Српске школе 1718–1739 1.2

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
СРПСКЕ ШКОЛЕ 1718–1739
Писац: Радослав Грујић


ПЕРИОД ПРВИ
(1718–1726 год.)
I.
Српско-словенске основне школе.
Школе; школске зграде; учитељи; учитељски помоћници; школски надзорници; ученици; метод и средства наставе у школи и резултати

Школе. — Потребу добро уређених школа, давно већ пре овога периода, осећали су наши преци и према приликама времена трудили се, да до такових дођу. Но као што нам изгледа, из молбе патријараха Арсенија III. од 1698. и 1706., и народнога сабора од 1708 г., те из писма Будимаца и Пештанаца своме владици од 1717. г. и др. — нису тада наши народни прваци мислили толико на основне школе, колико на подизање и уређење виших народних школа, којих код нас у опште не беше никаквих. А потреба је била у спремним људима: „да не призивамо иноплеменике на помоћ на свакоме месту“. Па је стога и митрополит Мојсије Петровић, кад је 1718. и 1721. г. тражио учитеље из Русије, у првом реду помишљао на подизање тих виших школа, јер је јавно мњење тадашње наше интелигенције, — коју сачињаваху махом сами свештеници, и тек по који угледнији трговац, — задовољно било са тадашњим српско-словенским основним школама.

Ових школа беше у то доба већ приличан број, како по Карловачкој, тако и по Београдској Митрополији. Но ипак су наши преци осећали потребу, да се те школе што више по народу рашире, како би и шире слојеве народне светлост те, ма и најпримитивније, просвете могла обасјати. Ово се види и из одлуке народног сабора у Карловцима од 1726. год., у којој је се рекло: „Сваки епископъ да има поставяти школе у свойой епархіи, где є вазможно, а наипаче у архибискупату велика школа да єсте немачка и србска“. — Ова одлука, уз митрополитово енергично заузимање за школе још од 1724. год., сигурно је корисно утецала на умножење броја српских основних школа, јер наскоро за тим видимо знатан број тих школа, и ако без праве организације, по свим крајевима Београдско-Карловачке Митрополије.

Наиме: из тога доба спомињу се српске основне школе у Београду, под управом даскала Стефана; за тим у Пожаревцу, Гроцкој, Градишту, Мајданпеку, Крагујевцу, Ваљеву, Шапцу, Бродцу, Бељини и т. д: те по многим манастирима, као: Винчи, Рајиновцу, Раковици, Ресави (Манасији), Раваници, Љубостињи, Боговађи, Јовањи, Каони, Петковици, Чокешини и др., као и по многим селима, у кућама угледнијих свештеника, који узимаху на науку по неколико деце из својих, а и других околних села.

Тако беше у Србији; али још бројније беху школе по Срему и Угарској, као: у Чалми, Митровици, Моровићу, Шиду, Винковцима, Шаренграду, Земуну, Карловцима, Новом Саду, Петрову Селу, Сегедину, Баји, Сечују, Будиму, Сент-Андрији, Коморану, Батајници и т. д., те по већини фрушкогорских и осталих манастира наших.

Школске зграде. — Какве су биле школске зграде, и у њима унутрашње школске просторије, у то доба, тешко је позитивно и у опште одредити. То не беху нарочите зграде, специјално и по извесном плану за школску потребу подигнуте, него сасвим обичне сиротињске куће, које се близу цркве или у опће на каквом згодном месту налажаху, те су тога ради у школу преобраћене. Само неколико података имамо о стању такових школских зграда, али нам већ и они могу бацити доста светлости на то питање.

Тако знамо, из извештаја пожаревачког егзарха Максима Ратковића, да је у Пожаревцу, при цркви Архистратига, постојала српско-словенска школа у оваковој згради: „Од десне стране цркве келије, и деже бабе калојерице живут церковне; од плота, од древа састројено, обветшали духари, готово да се оборит; покров од ћерамиди. Под тим же истим покровем малена школа, могу се вместити за 30 детеј; на средине једин стар астал, од вњежду около њега клупе ординар, слабе. Дувари и покров веома слаби. — Поред сија школи под покровом, исти дувар разделил, једна келијица с кухином идеже магистр стојит и покој свој имат“. Исто тако онда у „вароши“ Гроцкој беше у ограђеној црквеној порти: „Школа идеже дијаци учатсја“; али и та школа беше врло лоша и тако неспретна, да је егзарх, приликом визитације 1733 год., морао наредити: „школу код церкве управити, почто не имат такови дом при неј за магистра и рад калуђерица“. А за Максима Суворова, тога знаменитог реорганизатора српских основних школа, у самим Карловцима, — тој другој резиденцији српских београдско-карловачких митрополита, — беше новооснована рускословенска школа смештена у исто тако јадну и слабу приватну зграду, као што ћемо у другом периоду опширније видети.

