Српска граматика (1894)/Део 2

←Део 1: Наука о гласовима

Српска граматика Писац: Новаковић Стојан Део други: Наука о основама

Део 3: Наука о облицима→

Новаковић, Стојан (1894). Српска граматика. Београд: Државна штампарија

ДЕО ДРУГИ: НАУКА О ОСНОВАМА

ОПШТЕ ЦРТЕ

Шта су основе а шта наставци.

105. Основа је онај део у речи, уз који пристају наставци за облике (један или више њих), и по коме реч има своје главно значење^[1].

     Тако нпр. у речи пи-ти и ли-ти други слог ти наставак је за облик, а основе су пи и ли; у речи твори-х данас је наставак за облик х, а основа је твори; у речи поји-с-те наставци су за облик с-те, а основа је поји; у речи купова-л-а наставци су за облик л-а, а основа је купова; у речи грађан-и наставак је за облик и, а основа је грађан; у речи семен-а наставак је за облик а, а основа је семен.

Разлика међу основама. Основе од корена.

106. Основе су по саставу своме различне.
Неке су од њих начињене од корена језика само дометањем наставка, а без икакве промене у корену.

Тако је глаголска основа вид-ѣ постала од корена вид наставком ѣ, којим постају глаголске основе треће врсте; тако је основа грађан постала од корена град наставком јан; тако је основа се-мен постала од корена се (сѣ) наставком мен.

страна 60 Неке су пак постале од корена дометањем наставка и снажењем коренова самогласника (чл. 57.)

Тако је именичка с предлогом на сложена основа напој постала од корена пи (у пи-ти) наставком ъ (пи-ъ) и оснажењем коренова самогласника и у ој, па је наставак ъ још у старо време отпао; тако је основа рок постала од корена рек наставком ъ и оснажењем коренова самогласника е у о; тако је основа лој постала од корена ли данас већ ишчезлим наставком ъ (ли-ъ) и оснажењем коренова самогласника и у ој.

Неке, на послетку, нити имају наставка, нити се што самогласником од корена разликују, и по томе су са свим једнаке с кореном.

Таке су већином основе у глагола прве врсте, као што су: пи, ли, би, пек, рек, тек, чу, мр, јес, итд.

Основе од основа.

107. Потреба разгранавања значења и грађења нових речи у развићу језика чини, те основе не постају само од корена, него и једна од друге. К основи која је већ од корена постала, додају се нови наставци, те се тим путем гради нова основа.
Тако нпр. к основи грађан, која је од корена образована наставком јан, додаје се још један наставак ин, те постаје грађан-ин, или се додаје наставак ство, те постаје грађан-ство, збирна именица; тако од основа врат-и, плат-и наставком а, којим се образују глаголске основе пете врсте, постају основе: врати-а, плати-а, из којих спајањем гласова излази враћа, плаћа (у нач. неодр. враћати, плаћа-ти); тако од основе родитељ, у које је ка глаголској основи род-и додат именички наставак тељ, постаје наставком ка — род-и-тељ-ка, где су уз корен род нанизана три различита наставка; тако од основе мати постаје наставком ја и скраћењем, основа ма-ја за умањено значење које се од мила говори, — од основе маја постаје наставком ка нова основа за умањено значење страна 61 мај-ка, — а од те основе истим таким путем а наставком ица постаје основа мајч-ица; тако од основе орах постаје наставком ьк нова основа за умањено значење орашак (ораш-ьк), која се и не говори, а од ове новим наставком ић основа орашч-ић (ораш-ьк-ић), опет за умањено значење. Последњи примери, којима се међу речима српскога језика може наћи доста друштва, показују како нове основе постају не само од основа, које су непосредно од корена произведене, него, и без обзира на то, једна од друге, без ограничења.

Основе од облика.

108. Па не само да основе постају једна од друге, него многе постају и од облика (тј. од основа које су већ и наставком за облик постале готова реч).
Тако је нпр. основа ра̏њен-ик наставком ик постала од облика ра̏њен; тако је основа суђен-ик истим наставком ик постала од облика суђен; тако је основа проклетство наставком ство постала од облика проклет; тако је основа рођење наставком ије постала од облика рођен: тако је основа придевне заменице за присвајање наш постала од 2. пад. мн. нас наставком ј (нас-ј ═ наш), а тако је и основа придевне заменице њих-ов постала од 2 пад. множине њих наставком ов. Оваквих основа произведених нарочито од именских глаголских облика, није мало у језику српском.
109. У састављању наставака било с коренима, било са већ изведеним основама, често долазе један до другог гласови које треба једне с другим подесити, спојити или избацити. То је прилика, у којој се свагда примењују гласовни закони напред изложени. С тога ће се у правилима која долазе, ти појави помињати само овде онде, где то буде нарочито потребно.
Примери. Основа из осну-а, кова(ти) из ку-а, трова(ти) из тру-а, дава(ти) из да-а, убија(ти) из уби-а, враћа(ти) из врати-а, сеља(ти) из сели-а, згусну(ти) из с-густ-ну, турчи(ти) страна 62 из турк-и, тражи(ти) из траг-и, гипка(ти) из гиб-к-а, лиска(ти) из лиз-ка, жеља из жел-ја, реч из рек-ь, пециво из пек-иво, исечак из исек-ькъ, синчић из синк-ић, брешчић из брег-ьк-ић, итд.
110. Кад се којој основи придају наставци за извођење нове основе, употребљеној основи много пута отпада њен крајњи самогласник.
Примери. Видар од вида-ар, полетар од полете-ар, левак од лева-ькъ, одломак од одломи-ькъ, здравица од здрави-ица, бројач од броји-ач, кројач од кроји-ач, косач од коси-ач, итд.

