Српска црква 3

Извор: Викизворник
ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
Писац: Протојереј Григорије Микић


ТРЕЋИ ДЕО
Црквени живот Срба у Хабзбуршкој монархији

I. Црквени живот Срба у Угарској, Славонији и Хрватској пре велике сеобе[уреди]

а) Живот у Угарској[уреди]

1. Од времена Маричке и Косовске битке па до коначног пада српске државе селили су се Срби, властела и народ, из своје постојбине у крајеве с леве стране Дунава, те су тако населили данашњи Банат, Бачку, Барању и Срем. Срба је у тим јужним крајевима Угарске било толико да је мађарски краљ Матија после пада деспотовине у Србији, могао да обнови српску деспотовину на своме земљишту. Ту деспотовину је предао као феудум Вуку Гргуровићу, унуку деспота Ђурђа Бранковића (1471). Деспотска су седишта била, у току времена, места Сланкамен, Купиново, Беркасово, Моровић.

Када су Турци узели Београд (1521), а пет година после тога и цео Срем, појачане су српске насеобине у јужној Угарској толико да је та земља сматрана српском. Мађари су се повукли даље на север. Српских насеља је било и у горњој Угарској (Будим, Сентандреја, Стони Београд, Коморан, Јегра, Велики Варадин итд. У Сентандрији има до данас седам православних цркава).

2. Исељеници су, како то обично бива, понели собом велику љубав према својој вери и Цркви, те се већ у XV в. у јужној Угарској развија наш црквени живот. У време деспота Ђурђа Бранковића (1427-1456) било је средиште тог црквеног живота у београдској митрополији, јер је Београд са Мачвом био у мађарским рукама. Мађарски краљ Матија је признао српску Цркву у својој држави. За наш црквени живот у Угарској заслужни су наши деспоти. Они су од старих владара наследили осећај дужности према својој Цркви, па су се за њу старали. Можда су ти наши полувладари учинили сразмерно и више од старих владара — јер су много мање имали.

3. Породица деспота Стевана Слепог. Стеван Слепи се нешто пре пада Смедерева склонио у Зету. У Скадру се оженио Ангелином, кћерком Ђорђа Аријанита, а рођаком Ђурђа Кастриота. Затим је отишао својој сестри Катарини Цељској и настанили су се у фриаулском (фурланском) Београду, на млетачком земљишту. Имао је два сина: Ђорђа и Јована. После очеве смрти дошла су оба са матером у Угарску (1486) и добила су у власт деспотовину. Ма да су обојица дуго живели у чисто римокатоличкој средини, били су и они и мати одани својој вери и Цркви. Ђорђе се одрекао деспотства и закалуђерио се под именом Максима. После смрти брата Јована отишао је за неко време са матером у Влашку. Као влашки митрополит бавио се и важним државним пословима. После се вратио у Срем и постао сремски митрополит (1508). Седиште му је било у његовој задужбини манастиру Крушедолу. Мајка Ангелина подигла је код Крушедола женски манастир. Сви су чланови те деспотске породице проглашени за свете. Када су Турци 1716 г. спалили Крушедол, изгорела су и њихова тела. Успомена на мајку Ангелину и њене синове очувана је у лепој народној песми Смрт Јова Деспотовића.

У Барањи и горњем Срему чува се успомена на Стевана Штиљановића, кога народ такође сматра деспотом. Родом је из Паштровића, а у Срем је дошао за време турског надирања. Забележено је да је у гладним годинама делио народу храну из својих житница. И он је проглашен за светога. Тело му лежи у манастиру Шишатовцу у Фрушкој Гори.

Манастири. Најстарији Фрушкогорски манастири су подигнути у деспотско доба. Крушедол и Хопово су из XVI. в. Остали су подигнути кад су Турци овладали Сремом и угарским крајевима. Неки су постајали још пре него што је обновљена патријаршија, а сви постоје пре сеобе под Арсенијем III. Исте су старине и наши манастири по Банату, Бачкој и у крајевима данашње Угарске. На број их је до четрдесет.

Епископије. Када је Угарска пала под Турке основано је за тамошње Србе већ у XVI. в. неколико епископија. У том ш XVII. в. помињу се поред епископа у Будиму епископи у Мохачу и Сигету, у Јегри и Сегедину, у Вршцу и Бечкереку, Темишвару, Јенопољу, Араду, Вел. Варадину.

Наши манастири и епископије у крајевима Угарске имали су двоструку историјску задаћу: да одрже у народу православну веру и да му очувају националну свест. Обе су задаће добро извршили.

б) Верске прилике у Славонији и Хрватској[уреди]

1. Наша насељавања у Славонији и Хрватској почињу такође-у деспотско доба. Но док су то биле оређе насеобине, сталне и веће се ту јављају кад су тим крајевима овладали Турци (1534). Турци су ту на место католичког становништва које је изгинуло или избегло населили своју православну рају из Босне и Србије. Та раја је из тих крајева ускакала у Хрватску која није била под Турцима (Карловачки и Вараждински генералат или Хрватска и Словинска крајина), или је тамо прелазила по уговору, да брани границу од Турака. — Тако су Срби током XVI—XVII. в. населили оне крајеве Славоније и Хрватске у којима и данас живе.

Већ половином XVI. в. било је толико Срба у турској и ћесарској Славонији и Хрватској да су и они могли засновати средишта за свој верски живот. И са њима су се селили и калуђери, а често су их и водили. Занимљиво је да је наш верски живот раније почео и боље успевао под Турцима у Славонији него под хришћанском власти у Хрватској. Та чудна појава долази отуда што је пећка патријаршија после обнављања могла слободно да ради по целој турској царевини, а у Хрватској, по државним законима, није могло бити друге Цркве и вере мимо римокатоличке.

2. Православни Срби су у турском делу Славоније имали пожешку епископију са митрополитом на челу већ у другој половини XVI. в. Средиште српског верског живота је био у турској Славонији манастир Ораховица (Ремета). Основан је у половици XVI. в. Лежи на северу од Пожеге под планином Папук. — У Ораховици су преписиване књиге и по ресавским правилима, сликало се и ковали се племенити метали, све по узору из старе државе. Наша Црква је и у оним временима, и у новој земљи, чувала успомене на стару државу: чим је ораховичка црква сазидана, украшена је сликама Немањића.

У Лици и северној Хрватској били су нам ови манастири жаришта за чување вере: Рмањ на утоку Унца у Уну. Моштаница у Поуњу, Гомирје у ћесарској Хрватској. Сви су из XVI в. а из истог је времена и манастир Лепавина у северној Хрватској.

Многи наши манастири фрушкогорски и у Хрватској били су у сталној вези са руском Црквом. Калуђери су одлазили у Русију и доносили оданде милостињу у новцу, утвари и, што је главно, књиге. Тако се већ од XVII в. код нас уз српско-словенски одомаћује рускословенски језик у црквеној употреби.