— Ето дакле, редовне српско-словенске школе беху смештене у врло лоше зграде онога доба, и ако су те зграде у доба митрополита Вићентија Јовановића, као што из горњег егзархова извештаја видимо, већ потпуно изгубиле приватни карактер. А по налогу егзархову, нова, специјално школска зграда, има се подићи у Гроцкој — и то нарочито стога, што крај старе школске зграде, нема стана за учитеља и калуђерице. Дакле, у то доба, сматрало се као неопходно да учитељ у школи станује, и као што у Пожаревцу видимо, давана му је за стан једна најпримитивнија собица и кухиња. Још се држало као нужно, да је школска зграда близу цркве и да у њој има која ћелијица за црквене калуђерице (баке), које су сигурно обављале послужитељске дужности у школи.

Школске просторије, у тим зградама, састојале су се обично само у једној соби, која често није могла сместити у себи потребан број ученика. А сав намештај те собе, у другој резиденцији београдскога митрополита, у Пожаревцу, састојао се само у једном старом столу, који је на средини собе постављен био, а около њега, у наоколо, поређано беше још само неколико врло слабих клупа, на којима је седело, заједно са учитељем, за истим тим дугачким старим столом, до тридесет, већином одраслих, ученика.

Тако су ето изгледале, споља и изнутра, школске зграде редовних општинских или црквених — митрополитских школа, о којима се дакле општине или митрополити стараху, подмирујући школске потребе и плаћајући учитеље. А у приватним пак школама: по манастирима и свештеничким домовима, — држали су извесни калуђери школу у својој, или за то нарочито одређеној ћелији, а парохијски свештеници у својој соби, те сигурно, нарочито у зимско доба, кад се највише и учило, у присутности својих домаћих. —

У манастиру Винчи, ћелија, — у којој се осморо деце 1733 г. обучавало, — изгледала је овако: саграђена је од дрвета, дувари јој оплетени шибљем, па равно блатом олепљени и обељени, један прозор и тај хартијом залепљен; а у њој не беше ништа друго до: „един кревет, на нэмъ эдино ћебе и ястукъ“.

Сигурно је по селима било и таквих школа, у колико их је у опће било, у којима нису имали ученици ни на шта сести, те су морали за цело време обучавања или стајати, или на земљи седети. У осталом тако је било — у прво време, — и у самој Суворовљевој школи у Карловцима.

Учитељи. — Споменусмо, већ у уводу, ко су били учитељи тадашњих наших основних школа, а сад да видимо: какав беше ниво њиховога образовања, — њихову спрему, — права, дужности и награду!

Врло мало података имамо о томе, али већ из оног, што имамо можемо створити доста јасну слику. Подаци ови односе се на нешто касније доба, — на доба, кад је већ Максим Суворов дошао у Карловце и Београд, и основао своју руско-словенску школу; али они они вреде за нас и у овом периоду, јер су ти учитељи били васпитаници и представници српско-словенске школе, која је не само у доба М. Суворова, него и много касније после њега постојала, у свом првобитном облику, како у Београдско-Карловачкој Митрополији, тако и по свима осталим крајевима српским. У осталом та разлика у времену врло је незнатна, јер једва да прелази неколико година иза овога периода...

Тако знамо за ђакона пожаревачкога Василија, који је 1729. г. учитељевао у Пожаревцу, да је пре тога био помоћник у учитељству српско-словенском „мештру“ Павлу и као ђак његов обучавао другу децу. При испиту 1733. г. показао је тај учитељ, да тек осредње може читати књиге црквене, „а могл би и бољше, кад би трудилеја“; писати зна „доста лепо учено“, а појати може „српски самогласно“; догматичне и моралне истине, изложене у „Символу Вере“ и у „Десет Божјих Заповеди“ — „ведајет и по мало разумевајет“. Други један учитељ: јереј Димитрије у Каменову, показао је тада, да „читати может полако“, а поје самогласно „простачки“ и пише обично, но „10 Бож. Заповеди не зна напамет и друго от писанија по мало разумејет“.

