Српске школе 1718–1739 1.3
| ←<< | СРПСКЕ ШКОЛЕ 1718–1739 Писац: Радослав Грујић |
(1718–1726 год.)
Грчка школа у Београду
За турске владе, беше у Београду доста Грка, који су, свакако, и своју школу имали. У ту школу сигурно је ишло и по које српско дете. — Митрополит Мојсије рођен је у Београду, те је лако могуће, да је и сам ишао у грчку школу и у њој научио грчки. А да је грчки знао уверавају нас неке околности; наиме: по смрти његовој нашао се у књижници његовој и знатан број грчких књига; као владика — митрополит — сарајевски, шиљан је био од српског архијерејског синода у Цариград васељенском патријарху, итд.
Те околности дале су му могућност да упозна значење грчке цркве и њенога језика за Православни Исток. За то је он одмах, по аустријској окупацији Београда и дотичног дела Србије, кад су можда многи Грци напустили Београд, те је и њихова школа угинула, — постарао се, да постави Грка учитеља, који ће специјално српску децу учити: грчки читати, писати и говорити. А нема сумње, да је он тиме, с погледом на римску пропаганду, хтео поставити источни грчки језик на супрот латинском, том првом веснику тадашње западне просвете!
О томе грчком учитељу — коме је школу, сигурно у резиденцији својој у Београду сместио, имамо података од 1720 год., а могуће је да је неко време и пре тога већ постојао. Учитељ тај беше „даскал“ Герасим, који је самодо краја 1722 год., као грчки учитељ српске деце фунгирао.
Немамо скоро никаквих података о томе учитељу, те не можемо ништа подробније рећи о њему, о његовој спреми и школском раду, али из извештаја једног његовог ученика можемо закључивати, да је морао добар и вредан учитељ бити. Наиме: приликом свештеничког испита 1733 год., изјавио је Јован Савић, свештеник пожаревачки, родом Београђанин, стар 28 година, да је, пошто је научио српски, код митроп. егзарха Николе Димитријевића, прешао у грчку школу и „код даскала Герасима учил гречески читати, писати и говорити по гречески, и граматику начел бил;“ а испитивач његов егзарах Максим Ратковић примећује: „Читајет книги словенскија и греческија доста добро за невољу. Појати гречаски и сербски самогласно зна. Писати обојим језиком может.“
— Овај резултат у обуци, кад се сравни са оним у српско-словенским тадашњим школама нашим, те се још узме у обзир, да је морало најмање 1—'12 год. проћи, како је тај свештеник из грчке школе изашао, — мора нас задовољити и донекле уверити, да је Герасим морао ваљан учитељ бити.
Плата овога учитеља беше мала; једва да је, уз стан и храну, износила више од 50 фор. годишње, — а добивао ју је како кад. Тако знамо из записа самог митрополита Мојсија Петровића, да је тај учитељ 1722 год. овако примао плату: 13. марта — 15 маријаша, или 4 фор. 27·5 новч., 27. августа, исто толико а 7. децембра — 20 маријаша, или 5 фор. 70 нов. Примио је дакле свега, за ту годину, 14 фор. 25 нов., а 7. јан. и. г. примио је још 26·5 фор. као остатак плате од прошле године.
Ништа више не знамо о овоме учитељу и његовој школи.
Њега је 23. јан. 1723 год., заменио неки стари и немоћни поп Константин, који је био свештеник у Цариграду, али се, услед силе турске, био потурчио, но, кад је избегао у Србију, опет се у хришћанство повратио. Њега је најмио митрополит, да учи српску децу, по његовом казивању, само: грчки читати и писати. Плата његова беше врло малена; он је од митрополита за 3½ год. само сто три фор. добио, а осим тога имао је сваке суботе по „полторакъ“ (тј. данашњи маријаш), од сваког имућнијег ученика; уз то му је дозвољено било, да при извесним богослужењима може тасом себи сакупљати милостињу од хришћана по цркви. Њега је око 1728 год. заменио, у учитељској служби, неки Грк из Солуна, по имену Никола Логиотат. Он се без уговора примио учитељевања; једино је добивао храну у резиденцији. Имао је врло мали број ученика, као што извештава Суворов, а учио их је, као и први, само: читати и писати. Није дуго остао: чим је разрушена митроп. резиденција, ради фортификације, и он је школу напустио, јер није добивао никакову плату.
Ови учитељи учили су децу у грчком појању; — о томе нас уверава Суворов, а видесмо, да је и ученик Герасимов знао грчки појати.