Марча. 1. У својој бризи за православни народ и ван турске царевине именовао је пећки патријарх у првим годинама XVII. в. епископа Србима у ћесарској Хрватској. Седиште му је било манастир Марча, основан крајем XVI. в. у Хрватској, између Иванића и Чазме, а под брдом Марчом. Са оснивањем те епископије почиње упорна борба нашег народа против уније у том крају и траје читав један век. То је прва тачка где смо дошли у сукоб са унијом.

2. Манастир Марча и један део њене епархије потпадао је под феудалну власт загребачког римокатоличког епископа. Ослањајући се на своје феудално право и на државни закон о једној вери и Цркви, скрхао је загребачки епископ већ првог марчанског епископа Симеона Вретањског да оде у Рим и да од папе прими благослов за своју епископску службу. Од тога доба (1611) пуних шездесет година чинили су марчански епископи исто и покоравали се наоко загребачком епископу, да би избегли неравну борбу. Но при свем том су свој народ очували у православљу и нису се никада одрицали пећког патријарха.

3. Латинска јерархија је видела да јој пропаганда на тај начин неће успети и постарала се бар за кашњи успех: основала је у Загребу васпиталиште у коме ће се српска сирочад запајати унијом и однети је у народ.

4. Последњи марчански епископ који је ишао у Рим, а остао веран православљу, био је Гаврило Мијакић. Нису му веровали. Кад је била откривена завера Зрињског и Франкопана ухвате и њега као завереника. Осуђен је на доживотну тамницу. У то време био је већ дорастао за чисто унијатског епископа први васпитаник загребачке школе и болоњски ђак Павле Зорчић (1671-1685). Рукоположен је у Риму и тешком се клетвом одрекао и православља и пећког патријарха. — Народ га је дочекао оружаном побуном, која је у крви угушена. Тада су четрнаест марчанских и лепавинских калуђера са гомирским игуманом осуђени, као потстрекачи, на вечиту робију. Докончали су своје мученичке животе на острву Малти, где су веслали на галијама и вукли камен за тврђаву. Зорчић се после тога крио од народа, но у један мах умало није погинуо. — Основао је у Загребу унијатску богословију.

Верска пропаганда у царским земљама. Срби у доњој Славонији, у Срему и Угарској живели су до великог рата (1683) под Турцима на миру у својој вери. Када су Турци из тих крајева потиснути имало је православље и ту да издржи навалу уније.

У Риму је 1822. год. основан Collegium de propaganda fide, новцем, знањем и влашћу снабдевена установа за обраћање православних у унију. Набрзо после свога оснивања дала се та установа на унијаћење православних поданика Аустрије. Први су јој подлегли карпатски Русини и Малоруси (1649). Уз државну помоћ радила је пропаганда и међу Румунима у Ердељу, од којих ће јој један део подлећи већ 1700. г. Осокољена тим успесима кренула је пропаганда и на православне Србе у Угарској, Срему и Славонији, чим су ти крајеви прешли у аустријске руке. Већ 1688. г. задобијен је за унију сремски епископ у Хопову. У исто време вођена је унија у околини Осека и по Барањи око манастира Грабовца.

Таке су биле верске и црквене прилике у земљи у коју је Арсеније Чарнојевић прешао са својим народом у јесен 1690. г.

II. Српска Црква у Хабзбуршким земљама после велике сеобе 1690 г.[уреди]

После наше црквене историје која се одиграла у нашој самосталној држави на Балкану најважнија је историја српске Цркве под аустро-угарском власти. Ту је, посред напорне и неравне борбе са туђом државном власти и државном вером, изведена широка организација наше Цркве. Наша Црква је на том земљишту стекла своје имање па је у својим нижим, средњим и вишим школама могла да негује и духовну и световну просвету. Ту је дошла у сплет политичких и културних идеја западне Европе. На махове је у тој држави наша Црква била важан политички и војнички чинилац. Тиме су крајеви Аустро-угарске у којима смо живели добили наше верско и народно обележје.

а) Велика сеоба[уреди]

1. Пошто су Турци већ давно били покорили Угарску, поново су предузели при крају XVII в. да заузму Беч. Када су 1683. г. од Беча одбијени, успео је најзад папа римски да оствари против њих Свети савез (Пољска, Млеци, Аустрија) и рат је настављен. Аустрија се није могла поуздати једино у своју војску, те је дизала на устанак против Турака балканске народе. Срби на старом огњишту обрадовали су се прелазу хришћанске војске у своје крајеве и пришли су јој.

2. За овај рат се залагала највише папска столица мислећи да православне народе на Балкану ваља прво ослободити, па тек онда прићи њихову сједињавању са западном Црквом. Зато су главни потстрекачи овога рата били римокатолички свештеници, а и новац за рат дао је Аустрији у главном папа. Та је политика већ на почетку рата била јасна: у стопу за царском војском ишло је римско свештенство и гонило је наш народ да прими унију.

Патријарх Арсеније знао је добро за аустријске намере и због тога се држао по страни од Аустрије. Кад је пак и Русија ушла у рат, тражио је он од ње и помоћи против Турака и заштите против латинских мисионара. Аустрија је пресекла његове везе са Русијом, те се ипак морало с њоме радити.

3. Већ у јануару 1690. г. била је аустријска војска поражена и почела је да се повлачи. За њом је кренуо испред извесне пропасти патријарх са свештенством, народни прваци и многи имућнији народ. Тада је бечки цар Леополд I. покушао да Србе поново крене на устанак, те им је 6. IV. 1690. г. упутио писмен позив да помогну његовој војсци. Обећао им је многе повластице, па и верску слободу, кад потпадну под његову власт. До поновног устанка није могло доћи и српски се бегунци нађоше у лето 1690. г. под Београдом.

4. Патријарху и народним првацима било је јасно да ће Турци даље напредовати и да се народ мора склањати на север, преко Саве и Дунава, као што је већ и чинио. Било им је јасно и то да ће бар неко време остати под влашћу бечког цара, а и то да ће им се насртати на веру. Стога је патријарх, чим је стигло царево позивно писмо, прегао да јасније доведе у ред одношај своје Цркве према аустријској држави. 18. ју-нија 1690. г. одржао је у Београду сабор вишег свештенства и народних првака и послао је цару Леополду I. свога и народног повереника јенопољског епископа Исаију Ђаковића да углави погодбе, под којима ће православни Срби живети под његовом власти.

Патријархови захтеви су ишли за тим да српска Црква у новој земљи добије дајбуди онај положај што га је имала под Турцима. Стога је тражио за свој народ потпуну слободу верског и црквеног живота. Нарочито је важно било што је тражио да му се призна власт не само над Србима у старој постојбини коју треба од Турака тек ослободити, него и над Србима који су и дотле живели у аустријским крајевима. Тражио је, дакле, народну целокупност.

