Српска црква 2

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
ПРЕГЛЕД ИСТОРИЈЕ ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ
Писац: Протојереј Григорије Микић


ДРУГИ ДЕО
Од самосталности Српске Цркве до укидања Пећке патријаршије

VI. Самосталност српске Цркве[уреди]

После свега што се за последњих двадесет година у Србији догађало, после Вуканова устанка, надирања римске Цркве у Србију и Стеванова колебања, Сава је био подједнако забринут и за државу свога оца и за православље у њој. Једно је ишло са другим.

а) Оснивање и уређивање[уреди]

1. Сави је било још јасније него Немањи да у Србији треба једна вера и једна Црква. Но јасно му је било и то да православље може код Срба бити само тако снажно, ако буде имало своју посебну, народну организацију — самосталну Цркву.

Епископи што их је дотле слао Цариград и Охрид међу Србе и друге балканске народе нису имали присне љубави према својој пастви. Паству су сматрали »варварском« а службу своју, подаље од културних византијских крајева, теретом. Они Су у својим областима, свакако, водили грчку државну политику и гледали у главном да се од пастве што више помогну. Сава је само као владарски син и брат имао угледа пред рашким епископом и могао је да и у таким приликама нешто уради за народну просвету. Но није се могао надати да ће грчки епископи међу Србима водити неку озбиљнију хришћанску просвету кад он једнога дана склопи очи.

2. Зато је Сава у споразуму са братом Стеваном отишао 1219. г. у Никеју да изради српској Цркви самосталност. Време је за таки потхват било врло подесно. Византијска патријаршија је била заједно са царевином на љутој невољи. У Цариграду су владали Латини и утврђивали су папину власт на Истоку. Цар је са патријархом био у Никеји где је прибирао снагу и чекао време да обнови своју државу. Савин долазак у Никеју био им је, дакле, врло добро дошао. Јер његова молба за оснивање и признавање самосталне српске Цркве ишла је у корист и православљу и никејском царству. Зато је Србији и призната црквена самосталност као бедем против силнога латинства које је притеснило Цариград и верски и политички. За првог архиепископа самосталне српске Цркве посвећен је Сава, већ познати и поуздани борац за православље.

При повратку у домовину задржао се Сава у Солуну где је руководио превођење потребних црквених законика са грчког.

3. Уређење српске Цркве. Прва је задаћа самосталне српске Цркве била да у држави потпуно утврди православље и да га рашири и у оне крајеве где је била надмоћна римска Црква или богумили. За ту задаћу требало је Цркву одмах с почетка добро организовати. Сава је то заиста и учинио. У договору са братом Стеваном и властелом поделио је он Рашку и Зету на епископије. Међу монасима који су се васпитали под његовом руком одабрао је најдостојније по спреми, поштењу и савесности и разаслао их на епископска места. Тако је наш народ добио пастире своје крви, који су имали љубави за посао на који су послани. Свака епископија је добила потребне законике за управу и књиге за богослужење. Епископи су се постарали да се те књиге за њихове епархије тачним преписима умноже, а где је дотле било погрешних преписа да се исправе.

4. До Саве је у средишњим српским областима била само једна православна епископија са седиштем у Расу, код данашњег Новог Пазара. Сава је у Рашкој основао пет нових епископија, а по једну у Зети и Захумљу. Већ сам тај број епископија показује да смишљен рад Цркве међу Србима почиње са Савом. Најзначајније су оне Савине епископије којима је било намењено да штите православље и да га у држави даље шире. — Ово су те истакнуте епископије:

1) Захумска, у Стону на полуострву Пељешацу, на домак Дубровнику где није било много православних. 2) Зетска, са седиштем на Превлаци, код римокатоличког Котора. 3) Дабарска, у Бањи крај Прибоја, према босанској граници да пречи надирању богумилства из Босне у Србију и 4) Будимљанска, на граници Рашке и Зете, у Ђурђевим Стубовима код данашњег Берана.

Осим тих епископија основане су тада 5) Хвостанска, у Малој Студеници близу Пећи. 6) Топличка, код данашње Куршумлије и 7) Моравичка, у Ариљу, недалеко од Ужица. 8) Рашка епископија је већ од X. в. била при цркви св. Петра и Павла у Расу. 9) Призренска епископија ушла је у састав самосталне српске Цркве, пошто је у то доба призренска област ушла у састав српске државе. Са те епископије смењен је дотадањи епископ Грк и намештен је Србин.

Тај основни број епископија самосталне српске Цркве мењао се током векова.

За архиепископско седиште изабрао је Сава манастир Жичу. И друге епископије имале су своја седишта у манастирима, а где догле манастира није било, подигнут је сада за епископију, као на Превлаци и у Стону.

Епископије су биле подељене на протопопијате, а ови на парохије.

5. Православље државна вера у Србији. Одмах на почетку, када је тако организована Црква имала да отпочне свој рад, објавио је Сава на којим основама она почива. То је учињено на црквеном и државном сабору у Жичи. Ту је он са свештенством, владарем и властелом исповедио догме источне православне Цркве и признао све њене уредбе и обичаје. Нарочито је нагласио оне верске истине и црквене уредбе које нису признавали богумили и оне по којима се западна Црква разликује од источне. Тиме је православна вера прихваћена за државну веру.

6. Задаци светосавске православне Цркве. Сава је задаћу Цркве, којом она људе просвећује вишим духовним животом, осећао и као свештеник и као син свога народа. Он је у том правцу радио већ онда када је у Хиландару руководио васпитавање младих српских монаха. Радио је на томе и као студенички архимандрит. Као архиепископ је ту задаћу прихватио удвојеном снагом и радио је са већим успехом, јер је стајао на челу многих епископа и свештеника.

Било је и време да међу нашим прецима таки рад отпочне. У оним немирним и ратничким приликама било је све српско друштво, и властела и народ, далеко од уљуђености и без много воље за заједнички живот. — Сава је у своме народу утврђивао моралне обичаје и узакоњивао добре нарави. Путовао је по народу и држао са властелом зборове на којима је учио како ваља по вери живети. Лично је исповедао људе. Његови изасланици, протопопи, пролазили су земљом и уређивали, пре свега, породични живот у народу. Јер је у уређеном породичном животу основа даљег уредног и уљудног живота. А међу Србима је било много невенчаних бракова у којима се живело без сталних обвеза према деци и брачном другу. Протопопи су таке венчавали, те је породични живот постајао светиња.

Сава је нарочито настојао да одомаћи правду. Стога је властели стављао на срце да не чини насиље и неправду незаштићеном и сиромаху. Учио их је да се ни у рату не ослањају на своју силу, него на праведну ствар, за коју се једино сме ратовати. Силнике је корио и претио им да ће одговарати пред Судијом коме су сви људи једнаки. Учио је да сиромаха треба помоћи и да не ваља бити обестан. Укратко, одомаћивао је међу Србима хришћанске врлине — просвећивао их хришћанством. Нема сумње да су исто чинили и епископи, а занос мисионарског рада младе Цркве свакако је захватио и остало свештенство.

б) Охридска архиепископија и самосталност српске Цркве[уреди]

Пошто је замонашио брата Стевана (Симон) непосредно пред његову смрт (око 1227 г.), а сина његова Радослава венчао краљевском круном, отишао је Сава. убрзо из Србије на пут у Свету Земљу.