У манастиру Винчи био је исте год. световњак учитељ, стар 30 год., звао се Сергије, а учио се у Новоме Саду (Варадинском Шанцу) и Београду код даскала Стефана. Дошао је у манастир да учи децу; има осморо ђака из околних села. Има стан и храну у манастиру, а за другу плаћу није се погодио, те му је манастир даје по својој вољи. „Читати можетъ полако, пояти сербски самогласно и гречески око литургіи; писати лѣпо“.

Још знам способности једног српско-словенског учитеља ондашњег, који је био учитељ у Крагујевцу и Новом-Пазару од 1724—1728 год. Беше то каснији парох Асан-пашине Паланке — Петар Нинковић. Осам година провео је он као ђак код знаменитог даскала Веселина у Чалми и код игумана Георгија у манастиру Петковици (од 1715—1724 г.), те је по том био учитељ у поменутим местима. А ево шта за њега испитивач архиђакон Вићентије Стефановић (потоњи митрополит београдски) каже: „веома слабо читаэтъ, треба да ся обучаваэтъ“, док он сам вели, да зна само „по мало писати“, те да је пре знао и „рехнунгъ отчасти“, а сад га је „не употребляющи заборавилъ“.

— То је ето жива слика образованости и целокупне учитељске спреме српско-словенских учитеља у овом периоду! Нема сумње, да их је било и бољих, с више знања, као што је био учитељ Стеван у Београду, Веселин у Чалми и др., али све нас околности уверавају, да су бољи учитељи врло ретки били.

Дакле: сва спрема за учитељску службу у периоду овом састојала се, скоро искључиво, само у знању, и то обично у непотпуном знању, читати и писати, те појати песме црквене: а најпримитивнији систем рачунања знали су тек понајбољи међу учитељима. — Иначе ниво образованости учитељске није се ни мало дизао над нивоом обичних сељака.

Све тадашње наше школе беху институције чисто приватно–правнога карактера, те учитељи нису имали никакових специјалних права, — осим права на погођену награду за обучавање деце. Дужности им је пак била: поучавати децу у оном, што су и сами знали, а нарочито: читати и писати, те понегде и појати — спремити их дакле, за механично обављање свештеничке службе, којој се огромна већина тих ученика и посвећивала. По већим трговачким местима, као: Београду, Будиму и т. д. захтевало се од учитеља, да знају научити ученике и разним основним рачунским облицима.

Поред ове дужности, учитељи су обично још дужни били црквењачке и појачке дужности обављати. Тако су морали звонити, кандила палити, свеће примати и тутору предавати, свештенике послуживати, при сваком богослужењу, као и при опелу, појати, мртваца пратити и т. д.: а у једном уговору стоји, да мора: „такођер и на облак да звони“...

Због тога је учитељ често пута, силом околности, морао занемарити главну дужност своју, да може обавити те споредне, јер су му те дужности и неку награду доносиле. Тако знамо на пр. за једнога будимског учитеља, из тога доба, да је, вршећи те споредне дужности, остављао своју жену у школи, да пази на ђаке и одржава дисциплину међу њима.

Учитељи су обично имали стан уза школу, а по епископским резиденцијама и манастирима, поред стана, имали су још и осветљење, огрев, па и храну. Али им је плата била врло мала, јер у најимућнијим опћинама износила је она тек неколике форинте на месец.

Тако на пр. у Коморану погођен је учитељ 1690 год. за 30 фор. годишње уз услов, да га општина и храни. У истој општини 1724, г. плаћа је учитељу Петру Казимировићу 40 фор. на годину; а 1735 г. погођен је мештер с платом од 30 фор. и један хват дрва на годину, разуме се, уз остале приходе од цркве, звоњења и т. д. У Будиму 1707 год. плаћала је општина учитељу 50 фор., а 1708 и 1709 г. по 70 фор. годишње и уз то 75 фуната воска. 1728 г. плаћају Будимци учитеља Данила Павловића „старога мештера“ са 60 фор. на годину, исплаћујући му сваку четрвт године у напред по 15 фор. — 1729 и 30 г. имали су два учитеља и сваком плаћали по 4 фор. месечно.