Сложене основе.

111. Врло често се две основе саставе у једну основу, па се, после, к тој тако сложеној основи додају нови наставци за основу. Тако склопљене основе зову се сложене основе, као што су: пусто-сват, Бого-родица, Драго-љуб, Свето-горац, горњо-земац, водо-ток, благо-слов, голо-брад, главо-боља, каљо-гажа, коло-воз, косто-боља, итд.
У сложене основе узимљу се и оне речи, у којих први члан није основа од речи с променљивим облицима, него реч која се не мења, као што су прилози и предлози, нпр. не-верник, без-умље, по-братим, загорје, По-дриње, итд.

Корени глаголски и заменички.

112. Из онога што је довде казано види се, да су све основе, просте или сложене, постале од корена или непосредним путем, додавањем наставака, непосредно на корену, или посредним путем, додавањем наставака к основама већ готовим.
страна 63 Корени пак, који су неопходно језгро у основама, деле се на глаголске (вербалне) и заменичке (прономиналне) корене.
113. Глаголски (вербални) корени још се и у нашем језику могу у простом облику познати у многим глаголским основама прве врсте, јер се у тој врсти прост корен, без икаквог наставка, употребљава као основа. Ти глаголски корени значе радњу, стање или бивање, па по том и оно што тим путем постаје. На сличне глаголске корене, које многим речима није лако наћи, своде се и сви остали корени именица̑, придева и глагола.
114. Заменички (прономинални) корени основа су речима, које у језику показују међусобну везу, правац, граматичко лице, итд. Од њих су већином постали и многи садашњи наставци за основе, који значењу речи различит обрт дају; а од њих су међу врстама ре́чи̑: заменице, гдекоји прилози, предлози и свезе. Њих нема много у језику. Таки су корени, нпр. а, ва, или у (въ), и (и-же, ја-же, је-же), ов, он, с (старо сь у значењу овај, које се и данас види у речима данас — дьнь-сь; вечерас — вечерь-сь), итд.

Речи домаће и позајмљене.

115. У изучавању језика још се води разлика о речима и основама својим или домаћим (по томе најстаријим по своме веку у језику) и о туђим, позајмљеним (мање више млађим по своме веку у језику).
Само своје или домаће речи могу се узводити на корене, који су, ради тога што су веома стари, заједнички и српскоме и свима осталим језицима словенским. Позајмљене речи улазе у језик из осталих народа, с којима се у суседству или саобраћају живи, и страна 64 како су по спољном облику с речима домаћим изједначене, много пута их је од домаћих речи тешко разликовати. Такве су речи, нпр., бресква или прасква и праска од латинске persica; хартија од грчке χάρτης или χάρτιον; тестаменат од латинске testamentum; хиљада од грчке χιλιάς, 2 пад. χιλιάδος; ка́да (ка̏ца — из кад-ца) од латинске cadus (грчке κάδος); калуђер од грчке καλόγερος; ка̏па од латинске cappa (која се налази у грчком, а тако исто гласи и у талијанском језику); наранча (и наранџа) од италијанског naranza по млетачком дијалекту; рачун од италијанско razione, пршута од италијанског presciutto, итд.

Разлика корена по родности.

116. Онако исто као што од једне основе могу постати разни облици, могу се од једнога корена начинити разне основе, с том само разликом, што се корени по родности веома разликују, јер је у једнога обиље, а у другога је само мали број изданака. Примера ради, и да би се видело шта се разуме под једним кореном и под родношћу његових изданака, наводи се овде неколицина између најроднијих корена с поглавитијим речима њихове породице.
     • Кор. би — би-ти, уз-би-ј-а-ти, гочо-би-ј-а, на-би-ј-ач, у-би-ство, у-би-в-а-л-ац, би-т-ка, бој, бој-ак, бој-ац, у-бој-ит, раз-бој-и-ште, итд.
     • Кор. вед — до-вес-ти, до-вод, вој-вода, об-од (м. об-вод), вођ (вод-ј), вод-ац, вод-и-ти, вед-а-р, вед-р-ина, итд.
     • Кор. ви — ви-ти, ви-ј-а-ти, ви̏-т-ак, ви̏-т-а-о, мото-ви-л-о, ви-ј-о-глава, за-ви-ј-ача, по-ви-ј-уша, па-ви-т, итд.
     • Кор. влък — вук, вук-о-длак, ву-ћи, (влък-ти), пре-об-ук-а (преоб-вук-а), влак, об-лак (об-влак), влак-а, влач-и-ти, влак-но, итд.
     страна 65
     • Кор. да — да-ти, из-да-ј-а, до-да-в-а-ти, да́-н-ак, на-да, да-р, итд.
     • Кор. нес — нѐс-ти, до-не-ти, но̀с-и-ти, по-нос, итд.