Један од узрока Савина одласка из Србије у ово доба била је црквена политика новога краља. Чим је Сава основао самосталну српску Цркву устао је против њега Димитрије Хоматијан, охридски архиепископ. Он је написао Сави писмо пуно прекора у коме је тврдио да је Сава тим својим делом повредио права охридске архиепископије и да самостална српска Црква није законито основана. Тај спор је некако легао и био је на миру све док није дошао на краљевски престо Радослав. Мати његова била је Гркиња и он је васпитан у грчком духу. Уз то је Радослав био зет Теодора, деспота једне нове грчке државе која је настала у Епиру после пада Цариграда у латинске руке. Теодорова је држава била тако јака да је изгледало да ће му пасти руку и сам Цариград. Због свега тога је Радослав водио своју државу тако како је желео његов таст и жена. У његовој држави се није с тиме нико слагао. У Тодоровој држави је била охридска архиепископија; Теодоров главни саветник је био Димитрије Хоматијан, који Србима није могао да заборави њихову самосталну Цркву. Радослав је био с њиме ступио у везе и повео је и црквену политику у корист Грка а на штету самосталности српске Цркве. Наравно да је тиме дошао у сукоб са својим стрицем Савом. Због тога се Сава склонио из Србије и отишао је у Свету Земљу.

в) Савин силазак са архиепископске столице и његова смрт[уреди]

1. Савин повратак кући пада у 1230. г. Три године после тога Радослав је био збачен са престола, а на његово место је дошао његов брат Владислав. За време свог кратког боравка у Србији оженио је Сава синовца Владислава кћерком бугарског цара Асена.

2. Године 1233. сишао је Сава коначно са архиепископске катедре, па је преко Јадрана и Италије поново отишао у Свету Земљу. На своје место је поставио свога ученика Арсенија, Сремца. Обилазећи света места у Сирији, Палестини, Египту и Синају походио је Сава и сва четири васељенска патријарха. Мисли се да је са њима водио разговоре, у име свога пријатеља бугарског цара Асена, о признавању самосталности бугарске Цркве, јер та се Црква за неко време била подложила папи, те је источне Цркве нису признавале за закониту. Враћајући се у отаџбину изнурен и болешљив ударио је Сава путем преко Бугарске. Ту је почетком 1235. г. у престоници Трнову дочекан са великим почастима. Последњу свету литургију је служио на Крстов-дан. Умро је 14. јануара 1235. г. У Трнову је и сахрањен.

3. Још од одласка Савина из Србије владало је тамо пригушено незадовољство. То незадовољство је отворено избило на вест о његовој смрти у туђини. Било је уперено на краља Владислава. (Сава је, изгледа, због њега отишао коначно из земље). Стога је Владислав напрегао све силе да барем мртвога стрица пренесе што пре у отаџбину. После дугог преговарања са Бугарима успео је најзад да пренесе Савино тело и да га смести у своју задужбину манастир Милешеву (6. маја 1237. г.) Ту је лежало и уживало све веће народно поштовање до 1594. г. када су га Турци пренели у Београд где га је на Врачару спалио Синан паша.

г) Наследници св. Саве на архиепископској катедри[уреди]

1) Први прејемник св. Саве на архиепископској катедри био је Арсеније, родом Сремац. Управљао је Црквом 30 година. Жича је била на војнички истакнутом месту, па су је Кумани при свом упаду у Србију поробили. Стога је Арсеније дигао манастир св. Спаса у Пећи. Тамо је кашње, за Милутинове владе, пренета архиепископија. Арсеније је пред смрт дуго боловао па су га на богослужења носили на рукама. Умро је 1266. г. Сахрањен је у Пећи. Проглашен је светим. Нарочито га штује Црна Гора.

2) Арсенија је наследио синовац св. Саве, а трећи син Стевана Првовенчаног, Предислав који се закалуђерио у Хиландару као Сава (II). Монаховао је у Јерусалиму, Светој Гори и у Србији. Прво је био епископ захумски, па затим седам година српски архиепископ. Умро је 1272. г., а сахрањен је у Пећи.

3) Јоаникије, друг и ученик Саве П., био је игуман хиландарски пре него што је постао архиепископ. Због политичких; смутњи у земљи није до краја живота остао на архиепископској катедри. У борби што ју је водио Драгутин са својим оцем Стеваном Урошем I. био је он на страни свог законитог владара, па се са њиме повукао са свога положаја. Сахрањен је у Сопоћанима заједно са својим краљем, који се у монаштву назвао Симеун.

4) Ни Данило I. није до своје смрти остао на архиепископској столици. Он је дигнут на тај положај када је дошао на власт Драгутин, па је са њиме и отступио.

5) Евстатије, Зећанин, бивши игуман хиландарски, дошао је на своје место после династичке борбе. Признат је за светитеља. Мошти му почивају у Пећи.

6) Јаков.

7) Евстатије II.

8) Сава III.

9) Никодим, бивши игуман хиландарски. Бавио се књигом. Поверавани су му државнички послови.

10) Данило II. Био је властеоског рода, васпитан је за војника и државника, али се по примеру св. Саве замонашио. И он је био игуман у Хиландару и храбро је бранио свој манастир од гусара. Као игуман почео је да пише Животе српских краљева и архиепископа. То су дело допунили други писци животима потоњих владара и патријараха и тако је постао Родослов или Цароставник. Имао је и неимарских способности, па је оправљао и украшавао оронуле манастире и руководио је градњу манастира св. Стевана у Бањској. За време Милутиново био је чувар краљевске ризнице. Имао је смисла и за економију, те је настојавао да се што више одомаћи воћарство и по манастирима и другде. Крунисао је Душана за краља.

11) Последњи архиепископ, за чијег времена је српска. Црква дигнута на степен патријаршије, био је Јоаникије, бивши логотет Душанов.

VII. Патријаршија[уреди]

а) Проглас српске патријаршије[уреди]

1. Српска Црква је доживела своје највеће дане у доба када је српска држава најјаче развила своју снагу. То је било за време цара Душана.

Душан је био и у одбрани и у ширењу своје државе сретнији од својих претходника. И за државни и за црквени живот највише су значила његова освајања на југу. На тој страни је Душан узео Арбанију и Епир, а од разривене Византије Македонију и Тесалију. Тиме је ушла у састав његове државе цела стара охридска архиепископија са својим Грцима, полугрцима и старим Словенима. За државни и црквени живот било је још важније што је у Македонији протегао своју власт до самог Солуна, а према истоку до Филипија, првог места у Европи где је проповедано хришћанство. У освојеним областима била је и Света Гора и много чисто грчких митрополија и епископија које су дотле биле под влашћу цариградског патријарха.

2. Када је Душан 1345. г. освојио град Серез имао је намеру да у своје време освоји и сам Цариград и да преузме власт византијских царева. Како је у то доба био већ господар доброга дела византијских земаља прогласи се он те године у Серезу за цара своје велике српско-византијске државе. С тим дизањем владарског достојанства на највиши степен у вези је и дизање српске архиепископије на степен патријаршије.

У средњем веку било је, и на Западу и на Истоку, сваком владару потребно да га призна и освешта црквена власт. Круна и владарско помазање добијало се из црквених руку. Тек тиме је владарска власт била потпуно узакоњена и опће призната у самој држави и код других држава. За дотадашње краљевско достојанство у Србији било је довољно да га освештава архиепископ. Но царско достојанство, које је Душан узео, ваљало је да освешта већи црквени достојанственик од архиепископа, а то је патријарх. Душан није могао ни мислити на то да признање свога царства тражи од византијског патријарха. Он се стога решио да српску архиепископију дигне на степен патријаршије, па да из руку српског патријарха прими царску круну.