Новац, који се издавао на учитеље и школу, разрезиван је на имућније људе у општини, чија деца школу полазе; а купили су га за тај посао нарочито од општине одређени људи. Сиротни родитељи и удовице беху ослобођени од тога школског пореза. Али је било при томе често великог натезања. Особито у оним случајевима, када је сам учитељ имао купити разрезани или погођени новац од деце. То нам јасно карактерише тужба будимског старог учитеља поменутог Данила од 22. јуна 1723 г. таначу (општ. суду, будимском). Он вели: „...И друго, господари изводе децу из школѣ, а нису на оной речи господарской, како су и прежде господари говорили, и која сȣ деца под платȣ онȣ децȣ изводе, и кои нису свештеници ȣзели сваки по двоє деце изъ школе, а за сироте ми наручую безъ плаће да учу, а под плаћом коя су деца, ону изводе из школѣ. За вишѣ, господару бирове и остали господари, не могу служити от данас, да знате“.

„И друго, господари добри, на кога имам вереснє, што є учио не смимъ ни искати. И є ли то право, господари, коє дете учи два три дни, пакъ не дође до суботѣ, паки кадъ му заиштемъ уречену плату, како су добри господари наредили, не хоће да плати, веће говори: нисамъ учио сву неделю, да ти платим. А друго имате: дође од полакъ неделе, те учи до суботе а кад му заиштемъ грошић, а он вели нисамъ сву неделю учио. Те едъно друго никако не може да стигне. А господари рекъли и наредили: ако ће еданъ данъ бити у школи, а преко све неделѣ да не дође у школу, и дође у суботу, нека плати грошић, ти зато ниси крив нека доходи...“

Било је случајева, да су неки учитељи, — које је општина или црква наимала, — добивали и право, да извесних празничних дана прођу, за време богослужења, с тасом по цркви и покупе милостињу себи.

Парохијски пак и манастирски свештеници добивали су за обучавање деце награду од родитеља, чију су децу обучавали, према напред утврђеној погодби: а награда та равнала се и према томе, да ли је дотично дете код тих учитеља и на стану и храни било или не. Но у манастирима, често су та деца као манастирски ђаци, били уједно и послуга, — те се у том случају није тражила посебна награда за њихово школовање.

Учитељски помоћници. — У школама, где је био знатан број деце, као на пр. у Београду, Пожаревцу, Карловцима, Будиму и т. д., поред учитеља, обично је био по један или више помоћника, које је сам учитељ бирао између својих најбољих ученика, да му помажу у учитељском раду његовом, те се тиме и сами спреме за учитељску службу. То беху дакле учитељски кандидати! — Споменусмо већ пожаревачког ђакона и учитеља Василија, који је неко време био помоћник своме учитељу Павлу.

Те помоћнике своје, у већини случајева, награђивали су сигурно учитељи сами, осим у случају, ако је школа општинска била, те их је као такове, сама општина учитељу доделила, уз извесну плату — као што знамо, да је било у Будиму. Ова општина платила је 1730 г. учитељу (магистру) 100 ф., „а прецептору 30 фор. и наредихомъ зъ договоромъ опште, да прецептор помаже мађистеру у школу потребная, и у школи лужаментъ, то естъ конакъ да има. Праздником и у очи праздника, да звони, и от мртваца наредихом єму єдан десетакъ“. Иста општина, касније 1738 г., плаћала је магистру свештенику Константину годишње 75 фор., а његову помоћнику Петру певцу 30 фор.

Да је такових учитељских помоћника било и у Београду, Карловцима, па и по другим већим местима, уверава нас Максим Суворов, својим извештајем св. руском Синоду, од 30. јула 1728. год., у коме каже, да српско-словенски учитељи „или сами, или чрезъ подмастеръевъ своихъ написуютъ псалмы“ etc. на навоштеним дашчицама.

Но осим тих нарочитих помоћника, који су могли учитеља замењивати и свим учитељским функцијама његовим, било је и такових, који су сами и даље још ђаци били, али као старији и вешти у писању исписиваху, место учитеља, млађим својим друговима, задатке читања и писања по навоштеним дашчицама, или изрезиваху потребна слова азбуке и срицања на крушковим таблицама.

Надзорници школа. — И ако су се српско-словенске школе овога периода у врло примитивном стању налазиле ипак нису оне остајале без икакова надзора.