Подела науке о основама.

117. Основе се по природи својој деле на просте н сложене основе.
И наука о основама биће по томе подељена на два одсека, и у првом ће се разматрати просте, а у другом сложене основе. Сваки ће се одсек даље обзирати на врсте ре́чи̑ и на наставке, и излагаће како постају најглавније основе српскога језика.

ОДСЕК ПРВИ. НАУКА О ПРОСТИМ ОСНОВАМА.

118. Наука о образовању простих основа разликује тројане основе.
     • а. Основе непосредно од корена изведене;
     • б. Основе од већ изведених основа изведене (биле основе, од којих се нове изводе, првога непосреднога или којега даљег, посреднога извођења);
     • в. Основе од облика изведене.

     По та три начина извођења или образовања основа размотриће се овде основе глаголске, именичке, придевске,

     заменичке и прилошке.

I. ГЛАГОЛСКЕ ОСНОВЕ.

119. Две су основе, од којих постају сви глаголски облици. Прво је основа начина неодређеног, а друго је основа времена садашњег.
страна 66 Кад се овде изложи како се образују обе те врсте глаголских основа, биће показано све што треба за грађу глаголских речи у језику српском.

А. Основе начина неодређеног.

а. Основе начина неодређеног без икаква наставка.

120. Основе начина неодређеног, непосредно од корена образоване без икаква наставка, у ствари су у исто време и корен и основа, и показују пример како корен, као такав, врши службу основе.
121. Међу основама такве врсте можемо још разликовати оне, у којих коренов самогласник није претрпео никакву промену, и оне, у којих је тај самогласник промењен ширењем.
У основама ли (лити), пи (пити), рек (рећи), ста (стати), и (ити или ићи), пред (прести), види се коренов самогласник без икакве промене; у основама пак мле (млѢ, корен мл), дре (дрѢ, корен др), мре (мрѢ, корен мр), стре (стрѣ корен стр) самогласник је коренов раширен. Глаголске основе овако образоване, ако нису ни с каквим предлогом сложена, већином значе радњу трајну или несвршену.

б. Основе начина неодређеног, образоване наставцима.

1. ну-наставак.

122. Ну-наставак може послужити за образовање основа или непосредно од корена, или од већ готових глаголских основа, или од именских основа. У оба прва случаја, наставком тим образована глаголска основа добија значење радње која је свршена у одређеном простору времена.
Примери образовања од глаголских корена. Клик-ну, вик-ну, лет-ну, диг-ну, кре-ну (корен крет), пис-ну (корен страна 67 писк), прс-ну (корен прск), свис-ну (корен свиск). Као што се види, неподесни или нагомилани сугласници на крају корена подешавају се с ну-наставком по гласовним обичајима. А макар да ну-наставак са собом носи значење свршене радње, има ипак основа, тим наставком образованих, које задржавају продужено значење радње, као што су: вену, гину (корен гиб), мрзну, мркну. Примери образовања од глаголских основа. Чек-ну (од чек-а), гоне-ну (од гонет-а), јав-ну (од јав-и), јур-ну (од јур-и), клоц-ну (од клоц-а), куц-ну (од куц-а), кукурек-ну (од кукурек-а), свир-ну (од свир-а), итд. Као што се из примера види, наставак употребљене основе сам собом отпада, а сугласници се при дометању ну-основе с истом подешавају, као и горе, по гласовним обичајима. Напомена. Кад се ну-наставком изводи нова глаголска основа од основе која већ има значење свршене или учестале радње, онда нова ну-основа добија умањено и на један тренут ограничено исто значење, нпр.: долетну (од долете), полетну (од полете), јавну (од јави), глоцну (од глоца), скокну (од скочи), звецну (од звецка), пљуцну (од пљуцка или пљуца), итд.
123. Ако ли се ну-наставком начина неодређеног образују основе од различитих именских основа, тако образоване глаголске основе значе да је подмет постао оно што значи именска основа, од које се ну-наставком глаголска основа образује.
Примери. Мек-ну, охро-ну (хром-ну), грк-ну, глух-ну, стврд-ну се, зажут-ну (жут-ну), згус-ну (густ-ну), чврс-ну (чврст-ну).

2. ѣ-наставак.