3. Целу зиму 1345/6. године провео је Душан у својим новим крајевима, већином у Серезу. Ту се трудио око грчких епископа и митрополита, који су доспели под његову државну власт, да и они пристану на проглашење српске патријаршије. Пристанак грчке јерархије, која је дотле била под цариградском патријаршијом, вредео је за Душана врло много. Тражио је затим и пристанак светогорских калуђера, јер се до њихове речи много држало у целом источном хришћанском свету, а особито у Византији. Душан је у томе успео. Успео је и код охридске архиепископије, чије су све области такође биле у његовој проширеној држави. Осим тих важних чинилаца у православној Цркви дао је свој пристанак на проглас српске патријаршије и бугарски патријарх.

4. Свечано проглашење српске патријаршије обављено је о Цветима (9. априла) 1346. г. на државном сабору у Скопљу. На томе су сабору учествовали српски епископи, игумани главнијих манастира и властела, па онда бугарски патријарх Симеон и охридски архиепископ Никола са својом пратњом, затим изасланство атонских манастира и претставници грчких митрополија из освојених грчких области. — За патријарха је проглашен Јоаникије II. дотадањи архиепископ српске Цркве и бивши Душанов логотет.

5. Одмах о Ускрсу (16. априла) исте године крунисали су два патријарха и један архиепископ Душана за цара Срба и Грка а сина његова, десетогодишњег Уроша, за краља. — Тиме је српска држава и Црква ушла у нов отсек свога живота: држава за врло кратко време, а Црква и за потоња времена.

6. У Душановој држави која је била држава Срба и Грка биле су две самосталне православне Цркве: стара грчка охридска архиепископија и српска пећка патријаршија. Охридској архиепископији је Душан признао њену област и права још приликом својих освајања. Једино је морала српској патријаршији признати првенство у достојанству. Уз те две самосталне православне Цркве живеле су, у извесној зависности од пећког патријарха, грчке митрополије у освојеним грчким областима на истоку и југу Душанове државе.

б) Устројство пећке патријаршије[уреди]

1. На истом сабору на коме је проглашена патријаршија учињене су и неке промене у устројству српске Цркве. По примеру источних патријаршија установљене су и у српској митрополије, као власти и достојанства која стоје између патријарха и епископа. На ту част је дигнут по један епископ из четири важније државне покрајине: рашки, зетски, призренски и скопљански. Скопљанска митрополија је добила и наслов првопрестолне митрополије (прототронос), јер је била у државној престоници. Тиме је скопљански митрополит дошао по части одмах после патријарха. — Тада су основане и неке нове епископије.

2. Пећка патријаршија се називала и Великом Црквом, као што се звала и цариградска патријаршија. Патријарх се писао: Божјом милошћу патријарх и архиепископ свих српских и поморских земаља. Бирао га је редован државни сабор састављен од властеле и вишег свештенства. У државним пословима био је патријарх главни царски саветник, те га је цар позивао на савет и у свој војни логор. Указивано му је врло велико поштовање: цар је излазио пред њега гологлав и прихватао је коња под њим. Патријарашкој канцеларији стајао је на челу логотет. Он је чувао патријаршиски печат и састављао је важније црквене списе.

3. Епископе у српској патријаршији бирао је чисто црквени сабор састављен од епископа. Игумани царских манастира постављани су владарским саизвољењем и одлуком братства. Они су управљали манастирским добром и водили послове у споразуму са својим калуђерима.

Парохијских цркава било је по селима и градовима и при дворовима велике властеле. Над животом и радом парохијских свештеника водили су надзор виши духовници; прво су се називали протопопима, а доцније егзарсима. Закони о раду и одговорности свештенства уопће били су врло строги.

в) Вере и Цркве у Немањићкој држави[уреди]

1. У Немањићкој држави било је православље државна вера и једино је оно било потпуно под државном заштитом. Јерес је била прогоњена већ и због тога да се заштити државно јединство. Западно, латинско, хришћанство, строго узевши, није сматрано за јерес него више за непотпуно хришћанство, полуверство. У Немањићкој држави је положај римокатолика бивао и врло повољан јер су неке српске владарке биле са Запада, а поједини српски владари су имали са папом политичких и верских веза. У Србији је било доста повлаштених римокатолика. То су били становници приморских градова, па дубровачки трговци који су се стално бавили у унутрашњости државе и многи Саси рудари, који су имали нарочите повластице. Стога је латинско хришћанство до Душана добило у Србији толиког маха, да Душан постаје према њему строжији и узима у заштиту православље. Душанов Законик није, истина, латинско хришћанство забранио, али је стао на пут његову ширењу на рачун државне вере. Зато је била забрањена латинска пропаганда и прелаз из источног хришћанства у западно, а тако исто и бракови између припадника двеју Цркава. Да би се сузбило дотадашње ширење латинства биле су по градовима уређене нарочите мисије да враћају у православље оне који су прешли у западну Цркву. Душан је на махове из политичких разлога и оштрије поступао са римокатолицима. Но никада није са њима поступао тако оштро као што се у то време у другим европским државама поступало са онима који нису припадали. држаној вери. У Пољској су нпр. у то доба били закони против православних више строги.

2. Богумилства није потпуно нестало ни до Душанова доба, нарочито га је било на југу у новоосвојеним областима. Надирало је такође из Босне и Хума. Са богумилима и другим јеретицима поступало се врло строго. Богумили су били жигосани; и прогањани из земље, а имања су им одузимана. Кажњавани су и они који су се са њима мешали.

3. Православна Црква са својим манастирима и вишим свештенством била је у нашој средњовековној држави посебан, повлаштен, сталеж. Владарска власт и државни поредак почивао је на сталежу властеле и на Цркви. Бивало је прилика, као и у западним државама, да се владар могао поузданије ослонити на своју духовну властелу него на световну. Патријарх, епископи и игумани већих манастира били су чланови државног сабора.

4. Преставници наше старе јерархије участвовали су у вођењу државе већ тиме, што су били чланови државног сабора. Но способни појединци из јерархије преузимали су, када је била прилика, и неке нарочите унутрашње и спољашње државне послове и слати су као преставници државе на страну. Значајно је за таке наше првосвештенике политичаре, да тај свој рад никада нису схватили као прилику у којој би се црквена власт могла истаћи пред световну у вођењу државног живота. Они су тиме своје способности, на махове, стављали у службу државних потреба и ништа више. Тако је чинио већ св. Сава. Таки јерарх, државник био је и Накодим, девети наследник св. Саве на архиепископској столици († 1325). У времену када су се биле завргле династичке распре и борбе између краљева Драгутина и Милутина радио је он са успехом на томе да се браћа измире. Ишао је, послан од сабора и краљева, у Цариград као дипломата да склопи уговор о миру. У његово време се Стеван дигао на свога оца Милутина. Та борба са својим тешким и жалосним појединостима завршена је ипак помирењем оца и сина. До тога помирења је дошло настојањем Никодимовим.

5. Као нарочито повлаштен сталеж и ступ државе добијала је српска Црква почевши још од Немање, а особито за Душанове владе, многа имања у баштину и уживала је разне повластице. Цркви се баштина по праву није могла одузети. Да би Црква била заштићена од ма чије самовоље било је узакоњено да црквено имање надзире само владар, патријарх и логотет, иначе никоја световна власт. Закони су штитили и свештенички углед, па су увреде учињене свештенику кажњаване строже него иначе.

6. У средњем веку је уз властелинску баштину ишло и право дељења правде — право суда. Тако право је имала и Црква: епископи и игумани су судили људима на манастирском добру за преступе који нису потпадали под државни суд. По градовима су црквени судови решавали и неке грађанске спорове, јер су у средњем веку и код нас свештеници били чувари и тумачи писаних закона. Свештена лица су потпадала само под црквени суд. Једино црквени суд је решавао и брачне спорове и преступе против вере. У тим случајевима је црквени суд судио по црквеним законима, а не по државним, и у то судовање се није могла мешати никоја друга власт.