5. Срби су били цару због турске опасности преко потребни. Само је тако Исаија успео да од цара добије одговор који се у главном слагао са Арсенијевим захтевима. Тај одговор је садржан у царској привилегији од 21, августа 1690. г. У њој је православној Цркви признато скоро све што је патријарх за њу тражио.

Преко воље призната је патријарху и власт над свима Србима где их заиста има.

Уз права верске и црквене природе признао је цар Србима и друга. Узео је у заштиту њихова добра и поседе, ослободио их је ратних намета, пореза и десетка који се плаћао римокатоличкој Цркви, изузео их је испод власти мађарског племства и спахија којима су сељаци били подложени као кметови.

За та права и повластице имали су Срби да ратују са аустријском војском против Турске. То су заиста вољно чинили, јер се радило о ослобођењу њихове земље. Прва значајна прилика у којој се истакла српска војска била је битка код Сланкамена 1691 г. где су Срби (10.000 војника) са својим подвојводом Јованом Монастерлијом отели преко тридесет турских барјака. У исто време ратовали су српски ратници са Турцима и на другим бојиштима. Но ратовали су за Аустрију, већ у то време (1694), и на западним бојиштима против Француза. У време царице Марије Терезије сачињавале су српске чете најбољи део аустриске војске.

6. Од дана када је примио »обрадователну царску привилегију« па до своје смрти провео је патријарх живот бранећи права своје Цркве која му је цар њоме зајамчио. Јер скоро нико у држави није хтео да та права призна. Пре свега цар их је неискрено дао, па их је према приликама сужавао, ширио или порицао. Друго, у аустријским земљама није царска реч била сама по себи закон. Ту су имале покрајине, жупаније, римска Црква и властела своје старе самоуправе и права, па су их бранили и од царске воље. А права што их је цар дао Србима често су се косила са тим старим правима. Тако су српска права газили не само римокатолички свештеници него и пореске власти, жупаније, спахије. Што је главно, сви су их које лепим које ружним силили на унију. Наш је народ живео тада у великој беди и невољи, презрен и гоњен. Српске старешине су се жалиле узалуд у Бечу.

На патријархову тужбу потврдио је цар привилегију већ на крају 1690. г. а проширио ју је идуће године.

б) Борба патријарха Арсенија са унијом[уреди]

1. Арсеније III., а још више његов саветник Исаија Ђаковић знали су шта хоће, кад су од цара Леополда тражили за патријарха власт над православним Србима у Срему, Славонији, Хрватској и Угарској. Ту је међу пређе насељеним Србима већ од почетка рата озбиљно увођена унија. Зато је патријарх, чим је примио привилегију, објавио народу у тим крајевима да је власт над њим узео у своје руке.

2. У данашњој Барањи и северно од ње било је много Срба већ примило унију. Патријарх је отишао у тај крај' и ту је остао три месеца. За то време је потпуно уништио унију у томе крају. После тога је 1692. г. кренуо у Хрватску, где војне и црквене власти нису хтеле ни да чују за патријарха и привилегију. Арсеније се упутио управо у марчанску епархију. У манастиру Лепавини, на домак и Загребу и Марчи, провео је два месеца. Ту је окупљао око себе свештенике и народ и утврђивао их у православљу.

3. Патријархова појава у томе крају охрабрила је народ. Патријарх је умео да се држи владарски. Кад је ишао у походу вараждинском генералу пратило га је до 300 оружаних коњаника и пешака. Тако држање је и код власти и код народа дизало поштовање према његову достојанству. Отмено се држао и према загребачком епископу. Јавио му је писмом којим је послом дошао у тај крај. Због пречих послова није доспео да га походи. Вратио се у Угарску.

Последице патријархова боравка у марчанском крају биле су велике. Народ је запретио марчанском епископу да ће једног дана осванути мртав, ако остане у вези са Загребом. Тако се онда водила верска политика.

в) Патријарх у даљој борби организује Цркву[уреди]

1. Патријарх је морао журити да среди црквено стање, јер је пропаганда почела у Срему да ради живље. Сремски епископ Петроније Љубибратић беше 1694. г. примио унију и намештен је у манастиру Хопову. Арсеније га је одатле прогнао и наместио је тамо поуздана епископа Стевана Метохијца. Затим је уз старе епископе који су се затекли у новој земљи рукоположио и неколико нових и одредио им места у крајевима који су били угрожени од уније. Ово су епископије како их је Арсеније заокружио: а) Темишверско-јенопољска са крушедолском архимандријом. б) Горњо-карловачка-зриноиољска. в) Сегединско-јегарска. г) Стонобеоградска и Будимска. д) Мохачко-сигетска. ђ) Вршачка. е) Великоварадинска-јегарска. У свему шест. Њихов списак је поднео патријарх цару на потврду.

Цар је и против воље својих саветника потврдио 1695. г. патријархове епископе, са неким изменама. Патријарху је одредио за архидијецезу Срем са Славонијом, а оставио му је на вољу да живи у славонском манастиру Ораховици или у сремском Врднику. Међутим патријарх ни даље није имао сталнога седишта, него је према потреби живео у Сечују код Мохача, у Сентандреји више Будима, у Сирачу у Славонији и другде.

2. Привилегија од 1695. г. којом је цар потврдио епископије и епископе, како их је патријарх предложио, била је најважнија од свих привилегија. Њоме је призната и потврђена организација наше Цркве у царским земљама. Така је организација у тим крајевима остала у главном до данас.

3. Када је 1699. г. у Карловцима склопљен мир са Турцима била је решена и судбина Арсенија III. и оних хиљада српских породица што су се с њиме 1690. г. склониле у царске земље. Срби нису имали куда из Аустрије. Са њима се сада почело поступати сасма отворено.

Пошто је Петроније Љубибратић истиснут из Срема основана је за њега унијатска епископија у Пакрацу. Патријарх је на то разаслао по Славонији своја писма. Набрзо се народ тамо побунио против Љубибратића. Због тога је цар патријарха склонио из Славоније (1701) и заточио га у Сентандреју, одузео му је патријарашки наслов и ограничио му права и берива. Скоро све православне Србе је подвргао под католички епископат. Тада се око 1000 наших породица вратило натраг под Турке. У тим тешким временима писали су сремски калуђери за помоћ руском цару Петру Великом, а и сам патријарх је неколико пута тражио од њега помоћи. Српске војне старешине су молиле руског цара да их прими у своју војску, па да му служе и без плате, само за љубав православља.

4. Већ 1703. г. букнуо је у Угарској устанак кнеза Фрање Ракоција II. против Хабзбурговаца. Ракоци је позвао и увређеног патријарха да са народом пристане уз њега, али је патријарх држао своју реч чвршће него цар. Срби су ушли у крв са Мађарима на царевој страни. Патријарх је искористио ту прилику те је вратио натраг у православље пакрачког унијатског владику и основао је у Пакрацу православну епископију.

