Тако је морало бити (драма у три чина)/7
VII
СОФИЈА, ЈАНКОВИЋ, ПРЕЂАШЊИ
СОФИЈА (пријављујући) Господин Јанковић.
НЕДЕЉКОВИЋ: Ето га, кажем ја! Нека уђе.
ЈЕЛА: Нека уђе!
СОФИЈА (на вратима) Изволите! (Уклања се.)
ЈЕЛА (излази усусрет, пружајући му руку) Тако сте ме пријатно изненадили, пријатељу!
ЈАНКОВИЋ: Откако смо се спријатељили, нисам био у вас, а данас већ, рекох, када вам је рођендан да искористим... Честитам вам!
ЈЕЛА: Хвала, пријатељу, извол'те, седите!
ЈАНКОВИЋ (седајући) Немојте ми замерити, али посао и брига; сваки дан носи своју бригу. Уосталом, мој син ме замењује, он вам извесно често долази!
НЕДЕЉКОВИЋ: Наравно!
ЈЕЛА: Одјутрос нам још није долазио.
ЈАНКОВИЋ: Доћи ће већ, не брините! О, он је толико ревнооан у том погледу да се ја већ морам и пожалити на њега.
НЕДЕЉКОВИЋ: Е?
ЈАНКОВИЋ: Па да, забога, откако се верио низашта више није. Није му памет више код посла и једнако би хтео да се извуче из дућана.
НЕДЕЉКОВИЋ: Шта ћете, то је тако!
ЈАНКОВИЋ: И право да вам кажем, због тога бих већ волео да се ствар сврши што пре.
ЈЕЛА: Зашто не, што пре то боље!
ЈАНКОВИЋ: Разуме се, што пре то боље. Бојим се да се не љутите, пријице, ал' ево, ово је баш згодна прилика да проговоримо о томе.
ЈЕЛА: А зашто бих се љутила?
ЈАНКОВИЋ: Па, данас је ваш дан, не би требало о другим стварима да...
ЈЕЛА: Али, забога, тиче се среће моје сестре; зар може бити милијега разговора за мене?
ЈАНКОВИЋ: Право кажете, право кажете, пријице. Ја се, знате, у сваком послу држим оне старе речи: што можеш да свршиш вечерас не остављај за јесенас. Ето, например, нашто толико отезати са венчањем? Већ месец дана како су се деца верила, а ми још нисмо ни проговорили о томе.
НЕДЕЉКОВИЋ: Ми то, пријатељу, остављамо вама; како год је вама по вољи, ми нећемо бити противни.
ЈАНКОВИЋ: По мени, ја бих пожурио.
ЈЕЛА: Зашто не, пријатељу, и ја мислим да не треба отезати.
ЈАНКОВИЋ: Разуме се! Отезање код тих ствари није увек пробитачно. Ето, ако ви не би имали ништа против, ја бих прстен одржао сад, већ у суботу, и тада што пре свадбу.
ЈЕЛА: Данас је четвртак. Да није прерано? Не знам да л' ће се у кући моћи све спремити до суботе, али, најзад, помоћи ћемо сви.
НЕДЕЉКОВИЋ: Незгодно је мало и стога што је крај месеца. Ви знате већ да за чиновнике и пензионере то нису најзгоднији моменти, али, напослетку, када ће хоће, све се може. Нећемо због малих сметња да правимо питање.
ЈАНКОВИЋ: Хвала вам, и вама, пријатељу! Нисам се ни надао да ћу наићи на толику готовост. Хвала вам!
СОФИЈА (доноси на служавнику ликер и приноси Јанковићу)
ЈАНКОВИЋ: Ох, да! (Узима чашу) Данас ћу учинити тај изузетак. У ваше здравље, пријице! (Сркне)
СОФИЈА (служи Недељковића)
ЈАНКОВИЋ (који је опазио да Јела даје неке знаке Софији) Само не и кафу.
ЈЕЛА: Али...
ЈАНКОВИЋ: Не, никако! Благодарим! Ја само ујутру, пре но што одем у радњу, испијем једну, али до подне никако више. Дозволите ми да не кварим своје навике.
ЈЕЛА: Па лепо, нека буде! (Даје знак Софији, те се ова удаљи.)
ЈАНКОВИЋ: Ви ми нећете замерити да до краја искористим ову прилику. Јер, кад смо већ у разговору о томе, и кад смо се већ тако лако споразумели, зашто не би и све остало уредили?
ЈЕЛА: Мислите дан венчања?
ЈАНКОВИЋ: Да... и дан венчања, свакојако и дан венчања. Али за мене су важне и
друге појединости. Ви ми нећете, пријице, замерити, али ми, трговци, разуме се, друкче посматрамо ствари. Навикли смо да код сваког посла предвиñамо и могућу штету а не само добит, па ту навику, видите, примењујем и тамо где јој можда и нема места.
ЈЕЛА: Ја вас ипак не разумем, пријатељу.