124. Тим наставком могу се изводити глаголске основе или од глаголских корена или од именских основа.
Кад се ѣ-наставком изводе глаголске основе непосредно од корена, онда тај наставак придаје својој основи значење радње непрелазне и трајне, као што се види по примерима ум-ѣ, гов-ѣ, вид-ѣ, сед-ѣ, жел-ѣ, гор-ѣ, итд. страна 68 Ако се ово ѣ деси после непчанога сугласника, оно се још од старине претвара у а, као нпр. бој-а у бојати се (бој-ѣ), бле-ј-а. Ако ли ѣ дође после грленога, грлени се сугласник пред ѣ најпре претвори у непчани, па се за њим ѣ претвори у а, као што је мало час речено. Таке су основе: беж-а (из бегѣ кор. бег), трч-а (кор. трк), мрч-а (кор. мрк), вришт-а (кор. вриск), пршт-а (кор. прск), итд.
125. Кад ли се ѣ-наставком начина неодређеног образују основе од различитих именских основа, таке глаголске основе значе да подмет у трајној радњи добија или постаје оно што именска основа значи. Пошто се радња у самом подмету свршава, тога ради је непрелазна. По овоме блед-е-ти (блед-ѣ-ти) значи бледим постајати, гладн-е-ти, (гладн-ѣ-ти) гладним постајати.
Примери. Бел-е (бѣл-ѣ од бѣл), блед-е (блѣд-ѣ од блѣд), гладн-е, кор-е се, хладн-е, (по)-вил-е, (о)-сирот-е, пламт-е, студ-е, стид-е, тамн-е, (по)-плаветн-е, итд.

3. и-наставак.

126. И-наставком се глаголске основе образују само од различитих именских основа, и огромном већином значе прелазну радњу глаголску, којом се на нечем или у нечем врши оно што именска основа значи. Тако нпр. црн-и-ти значи нешто црним чинити (мазањем или другим начином); сол-и-ти значи нешто сланим чинити; говор-и-ти значи говор чинити, итд. Пред наставком и, као пред непчаним самогласником, грлени сугласници и ц претварају се у непчане сугласнике своје врсте.
Има оваких глагола од основа које се данас и не говоре као имена. Тако је нпр. у гон-и-ти основа именица гон, која се данас тако засебице не говори; тако је у братим-и-ти основа братим, која се говори још само у речи побратим с предлогом по сложена. Примери. Гар-и, белодан-и, пабирч-и, магарч-и, леп-и, кор-и, бугар-и, калуђер-и, арнаут-и, папр-и, питом-и, мор-и, крњ-и, тањ-и, млад-и, срб-и, траж-и, турч-и, борав-и, дангуб-и, просјач-и, магарч-и, итд. страна 69

4. а-наставак.

127. Тим наставком се образују многобројне глаголске основе, како непосредно од корена тако и од основа глаголских и именских. Прегледаћемо их редом по различитим врстама њиховим.

а. Основе непосредно од корена образоване.

128. а-наставком непосредно од глаголских корена образоване основе добијају значење трајне глаголске радње.
Ако а-наставак пристаје уз корен који се не свршује на сугласник него на самогласник, онда се између наставка и корена, ради укидања зева, умеће ј или в, а кад се корен свршује на у, исто се у снажи у ов. Лакшега прегледа ради, примери се овде распоређују према завршивању на самогласник или сугласник. Примери. I. Основе на самогласник: ба-ј-а, бри-ј-а, гре-ј-а, се-ј-а, та-ј-а, ков-а (кор. ку као што показује основа времена садашњег), снов-а (корен сну), тров-а (корен тру). II. Основе на сугласник: 1. бр-а, пр-а, гн-а, зв-а, ре-а, рев-а, т-ка; 2. глод-а, каз-а, куп-а, лиз-а, лаг-а, маз-а, пис-а, тес-а, зоб-а, прежив-а, струг-а, јах-а, мах-а, пах-а, итд.

б. Основе изведене од већ готових глаголских основа.