5. Нови цар Јосиф I. био је на невољи те је свечано потврдио српске привилегије. Патријарху је дао на издржавање село и имање Даљ код Осека на место одузетог Сечуја и Сирача. То имање до данас припада српској патријаршији. Исте године 1706. октобра 26. — преминуо је Арсеније III. у Бечу. Тело му је пренето у манастир Крушедол где и данас почива.

г) Крушедолска (Карловачка) митрополија[уреди]

1. Годину дана и нешто више по смрти патријарха Арсенија III. састао се по царској дозволи сабор у манастиру Крушедолу да бира старешину српској Цркви. У Бечу су том приликом желели двоје: прво, да на сабору буду заступљени само Арсенијеви досељеници, а нипошто и Срби који су пре велике сеобе живели у Хрватској. Тако би хрватски Срби били излучени из своје црквене заједнице и пропаганда би међу њима имала одрешене руке. Желели су, затим, да тај сабор бира Србима у Угарској самосталног патријарха, који не би био у вези са пећким; тиме би српска Црква била уопће ослабљена.

2. Крушедолски сабор је одржан о св. Јовану 1708. г. и смрсио је обе бечке жеље. На сабору је учествовао изасланик Личана и Хрваћана и без дозволе државних власти. Он је ту, уз отпор царског изасланика, са осталима бирао и изабрао Исаију Ђаковића, за старешину свих православних Срба под царском власти. Тиме је спасено јединство Срба у царевини. Друго, тај сабор није изабрао Исаију за патријарха, него за првог и началног митрополита, а Исаија је одмах положио заклетву да ће пећког патријарха признавати за свога старешину у духовним пословима. Тиме је очувано јединство српске Цркве уопће.

Епископи су положили заклетву да ће новога митрополита слушати докле год остане у православној вери.

3. Још пре самог избора одредио је сабор да царски, свети и свештени манастир Крушедол буде митрополитска столица за сав српски народ под влашћу бечког цара. Тако је основана, заправо обновљена, крушедолска митрополија. Пећки патријарх ју је признао 1710. г.

Исаија је о своме избору известио и рускога цара Петра Великог као »нашег православног цара«.

Митрополија је била у Крушедолу до 1713. г. Тада је пренета у Карловце те се за даља времена назива карловачком митрополијом.

Исаија је умро исте године — у Бечу, као и Арсеније.

За наследника му је изабран Софроније Подгоричанин епископ славонијски. Он је умро већ после годину дана. У народу се пронео глас да наше митрополите неко трује.

д) Београдско-карловачка митрополија[уреди]

Српска православна Црква се стално старала да што више свога народа одржи на окупу. Зато су онако широке границе Макаријеве патријаршије, зато је и Арсеније III. тражио да добије власт над свим Србима у царевини. И начин како је биран први крушедолски митрополит казује исто. Та тежња наше Цркве показала се и после пожаревачког мира којим је завршен рат што га је водила Аустрија са Турском од 1716. до 1718. г.

1. Пожаревачким миром добила је Аустрија од Турске Тамишки Банат, нешто босанске посавине и један део Србије у коме је била београдска митрополија и ваљевско владичанство. Природно би било да је тада православни народ освојеног Баната и Србије дошао под духовну власт карловачке митрополије, но државним властима није ишло у рачун јачање српске Цркве. Београдска митрополија са банатским епископијама, вршачком и темишварском, остала је самостална.

Но ипак су се ујединиле митрополије карловачка и београдска. Када је умро карловачки митрополит састао се 1726. г. народно-црквени сабор у Карловцима и сјединио је обе митрополије под београдским митрополитом Мојсијем Петровићем. Бечке власти су попустиле пред одлучном вољом народа.

2. После смрти митрополита Мојсија Петровића изабрао је карловачки сабор Вићентија Јовановића за митрополита свим Србима под царском влашћу (1731). Уједињена београдско-карловачка митрополија је живела до 1739. г. докле је трајала аустријска власт у Србији — дакле тринаест година.

3. Време у коме су нашом Црквом управљали митрополити Мојсије Петровић и Вићентије Јовановић било је за нашу Цркву тешко и значајно. Пожаревачки мир још није био ни потписан, а у Србију су већ били послани језуити да раде на унији. Године 1726. установљена је београдско-смедеревска римокатоличка епископија. У Србији је владајућом вером сматрана римокатоличка, а православна је била само трпљена вера. Пропаганда је радила и школом, те је у Београду уа основну школу отворена и језуитска гимназија.

Упоредо са радом мисионара почеле су и државне власти да српској Цркви одузимају и ограничавају она права која су им призната у привилегијама. 1729. г. издата је царска Деклараторија којом су се тобоже објашњавала наша привилегијска права, а у ствари је тај царски акт ишао за тим да их уништи. — Ограничени у својим правима имали су наши стари да од уније много издрже. У Поморишју је било дошло и до устанка.

4. Осим неприлика које су долазиле од тућина било је за време митрополита Мојсија и Вићентија много и домаћега зла. Митрополити су крај свег напрезања, просипања новца и обијања прагова по Бечу, били немоћни да заштите народна права, а народ је у свом узрујању сву кривицу бацао на њих. И најплеменитије њихове намере изгледале су народу сумњиве. Обојица су били прегли да уведу ред у Цркви и међу свештенством, па су се у том послу лаћали и оштрих мера. Које због неуспеха у одбрани привилегија, које због тобожњих новотарија у Цркви, сумњао је народ и на Мојсија и на Вићентија да су прешли потајно у унију и да ће превести и сам народ. Та народна неоправдана сумња пратила је Вићентијево име све до новијег доба, па је ушла и у нашу књижевност (Лаза Костић: Пера Сегединац).

Оба ова митрополита су заслужна што су дизали неуко и запуштено свештенство и што су ударили темеље нашој школској просвети у новим крајевима.

ђ) Сеоба под Арсенијем IV Шакабентом[уреди]

1. У време када је умро митрополит Вићентије Јовановић (1737) био је руско-турски рат у који је ушла и Аустрија. С тим несретним ратом је у вези друга велика сеоба Срба у Аустрију, под патријархом Арсенијем IV. Шакабентом. На позив бечког цара опет се српски народ дигао на оружје, но кад се аустријска војска почела да повлачи, поновили су се догађаји од 1690. г. Турци су патријарха били ухватили, но он им је умакао, покупио је у Пећи неке црквене драгоцености и прешао је са свештенством и нешто народа у Карловце. То је било у јесен 1737. г. У том несретном рату и сеоби имали су Срби врло много губитака. Изгледа да патријарху није била мирна савест што је заталасао народ: једном је у Бадњој ноћи имао виђење у коме је Бог од њега тражио одговор за 80.000 изгинулих Срба.

