Тако је морало бити (драма у три чина)/6
VI
ЈЕЛА, НЕДЕЉКОВИЋ
ЈЕЛА (у тоалети, хитно прилази руци очевој) Татице, то сте ви?
СОФИЈА (одлази)
НЕДЕЉКОВИЋ (устаје) Да, први ја! (Љуби је) Прва честитка, први дар! (Даје јој)
ЈЕЛА: Хвала! (Примајући дар љуби му руку) А мајка и Станка?
НЕДЕЉКОВИЋ: Доћи ће, разуме се да ће доћи, вероватно мало доцније. А знаш ко ће још доћи?
ЈЕЛА: Знам, Станкин заручник.
НЕДЕЉКОВИЋ: Ох, то се разуме већ, али ће доћи и његов отац, стари пријатељ, газда Јанковић.
ЈЕЛА: На ручак?
НЕДЕЉКОВИЋ: Не, доћи ће само да ти честита.
ЈЕЛА: Откуд то?
НЕДЕЉКОВИЋ: Сасвим случајно. Пролазим ја малочас крај његове радње са овом кутијом бонбона и, разуме се, морао сам пасти у оби. „Добар дан, пријатељу", повика ми он из дућана, „шта је то, какав је то терет?" Ја му рекох да је твој роñендан и он ме замоли да ти и од његове стране честитам, али се мало затим досети па додаде: „Немојте, доћи ћу ја лично; ево сад ћу ја за који час, и онако бих имао мало да разговарам са вама и са пријом!"
ЈЕЛА: О чему би да разговара, и што са мном?
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|