129. Ако се а-наставком начина неодређеног образују нове основе од већ готових глаголских основа, онда се а-наставком даје основама значење учестане радње глаголске.
Ове ћемо основе прегледати према разлици оних готових основа, од којих се оне образују. Тако:
130. А. Ако се а-наставком начина неодређеног образују нове основе од глаголских основа без наставка, онда се оне разликују и врстају по томе, што при додавању а-наставка остављају коренов самогласник страна 70 или без икакве промене, или га мењају дуљећи га или ширећи (чл. 58).
1. Основе које коренов самогласник не мењају. Кад им је на крају самогласник, оне попуњују зев између истога и а-наставка. Примери. Да-в-а, позна-в-а, ста̏-ј-а, погре-в-а, би-в-а, заши-в-а, пли-в-а, покри-в-а, зали-в-а, уби-ј-а, чу-в-а, оде-в-а. 2. Основе које коренов самогласник дуље или шире. Оне се даље деле по самом том самогласнику. Тако: а. Коренов самогласник р шири се у ир. Примери. Бир-а-ти од кор. бр у бр-а-ти; застир-а-ти од кор. стр у застре-ти (I вр. 7. разд.); раздир-а-ти од кор. др у раздре-ти; умир-а-ти од кор. мр у умре-ти; допир-а-ти од кор. пр у допре-ти; прождир-а-т од кор. ждр у прождре-ти; испир-а-ти од корена пр у пра-ти; извир-а-ти од кор. вр (у именици из-вор), итд. б. Коренов самогласник ь (кратко и непотпуно и) постаје чисто и. Примери. Почиња-ти од кор. чьн (I вр. 5. разд.); проклиња-ти од кор. кльн; помињ-а-ти од кор. мьн; узим-а-ти од кор. ьм; распињ-а-ти од кор. пьн; сажим-а-ти од кор. жьм; освит-а-ти од кор. свьт, итд. в. Коренов самогласник ъ (кратко и непотпуно у) постаје у староме језику ꙑ (ъј или ъи), које се сад изговара као и. Примери. Надим-а-ти (надꙑм-а-ти) од кор. дъм (I вр. 5. разд.); засип-а-ти (засꙑп-а-ти) од съа (I вр. 3 разд.); миц-а-ти (мꙑц-а-ти); од мък, у данашњем језику мак — маћи; помиљ-а-ти (покварено од посꙑл-а-ти) од съл; тиц-а-ти (тꙑц-а-ти) од тък, у данашњем језику так — таћи; сис-а-ти (сꙑсати) од със. страна 71 Напомена. Тога ради, што многе од ових основа имају за време садашње основу образовану наставком је, продр̈о је глас ј и у начин неодређени, где му по правилу места нема. Тако би од проклети излазило проклин-а-ти као што је од надути — надим-а-ти, од узети — узим-а-ти, али је из основе времена садашњега проклиње (проклин-је) оно њ продрло и у начин неодређени. Таким је начином постало данашње правило у језику, по коме је пошиљ-а-ти м. старијега и правилнијега посил-а-ти (посꙑлати); помињ-а-ти м. старијега и правилнијега помин-а-ти; запињ-а-ти м. старијега и правилнијега запин-а-ти, итд. Истим су таким путем још у најстарија времена у многих али не у свију основа ове врсте, промењени грлени сугласници г у з, к у ц, х у с, ма да томе сам наставак повода не даје. Отуд имамо стиз-а-ти, ниц-а-ти, миц-а-ти, натиц-а-ти, нариц-а-ти, омрц-а-ти, насец-а-ти, през-а-ти, отез-а-ти, пуц-а-ти, дис-а-ти — покрај лег-а-ти, лаг-а-ти, помаг-а-ти, дих-а-ти, итд. г. Коренов самогласник е постаје ѣ (у источном дугачко е, у јужном ије) или и. Примери. Лѐт-а-ти (лијет-а-ти) од лет (у лѐт-е-ти), лѐг-а-ти (лијег-а-ти) од лег (у лѐћи); сажиз-а-ти од жег; заплит-а-ти од плет; прориц-а-ти од рек; истиц-а-ти (по јужном говору и истјец-а-ти) од тек. д. Коренов самогласник о постаје а. Примери. Проба̀д-а-ти од бод (у бости); пома̀г-а-ти од мог (у помоћи); зга̀р-а-ти од гор (у згор-е-ти); ута̀п-а-ти од топ (у утоп-и-ти), итд.
131. Б.Ако ли се а-наставком начина неодређеног образују нове основе од глаголске основе која је постала и-наставком (нпр. врати-а), онда се то и пред на ново додатим а-наставком претвара у ј, које се са гласовима испред себе по гласовним законима спаја. Пошто а-наставак даје глаголу учестано значење, то се често и о-самогласник у корену продуљује у а (чл. 58).
страна 72 Примери. а. С непромењеним кореновим самогласником: Враћ-а (врати-а), плаћ-а (плати-а), сељ-а (сели-а), цвељ-а (цвели-а), свађ-а (свади-а), пушт-а (пусти-а), до-пуњ-а (до-пуни-а), лаћ-а (лати-а), с-мишљ-а (с-мисли-а), на-бављ-а (на-бави-а), с-крпљ-а (с-крпи-а). б. С продуљеним кореновим самогласником: Гађ-а (годи-а), гањ-а (гони-а), об-нављ-а (об-нови-а), ис-пашт-а (ис-пости-а), по-клањ-а (поклони-а), раствар-а (рас-твори-а), итд. Напомена. Изузетак су од овога правила само основе дн-и-ти и сн-и-ти (са својим сложенима), с којима се, тога ради што су једносложне, поступа као с онима које су правце од корена постале, и зев им се попуња са в, нпр. задни-в-а-ти, снив-а-ти.
132. В. Ако ли се а-наставком начина неодређеног образује нова основа од глаголске основе која је постала ѣ-наставком или а-наставком, онда се зев у ѣ-а или а-а попуња понајвише сугласником в.
Примери. а. Основе на ѣ или а (постало од ѣ): По-боле-в-а, за-држа-в-а, о-доле-в-а, за-трча-в-а, од-лежа-в-а, раз-горе-в-а, итд. б. Основе на а: До-сеља-в-а, рања-в-а, спаса-в-а, кршта-в-а, из-мишља-в-а, у-деша-в-а, за-игра-в-а, оп-коља-в-а, за-кључа-в-а, при-поја-в-а, при-бега-в-а, итд.

в. Основе изведене од именских основа.