2. Како је Арсеније IV. и дотле био врховни старешина свих православних Срба, прихватило га је свештенство и народ карловачке митрополије као свог законитог старешину. Нешто доцније (1741) утврдила га је и царица Марија Терезија у том достојанству. — Као човек који је одрастао и радио у Турској није Арсеније био довољно упућен у прилике карловачке митрополије и државе у коју је дошао и није се много старао за ред у Цркви. Ипак је одлучно бранио привилегије.

III. Унутрашњи живот Карловачке архиепископије[уреди]

а) Црквена управа[уреди]

1. Патријарх — митрополит. У време прве велике сеобе стајао је на челу српској Цркви патријарх. Како је пећка патријаршија после те сеобе добила новог патријарха, носили су Арсенијеви наследници у новој земљи наслов митрополита. Изузетак чини Арсеније IV. који је прешао у аустријске земље као патријарх.

Нарочита ознака власти наших патријараха од Макарија амо јесте то, што су уз духовну власт над својим народом имали и световну власт. Нешто те власти им је остало из феудалног устројства Немањићке државе, нешто им је дао султан, а нешто признао сам народ. Аустријски цар је старешини српске Цркве признао сву његову дотадању духовну власт, а световну му је, можда, и проширио. Старешина српске Цркве био је пред бечким властима caput nationis.

У нередовним приликама какве су биле за време сеобе и нешто након ње било је оправдано да сва власт над Црквом и народом лежи у рукама једног јаког човека. Доцније је та неправилност довела до сукоба између епископа и митрополита, па и народа и јерархије. Тим сукобима се користила државна власт.

Када је постало јасно да се Срби неће вратити на своја огњишта, сузио је Беч власт нашег црквеног старешине на чисто духовне послове, а и духовна власт му jе све више крњена. Световна власт му је одузета да би се народ политички обезглавио, а духовна да се даде унији више маха.

2. Сабори. Још од Немањиних времена решавали су наши стари своје државне и црквене послове на саборима. Патријарси су и под Турцима, кад је било могуће, окупљали народне старешине и свештенство на договор. Патријарх Арсеније III. jе уочи самог прелаза у Аустрију одржао под Београдом сабор народних првака и свештеника. Прва Леополдова привилегија признала је Србима у Аустрији право на одржавање сабора и тиме jе и ту узакоњен један наш стари ред и обичај. Сабори су се састајали да бирају митрополита, да им се прогласи потврда привилегија када нов владар ступи на престо и да се постарају о црквеним и политичким пословима народним.

Тако су у карловачкој митрополији, за та и потоња времена, сабори са епископатом били врховна црквено-народна власт. Сабори су сазивани по царској дозволи а на њихов рад је пазио царски повереник. Највише их је одржано у Карловцима.

3. Уредбе. У време Арсенија III. и у прво време после њега није било за управу Црквом никаквих нарочито писаних уредаба. Архиепископ и епископи су наређивали, управљали, судили и кажњавали по начину који су наследили на Балкану. Радили су каткад и по самовољи којој су се такође тамо научили. После свега што је наш народ пре сеобе и у њено време пропатио, разумљиво је да је у верском и породичном животу, у богослужењу, у свештеничком понашању и у реду око црвеног имања било много нереда. Митрополит Мојсије Петровић. почео је први да уређује те прилике. За њим је то чинио његов наследник Вићентије Јовановић.

б) Књиге и школе[уреди]

1. Кад се наш народ после велике сеобе у царским земљама већ смирио, биле су Цркви пре свега потребне књиге. Што се књига ту нашло било је већ дотрајало, а држава је нашој Цркви подметала унијатске књиге. Због тога су за нас доношене црквене књиге из Русије и продаване су на великим вашарима, но држава је томе стала на пут. Нешто наших књига је штампано у Римнику у Влашкој. Неке су резане на бакарним и дрвеним плочама и тако су умножаване.

У царским земљама су први наши радници на књизи били калуђери подринског манастира Раче, који су се и у своме манастиру бавили преписивањем књига, а прешли су у великој сеоби у Угарску. Једни од њих су обновили манастир Беочин. Међу Рачанима главни је био Кипријан Рачанин. Он је у Сентандреји водио праву школу у којој су преписиване књиге за наше оскудне цркве. Најврснији ученик Кипријанов био је Гаврило Стефановић-Венцловић. Неко време је био војни свештеник у Коморану. Оставио је у рукопису шест књига проповеди и светитељских житија. Та дела није писао тадањим књижевним језиком, него онако како их је говорио, народним језиком. Код нас се, дакле, још пре Доситија и Вука писало народним језиком. Писао је и против уније.

2. Школе. Чим је Арсеније III. прешао у Угарску осетио је колико је Србима од штете што међу њима нема школованих људи. Јер са бечким двором и државним властима могао се дописивати само латински и немачки, а борба са римском пропагандом била је мучна уз неуко свештенство. За прве преговоре са Бечом испомагао је свој народ врло учени »деспот« и гроф Ђорђе Бранковић, ердељски Србин, који је за време сеобе био заточен у Бечу. Кашње су за народне послове наимани и скупо плаћани тзв. агенти, увек туђини, а често људи неискрени, па је од њих било више штете него користи. Стога је патријарх набрзо после сеобе тражио да може у месту Сечују у Барањи подићи манастир, а уз њега штампарију и средњу школу по примеру римокатоличких школа. Дозволу није добио, а Сечуј му је одузет. Срби су и даље тражили начина да дођу до својих нижих школа. Заиста су их кроз цео XVIII. в. на све стране и отварали и таворили са неуким учитељима. Ради вишег образовања слали су децу нарочито у протестантске школе.

Све је то било мало и просвета нам је у половини XVIII. в. јадно стајала. Нарочито је било опасно што су нам свештеници били неуки. Неписмен калуђер и полуписмен свештеник били су у то доба обична појава. Било их је таких чије је »читање« личило више на вређање Бога него на молитву.

3. Смишљен рад око школе почиње са митрополитом Мојсијем Петровићем. Као београдски митрополит после пожаревачког мира видео је сву опасност од безобзирне римске пропаганде која се служила и школом. У Србији су биле цркве порушене, није било ни књига ни одежда, свештеници су били потпуно неуки, а у исто време су језуити у Београду отворили гимназију. Зато се он у два маха обраћао руском цару Петру Великом и дирљиво га молио да помогне српској Цркви и да пошаље два учитеља који би отворили латинску и словенску школу. На те молбе, које су ишле кришом од аустријских власти, послат је из Русије, на рачун руске Цркве, Максим Суворов Теренчевић. Донео је собом у Карловце 400 словенских буквара, 70 граматика и друге књиге. Тако је у Карловцима 1727. г. отворена као нека нижа гимназија у коју се скупило до 124 ученика. Ту се учило руско-словенској књизи и граматици и помало латински. За ученичку сиромаш је митрополит отворио семинар.

