Tako je moralo biti (drama u tri čina)/39
TREĆI ČIN
Ista soba.
I
NEDELjKOVIĆ, SOFIJA
SOFIJA (izlazi iz sobe Jeline noseći na služavniku čašu u kojoj je bila limunada)
NEDELjKOVIĆ (dolazi) Dobar dan, Sofija!
SOFIJA: Dobar dan, gospodine!
NEDELjKOVIĆ: Kako je gospođa?
SOFIJA: Neprestano glavobolja. Molila je da je niko ne uznemirava, ali vi... (Hoće da pođe u sobu)
NEDELjKOVIĆ: Ne, neću ni ja da je uznemiravam. Svratio sam samo da pitam kako je, jer sinoć je tako rđavo izgledala. Za sve vreme veselja nije ni reči progovorila.
SOFIJA: A bilo je vrlo veselo?
NEDELjKOVIĆ: O, možete misliti. Muzika, uzeo sam i muziku. Prvo sam kolo ja vodio. Pa onda zdravica. Trebali ste me čuti kada sam držao pozdravni govor mladencima. Koliko poleta, koliko žara... mladićskog žara. Da ste me videli i čuli, vi bi, Sofija, stekli sasvim drugo mišljenje o meni. (Hoće da je pomiluje.)
SOFIJA: A zar se vi ne plašite tih uzbuđenja?
NEDELjKOVIĆ: A što bih se plašio?
SOFIJA: Pa juče, ovde, kad vas je uzbuđenje savladalo, kad ste onako klonuli, ja sam se, bome, bila ozbiljno preplašila za vas.
NEDELjKOVIĆ: Da... ali to zavisi od uzbuđenja. Neprijatna uzbuđenja, razume se, ali prijatna uzbuđenja podmlađuju čoveka.
SOFIJA (stalno se smeje) Da, da, da!
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.
|