133. Ако ли се а-наставком начина неодређеног од различитих именских основа глаголске основе образују, онда оне обично значе трајну радњу, којом се врши или чини оно што значи употребљена именска основа.
Примери. Клас-а (од клас), амин-а, бубњ-а, брз-а, витл-а, увежб-а (у-вешт-ба), врач-а, врст-а се, гомил-а, гусл-а, жрвњ-а, кључ-а, колут-а, лист-а, петљ-а, патос-а. ужин-а, итд. страна 73

5. ива- или ова-наставак.

134. Оба ова наставка придају основама значење трајне или учестане глаголске радње, и први се придаје само глаголским, а други само именским основама.
Кад се ива-наставком образује нова основа од какве глаголске основе, у намери да јој се прида учестано значење, онда употребљеној основи отпада њезин пређашњи наставак. Примери. До-вик-ива (од довик-а), за-глављ-ива (од заглављ-а), за-лаг-ива, за-маз-ива, за-мах-ива, до-врш-ива, до-слућ-ива, за-ваљ-ива, ноћ-ива, итд. Напомена. Често се а-наставком најпре образује основа од основе и-наставком већ образоване, па се иста а-наставком новообразована основа сама за се и не говори, него се од ње ива-наставком нова основа образује. Тако је дањ-ива-ти образовано од дањ-а (дани-а), наплаћ-ива-ти од наплаћ-а (наплати-а), досађ-ива-ти од досађ-а (досади-а), итд.
135. Кад ли се ова-наставком начина неодређеног од именских глаголске основе образују, те нове основе обично значе трајну радњу, којом се врши или чини оно што значи употребљена именска основа.
Ако се ова деси иза непчаних сугласника, о се претвара у е. Гдекоје именске основе, које се сад говоре у овако образованим глаголима, често се у језику као засебне речи и не говоре. Примери. Јад-ова, кмет-ова, куп-ова, лет-ова, друг-ова, дев-ова, зим-ова, чет-ова, свет-ова, глад-ова, сирот-ова, вој-ева, долик-ова, нег-ова, мил-ова, обил-ова, краљ-ева, итд.

Глаголске основе, које значе радњу у маломе (диминутивну).

136. Радњи се још може показати и мера, кад се уз наставке, који су до сад показани, додаду други страна 74 нарочити, који ће, прионувши уз корен, давати основи значење радње у малом (диминутивно). Тога ради се корену глаголскоме, испред обичнога наставка за глаголску основу, додају понајвише ови наставци: к, ак, ул, ц, ор, ут — или се уз већ додано ц на ново додаје к, или уз к на ново ар. Примери.
     1. За к: гип-к-а-ти, говор-к-а-ти, дир-к-а-ти, дељ-к-а-ти, гур-к-а-ти, јав-к-а-ти, јет-к-а-ти, кас-к-а-ти, леш-к-а-ти, грис-к-а-ти, лис-к-а-ти, пуц-к-а-ти, трч-к-а-ти, сец-к-а-ти, пир-к-а-ти, задир-к-ива-ти, запит-к-ива-ти, о-слуш-к-ивати, за-стај-к-ивати, итд.
     2. За ак: бац-ак-а-ти, воз-ак-а-ти, мољ-ак-а-ти, пар-ак-а-ти, праћ-ак-а-ти.
     3. За ук: звижд-ук-а-ти, чеп-ук-а-ти.
     4. За ц: ку-ц-а-ти, кљу-ц-а-ти, пљу-ц-а-ти, бо-ц-а-ти, (бод-ц-а-ти), гла-ц-ну-ти се (глад-ц-ну-ти).
     5. За ар: жив-ар-и-ти, клат-ар-и-ти се, ланд-ар-а-ти, луп-ар-а-ти, зип-ар-а-ти.
     6. За ут: скак-ут-а-ти, срк-ут-а-ти, цврк-ут-а-ти, шап-ут-а-ти, жвак-ут-а-ти.
     7. За ц-к: ку-ц-к-а-ти, пљуц-к-а-ти, вр-ц-к-а-ти се (врт-ц-к-а-ти), бо-ц-к-а-ти.
     8. За к-ар: пис-к-ар-а-ти, пуц-к-ар-а-ти, трч-к-ар-а-ти, леш-к-ар-и-ти, сет-к-ар-и-ти, жив-к-ар-и-ти.

Основе начина неодређеног изведене од облика.

137. Од трећег лица одреченог времена садашњег глагола хтети које гласи неће, постале су глаголске основе нећ-а и нећ-к-а (нећ-а-ти, нећ-а-ти се, нећ-к-а-ти се, ово последње с додатим к, да би се умањио смисао означене радње).
138. Од облика начина заповедног глагола сјајати који гласи сјај, постају основе сја́-к-а (сја́кати), сја́-кну (сјакнути), које значе викати „Сјај, Боже и Божићу, нашему томе и томе“ (у народним херцеговачким обичајима који се врше о Божићу).
страна 75

Б. Основе времена садашњег

а. Основе времена садашњег непосредно од корена изведене.