За овим Грцима, учитељима српске деце, у грчком читању, писању и језику, — дошао је за учитеља грчког неки Србин ђакон, који је пре тога био „магистер“ латинског језика, али је у ово доба остао без ђака. То се догодило око половине 1731 год. — Наиме: после смрти митроп. Мојсија и избора Вићентија Јовановића за београдско-карловачког митрополита, почео је и овај нови митрополит, још и пре потврде своје, озбиљно старати се за уређење школа, па и грчке у Беогаду. Он је стога, из Београда 26. марта 1731 год., поручио Суворову, који је тада још био у Карловцима, да му нађе учитеље за његове школе, што је овај и учинио, те му, између осталих, и споменутог ђакона послао, — који је знао понешто и грчки, — да у Београду учи децу читати и писати грчким језиком.
После овога губи нам се у историји траг о грчким учитељима у Београду. Али, биће да је поменутог Србина ђакона на скоро заменио Грк(?) јеромонах Анатолије из Св. Горе, — за кога до душе Јован Рајић каже у „Историји Катихизма“, да је дошао још око 1726 год. за митрополитовања Мојсијева, али у томе он сигурно греши. Грк Анатолије, као и Малорус Синезије Залуцки, по свој прилици, дошли су тек у почетку управе митроп. Вићентија Јовановића, а Рајић је тек после неких четрдесет и неколико година иза тога, сигурно по сећању, писао поменуте наводе у својој „Историји Катихизма“, те је и ту погрешио, као што је погрешио и у казивању о учитељу Максиму Суворову. — Иначе, нема сумње, да би Суворов, у свом извештају руском св. Синоду, од 30. јула 1728 год. и 8. авг. 1731 год., где реферише о грчким учитељима међу Србима, зацело споменуо и поменутог јеромонаха Анатолија, да је исти држао грчку школу у Београду, и у њој обучавао и у грчком појању, као што вели Рајић.
А што је још поузданије: да Анатолије није за живота Мојсијева у Србију дошао, сведочи последњи извештај Суворовљев, у коме приводи свој разговор са митрополитом Мојсијем — у месецу марту 1729 г. Том приликом рекао је митрополит, да је ради грчког учитеља писао „четверо-престольнымъ патріархамъ“ и молио их, да му нађу подесног учитеља, те да је већ добио и одговор, да таковог имају спремна, али он га не сме да позове, кад из Русије не шиљу обећану за њега плату, а Срби немају довољно средстава да га сами издржавају. — Могуће је да је тај изабрани учитељ био баш поменути Анатолије, те га је после смрти Мојсијеве, довео митроп. Вићентије у Србију!
Тај грчки учитељ јеромонах Анатолије, биће да је остао у Београду све до пада његова поново у власт Турака, те је или прешао у Карловце, или отишао натраг у Св. Гору.
Митрополит Мојсије Петровић имао је намеру, да и ту грчку школу, која се само основног тривиалног правца држала, подигне на виши степен и развије је у средњу школу онога доба. Стога видимо, да је већ први грчки учитељ, поред читања и писања, предавао и граматику грчку; а стога је и митрополит тражио 1722 год., преко свог секретара Владислава Малаеска, помоћ од руског цара, и за издржавање једног грчког учитеља. И Петар Велики наредио је 1724 год., да се 300 руб. као годишња плата једном грчком учитељу у Београду, из државне благајне издаје. Но том налогу никада није удовољено, и ако је митроп. Мојсије 8. јула 1727 год. на императора Петра II., а под истим датумом и још 28. фебруара 1728. г. и на Св. Синод упутио молбу, да му се изда обећана годишња плата, за грчког учитељи.
Тако је, услед недостатка материјалних средстава, грчка школа у Београду остала само као основна школа — у којој се учило грчки: читати, писати и по нешто говорити, а као што видесмо и нешто појати.
А какав се успех у тој школи постизавао, казује нам како Суворов, у споменутом извештају своме Св. Синоду, тако и сам митрополит Мојсије у своме тестаменту.
Суворов вели „...а учившїеся прежде ученицы языка незнаютъ, развѣ ясти и пити попросити; обаче читаютъ нѣцїи въ церкви Апостолъ, Евангелїє и канонархаютъ гречески, а что: не знаютъ же...“ Дочим митрополит Мојсеј вели: „...И за греческȣю школȣ, єгоже ми ѿ неколикихъ лѣтъ єлико мощно предснабдѣни были, зде ва Белиграде, изь коєй аще не филозофскоє ученїє постигли, то церковноє єже наипаче намь подобаєть имати и нȣждествȣєть, єлико и самимь язикомь нашимь, понеже не точїю ва ученїє всакомь потребань намь єстъ православнимь ѩзикь тои, но излишже ва нашеи светои церкви, како ва чатенїи, тако и ва петїю и ва всакихь разȣмении церковнихь...“
— Ето, то је све, што знамо, о грчкој школи у Београду, — о њеним учитељима и ученицима!