Патријарашки двор, као и царски, имао је право уточишта.

7. Владарске грамате којима су добиване баштине и повластице звале су се хризовуље — златом печаћене повеље, а чуване су у манастирима. — Када је Душан доводио у ред своју државу, утврдио је у своме Законику и права Цркве. Како је Душан православну Цркву сматрао главном основом државе, он јој је у своме Законику дао већа права него што је имала дотле. (Законик је прихваћен на сабору у Скопљу 1349. г., а проширен је на сабору у Серезу 1354. г.). Душанов Законик се састоји из 201 члана, а прва и највећа група тих чланова (38) говори о православној вери и црквеним пословима. И у даљим својим члановима враћа се Законик на Цркву.

г) Свештенство, просвета, хришћански живот[уреди]

1. Епископи, архимандрити и игумани већих манастира били су често из властеоских породица. Световни свештеници били су већином из меропског реда. Но било је свештеника и из властеоских породица, а многи су због заслуга дизани у ред властеле. Чиновници по нашим државама средњег века излазили су обично из писмених свештеничких породица (Поповићи).

2. Епископи су се издржавали од имања својих манастира. Уз то су њихови егзарси убирали од народа и свештенства црквени порез — димницу и врховину. Парохијски свештеници су живели од свог имања. Већином су се бавили ратарством, сточарством и пчеларењем. Који није имао свога имања добијао је, по закону, три њиве од села, града или свога властелина. И свештеницима је народ давао сталан принос који се звао бир, а састојао се од пољских и сточарских производа.

Просвета и писменост. 1. Када је св. Климент почео своју мисију међу нашим старима, основао је он и школу за образовање свештеника и других црквених служитеља. Наше прво свештенство је, дакле, било и писмено и спремно за свој позив. Друкчије и није могло бити кад се хришћанско верско учење налази у књигама, из књига се обавља богослужење, а и црквени закони су у књигама.

У време Немањића није било нарочитих богословских училишта, али је свештенство и тада морало бити и писмено и спремно за свој позив. Свети Сава је захтевао од свештеника и епископа да добро проучавају црквене законе и уредбе и да народ упућују и усмено и писмено.

2. У првим вековима српске Цркве неговали су писменост више световни свештеници него калуђери. Тако је било све до XIV. в. Но већ у томе веку, а нарочито у XV. баве се књигом више калуђери него световно свештенство. Боље образовани свештеници примали су у своје домове по кога властеоског сина, по кога младића који се спрема за свештеника, па су их заједно са својим синовима учили књизи. Народна песма памти да је Краљевић Марко учио код призренског протопопа Недељка. Ту су учили и црквено појање, а знали су га не само будући свештеници него и властеоски и владарски синови. Обављање обреда и других пастирских дужности учили су свештенички кандидати обављајући ниже црквене дужности уз епископа, по манастирима или код кога свештеника.

3. Уз читање и обично писање учило се код свештеника и лепо писање које је било потребно за преписивање књига. Са том писарском вештином ишло је и сликање минијатура и шарање почетних слова, као и прављење мастила и боја, топљење злата, препарирање коже, резање пера, прошивање и коричење књига и сл. Све се то до XIV. в. учило код световних свештеника, а доцније по манастирима.

Хришћански живот. Из Душанова Законика видимо да је Црква још и у то време имала да се бори са старом навадом невенчаних бракова код властеле и код народа. Постојала је још и отмица девојака. Било је и празноверја. Веровало се у вукодлаке, прекопавали су гробове да их нађу и да спаљују лешине. Закон је за таку радњу строго кажњавао. Мађионичари, врачари и отровници кажњавани су по црквеним законима. Лепа је одредба Законика да се сиротица опрашта од дажбина, а сиромах да има пред судом свога бранитеља. То је, свакако, утицај хришћанског морала на државне законе. Иначе је у то време и код Срба било мазија или Божјих судова којима су осумњичени доказивали своју невиност. (Ношење угријаног железа од црквених врата до олтара и сл.).

д) Дужности српске Цркве према држави и друштву[уреди]

За повластице и добра што их је наша Црква у средњем веку уживала обављала је она ове дужности према Богу, народу, владару и држави:

а) Прва и природна дужност Цркве јесте да у народу негује религију и морал. За наше старе владаре била је то и државна дужност. Јер за њих су земаљске сврхе државе привремене, пролазне, а праве сврхе државе су духовне и надземаљске. За те духовне сврхе државе бринула се Црква.

б) И наша држава у средњем веку, као и друге, бранила је земљу од непријатеља и чувала је ред и мир међу поданицима. Просветне и културне задаће није могла узети на себе. Те задаће обављала је Црква. У она немирна времена могао се тај посао обављати само на мирним местима, заштићеним крстом, — у манастиру и у свештеничком дому крај цркве. Са тих се места културни утицај ширио у редове властеле и у народ. Отуда наша народна култура има тако много верских и моралних елемената.

в) Као власница великих имања и проповедница милосрђа узела је Црква на себе и бригу за сиротињу, инвалиде и сирочад. У тадањим ратним временима било их је врло много. Држава јој је то нарочито ставила у дужност и надзирала је да ли више свештенство и манастири ту дужност исправно врше (Д. Зак. 28.).

г) Цркве и манастири били су дужни да се моле Богу за живот својих оснивача владара и осталих ктитора, а после смрти за њихове душе (»да се њему поје литурђија, овог света као и онога«). У тим молитвама су наши побожна владари, властела и сав народ имали силан извор и потстрек за свој рад.

д) Црква и православна вера биле су најјачи ослонац држави, поретку у њој и владарској власти. Свештеници, који су у црквеној организацији свикли на велику покорност реду и закону, давали су и властели и народу пример како треба поштовати ред у држави.

Благо издато на задужбине — није, дакле, било похарчено.

VIII. Сукоб српске Цркве са грчком[уреди]

1. Када је Душан 1350. ушао у рат са Босном употребила је Византија ту прилику да врати оно што јој је он узео, те га је напала. Душан је Византинце одбио. Но том приликом је откривена по јужним градовима велика грчка завера против његове државе. Међу завереницима је било више и ниже свештенство у Македонији. Душан је непоуздане грчке митрополите и епископе прогнао из државе, а њихове катедре је предао Србима епископима. У исти мах је митрополије нових крајева излучио испод власти цариградске патријаршије и потпуно их сјединио са српском патријаршијом. Од тога доба почиње патријарх Јоаникије да се пише: патријарх Срба и Грка. Душан је имао права да оствари то присаједињење. Могао га је извести већ 1345. г. јер по црквеним законима црквене области у једној држави не могу потпадати под врховну управу која је ван те државе. Међутим, цариградски патријарх Калист сматрао је да га је Душан тим поступком неправедно оштетио у његовим правима, те 1352. г. баци анатему на цара Душана, на патријарха Јоаникија и на све учаснике скопскога сабора, на коме је проглашена српска патријаршија. Та анатема је имала у првом реду да поруши углед српске царевине и законитост њенога цара који је крунисан за владара Срба и Грка.

Анатема је лежала на српској Цркви двадесет и три године.

2. После свега што се догодило, било их је и међу Србима који се нису слагали са Душановим државничким и црквеним радом. Многи су држали да је за Србе доста оно што је остало од св. Саве: краљевина и архиепископија. Сви ти незадовољници схватили су Калистову анатему врло озбиљно и она је у народу одјекнула болно. Зато је већ Душан покушао да измири своју Цркву са цариградском. У томе га је спречила смрт патријарха Јоаникија 1354. г. а већ 1355. г. умро је и сам. После његове смрти почело је нагло да пропада све што је он за свога живота стекао, па и оно што је наследио.