139. Има неких основа времена садашњег без икаква наставка, које су потпуно једнаке с кореном. Сад су као такве познате у српском језику само основе: јес (у јес-а-м) јед (у је̑м) и дад (у дам).
140. По правилу основе времена садашњег постају наставцима е или је или не, и могу се разликовати по томе, да ли се ти наставци додају непосредно глаголскоме корену или каквој готовој глаголској основи. По наставцима и по тој разлици и ми ћемо их овде прегледати.

1. е-наставак.

141. Њиме постају основе или непосредно од корена или од глаголских основа начина неодређеног, изведених ѣ-наставком, и-наставком и а-наставком. Значење је тих основа трајно.
Примери. а. Од корена: Пас-е, нес-е, греб-е, трес-е, кун-е, плет-е, пред-е, мр-е, тр-е, дер-е, ли-е, пи-е, итд. б. Од основа начина неодређеног: Умѣ-е, уговѣ-е, види-е, трпи-е, гори-е, носи-е, говори-е, стари-е, јечи-е, бежи-е, цичи-е, чува-е, зашива-е, умива-е, оснива-е, итд.

2. је-наставак.

142. И овим наставком постају основе или непосредно од корена или од основа. Кад је образовање непосредно од корена, значење је радње чисто трајно.
Примери. Жње (жн-је), веже (вез-је), меље (мел-је), пише (пис-је), коље (кол-је).
143. Кад ли јед образовање од именских основа, значење основе, је-наставком образоване, одговара основи страна 76 начина неодређеног с а-наставком, и значење је радње учестано.
Примери. Клокоће (клокот-је), блебеће (блебет-је), гракће (гракт-је), цвркуће (цвркут-је), скакуће (снакут-је), итд.
144. Глаголске основе начина неодређеног како с ива тако и с ова-наставком образују такође основу времена садашњег је-наставком, само што се пред тим наставком ов и ив показују као у (из којега су, без сумње, снажењем или укидањем зева и постали), и тим се глаголима, тога ради, основа времена садашњег свршује на у-је. Значење је радње трајно или учестано.
Примери. Довику-је, довршу-је, замаху-је, краљу-је, кмету-је, лету-је, долику-је, обилу-је, воју-је, итд.

3. не-наставак.

145. Не-наставком могу се образовати основе или непосредно од корена или од осталих глаголских и именских основа, од којих се ну-наставком основа начина неодређеног изводи. Свуда је значење свршене радње.
Примери за извођење од корена. Ста-не, диг-не, мрк-не, клек-не, трг-не, стиг-не, пук-не, ник-не, мрз-не, црк-не, прег-не, мог-не, сед-не, хтед-не, знад-не, итд. Примери за извођење од именских и глаголских основа. Мек-не, грк-не, стврд-не, згус-не (с-густ-не), чврс-не, јур-не, чек-не, кукурек-не, свир-не, итд. Напомена. Ваља узети на ум, да ова врста садашњег времена долази поглавито у подређеним реченицама и да често има значење будућег времена. Тога ради има, нарочито у основама од корена изведеним више примера који показују да не-основи времена садашњег не одговара и ну-основа начина неодређеног као што иначе бива. страна 77 Тако је легне (а нема легнути), умедне (а нема умеднути), хтедне (а нема хтеднути), стане (а нема станути), рекне (а нема рекнути), итд.

II. ИМЕНИЧКЕ ОСНОВЕ.

а. Извођење од корена и од готових основа.

1. Наставци ъ — о — а

а. Основе тим наставцима од корена изведене.