Крај све бриге митрополитове ова је школа слабо радила. Обично се мисли да је томе било криво свештенство које је школу и просвету омаловажавало и чувало српску словенштину. Но неуспеху је био, у главном, разлог то што учитељ није свој посао радио са онолико преданости колико је признања и награде тражио и добијао.

Са школом Суворова појачан је руски књижевни утицај на наш духовни живот. Знак тога утицаја је потискивање српско-словенског језика из наше књиге и богослужења и одомаћивање руско-словенског језика као црквеног и књижевног језика. Неки ученици те школе отишли су у разна места и радили у истом смеру. — Иначе је школа Суворова наша прва средња школа.

4. Бригу митрополита Мојсија Петровића за школу прихватио је његов наследник Вићентије Јовановић. Незадовољан понашањем Суворова замолио је из Русије нове учитеље. Из Кијева су му послали пет врло образованих људи на челу са Емануилом Козачинским (1733). Они су радили у Карловцима до 1737. г. и створили су гимназију тадањег облика. Ова је школа имала много више успеха него прва. Њоме је потпуно утврђен руски утицај на нашу Цркву и књигу. У Београду је за то време радила грчка и појачка школа. Та је школа потиснула остатке српског начина појања које је сматрано простачким и уводила је код нас грчки начин појања. У исто време је постојала и у Карловцима и у Новом Саду школа за недоучене свештенике, а неки наши млади људи су одлазили и у Русију на науке.

5. Вићентије Јовановић је прописао за наше цркве московске и кијевске књиге, а наше старе србуље су изишле из употребе.

Када је митрополит Вићентије оболео, страдала је и карловачка школа. По доласку патријарха Арсенија IV. разишли су се руски учитељи. Због несретног рата с Турцима и поновне сеобе била нам је Црква у врло тешком стању и није било кога да се брине за школу.

IV. Подвлашћење српске Цркве држави[уреди]

а) Митрополит Павле Ненадовић[уреди]

1. После Мојсија Петровића и Вићентија Јовановића зваменит је карловачки митрополит Павле Ненадовић. Он је као јака личност провео своју Цркву са што мање штете кроз једно врло тешко време. У његово је време државна власт у Бечу безобзирно настојала да управу нашом Црквом узме у своје руке. Првих година владавине царице Марије Терезије постао је Павле Ненадовић епископ горњокарловачки, а за митрополита је изабран 1749. г. Управљао је Црквом скоро двадесет година. Рођен је у Будиму и био је добро школован. У црквену управу и државне прилике био је врло добро упућен. Још као епископ основао је у Плашком Централно училиште, а у Залужници у Лици сличну богословско-учитељску школу, јер му је у борби са унијом требало школовано свештенство.

2. Док је Ненадовић био митрополит претрпела је Црква и доста штете. Од ње је силом откинут и унијатима предат крај Жумберак, а одузет јој је и манастир Марча. Осим тога многи се наш народ иселио из Потисја и Поморишја у Русију. Он то није могао да спречи, али је ипак много учинио за Цркву. Уредио је манастирски живот, положио је основе црквеном новчаном иметку и обновио је школе.

3. Манастири. У хришћанском монаштву је начело да манастирско имање није ничије од братства, него га иноци заједнички раде, заједнички од њега живе и одржавају манастир. У фрушкогорским манастирима се у току времена одомаћио други ред. Калуђери су добијали сваки свој део земље на обраду, те је сваки имао свој алат, стоку, па и своју кухињу. Са својом течевином је сваки располагао по вољи. Таки манастирски поредак зове се осопштина. Живот у таким манастирима је био без реда и дисциплине и без користи за Цркву. Павле Ненадовић је дао пописати шта који манастир има и шта који калуђер има и укинуо је осопштину једном за свагда. Отпор је био јак, али је ред ипак заведен.

4. Школски фонд. Наше ниже школе по разним местима издржавали су или ђачки родитељи или општина. За школе у Карловцима старали су се митрополити. Павле Ненадовић је желео да карловачку средњу школу стави на поузданије основе. Зато је 1749. г. с помоћу манастира, свештенства и сремских црквених општина основао фонд (сталну новчану залиху) из кога ће се та школа издржавати. Назвао га је Клирикалним фондом. Он је дао у њега највећи прилог и обнављао га је сваке године. На то је обвезао и друге. До тога времена ношен је по нашим црквама тас за прилоге далеким манастирима у Светој Гори и даље. Митрополит је те прилоге унео у школски фонд. Ти манастири су имали и својих кућа у Карловцима, Новом Саду и другде. Све је то продато, а утржак унет у Клирикални фонд. Кашње је у њега уношена и половина омртвина свих епископа. Тако је тај фонд још за живота оснивачева могао да издржава карловачку школу, а кашње и богословије у Вршцу, Пакрацу и друге школе. До светског рата био је Клирикални фонд главни извор за издржавање свих нижих, средњих и виших школа карловачке митрополије.

5. Неприкосновени фонд. По томе примеру основан је одмах по смрти Павла Ненадовића још један фонд за друге црквене потребе. То је Неприкосновени фонд. У њега су ишли приходи митрополита и епископа од њихове смрти па док им се не поставе наследници. Основ тога фонда је посмртнина Павла Ненадовића у износу од 12.000 сребрних форината.

Та два фонда су до краја била главно новчано имање карловачке митрополије.

6. Карловачке школе које су за време друге сеобе свеле свој рад на најмању меру обновљене су за време митрополита Ненадовића и дошле су до великог угледа. У њих су долазили ученици из наших најдаљих крајева.

Овај митрополит је сазидао данашњу карловачку саборну цркву и обновио је из темеља манастир Гргетег, који је тада спадао у митрополитско имање.

б) Државне уредбе за српску Цркву[уреди]

1. Од половине XVII. в. развијале су се европске државе у централистичком правцу. За време владавине царице Марије Терезије и њеног сина Јосифа II. (1740-80-90) уређивана је централистички и Аустрија. Државним покрајинама су одузимане дотадање самоуправе, а установама повластице. Сва власт над свим животом држављања имала се стећи у један центар — у Беч. Под то државно начело дошла је и римокатоличка Црква у Аустрији, јер су међу свим установама њена права и повластице биле највеће, а у њеним рукама су биле све школе. Њене су уредбе сад подвргнуте државним потребама и над њену управу се ставила државна власт. Таки поступак са Црквом зове се секуларизовање власти. У Русији га је већ раније извео Петар Велики.

Под така начела имала је да падне и српска Црква у аустријским земљама, јер и она је била самоуправна установа са својим посебним правима.