Школе, у којима су свештеници и калуђери учитељевали, а такових је највише било, потпадале су под јуриздикцију црквену. Под ту јуриздикцију потпадаху исто тако и учитељи световњаци црквених или епископских школа, а у извесном смислу и они по општинским школама. Над њима су егзарси митрополитски и епископски, као и окружни протопрезвитери, водили надзор и надгледали рад тих учитеља у њима повереним школама.

Међу тим, у школама, које су дотичне општине издржавале, постојале су, поред ових, још и нарочито школски надзорници — световњаци. Тако бар знамо, да је било у будимској општини. Угледни Будимац хаџи-Јован Дамњановић, у писму својим суграђанима од 24. маја 1733 г. вели: „Прежде док є попа Василие учио децу єсу господари надгледали мало кои данъ, како се уче, и како школа стои...“ А 4. августа 1738 г. у пленарној седници општинског заступства у Будиму, изабрана су два школска надзорника („назорителе“) Орестије Радишић и Живан Бранковић.

Ученици. — У школу су давана деца имућнијих земљорадника, занатлија, трговаца и свештеника. Интересантно и карактеристично је, да у попису свештенства по Србији из 1733—36 год. врло ретко налазимо, да је који свештенички син постао свештеником — него већином деца земљорадничка, а по нешто занатлијска и трговачка.

Децу су давали у школу најраније после навршене шесте године, а бивало их је обично највише од 10—12 г. У школи су остајала деца најмање пет, а највише петнаест година. Нема сумње да је било и изузетних случајева, да су и одрасли момци, па и зрели људи ступали у школу. А било је случајева, и то доста често, да су по неки младићи прво изучили какав занат, па тек онда долазили у школу и научивши читати и писати: ђаконили се и попили.

Не знамо, да ли су у ово доба већ и женска деца давана у школу, као што знамо да је био случај 1733 г., кад је свештеник пожаревачки Лазар Јовановић имао једну тринаесто-годишњу ћерку, која је тада полазила пожаревачку школу. Но држимо, ако је и било такових случајева, — да су то били врло ретки изузеци.

Посебног дисциплинарног реда за ученике није још тада било, — он се појављује тек 1734 г., — те је сваки учитељ дисциплином равнао, како је знао и хтео; али је та дисциплина, у већини случајева, морала врло строга бити — сагласно Св. Писму и грчким узорима.

Метод и средства наставе у школи. — О каквим начелима методике и дидактике, није могло у ондашњим српско-словенским школама ни мислити се. Главна је ствар била: научити читати црквене богослужбене књиге, те по могућству писати и појати. То је био главни циљ те школе, па према томе циљу удешавао се и поступак при обуци. Но како је све то ишло — да видимо?

Читање. — Учитељи су се ипак држали неког, деценијама, а можда и вековима, утврђеног система при обучавању. Учила се прво „наустица“ тј. упознавати слова „азбуке“ и знати срицати слогове и реченице. Но не беше онда још никакових методички израђених, нити у опште штампаних „Буквара“ — њих је тек Максим Суворов 1726 г. из Русије донео за руско-словенске школе; а није било никаквих других помоћних средстава. Сами се учитељи морадоше довијати, како ће децу упознати са словима. Они су сигурно имали, за своју потребу, какав писан Буквар, — попут Буквара Кипријана Рачанина од 1717 год. Из тога су Буквара учитељи, или њихови помоћници, као што уверава Суворов, исписивали азбуку деци, а за тим и поједине псалме, акатисте итд., на навоштеним дашчицама, или крушковим таблицама, — као што каже Јован Рајић, — те их тако упознавали са слоговима, научили срицати и вежбали у читању. Када је ученик оно, што је на дашчици у воску шилом испарано, научио на изуст, тада се восак изглади, па учитељ напише наставак. Стога је напр., будимски учитељ и добивао сваке године по 75 фуната воска за школу.

