Tako je moralo biti (drama u tri čina)/41
III
ĐORĐE, NEDELjKOVIĆ
NEDELjKOVIĆ: Ja neću da je uznemiravam.
ĐORĐE: Hvala vam, ona je to molila; želi tišinu i mir. Čak i ja ne ulazim u sobu.
NEDELjKOVIĆ: Tišina i mir je za glavobolju najbolji lek... Da nije bilo Jeline glavobolje, sinoć bi mnogo lepše proveli.
ĐORĐE (ne slušajući ga) Da!
NEDELjKOVIĆ: Jesi li primetio, molim te, kako je stari Janković zinuo od čuda kad sam mu novac predao? Samo što nije rekao: No, tom se, prijatelju, od vas nisam nadao! Jesi li primetio?
ĐORĐE? Da, primetio sam!
NEDELjKOVIĆ: I onda, molim te, pozvao me u drugu sobu da preda mnom prebroji novac. Zamisli samo, u takvim prilikama brojati novac; jesi li to koji put čuo? To je tako neotmeno, tako... kako da kažem...
ĐORĐE (sleže ramenima) Šta ćete...
NEDELjKOVIĆ: A jesi li video priznanicu koju mi je na primljenu sumu dao? (Vadi iz unutrašnjeg džepa list hartije i razvija) Slušaj, molim te; izgleda kao da nam se nisu deca verila, već da smo obavili kakav trgovački posao. (Čita) „Na... hiljada... koju sam sumu"... dakle, čuj ovu poslednju rečenicu ,,koju sam sumu u ispravnoj valuti, a prema utvrđenom sporazumu, u svemu n tačno primio i prebrojao... " i tako dalje. Zar ti to ne liči na kakav berzanski zaključak? Potpuno zaključak za robu koja ima u tom i tom roku ispravno da mu se isporuči. Zar ne?
ĐORĐE: Da, Da!
NEDELjKOVIĆ: Ovo ću uramiti! (Savija i stavlja u džep) Jeli Jela okusila što od juče?
ĐORĐE: Ne!
NEDELjKOVIĆ: O, brate, brine me ta njena glavobolja. Nikad ranije ona nije tako patila. Ja ću možda docnije svratiti da je obiđem.
ĐORĐE: Izvol'te!
NEDELjKOVIĆ: Doviđenja! (Ode)
|