3. Девет година после Душанове смрти покушао је исти Калист који је српску Цркву проклео да се са њоме измири. Но умро је посред преговора са царицом којој је тим послом био дошао у Серез. Затим је покушао да Цркве измири деспот Угљеша и са његових крајева је анатема заиста и скинута, но под тешким уветима.

4. Потпуно измирење Цркава извео је после Урошеве смрти кнез Лазар. Као најугледнији међу осталим српским православним владарима сазове он 1374. г. сабор да се решава о измирењу Цркава. На сабору је била и царица Јелена као монахиња Јелисавета. На сабору је било предато Србима Светогорцима да изврше измирење. Српско изасланство је у Цариграду било лепо дочекано и преговори су са успехом завршени. Цариградска је патријаршија признала српску патријаршију за закониту. Скинута је клетва са свих живих и мртвих чланова сабора у Скопљу. Свечаност измирења обавили су изасланици цариградске патријаршије почетком 1375. г. у манастиру св. Арханђела, над гробом цара Душана, недалеко од Призрена.

IX. Важније Немањићке задужбине[уреди]

У земљама из којих је српска држава постепено састављена било је и пре Немањића калуђера и манастира. Најмање их је било у Рашкој, доста у Зети, а највише у Македонији. Због тога Немањићи и нису дизали манастире по Македонији и Зети, него су ту оправљали и обдаривали старе. Нове оснивају они у Рашкој, где из времена пре њих знамо само за један значајнији манастир. То је црква свв. апп. Петра и Павла, северно од Новога Пазара. Ту је било седиште рашког епископа пре оснивања самосталне српске Цркве и средиште свега рашког верског живота. Предање каже да је ту цркву зидао један од ученика ап. Павла — Тит или Тимотеј.

Архитектура Немањићких задужбина. Наше средњевековне црквене грађевине зидане су у главном у два стила — у романском и византијском. На Србе који су били тек пошли путем културе утицао је и Запад и Исток. Но Срби су дали у току времена тој уметности своје обележје. — Тако је, уосталом, било са свим нашим духовним животом: између латинског и грчког културног света развили смо ми трећи — свој.

Романски стил су пренели међу Србе неимари из Приморја, или са даљег запада, из Италије и Француске. Византијски је дошао са истока. Грађевине романског стила грађене су код нас помније и савршеније. По брижљивој изради могу се такмичити са сличним радовима свога доба у Италији и Француској. Унутрашњост тих наших романских храмова удешена је за православно богослужење.

Студеница је четврта задужбина Стевана Немање. Дигнута је у планини, мало подаље од ушћа речице Студенице у Ибар. Посвећена је Богородици. Немања ју је одредио да у њој монахује и да му буде гробница. Међу краљевским задужбинама; стајала је Студеница на првом месту и по времену и по важности. Њеном игуману је припадало увек прво место међу осталим игуманима у Србији. Биран је и постављан неком врстом инвеституре: у споразуму са владаром, који му је лично предавао управу дајући му штаку и пољубац. Типик, или правилник за живот и ред у манастиру, написао је Студеници сам св. Сава. Други манастири су се угледали на студенички ред. Уз Дечане и Грачаницу остала је Студеница понајвише сачувана од времена и турског насиља. У њој се кандило није гасило.

Стил у коме је Студеница грађена у главном је романски. Споља је сва оплаћена углачаним мраморним плочама, већином белима. И изнутра је за један метар и пола обложена великим мраморним плочама. На овој цркви су са великом уметношћу израђени довраци — портали — западних и јужних врата и трочлани прозор на олтарској апсиди. И портали и прозор леже на витким стубовима, а оперважени су романском резбаријом у камену. Од источњачког обичаја одудара рељеф Богородице над западним вратима и рељефи апостола на оба довратка истих врата. — Првобитно кубе цркве је срушено, садашње је из прошлога века.

Жича је задужбина Немањина сина и наследника Стевана. Зове се Дом Спасов јер је посвећена Вазнесењу Господњем. Лежи на Ибру, јужно од некадашњег Карановца, а данашњег Краљева. Градњу Жиче је надзирао св. Сава. За његово време било је ту седиште архиепископије. Амо је доцније пренето и тело Првовенчанога које је прво лежало у Студеници. Већ у време Савина наследника Арсенија пренета је архиепископија из Жиче у Пећ, но и потом су архиепископи становали наизменце у оба манастира. За време кнеза Лазара вратио се старешина српске Цркве поново у Жичу. Према повељи коју јој је оснивач издао требало је да се у Жичи крунишу српски краљеви и постављају архиепископи. Тако је у почетку и било.

У бурним ратним временима Жича је рушена и остајала пуста. Сада је потпуно обновљена. — По своме неимарском склопу је романскога стила. Основа јој има крст са једним дужим краком. При зидању доцнијих цркава из доба Немањића угледало се на Жичу.

Манастир свв. апостола у Пећи. Градња му је везана за име другог српског архиепископа Арсенија. Подигнут је у првој половини ХШ. в. Лежи на један километар северно од вароши Пећи. По том новом средишту српске Цркве називају се наши патријарси пећким патријарсима, а Црква Пећком Патријаршијом.

Пећка црква се састоји из три упоредне цркве, које су изнутра потпуно одељене једна од друге. Свака од њих има своје кубе, а паперта им је заједничка. Споља црква није лепа, али јој је унутрашњост врло пријатна.

Грачаница лежи јужно од Приштине на речици Грачаници. Постојала је још у време првих Немањића. Из основа ју је обновио краљ Милутин 1321. г. Посвећена је Богородици. Очувана је у целини. Грађена је у византијском стилу. Има пет кубета. Зидана је наизменично редовима тесаног камена и опеке са дебелим слојевима белога малтера и то јој даје необичну живост. Грачаница у својој једноставности даје примерак савршене неимарске лепоте. Једино је ружи паперта која је дозидана у XVI. в.

Бањска лежи у рушевинама на 15 км. од Косовске Митровице. Дигао ју је себи за гробницу краљ Милутин. Грађена је по узору Студенице. Градњу је надзирао архиепископ Данило П. Манастир је био посвећен св. првомученику Стефану. То је била најлепша романска грађевина на српском земљишту.

Дечане је дигао себи за гробницу краљ Стефан Урош III. отац цара Душана. Он и данас у њима почива и по њима се зове Дечанским. Дечани леже јужно од Пећи на неких 15—20 км. Црква је посвећена Пандократору — Богу Сведржитељу. Турци су Дечане одмах после Косовске битке поробили и попалили, но доцније су их оставили на миру. Кроз дуге векове стицали су се у Дечане поклоници из свих српских земаља.

Дечанска је црква по основи и спољашњости базилика са три брода. Бродове деле један од другога стубови и ниска камена преграда. Сваки је брод посебна црква са својим олтаром у посебној апсиди. Стубови су резани у романском стилу и високи су преко седам метара. Иконостас средњега брода је рађен од белога мрамора. Од мрамора је и краљевски сто. Над средњом лађом се диже округло кубе до висине од 25 метара. Градња Дечана је трајала осам година. Сва четвора врата имају широке довратке (портале) сведене високим луковима. Портали су од белога мрамора, украшени резбаријом. Споља су зидови обложени плочама углачаног белог и црвенкастог мрамора. У дечанској паперти налази се велика слика целе лозе Немањића. Дечане је градио неимар из Котора, града краљева.