Ово беше врло тежак посао, особито за општинске учитеље, који беху преоптерећени и црквеном службом. Тако један угледни Будимац 1733 г. вели, да се родитељи туже: „да деца слабо уче, єдномъ, и по месецъ дана не напише (учитељ) његово ученїе; — само да се не скита по сокаци...“ А сам Суворов, по информацији секретара Митрополије Београдске, Владислава Малаеска, известио је 1724 г. руски св. Синод, да „сербскїя дѣти учатся словенскому язику, за неимѣнїемъ печатнихъ, по рукописнымъ азбукамъ, а єжели много будетъ учащихся, то рукописанїемъ виолнѣ удовольствовать ихъ не можно....“

Исто тако беше овај начин обуке у читању врло неспретан и тежак и за ученике. У старој словенској азбуци, којом су се тада Срби служили, беше око 50 разних слова. Свако слово имало је своје име: а на та имена полагала се велика важност. Док се дете навикло, да те именоване гласове везује у слогове и речи, морало је протећи много времена. Дете је управо морало да упамти, да се буки, аз — изговара ба, или буки, он, глагол, дебело јер, да се изговара Бог итд. А то се у оно доба звало „наустица“. —

Начин при обуци тој био је чисто механичан, те се све учило на памет, без икакова објашњавања. Ово лепо карактерише Рајић, кад каже: „У народу су се находиле крушкове даске, које су служиле место књига за обучавање у малом и слабом читању. Коме је Бог и природа дала добро памествовање, тај је из оних дашчица на изуст научио задатке и задржао их је у памети, и толико је знао, колико је у памети затврдио....“

Невоља је била и са учењем на памет „кратица“, које су тако честе у богослужбеним књигама!

Кад су, на овај начин, научила деца наустицу, што је покаткад трајало и по три године, онда се онде, где је било доста богослужбених књига, даваху оне у руке ученицима, да се из њих, под надзором и уз преслишавање учитеља и његових помоћника вежбају у читању истих. Но пошто у оно доба беше велика оскудица не само у штампаним, него и у рукописним богослужбеним књигама, — то је већина учитеља присиљена била ученике своје и даље вежбати у читању, исписујући дотичне делове из тих богослужбених књига на поменуте навоштене, или крушкове дашчице. Тако знамо да је шта више, и у самом Београду рађено, код знаменитог даскала Стевана. Наиме: свештеник дреновачки Мојсије Станојевић, изјавио је 1736 год. на испиту, да је наустицу изучио у манастиру Бешенову, те онда дошао у Београд учитељу Стевану, код кога је само три месеца био и зато време научио молбан, а учитељ „му написао каөизме“, које је затим изучавао код свога оца, — калуђера у манастиру Петковици. —

Лектира, којом су се ученици српско-словенске школе вежбали у читању, отпочињала је после наустице увек са Псалтиром, по катизмама, или са Часословом. Часослов су обично почињали читати од полуноћнице, јутрења итд. — Ово је управо био и minimum, што је морао прочитати ђак, који се мислио попити. Иза овог редовно су читане песме Мојсеове, молбани, акатисти, разни тропари, те Октоих, Минеј, Зборник, Јеванђеље и Апостол. Но обично је било да су ученици у школи прочитавали само: Часослов, Псалтир, песме Мојсејеве, акатисте, молбан и тропаре, а остало у манастирима, или код дотичних свештеника, где су се спремали за практичну службу свештеничку; али су врло ретки свештеници били, који су све то прочитали — обично је из овог другог дела само Октоих прочитаван, и то каткад до 50 пута.

Псалтир и Часловац већином су ученици учили на памет, са навоштених таблица, те од акатиста, молбана и тропара почели се вежбати у читању из штампаних или рукописних књига. Наиме: при испитима свештенства од 1733—1736. год. о њиховом школовању, већином налазимо, где свештеници, набројавши прву лектиру своју, коју су им учитељи писали, веле: „К тому навикал читати из књиге акатист пресветија Богородици и молебен и тропаре“ etc. Али се често догађало, да су и то ученици са навоштених таблица читали, те тек из Октоиха, Зборника, Јеванђеља итд. почели се вежбати у читању из књига. — За то се и збивало често, као што уверава Суворов, а и испити свештенства то посведочују, да многи, који су шта више и 15 год. провели код учитеља, кад им се друга какова књига пружи да читају из ње, одговоре:

„Ја ту књигу нисам учио.“

Писање. — Са учењем писања ишло је нешто лакше, јер је једна околност знатно олакшавала тај посао. Ученици српско-словенских школа почињали су учити писати како кад и како где. За обучавање у писању не беше ни онолико система, колико сретосмо код обучавања у читању. Из свих индиректних података, јер директног немамо ни једног, могло би се закључити, да су ученици српско-словенских школа мање-више самоуци у писању били; а томе је ишла на руку и споменута околност, што су имали навоштене таблице, на којима су им учитељи и старији другови, сигурно пред њима, исписивали задатке од „аз, буки“, па до акатиста и тропара.

