Тамара
| Тамара Писац: Михаил Љермонтов, преводилац: Војислав Илић |
Бурни Терек шуми, тече,
И срдито игра вал,
Па пред собом земљу сече
Кроз неравни Даријал.
По обали росно цвеће
Чаролијски вије сплет,
Ал' где орô небу леће,
Лепши тамо ниче цвет!
Над обалом, небу горе,
Тамарин се диже двор,
Сваке ноћи, сваке зоре,
Ту је шала, смеј и збор
Ту се свако жељом слади,
Да угове само њој,
И царица, шале ради,
Диже једном пехар свој.
Бурни Терек јури брже,
Бруји, тутњи Даријал
И Тамара пехар врже
У срдити, мутни вал:
„Гле! Кô златни пехар јàко,
Над ким влада моја моћ,
Нека смело пође тако,
За насладе једну ноћ,
Па нек љуби моје очи,
Нека грли вити стас;
Нека зора са истока
Загрљене нађе нас!“
Што у њеном беше гласу,
То подсмешљив тврди лик,
И све стаде у ужасу,
Игра, шала, смех и клик.
Ал' се диже спрам престола
Дагестански млади кан,
Око му је пуно бола,
Кô јесенски, мутни дан.
Он се нагло из сна трже,
Отуривши чибук свој,
Па на срце руку врже,
И овако рече њој:
„Алах знаде шта је стварô.
Његова је света моћ!
Ја те љубим, ох Тамаро!
Буди моја једну ноћ.“
Опет жагор разви крила,
И сантура звони с њим,
И свечано са наргила
Дизао се хладни дим.
А кад сутра на висини
Милозрачни сину дан,
Хладној реци, у дубини,
Лежао је млади кан.
И Терек се чисто жури,
Па срдито баца вал,
И са пеном даље јури
Кроз неравни Даријал...
1. август 1883.
Извори[уреди]
- Војислав Илић: Лирско песништво, страна 197-198, Вук Караџић, Београд.
Упореди[уреди]
|