dopao, taki na ovaj slučaj dobiva devojka svoji pet hiljada fornata. Momku ostaje
drugi pet, pak se mogu oboje po volji usrećiti.
JANjA: Pa tako, na ovu načinu, može i žena udata da uzmi?
MIŠIĆ: O, dakako!
JANjA: Vraško svet! Kako si savija na svaka hunsvutarija.
MIŠIĆ: To je lepo, po mom rasuždeniju, izmišlenije. Nikom se ne škodi, a može se mnogima pomoći. Oćete li i vi za frajlicu uzeti koji los?
JANjA: Los je tri cvanciki?
MIŠIĆ: Jest.
JANjA: O, skupo, vrlo skupo, mnogo novac!
MIŠIĆ: Ta vi možete i onako usrećiti vašu gospodični. No ja se zadržavam, a moram jošt dalje ići. Znate li zašto sam kod vas došao?
JANjA: Kad čuim.
MIŠIĆ: Poznato vam je da želimo naš varoški špital raširiti.
JANjA: Čuo sam. I to je lepo od naše magistrat.
MIŠIĆ: Budući da toliko novaca zasada u kasi nemamo, zato smo naumili dobre ljude u pomoć pri ovome pretprijatiju pozvati. Evo, dakle, lista! Izvolite zapisati koliko vam je moguće. Što više, to
bolje!
JANjA: U! Zaboga i poboga, gospodin notarius, sad da si čini troška na ova oskudna vremenu! Nema ljudi novci. To ne moži da bude. Neći niko da dâ nijednu feniku.
MIŠIĆ: Evo, hvala bogu, skupljeno je već hiljadu forinata. Dajte i vi jednu hiljadu, pak ćemo lako namerenije dostići.
JANjA (uplašeno ga pogledi): Hiljadu forinta? Otkud hiljada krajcara? Nema, gospodar notarius, nema. Znaite da nisum vidio krajcara prebijena od mesec dana.
MIŠIĆ: Naći će kir Janja, znam ja, samo ako oće.
JANjA: Da mi djavol nosi ako imam jedna krajcara u moju kuću!
MIŠIĆ: Ta vi valjda me nećete prazna otpustiti.
JANjA: Nemam, gospodine, nemam jedna krajcara zasad.
MIŠIĆ: E, fala bogu, kad nemate sad, biće drugi put. Ja mogu drugi put doći.
JANjA: Što, drugi put? (Prokleta Eva mu mignila!) Gospodar notarius, dajte to cedulja. Vidim da moram da propadnim. (Uzme pero i spupajući k astalu.) Evo da žertvuim pô forinta.
MIŠIĆ: Oho! Manje se ne prima od deset forinti.
JANjA: Od deset forinta, gospodar notarius? Kamo toliki novci?
MIŠIĆ: To iz moje glave ne ide; nego kako je magistrat zaključio, tako se ja vladam.
JANjA (Što ćim da radim? Oćim da zapišim, oćim da si ubiim; nećim da zapišim, oći da dođi, bezobrazno, više put). Gospodar notarius, evo da daim celo forinta.
MIŠIĆ: Ja ne mogu primiti, kir Janja.
JANjA: Ama, mi ubite: nemam više sad!
MIŠIĆ: Ta, kažem vam, ne mora od časa biti. Mogu ja doći i drugi put.
JANjA: (Eto, mignila mu Evo da dođi kod nje!) Gospodar notarius, evo da si ubiim da dam dva forinta na to prokleto špital.
MIŠIĆ: Kad bi u mojoj vlasti stajalo, ja vam ne bi jamačno dosađivao; ali znate ko sam ja kod magistrata.
JANjA (pruži mu listu): Gospodar notarius, evo vaša artija, evo moja Juca! Makar sto puta dođite, ja nemam da dam.
MIŠIĆ: Ta dobro! Vi niste takav čovek da ćete se zatezati. Neka mlađi najpre, pa ćete vi, kao star, polagano za njima.
JANjA: Ja sum čovek ubiin. Svaku bedu na moju glavu. Siromah kir Janju!
MIŠIĆ (ustane): Kako se vi teškate, a ima stotinu koji bi želili u vašem položeniju biti.
JANjA: Evo j neka nosi. (Pokazuje Jucu.) I tako oći šešir.
MIŠIĆ (nasmeje se): Sluga ponizni, kir Janja!
JANjA: Sluga poniznu!
MIŠIĆ (polazeći Juci): Oprostite što sam vas od posla zadržao.
JUCA: O, molim, vi nama s otim čest ukazujete.
JANjA: Veliko čest za moju Jucu. (Trgne ženu koja je pošla Mišića ispratiti.) Ašage! (Pri vrati.) Sluga poniznu!
|