Tako je moralo biti (drama u tri čina)/6
VI
JELA, NEDELjKOVIĆ
JELA (u toaleti, hitno prilazi ruci očevoj) Tatice, to ste vi?
SOFIJA (odlazi)
NEDELjKOVIĆ (ustaje) Da, prvi ja! (Ljubi je) Prva čestitka, prvi dar! (Daje joj)
JELA: Hvala! (Primajući dar ljubi mu ruku) A majka i Stanka?
NEDELjKOVIĆ: Doći će, razume se da će doći, verovatno malo docnije. A znaš ko će još doći?
JELA: Znam, Stankin zaručnik.
NEDELjKOVIĆ: Oh, to se razume već, ali će doći i njegov otac, stari prijatelj, gazda Janković.
JELA: Na ručak?
NEDELjKOVIĆ: Ne, doći će samo da ti čestita.
JELA: Otkud to?
NEDELjKOVIĆ: Sasvim slučajno. Prolazim ja maločas kraj njegove radnje sa ovom kutijom bonbona i, razume se, morao sam pasti u obi. „Dobar dan, prijatelju", povika mi on iz dućana, „šta je to, kakav je to teret?" Ja mu rekoh da je tvoj roñendan i on me zamoli da ti i od njegove strane čestitam, ali se malo zatim doseti pa dodade: „Nemojte, doći ću ja lično; evo sad ću ja za koji čas, i onako bih imao malo da razgovaram sa vama i sa prijom!"
JELA: O čemu bi da razgovara, i što sa mnom?
|