2. Када је царица Марија Терезија у својој држави уводила централизам поступала је она по државничком духу тадањега времена. Но за ограничење, па и укидање, самоуправе српске Цркве имала је царица и својих посебних разлога. Она је хтела да управљајући српском Црквом и надзирући живот те Цркве једном за увек прекине ослањање аустријских Срба на Русију, и то са два разлога. Први је био државно-политички: од Арсенија III. па даље ослањали су се карловачки архиепископи на руске владаре, а народ наш се у њих уздао. Имена руских владара спомињана су у нашим црквама при богослужењу, кад су прилике биле тешке слали су и архиепископи и манастири молбе и жалбе у Русију, а руски владари и дипломатија посредовали су код бечког двора да олакшају положај Срба у Аустрији. То мешање једне стране велике силе у унутрашње послове њезине државе сматрала је царица неприличним, па и опасним, бојала га се, па је хтела да га прекине строгим надзором над радом српске Цркве.

Други разлог за таки поступак био је верско-политички: царица се надала да ће код Срба попустити верска упорност када их одвоји од православне Русије, те да ће их тако лакше превести барем у унију, ако већ не у чисто католичанство. Царица је, при свем секуларизовању, била својој вери врло одана, а друге вере није трпела. А била је добро уочила шта за Србе у вери значи помоћ из Русије. Наши свештеници су одлазили у Русију, руски трговачки каравани су редовно обилазили наша насеља од Ердеља до Јадрана и снабдевали су наше цркве и домове књигама, утварима и иконама. Оданде су нам долазили учитељи и школске књиге. Тамо су нам се склањали они којима у Аустрији није било останка. То ослањање на Русију сметало је дакле јако пословима уније.

Због свега тога је царица сва самоуправна права наше Цркве у својој земљи скоро потпуно скршила, а власт над њом је узела великим делом у своје руке. Постигла је то да нам је везе са Русијом у многоме прекинула и да нас је знатно излучила испод руског културног утицаја. Но своју крајњу намеру, да српску Цркву разбије и поунијати, ипак није ни изблиза остварила.

3. Државне власти и уредбе за српску Цркву. Марија Терезија није хтела да потврђује закључке наших сабора који су сами желели да среде прилике у својој Цркви, него је при своме двору основала посебно министарство које ће уређивати нашу Цркву у њено име. То је била Илирска дворска комисија, кашње депутација. У тој депутацији није било ни једног нашег човека. Њојзи је царица поверила да сачини за нашу Цркву сталне законе и уредбе и да састави план по коме би се православни Срби већ једном поунијатили.

Наш народ је у Аустрији називан прво рацким, па онда илирским народом. Реч Рац долази од речи Rascianus а значи Рашан. Вера нам је називана грчко-несједињеном, па и шизматичком.

а) Српска штампарија у Бечу. Српски сабори и митрополити су тражили дозволу да оснују своју штампарију за црквене и школске књиге. Дозволу нису добили него су упућивани да узимају књиге из унијатске штампарије у Трнави. Наши стари то нису чинили него су узимали руске књиге. Да би се тој трговини стало на пут уредила је Илирска дворска депутација 1770. г. у Бечу штампарију за наше потребе. Књиге које су у тој штампарији штампане биле су врло помно прегледане. Брисано је из њих све што је потсећало на Русију, у тексту је подметано неправославно учење итд. Народ се тих књига бојао и одбијао их је.

б) Реформа календара. Бечке царске власти су при реформисању целог државног живота хтеле да дигну и народну привреду. Како је и католичко и православно становништво светковало врло много празника, укинуле су државне власти многе римокатоличке празнике, прогласивши их обичним радним данима, па су прешле и на реформу српског православног календара. Дотле би се ствар могла и разумети и правдати.

Но власти при укидању наших празника није било стало само до тога да наш народ добије што више радних дана, него и до тога да затре наше националне и црквене традиције. Илирска дворска депутација је укинула празновање свих Срба светитеља, до једног св. Саве. Ружно је било у тој ствари то, што су из Беча приморали наше епископе да за укидање празника узму на себе одговорност пред народом. Уз Србе свеце брисани су из календара и руски свеци. Од преосталих празника укинуо је цар Јосиф још петнаест. Наш календар како је тада преудешен прешао је у све крајеве нашег народа и остао је у употреби до данас. — У то време нам је и почетак године пренет на први јануар (1776), јер је за нас по византијском стилу година почињала првога септембра. У Русији је то учињено још раније.

в) Жумберак и Марча. На западу од Загреба протежу се између Хрватске и Словеније Ускочке или Жумберачке горе. Хрватска падина тих гора зове се Жумберак. Ту се од половине XVI. в. налази наша најзападнија насеобина. У време Марије Терезије било је ту нешто око 4.000 православних душа. Тај се народ са својим домаћим свештенством дуго и упорно опирао навалама уније. Најзад су у Жумберку послове уније узели у своје руке аустријски генерали и обавили су их на начин како никада и нигде није вера ширена. Велика напрезања митрополита Павла Ненадовића и владике Данила Јакшића да тај део наше Цркве спасу остала су без успеха. Њима и свем нашем свештенству је забрањено да се мешају у послове уније. Жумберак је за нашу Цркву и народ изгубљен око 1761. г. Данас износи број унијата у Жумберку преко 7.000 душа.

Марија Терезија је докрајчила и наш вековни спор са унијатима око манастира Марче. Она је 1753. г. Марчу одузела од православних и предала га једном католичком монашком реду.

г) У терезнјанска насиља према нашој вери и Цркви спада и покушај да нам се подметне катихизис са неправославним учењем вере. Тај су покушај уз јаку борбу осујетили наши епископи помоћу ковиљског архимандрита ученог Јована Рајића.

д) Крај Илирске дворске депутације. Када је нашем народу већ дозлогрдило насиље над вером, избиле су побуне против свега што је дотле учинила Ил. двор. депутација. Народне побуне су избиле у Новом Саду и у Вршцу. Народ се дигао против својих епископа мислећи да они вољно примају бечке наредбе и да тиме издају своју веру. На то је царица укинула то српско министарство 1777 г.

4. Јован Рајић је рођен у Карловцима 1726 г. Учио је код Козачинског па се онда отиснуо у свет на науке. Био је по мађарским школама а затим је отишао пешице у Кијево, где је учио три године. Ишао је у Хиландар да скупља грађу за српску историју. Био је учитељ у Карловцима и Новом Саду. Закалуђерио се у манастиру Ковиљу и ту је и умро као архимандрит. У неуморном раду је написао и превео око двадесет богословских дела. За Цркву је најважнији његов Катихизис који се употребљавао у школи сто година. Рајић носи почасни назив оца српске историје, јер је написао прву нашу историју од најстаријих времена. Значајно је да је то уједно историја Бугара и Хрвата. Писао је и песме.