Те дашчице, воском премазане, свакако су служиле ученицима и за прво вежбање у писању. По њима су они шарали слова и реченице онако, како су видели од својих учитеља. А кад су се извежбали у писању слова и речи, по таблицама, онда им је ваљда давана хартија, с пером и мастилом, да се и на њој у писању вежбају. — Учитељи су при том, сигурно, само надзор водили: прегледали, исправљали и упућивали, како ваља при писању поступати.

По навоштеним дашчицама ученици су се могли много вежбати, јер чим нешто напишу, добро или лоше, могли су восак утапкати — поравнати, па опет изнова писати, те тако руку своју у писању добро извежбати. Зато и сретамо доста често у извештајима, о обављеним испитима са свештеницима, да овај или онај свештеник: „имат писмо доста лепо учено;“ „зна писати доста лепо и брзо;“ или „писати лепо зна и минейски“ итд., док међу тим исти свештеници читају врло лоше. А између многобројних познатих ми свештеника из тога доба, једва нађох једног, који је некако прошао српско-словенску школу, а није научио писати ни мало, — и ако се учио у редовној школи пожаревачкој, код признатог онда мештера Павла.

То вежбање у писању, састојало се, скоро искључиво, у преписивању дотичних места из написаних или штампаних богослужбених књига. Да ли је било каковог вежбања у самосталним писменим саставцима? — не можемо ништа позитивно рећи; но по свим околностима, можемо наслућивати, да у школи бар није се тај посао предузимао, те је зависио од индивидуалне воље и способности појединаца — ученика. Отуда и овај природни стил у српских писаца тога доба, али и она различност у ортографији.

Наука вере. — Као посебан предмет, није се ни наука вере у српско-словенским школама предузимала. Молитве: Оче наш и Богороце Дјево, те Вјерују, — учили су децу обично родитељи, односно месни свештеник, — наравно, у колико су и сами то знали; а у школи, обучавајући се у читању, утврдили су се још боље у тим молитвама, и научише, учећи на памет Часловац и Псалтир, још и оне молитве, што се у тим књигама налазе. Но наравно, да је све то знање било чисто механично, те деца нису знала ни мало смисао тих молитава, нити основне истине своје Хришћанске вере.

Појање. — Није боље ни са појањем било. То не беше облигатан наставни предмет у српско-словенским основним школама. Зато и сретамо много свештеника, који при испитима изјавише, да не знају ни мало појати. Кандидати свештенички, пре него што ће примити посвећење, а често пута и после посвећења, одлазили су обично у манастир, или ком практичном парохијском свештенику, — ако случајно нису код њих и школу свршили, — да се ту науче појању, односно практичном вршењу свештеничке службе.

Немамо бар података, да је у оно доба појање предузимано у малим редовним школама. То отпоче тек касније, кад је митрополит Вићентије довео из Свете Горе доброг појца, калуђера Грка(?), да обучава будуће српске свештенике у грчком црквеном појању. Но ипак изгледа, да је мало црквено појање, бар само у границама одговарања на јектенија, ипак предузимано у тим малим школама, јер сретамо, у оновременим писменим споменицима нашим, који о школи раде, где се захтева, да учитељи имају давати потребну децу, да помажу свештеницима при богослужењу.

Рачунање. — Из многобројних записника, о испиту свештеника, види се, да је само један свештеник, у тој старој српско-словенској школи, учио и рачун. Наиме: Петар Нинковић, свештеник Асан-Пашине Паланке, изјављује 1733 г., да је некад знао: „и рехнунг ѿчасти, єгоже неупотребляющи заборавилъ.“ — Из тога излази, да је код његовог учитеља у Чалми, знаменитог даскала Веселина, предузимана настава и у рачуну: бар се учило: „један пут један“, а сигурно и сва четири основна рачунска облика.

Како је предаван рачун у тим старим нашим српским основним школама — не можемо, са недостатка података, ништа позитивно рећи. Али из свега излази, да је настава у рачуну онда код нас предузимана врло ретко у којој школи; — наиме: само тамо, где је општина, или учитељу претпостављена власт, то од њега нарочито захтевала, а он томе вичан био.

