Тако је морало бити (драма у три чина)/41
III
ЂОРЂЕ, НЕДЕЉКОВИЋ
НЕДЕЉКОВИЋ: Ја нећу да је узнемиравам.
ЂОРЂЕ: Хвала вам, она је то молила; жели тишину и мир. Чак и ја не улазим у собу.
НЕДЕЉКОВИЋ: Тишина и мир је за главобољу најбољи лек... Да није било Јелине главобоље, синоћ би много лепше провели.
ЂОРЂЕ (не слушајући га) Да!
НЕДЕЉКОВИЋ: Јеси ли приметио, молим те, како је стари Јанковић зинуо од чуда кад сам му новац предао? Само што није рекао: Но, том се, пријатељу, од вас нисам надао! Јеси ли приметио?
ЂОРЂЕ? Да, приметио сам!
НЕДЕЉКОВИЋ: И онда, молим те, позвао ме у другу собу да преда мном преброји новац. Замисли само, у таквим приликама бројати новац; јеси ли то који пут чуо? То је тако неотмено, тако... како да кажем...
ЂОРЂЕ (слеже раменима) Шта ћете...
НЕДЕЉКОВИЋ: А јеси ли видео признаницу коју ми је на примљену суму дао? (Вади из унутрашњег џепа лист хартије и развија) Слушај, молим те; изгледа као да нам се нису деца верила, већ да смо обавили какав трговачки посао. (Чита) „На... хиљада... коју сам суму"... дакле, чуј ову последњу реченицу ,,коју сам суму у исправној валути, а према утврђеном споразуму, у свему н тачно примио и пребројао... " и тако даље. Зар ти то не личи на какав берзански закључак? Потпуно закључак за робу која има у том и том року исправно да му се испоручи. Зар не?
ЂОРЂЕ: Да, Да!
НЕДЕЉКОВИЋ: Ово ћу урамити! (Савија и ставља у џеп) Јели Јела окусила што од јуче?
ЂОРЂЕ: Не!
НЕДЕЉКОВИЋ: О, брате, брине ме та њена главобоља. Никад раније она није тако патила. Ја ћу можда доцније свратити да је обиђем.
ЂОРЂЕ: Извол'те!
НЕДЕЉКОВИЋ: Довиђења! (Оде)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|