ЈАНКОВИЋ: Па... мислио сам, ако немате ништа против, да проговоримо реч две и о миразу.
НЕДЕЉКОВИЋ: О миразу? А шта би имали ту да се споразумевамо? Ја сам вам још о веридби казао суму, двадесет хиљада динара, ви сте пристали и тиме је свршена та ствар.
ЈАНКОВИЋ: Да, имате право, имате потпуно право. То се може сматрати као свршена ствар, и ја о суми не мислим ни речи да проговорим. Што је једанпут уговорено то остаје! Је ли тако пријатељу?
НЕДЕЉКОВИЋ: Разуме се!
ЈАНКОВИЋ: О томе нећемо ни разговарати. Али, видите, мираз је гдекад разлог са којега се порађају неспоразуми, често бескрајни, који муте и срећу у браку и пријатељске односе. Зар не? А све то, ако се може, треба избећи; треба унапред уклонити и најмању могућност која би могла дати повода...
НЕДЕЉКОВИЋ: Да, да, да...
ЈЕЛА: Разуме се!
ЈАНКОВИЋ: Стога сам ја, видите, мишљења да би најпробитачније било да ми се мираз преда сад, у суботу, о прстену. Тиме би било отклоњено све; то би, дозволите да се трговачки изразим, значило: чисти рачуни, дуга љубав. То би, видите, отклонило сваки повод за неспоразум, јер, дозволите, ако би га и било, зар није боље да се појави раније, док је
овадба још далеко, но доцније, пред свадбом или о самој свадби?
НЕДЕЉКОВИЋ: Неспоразум? О, пријатељу!
ЈЕЛА: Не дај, боже!
ЈАНКОВИЋ: Та, разуме се, до тога измеñу нас не може доћи, али, рекох вам малопре, зашто не би као у трговини, предвидели и могућну штету, а не само добит; зашто не би предвидели сваку могућност, па била она и непријатна донекле? Зар не?
НЕДЕЉКОВИЋ: Па ипак, пријатељу, мени изгледа, ви се прибојавате да ја нисам спремио обећани новац?
ЈАНКОВИЋ (не баш врло убеñено) Боже сачувај!
НЕДЕЉКОВИЋ: Тако изгледа. Али вам могу изјавити да ми је новац спреман и да сам готов положити га о прстену.
ЈАНКОВИЋ (неверице) Сад, у суботу?
НЕДЕЉКОВИЋ: Да, сад у суботу.
ЈАНКОВИЋ: Тако! Е, то ми је мило, то ми је врло мило. Сад већ можемо рећи да смо се потпуно споразумели и сложили.
ЈЕЛА: А кад је ту постигнут споразум, и у свему ће осталом. О, пријатељу, ми ћемо све учинити за нашу Станку и за њену срећу.
ЈАНКОВИЋ: Она то и заслужује.
ЈЕЛА: Но, како ће се изненадити младенци кад чују да је већ у суботу прстен; а како тек мајка која ће сад имати пуне руке посла. А не рекосмо вишта о свадби?
ЈАНКОВИЋ: И у том погледу пробитачније је да се држимо онога; што пре то боље. Ипак, остављам вама да изаберете дан. Ако би мене питали, можда би згодно било око седмог или осмог априла.
ЈЕЛА: Или можда прве недеље по ðурñевдану?
ЈАНКОВИЋ: Слажем се, потпуно се слажем.
НЕДЕЉКОВИЋ: Мене свадба мање брине но прстен, али не због мираза, као што би ви, пријатељу, могли помислити, већ стога што прстен мислимо нарочито свечано да изведемо. Чинили смо чак и извесне преправке у кући само због тога дана. Истина, све је остало
спремно, али ипак, знате, оне последње ситнице, које одузимају највише времена, а свега је три дана.
ЈЕЛА: Сви ћемо потрчати, сви ћемо се заложити и поделити послове. Стићи ће се, само кад се хоће.
ЈАНКОВИЋ: Тако је, пријице. Зато сам ја и волео да разговарам у вашем присуству, јер знам да сте одлучни и знам да вашу реч цене и пријатељ и стара прија. (Устајући) Е, ја вас не смем дуже задржавати.
ЈЕЛА: Али седите, забога!
ЈАНКОВИЋ: Напустио сам посао, само да вам честитам, пријице. Збогом, поздравите господина Ђорђа! (Недељковићу) Ви остајете, пријатељу?
НЕДЕЉКОВИЋ: Да, ја сам данас овде целог дана гост.
ЈАНКОВИЋ: Желим вам пријатну забаву! Збогом!
ЈЕЛА и НЕДЕЉКОВИЋ: Збогом, пријатељу! (Јела га прати до врата.)
ЈАНКОВИЋ (још једном на вратима) Дакле, остаје све тако како смо се споразумели?
НЕДЕЉКОВИЋ: Све до последње тачке!
|