X. Прилике у српској Цркви после распада царевине и косовске битке[уреди]

а) Избор патријарха Јефрема[уреди]

Прва озбиљнија незгода после распада царевине јавила се у српској Цркви када је требало изабрати наследника патријарху Сави IV. Тек пола године после његове смрти састао се изборни сабор. На сабору је било много неспоразума, те да би се скратили жалосни сукоби, буде изабран за трећег по реду српског патријарха пустињак старац Јефрем. Тај свети и слаби старац управљао је Црквом нешто мање од пет година. Онда се вратио у своју испосницу. Његов наследник Спиридон умро је у најнезгодније време, одмах после косовске битке, када се није могао састати сабор. У тим незгодним приликама враћен је Јефрем опет на патријарашку столицу. Остао је на њој док 1393. г. није изабран за патријарха Данило III.

б) Свети кнез Лазар[уреди]

Са Косовском битком почиње вековно страдање српскога народа и његове Цркве. Но у том великом догађају, како га је схватио наш побожни народ, лежала је велика утеха и уздање у потоњим црним временима. Косовски догађај ушао је у народну религију.

1. Своје докосовске недаће осећао је наш народ као заслужену коб која га је снашла због греха његових и његове господе. Косовску битку са поразом побожног и најчеститијег свог владара, кнеза Лазара, наш народ није могао да схвати само као заслужену Божју казну. Јер, Лазар је био »честито колено«, није се отимао ни о краљевство ни о царство, одржао је верност своме нејаком цару и није неправедно освајао туђе. Стога је народна вера у великом сукобу једног нехришћанског народа са хришћанским видела борбу божанског поретка са нечим нижим, борбу небеског царства са царством земаљским. Лазар се могао са Турцима нагодити и признати власт нехришћана над хришћанима. О томе, по народној легенди, преговарају са њиме пре битке небеске силе. Оне му мећу на савест питање: да или ћеш царству земаљскоме, да или ћеш царству небескоме? Но Лазару је живот и земаљско владање била мала цена да призна власт и поредак нехришћана над хришћанима. Он иде у борбу као претставник божанског поретка на земљи, коме је дошао ред да страда. Зато његова последња вечера личи на вечеру коју држи Христос Спаситељ пред своје страдање. Тако изгледа косовски догађај у народној вери.

То је веровање монахиња Јефимија, удовица деспота Угљеше, увезла у покров честитоме кнезу овим дирљивим речима: »Јуначким срцем и жудњом благочастивости изишао си на змију и супостата божанских цркава, расудивши да ти срце не може поднети да гледаш како над хришћанима твога отачаства господују Измаилићани, па ако то не постигнеш, а ти да оставиш трулу висину земаљског господства, да се обагриш својом крвљу и да се сјединиш с војницима небескога цара

Турци се у нашим старим књигама и записима називају Измаилићанима и Агарјанима по робињи праоца Аврама Агари и њиховом сину Исмаилу, за чије су потомке иначе сматрана нека арапска племена.

Верујући за себе и свога кнеза да су на Косову пострадали у име небескога царства, народ је пет стотина година чекао да то царство победи, а са њиме и он који је за њега пострадао.

2. После погибије било је Лазарево тело сахрањено у Приштини, а две године доцније пренето је у његову задужбину Раваницу у Ресави. Пренос је обављен свечано како приличи владару и мученику. У сеоби Арсенија III пренето му је тело у сремски манастир Врдник.

3. Св. кнез Лазар је дигао две задужбине. Прва је манастир Раваница на путу између Ћуприје и Сењскога рудника. Ту му је била гробница све до сеобе под патријархом Арсенијем III. Други је манастир Горњак или Ждрело који лежи у дивљем и лепом крају на горњем току речице Млаве. Неимарски је значајна његова црква Лазарица у Крушевцу. У потоњим временима служила је она као узор при градњи наших манастира. Лазар је и иначе помагао Цркву, па није заборавио ни Хиландар, а чинио је и другим светогорским манастирима.

в) Последице косовске битке за Цркву и народ[уреди]

Прве тешке последице Косовске битке за нага народ биле су то, што су сви владаоци српских земаља доспели у турско вазалство. Као вазали морали су, по невољи, да уз своје господаре војују на цареве хришћанске. Како им је било тешко то »необично војинства слугованије« каже нам Краљевић Марко пред битку са влашким војводом Мирчом на којега је кренуо са Бајазитом: »Ја велим и молим Бога да хришћанима буде помоћник, а ја први нека будем међу мртвима у овом боју.« И би тако. (1394.).

Друго понижење хришћанске свести било је то што су се српске владарске кћери морале удавати за султане. Византијске и бугарске чиниле су то и пре. Прва је од српског рода попла тим путем млађа кћи Лазарева Оливера, »да би се Христово стадо спасло од вука који га погубљује.«

Уз све то осетила је српска Црква у новом времену и иначе штете. Дотле су српски владари изузимали црквена имања од сваког терета, а после Косова расписују и на црквена имања и турски данак и порез на војску.

За историју српске Цркве и народа најзначајнија је последица Косовске битке исељавање православног живља у јужне крајеве Угарске. Тако су државни губици на југу донекле накнађени тиме, што су доњи крајеви Угарске добили нашу верску и националну ознаку.

г) Деспот Стеван Лазаревић[уреди]

Време св. Стевана Лазаревића јесте за српску државу време сутона пред потпуну пропаст. Ни српској Цркви није тада живот био лак, али за њу се не може рећи исто што и за државу. Добар део јужних крајева наше Цркве био је, истина, под Турцима, али су се њене границе шириле на север. Код наших насеобина у јужним крајевима Угарске почиње ускоро после Косова црквени живот: дижу се манастири, преписују се књиге, оснивају се епископије. Угарски краљ Матија признаје српску Цркву у својој земљи.

2. И у своме унутрашњем животу стоји Црква тога времена доста добро, барем у полуслободним крајевима. Кнегиња Милица и као монахиња Јевгенија води бригу о држави и о Цркви. Она је дигла лепи женски манастир Љубостињу, близу данашњег места Трстеника, и ту је монаховала са Јефемијом, удовицом деспота Угљеше. Ту је и сахрањена. Старала се и за Дечане који су до данас сачували неке њене дарове. Помагала је и Хиландар.

3. Стеван Лазаревић је необична владарска личност, али не само по витештву и јунаштву, ни по владарским способностима. Он је као владар тим већи што у најстрашнијим временима наше историје није заборавио духовни живот свога народа.. Лазарев син зна за још једно царство осим земаљскога.

Манасија. Најважније дело деспотово за Цркву јесте његова задужбина манастир Манасија или Ресава. Грађена је од 1407. до 1418. г. на обали речице Ресаве код Деспотовца. Та грађевина је заправо тврђава са манастиром. Са уметничке стране је Ресава скоро ремек-дело. Набрзо после смрти деспота Стевана заузели су манастир Турци. После пропасти српске деспотовине ускоро је сасвим запустео. У његовом граду је становала турска посада. За нашу историју важна је Ресава стога, што је у њој; отпочео један важан књижевни и културни покрет. То је рад ресавске школе чији утицај траје од почетка XV. в. до у XVIII в.

4. Стеван Лазаревић је био далеко чувен као милосрдан владар, те су му долазили убоги и из далеких крајева — из Приморја и Бугарске. Милостињу је радо чинио тајно и ноћу. Када је у својој новој престоници Београду подигао митрополијски манастир и још две цркве, уз једну је дигао болницу и склониште за старце.

Према промењеним приликама Стеван је обдаривао Цркву више новцем него земљом и људима. Тако је чинио и његов наследник деспот Ђурађ Вуковић.

Деспота Стевана Лазаревића уврстила је наша Црква у ред светитеља због његових заслуга за црквени живот, због његове побожности и хришћанског милосрђа. (1927.).