Имамо још само један податак о томе. Општинско заступство у Будиму, у седници својој од 18. јула 1728. г., погађа и за идућу годину старог „мештера“ своје школе Данила Павловића, те га обавезује „да има добро учити, на слово настављати, писму учити, како писму, тако и ракаму (рачуну?) сваке феле, и на свако учение и добро дело, да има настављати“... Дакле, у будимској српској школи, као облигатан предмет наставе, поред читања и писања, сматрао се и рачун, па сигурно и предавао у свим, разуме се основним облицима његовим!

Резултати наставе у српско-словенским школама. — Видели смо, да је главни наставни предмет, у нашим старим српско-словенским школама, било читање. Па какав се успех постизавао из тога предмета?

Ако ћемо у опће да говоримо, морамо одмах признати, да је успех у читању по српско-словенским школама нашим онога доба — испод сваке критике био. Између 280—300 свештеника, који су свршили те школе, редовне или приватне, једва ако је њих десетак показало врло добар успех у читању; већина, и то огромна већина, врло је слабо читала, управо срицала, потребне им богослужбене књиге, а многи нису знали из појединих црквених књига ни читати, изговарајући се, да из таквих књига нису учили, — као што смо већ споменули.

Резултате ондашњег нашег обучавања у читању врло јасно карактеришу извесне примедбе, појединих свештеничких испитавача, које ваља истаћи, па да се добије права слика читалачког знања бивших ученика, тих наших старих школа. — Код врло велике већине забележили су испитивачи: „читајет книги полако и пипаво“, „верло слабо читајет“, „читати књиги может, али лживо“, „сему подобајет учити се свјачески, почто јеговим читањем не толико славит се, јелико хулит се Бог!“, „читајет книги весма худо“, „читати книги не зна весма, и что может весма лживо“, „читати којекако стуца“, „не весма вришко чита“, „чита доста послабо“, „чита весма худо и то с пререканијем“ итд.

Врло је незнатан број оних, код којих је забележено: „читајет средње“, а још мање оних, код којих пише: „читати добре может“.

Овакав резултат у читању, није само по приватним, манастирским и свештеничким школама, него исто тако и по редовним школама, па и најбољим, као што беше веоградска за даскала Стевана и пожаревачка за мештера Павла. — А томе је много узрока, не само у неспремности и немарности већине учитеља, него и у неспретности наставног метода, као и у оскудици средстава за таково обучавање.

Уз то још, таковом неуспеху у обуци у читању, по тадашњим српским школама, много је допринела и та околност, што су ученици по својој вољи долазили у школу и похађали је, а тако исто и иступали из ње кад су хтели.

— Можемо с правом рећи, да скоро сва тадашња интелигенција наша, беху сами несвршени ђаци основних српских школа!

Нешто друкчије стоји са резултатом обучавања у писању. — Ту су била подеснија средства, те је и успех могао бити сразмерно знатно бољи, и ако су ученици, код обучавања у писању, више сами себи остављени били. Из поменутих записника о свештеничким испитима видимо, да је скоро сваки свештеник мање више, био вичан писању — и то обично боље него ли у читању.

Но са наставом у верским истинама ишло је необично лоше — управо никако.

Осим поменутих молитвица а и оне се врло слабо изучаваху, није се, у тадашњим основним школама нашим, баш ништа друго предузимало. Редак је био свештеник, који је знао бар за основне истине хришћанске вере; већина их није знала ни број тајана, а камо ли их набројати, не знадоше ни Символа Вере, па ни од колико се чланака састоји, а о 10 Божјих Заповеди, те осталим начелима хришћанског морала, као о подели и врстама греха итд. — није се имало ни појма. Ево у неколико примера како су егзарси митрополитски и епископски, као испитивачи интелектуалног, моралног и материјалног стања ондашњег српског свештенства, изражавали се о томе: „Жали Бог оно свештенства, што је на нем!“; „Бог во истину истјажет посветившаго неразсудње сицеваго сљепца.... од сљепих попов оваков сијасет по људима и произрасл!..“ etc.

Појање, као што већ знамо, многи свештеници нису нимало знали; а рачун се такођер, у колико се у опште и учио, с врло слабим успехом предузимао, јер ено видесмо, где и онај једини свештеник, који је при испиту изјавио да је код учитеља научио „једанпут један“ — вели: да је не употребљавајући и то заборавио.

У опће можемо рећи, да су резултати наставе, у тадашњим нашим српским основним школама, далеко били, чак и од тога, да задовоље најнасушније потребе религиозно-просветног живота наших предака!