Тако је морало бити (драма у три чина)/39
ТРЕЋИ ЧИН
Иста соба.
I
НЕДЕЉКОВИЋ, СОФИЈА
СОФИЈА (излази из собе Јелине носећи на служавнику чашу у којој је била лимунада)
НЕДЕЉКОВИЋ (долази) Добар дан, Софија!
СОФИЈА: Добар дан, господине!
НЕДЕЉКОВИЋ: Како је госпођа?
СОФИЈА: Непрестано главобоља. Молила је да је нико не узнемирава, али ви... (Хоће да пође у собу)
НЕДЕЉКОВИЋ: Не, нећу ни ја да је узнемиравам. Свратио сам само да питам како је, јер синоћ је тако рђаво изгледала. За све време весеља није ни речи проговорила.
СОФИЈА: А било је врло весело?
НЕДЕЉКОВИЋ: О, можете мислити. Музика, узео сам и музику. Прво сам коло ја водио. Па онда здравица. Требали сте ме чути када сам држао поздравни говор младенцима. Колико полета, колико жара... младићског жара. Да сте ме видели и чули, ви би, Софија, стекли сасвим друго мишљење о мени. (Хоће да је помилује.)
СОФИЈА: А зар се ви не плашите тих узбуђења?
НЕДЕЉКОВИЋ: А што бих се плашио?
СОФИЈА: Па јуче, овде, кад вас је узбуђење савладало, кад сте онако клонули, ја сам се, боме, била озбиљно преплашила за вас.
НЕДЕЉКОВИЋ: Да... али то зависи од узбуђења. Непријатна узбуђења, разуме се, али пријатна узбуђења подмлађују човека.
СОФИЈА (стално се смеје) Да, да, да!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|