XI. Наша стара црквена књижевност[уреди]

1. Најстарији наши црквени споменици писани су старим словенским језиком којим су писала св. браћа Ћирило и Методије и њихови ученици. То је био, јамачно, језик оних Словена на Балкану међу којима су се света браћа родила и међу којима су изабрали своје ученике. Прво словенско писмо била је глагољица, а ускоро затим, још за живота Методијева, појавила се и ћирилица. Код Срба и Бугара писало се глагољицом до XI. в. Истим језиком и истим писменима писао је св. Климент и његови сарадници. Већ у X. и XII. в. дотерују наши писци тај стари језик на свој народни изговор, те настаје српско-словенски књижевни језик. У Бугарској и Русији догодило се слично са старим словенским језиком. Чувено Еванђеље кнеза Мирослава из друге половине XII. в. писано је српско-словенским језиком.

2. Наша књижевност у средњем веку није имала једно средиште. Главни рад је, истина, рађен у Хиландару, све до краја XVII. в. али је много рађено и у самој Србији по манастирима и уз цркве, а писано је и по властеоским и владарским дворовима.

3. Свети Сава писао је словенским језиком већ дотераним према српском. Први његов спис је Типик ораховички или карејски. То су правила живота за монаха који је хтео да борави у испосници што ју је св. Сава дигао за себе у Кареји (Ораховици), где се предавао појачаној аскези и ћутању. Од њега су добили своје Типике и манастири Хиландар и Студеница. Први је рађен по угледу на типик једног цариградског манастира, а други по угледу на први. — Потпуно самостално дело Савино је Житије св. Симеона. Њему је написао и службу.

4. Из XIII. в. су познати још и ови наши писци: а) Стеван Првовенчани који је такође саставио Живот св. Симеона; б) Савин ученик хиландарски калуђер Доментијан, који је написао посебно животе св. Саве и св. Симеона. Лепше и боље Житије од његова саставио је (по њему и другима) в) Теодосије. Његово дело је по нашим манастирима преписивано и читано све до XIX. в. — Обим светитељима је Теодосије саставио и службу.

5. Важно је дело из XIV. в. Животи краљева и архиепископа српских. То дело потиче од архиепископа Данила II. (1324-37). Та је књига позната и под називом Цароставник. Књига Цароставник није остала само на оном што је у њу написао Данило II., него су је наставили и допунили његови ученици и други.

6. У почетку XV. в. радио је код нас Григорије Цамблак који је доспео у Србију око 1407 г. Управљао је Дечанима и описао је живот св. Стевана Дечанскога. Затим је отишао у Русију и постао је митрополит кијевски (1415).

Србљак. Скоро сви наши бројни светитељи добили су своје службе. Главни део тих служби сакупљен је у црквену књигу Србљак.

Ресавска школа. 1. Под утецајем византијске калуђерске књижевности трудио се у XV. в. трновски патријарх Теодосије да код Бугара дигне врло ниско пали морални живот и да створи добар ред у књижевном раду. Јер бугарски преводници нису знали честито ни грчки ни словенски, па је у њиховим књигама било места без смисла, па и са јеретичким смислом. Тај је рад развио његов ученик трновски патријарх Јефтимије који је реформисао бугарски правопис. Његови помагачи и ученици чине Трновску школу.

2. Када је пала бугарска царевина (1393-6) прешао је велики број бугарских калуђера и књижевника у Србију, а са њима и идеје Трновске школе. Њих је прихватио просвећени деспот Стеван и отпочео с њима и другим способним калуђерима, у својој задужбини Ресави, преводнички и преписивачки рад. Тим радом је руководио Константин филозоф, један од најспремнијих бугарских избеглица Јефтимијеве школе. Он је израдио правила новог српског правописа. Тако је настала чувена Ресавска школа.

Преписи и преводи Ресавске школе сматрају се узорнима и по њима се мерило у потоња времена да ли је који рукопис добар (до у XVIII. в.). По ресавским правилима радило се у Љубостињи, Хиландару и другде. Утецај Ресавске школе ишао је дубоко у Македонију, Бугарску и Русију.

Главно књижевно дело Константиново је Житије и жизн приснопомнимаго словоуштаго благочстиваго господина деспота Стефана и т. д. То је најважније дело његове школе, а уједно наша најбоља биографија из средњег века.

Штампарије. Штампарска вештина у Европи почела је у доба пада Смедерева, а ми већ крајем тога века имамо својих штампаних црквених књига. Турска ратовања и пустошења уништила су нам црквене књиге, па се зетски господар Ђурађ Црнојевић одлучио да ту празнину попуни. Поручио је у Млецима прву српску штампарију, којом је управљао калуђер Макарије. Штампарија је била смештена у цетињски манастир. Од године 1493 до 1495 штампане су у њој три важне црквене књиге: Октоих у две свеске, Псалтир и Молитвослов. Те су књиге доспеле у многе наше манастире у околини па и даље, нпр. до Хиландара. Радови те штампарије су лепши од свих познијих. — Друга српска штампарија је основана у Млецима. Власник јој је био Црногорац, војвода Божидар Вуковић од Подгорице. И после њега и његова сина рађено је за наше црквене потребе у Млецима, али су штампарије биле у рукама иновераца.

У својој невољи и сиротињи довијали су се наши калуђери свакојако, па су у Рујанском манастиру на реци Биосци и сами резали од дрвета слова и штампали књиге (1537). У то време је подигнута штампарија и у Грачаници, у Милешеву и у Горажди. У половини XVI в. имали смо штампарију и у Београду. Њу је уредио кнез Радиша Дмитровић. После његове смрти прихватио ју је Дубровчанин Трајан Гундулић. Ту је 1552. г. штампао једно Еванђеље калуђер Мардарије из Мркшине Цркве.

XII. Даљи живот пећке патријаршије[уреди]

а) Укидање[уреди]

У великој народној пометености после пада Смедерева утрнула је, не знамо тачно када, и самосталност српске Цркве. Охридска архиепископија добила је постепено све српске епархије под Турцима у своју власт и управу. Многи наши епископи и више свештенство били су против охридске власти. Нерасположење према Охриду узело је већег маха после 1525. г. Због тога је охридски архиепископ Прохор сазвао црквени сабор (1528-9) како би повратио ред и васпоставио своју власт у свима епархијама. У то време јавља се смедеревски епископ Павле као најозбиљнији и најупорнији противник охридске цркве. Уз помоћ епископа који су му били одани и који су га изабрали за архиепископа прогласио је он отцепљење пећке Цркве од Охрида. Павла су по свој прилици помагали Турци и борба његова са охридском архиепископијом је трајала једанаест година. Ни када је свргнут Павле није та борба завршена (1541). Завршена је тек обнављањем пећке патријаршије.

б) Обнављање[уреди]

1. Пећка патријаршија је обновљена 1557. г. Узроци тог великог догађаја у српској црквеној и политичкој историји лежали су нешто у самом српском народу, а нешто у тадањим приликама турске царевине.

а) Са пропашћу државе није код Срба пропала и воља за самосталан живот. Ту вољу су одржавале јаке успомене на св. Саву и свете Немањиће уопће, очувани и порушени манастири, свете мошти, многобројне слике старих владалаца и сва богата традиција српске Цркве. Црква је, дакле, била стожер народног живота. Чим се наш народ снашао у турском поданству покушао је са својим свештеницима да бар тај стожер учини својим и самосталним. Колико је воље за то било видимо из рада Павла митрополита смедеревског.