V. Темишварски сабор 1790 г. и живот Карлов. митрополије после тог сабора[уреди]

1. Године 1790. одржан је народно-црквени сабор у Темишвару. Поред своје политичке стране значајан је темишварски сабор и због тога, што на њему постаје јасно да су у живот нашега народа, за сто година непосреднога додира са Западом, ушле културне идеје западних народа, па да су продрле и у наш црквени живот. У XVIII. в. је западним народима коначно овладао духовни покрет познат под називом Просвећеност (Aufklärung). Просвећеност се на Западу трудила да потисне културу коју је дотле водила Црква, а на њено место да стави световну напредну културу, разумну културу. У том послу је бивала према Цркви и вери и неправична. Тај је дух водио и просвећеног апсолутисту Јосифа II. У време темишварског сабора било је већ доста наших синова образованих у духу Просвећености и на том сабору се осетио њихов глас. На том је сабору нпр. јако наглашавано питање народних школа. Заиста се после тога сабора набрзо отвара гимназија у Карловцима, а за њом богословија, па гимназија у Новом Саду. После тога сабора световњаци траже све више места у управи Црквом; што даље црквени се закони све више посветовњачују; чују се гласови да манастире треба укинути.

Наша књига и култура имала је дотле своје основе и узоре у византијско-руској књизи и култури и била је, у главном, црквенска. Од тада узима угледе у западној' филозофији Просвећености и престаје бити црквенска. Први је носилац тога правца код нас бивши хоповски монах Доситије Обрадовић. И на развоју наше уметности, сликарству и неимарству, даде се пратити како су наше везе са Истоком, са кога смо дошли, попустиле и како смо у то време већ подлегали западним утицајима.

Наскоро после темишварског сабора признато је Србима у Угарској и Хрватској држављанско право, а епископи су примљени за чланове државних законодавних тела.

2. На темишварском сабору је изабран за митрополита млади будимски владика Стеван Стратимировић, највећи јерарх карловачке митрополије. Рођен је у Кулпину у Бачкој 1757. г. После доброг школовања одлучио је да се замонаши и тада је учио богословске науке код нашег најученијег богослова Јована Рајића. На челу митрополије стајао је 46 година. Умро је 1836. г. Сахрањен је у карловачкој саборној цркви.

За дуго време своје управе увео је Стратимировић сталан ред у својој Цркви и чврсту дисциплину међу свештенством, која је остала и за потоња времена. Почевши од његова времена полаже се све више на образовање свештенства. Митрополит Стратимировић је основао у Карловцима српску гимназију (1791) за коју је дао материјална средства грађанин Димитрије Анастасијевић Сабов и други карловачки грађани. 1794. г. отворио је Богословију. Уз те две школе основао је Благодјејаније у коме су се хранили сиромашни ученици. Данашња патријарашка палата у Срем. Карловцима такође је саграђена из Стратимировићевог новца. За митрополитску библиотеку је набавио 3602 дела. Одбио је бечке предлоге да усвојимо јулијански календар и да се одречемо ћирилице. Одлучно се борио против уније која је радила и у доба Просвећености и верске трпељивости.

Митрополит Стратимировић се бавио и опћенародним пословима. Био је у вези са Карађорђем и помагао га је. Руском цару Николају I. послао је нацрт о васпостављању српске државе. Бавио се и науком.

У новијој историји карловачке митрополије важнији су догађаји ово:

1. Када су Мађари 1848. г. дигли буну против Хабзбурговаца одржао је наш народ у Карловцима Мајску скупштину, која је решила да се зарати са Мађарима. На скупштини је митрополит Јосиф Рајачић проглашен за српског патријарха и постављене су народне војничке власти. Иначе је то време велике сарадње Хрвата и Срба. Леп знак народног јединства био је када је патријарх Јосиф у Загребу увео у власт и част хрватског бана барона Јосифа Јелачића (в. песму П. Прерадовића). Старешине карловачке митрополије носиле су од тада наслов патријарха.

На Благовештенском сабору 1861. г. донете су уредбе за Српску војводину, која је била кратко време посебни наш териториј у склопу Аустрије.

На сабору од 1864/5 г. преустројена је дотадања црквена управа. Световњаци су у свим гранама црквене управе добили превагу над јерархијом, изузев чисто духовне послове. Тада утврђени начин управе остао је све до уједињења српских Цркава.

Сукоб народних првака и јерархије постао је врло јак за време патријарха Германа Анђелића. Иако вређан и сумњичен патријарх Герман је један од највећих народних добротвора. Он је са својим братом Стеваном подигао лепу зграду гимназије у Срем. Карловцима.

Међу велике патријархе Карловачке Цркве спада и Георгије Бранковић, који је, можда, највећи добротвор свога народа. Подигао је богословски семинар у Срем. Карловцима, учитељску школу у Сомбору, основао је фонд св. Саве, оставио је иза себе врло велику новчану оставину. Био је добротвор и Српског сокола. За његово време је преустројена Карловачка богословија.

2. У Карловачкој митрополији и патријархату негован је црквени научни рад врло много. Архимандрит Иларијон Руварац је оснивач наше научне историје. Његов брат Димитрије најобилнији је наш историк. Историју Цркве су озбиљно обрађивали прота Мане Грбић, епископ Иларијон Зеремски, прота Милутин Јакшић, а и данас ради на њој Радослав Грујић и Филарет Гранић универз. професори. Међу песнике озбиљног гласа иде епископ Лукијан Мушицки, а међу говорницима се високо истичу епископи Никанор Грујић и Теофан Живковић. Међу школским раденицима на првом је месту бивши професор и ректор Богословије карловачке прота Јован Вучковић.

По свим школама ове митрополије много је неговано црквено појање, нарочито у Богословији и учитељским школама. Због тога је ту појање у народу јако одомаћено. Нема већег места у коме не би било једно или два црквена певачка друштва (грађанско, занатлијско, сељачко). На уметничком неговању црквене песме су радили много Корнелије Станковић, који је први почео да ставља у ноте и хармонизује наше црквене песме, па онда Тихомир Остојић, Иса Бајић, Душан Котур и т. д.

Међу многобројним старијим и новијим иконографима најважнији су ови уметници: Константин Данил, Теодор Крачун, Павле Симић, Стеван Алексић, Паја Јовановић, Урош Предић.

3. У уједињену српску Цркву унела је карловачка митрополија епископије: пакрачку, горњокарловачку, бачку, темишварску, вршачку, будимску и архидијецезу сремскокарловачку. Унела је, даље, двадесет и седам манастира са имањем, старинама и моштима (св. цара Уроша у Јаску и св. кн. Лазара у Врднику); фондове којима је издржавала своје школе, цркве и епископе. Затим, Карловачку богословију и гимназију, новосадску гимназију, учитељске школе у Сомбору, Пакрацу и Горњем Карловцу, више девојачке школе у Панчеву и у Новом Саду и многе основне школе. Љубав народна према својој Цркви огледа се у тој митрополији на лепим храмовима по свим њеним градовима и селима.