б) Но и прилике су у Турској биле таке да је српска Црква могла да оствари своје тежње. У врховној државној управи било је доста потурчених Срба. За време великог везира Мехмеда Соколовића сачињавали су балкански потурчењаци половину везирског савета, а султанска канцеларија се служила и српским језиком. Природно је да су неки од тих државника нагињали својем народу, бар кад је био у сукобу са неким другим (Пећ — Охрид). Свакако су ишли и за тим да Србе за турску царевину расположе и вежу. Тада је то држави много требало. У Европи је био хук против Турске: папа, Млеци, Шпанија, Аустрија помишљали су на ослобођење хришћанских народа испод Турака и њихови повереници су већ и међу Србима потпиривали незадовољство.

2. У таким приликама, а на заузимање великог везира Мехмеда Соколовића, који је као дечак одведен из манастира Милешева и потурчен, дозволио је султан да се успостави пећка патријаршија. На чело јој је постављен Макарије, блиски рођак великог везира Соколовића.

Тако је српска Црква ипак нашла начина да и под туђом власти живи и колико је могуће напредује.

Обновљена пећка патријаршија обухватила је све Србе у турској царевини, а безмало све Србе уопће. Како су Турци у времену док је српска Црква била у саставу охридске (1463-1567) покорили Славонију, део Хрватске и већи део Угарске где су се Срби већ пре настанили, то је пећка патријаршија била сада простором већа него у време цара Душана. Она се простирала од јужне линији Улцињ — Велес — Штип на север под Карпате, а од источне линије Ниш — Оршава — Темишвар — Арад на запад до хрватског приморја и Словеначке. Наравно, што даље на запад и север била су српска насеља ређа.

3. На широком простору своје Цркве прегао је »добри, прави и кротки човек« Макарије да подигне многе огореле и опустеле манастире. Обилазио је све крајеве своје Цркве, попуњавао је празне епископије и оснивао нове, нарочито с леве стране Саве и Дунава. Тиме је зановљен верски живот нашега народа, а све нити тога живота стецале су се у Пећ. Срби су се тако нашли у једној, својој, организацији и осетили су се једно. Осећај јединства им је давао снагу. Наравно, живот под Турцима није био лак. Највише је Цркву тиштао велики данак што га је морала држави плаћати и поступци несавесних турских чиновника.

4. Српска црквена организација под Турцима имала је и једну политичку црту. Турци су поглаварима автокефалија признавали и нека световна права. Црквене старешине су биле у неку руку политички поглавари својих народа, тзв. милет-баше. То је право признато и српском патријарху. Он је могао у своме народу делити правду, заступао га је пред државом, одговарао је за њега, плаћао за њега данак и управљао народним животом уопће. Патријарси су, дакле, били и политичке старешине свога народа.

Патријарх Макарије управљао је српском Црквом око 17 година. Заменио га је његов и Мехмедов рођак Антоније, који му је и дотле помагао у управи. Иза њега су дошли патријарси Герасим и Саватије, такође блиски рођаци везирови и пређашњих патријараха.

5. После обновитеља патријаршије Макарија први знаменитији патријарх је био Јован. У његово време ради наша Црква свесно на томе да се народ ослободи од Турака. У другој половини XVI. в. настале су у Турској тешке прилике. Један за другим су се ређали неспособни султани. Због тога је у држави завладала непоштена управа коју је било тешко подносити. Због таких прилика овладало је међу балканским хришћанима бунтовно расположење, а на Западу су веровали у скору пропаст Турске. Стога су Шпанија. Аустрија, папска курија, на махове и Млеци стајали са Србима у вези и наговарали их на устанак. Када је Турска 1593. г. заратила са Аустријом заиста су избијали местимични устанци међу Србима и Арнаутима.

Да је наша Црква учествовала у тим устанцима и да је у њој владала једна мисао од Пећи до Темишвара казују нам устанци из 1594 г. Те је године био душа устанка у Пећи патријарх а истовремени устанак у Банату водио је, уз остале, вршачки владика Тодор. Свакако је оба водио дух Светога Саве, јер Синан-паша, коме је било поверено да угуши банатски устанак, спаљује светитељево тело на Врачару крај Београда 1594 г.

Патријарх Јован (1592-1614) водио је лично припреме за тзв. устанак војводе Грдана. Био је у преговорима са папом Климентом VIII., са аустријским двором и другим европским дворовима. Устанак је заиста избио 1614 г. у Црној Гори, али није успео. — Патријарх Јован је докончао живот у Цариграду.

6. Наследник Јованов био је патријарх Пајсије. Он се држао према Турцима помирљиво, јер су због дотадањих немира били према Цркви неповерљиви. На тај начин је поправио положај српске Цркве у држави. Пајсије је седео најдуже на патријарашкој столици од 1614-1647 г. Трудио се да шири писменост, а и сам је писао. Написао је живот и службу цара Уроша.

Већ у Пајсијево доба почиње уздање наше Цркве и народа у православну Русију, а не у Запад као што је дотле било. Пајсијев наследник Гаврило Рајић ишао је лично у Русију и тамо је провео две године дана. Кад се вратио Турци су га погубили.

7. За време патријарха Арсенија III Чарнојевића (1674-1690) ратовали су Турци са Аустријом. У томе рату су учествовали и Срби. Како је рат у јужној Србије несретно вођен, иселио се Арсеније са многим народом у аустријске земље. Ускоро после Арсенијеве сеобе заузео је његово место Грк Калиник. После њега значајно је за нашу Цркву време управе патријарха Арсенија IV. Шакабенте. Тада је Аустрија опет ра-товала с Турцима и Срби су поново били на аустријској страни. И овај је рат несрећно вођен, те се патријарх Арсеније IV. са много народа преселио у Аустрију 1737 г.

После ове сеобе ређају се на патријарашкој катедри наизменце Грци и Срби, већ према томе да ли Срби имају више или мање поверења код Турака. Грци који су долазили на престо српских патријараха чинили су нашој Цркви многа зла. Јоаникије који је наследио Арсенија IV. просто је пљачкао и отимао што је могао. Најзад је побегао из Пећи и понео из ње све осим, светих моштију које су тамо лежале. Ти Грци су водили политику цариградског патријарха која је ишла за тим да се укине пећка патријаршија. Они су Цркву бездушно задуживали, гонили су Србе епископе и намештали Грке. Радили су на ширењу грчког духа у српској Цркви и на томе да се она материјално упропасти. Успело им је да је укину за време патријарха Грка Калиника II. 1766. г.

в) Коначно укидање[уреди]

Цариградски патријарси су и под Турцима водили своју политику — и црквену и државну. И они су предвиђали пропаст Турске и желели су да се на њеним рушевинама дигне грчка држава. Радили су издаље на томе да укину све црквене самоуправе у Турској, да покрајинске и националне Цркве подвргну под своју власт, па да православне народе на Балкану помоћу своје јерархије и књиге јелинизују, или да их барем свикну на грчки дух. Тиме би у часу распада Турске имали готов и прилично уједначен народ за обнову своје државе. На пећку самосталну Цркву су положили своју руку већ тиме што су јој слали за патријархе своје људе из Цариграда. Укинули су је 1766. г. Тада је био цариградски патријарх образовани и одлучни Самуило I. Турке је имао за себе, а неког већег отпора од Срба није се морао бојати, јер је српска патријаршија била изгубила свако поверење код Турака, језгро српског народа се у две сеобе иселило, на многим епископијама су већ седели Грци као и у самој патријаршији пећкој. При укидању је ипак очувана нека законита форма: пећки патријарх Калиник II. поднео је са седам митрополита у Цариград молбу да се српска патријаршија прикључи цариградској да би, тобоже, у њој дошло до реда. Цариградска је патријаршија, наравно, ту молбу уважила.

Срби епископи су прогнани са својих места, а заменили су их Грци који су заједно са Турцима бездушно глобили наш народ.

Готово у исто време и на сличан начин је уништена и охридска архиепископија (1767).