146. Међу наставцима којима се именичке основе непосредно од корена изводе, прво место заузимају наставци ъ — о — а и по простоти и по старини својој, а нарочито по томе што су ови наставци у исти мах свагда обележје првога падежа у сва три та рода.
Основе које овим наставцима постају врло су различнога значења, и могу се поделити на две главне гомиле по томе, што се у једних коренов самогласник оставља без икакве промене, а у других се мења снажењем или дуљењем. Овде ће се прегледати најпре основе, у којима се самогласник коренов оставља непромењен.
147. 1. Од корена који се свршују на сугласник.
α. Наставак ъ. Пошто је ъ течајем времена у српском језику ишчезло, то сад основе овога образовања изгледају као да немају никаква наставка и као да су једнаке с кореном. Примери. Пад, раст, при́-каз, за́-клад, с-клад, мах, крад (у прилогу крадом), маз, дах (по староме језику дъхъ из којега је прво ъ замењено гласом а, а друго просто отпало), уз-дах (кор. дъх), до-мак (кор. мък), на-сап, ра-сап (кор. съп), по-греб, су-греб, на-лет, за-лет, ветро-мет, ис-пек, пре-пек, бод, бол, пре-бол, оп-коп, за-коп, крво-лок, зоб, год, с-мок, сок, ус-крс, прсак (прскъ — а је уметнуто страна 78 да растави два сугласника на крају), трк, зврк, порез, раз-рез, при-рез, су-сед, од-сек, трес, по-глед, у-глед, не-глед, пре-крет, сунцо-крет, су-срет, по-трес, тег, потег, самотег, за-тег, дуб, луг, труд, за́-струг. β. Наставак о. Примери. Иг-о, рух-о, лик-о, лет-о (на кошници), мес-о. γ. Наставак а. Примери. На́-каз-а, кла̏д-а, за-клад-а, пљуск-а, на-ук-а, рас-кид-а, за-мк-а (корен мък), по-тн-а (кор. тък), клеп-а, крек-а, о-мет-а, пек-а, пре-пек-а, пре-тек-а, цврк-а, зврк-а, по-рез-а, за-сед-а, про-сек-а, пре-сек-а, за-сек-а, с-прег-а, на-тег-а, с-тег-а, под-вез-а, с-вез-а, звек-а, ред-а, дуг-а, губ-а, кук-а, ступ-а.
148. 2. Од корена који се свршују на самогласник. У корена који су свршују на самогласник умеће се, између корена и дометнутога наставка, ј или в, те се зев укида.
страна 80 α. Наставак ъ. Примери. Крај (кра-ј-ъ), змај (зма-ј-ъ), при-став (при-ста-в-ъ), бле̑-ј (бле-ј-ъ), о-грев (о-гре-в-ъ), у-сев (усе-в-ъ), зев (зе-в-ъ). β. Наставак о. Примери. Пи-в-о, др-в-о. γ. Наставак а. Примери. Гра-ј-а, из-да-ј-а, у-да-ј-а, пре-да-ј-а, про-да-ј-а, ста-ј-а, за-ста-в-а, ста-в-а (обично ста̏ве само у мн.), вино-пи-ј-а, крво-пи-ј-а, водо-ли-ј-а, пле-в-а.
149. Основе, у којих се уз придавање наставка ъ или о или а још и коренов самогласник снажи или дуљи, могу се прегледати по разлици самих коренових самогласника. Тако: α. Самогласник и снажењем постаје ој. Примери. Бој (би-ъ), гној (гни-ъ), покој (по-ки-ъ), лој (ли-ъ), при-сој (при-си-ъ), о-сој (о-си-ъ), вој (ви-ъ), на-пој (на-пи-ъ). β. Самогласник кратко мутно и снажењем постаје старинско ѣ или и̑. Примери. а. Наставак ъ: Цве̑т (цвит-ъ ═ цвѣт-ъ), ле̑п (лип-ъ ═ лѣп-ъ), све̑т (свит-ъ ═ свѣт-ь), кли̑к, ли̑к, ни̑з, пи̑сак (писк-ъ). б. Наставак а: Просвет-а (про-свит-а ═ про-свѣт-а); су-теск-а (су-тиск-а ═ су-тѣск-а). γ. Самогласник у и старо ꙑ снажењем постаје ов или ав. Примери. а. Наставак ъ: Ков (ку-ъ), ров (рꙑ-ъ), кров (крꙑ-ъ), о-тров (о-тру-ъ), с-плав (с-плу-ъ), тов (тꙑ-ъ), стрв (стру-ъ); б. Наставак о: Стров-о (стру-о), о-стров-о (о-стру-о), слово (слу-о); в. Наставак а: Слав-а (слу-а), о-снов-а (о-сну-а), пот-ков-а (под-ку-а). δ. Стари самогласник л*^[2], кад је на крају корена, снажењем постаје ал, ол или ел. Примери. а. Наставак ъ: Вал (вл-ъ), сто (стл-ъ), пепео (пе-пел из пе-пл-ъ). б. Наставак а: Про-кол-а (про-кл-а), по-стол-а (постл-а). ε. Ако ли је стари самогласник л^[2](лъ) у средини корена (у ком случају данашњи језик има место њега у), онда снажењем постаје од њега ла. Примери. а. Наставак ъ: Влак, об-лак (од кор. влък, који се види и сад у основи глагола вући). б. Наставак а: Тла́к-а (с чим у је у свези глагол тлач-и-ти, који је од те именичке основе изведен) од кор. тлък, који се и сад види у основи глагола тући; вла̏г-а (с чим је у свези глагол влаж-и-ти, који је од те именичке основе изведен) од кор. влъг, који се и сад види у глаголу од-вуг-ну-ти. ζ. Самогласник р, кад је на крају корена, снажењем постаје ар, ор, ер или ир. страна 80
     Примери.
     • а. Наставак ъ: У-дар (у-др-ъ), за-стор (за-стр-ъ), из-бор (из-бр-ъ), мор (мр-ъ), об-ор (об-вр-ъ), из-вор (из-вр-ъ), по-зор (по-зр-ъ), из-дер (из-др-ъ), от-пор (од-пр-ъ), вир (вр-ъ).
     • б. Наставак о: Пер-о (пр-о).
     • в. Наставак а: Пот-пор-а (под-пр-а), не-о-пер-а (не-о-пр-а), бор-а (бр-а).

     η. Ако ли је самогласник р у средини корена, онда снажењем постаје ра, ръ, ро.

     Примери. Мрак (мрк-ъ), мраз (мрз-ъ), прах (прх-ъ), свраб (сврб-ъ), врат (врт-ъ), цреп (црп-ъ), гром (грм-ъ).

     θ. Самогласник е снажењем постаје о.

     Примери. а. Наставак ъ: Брод (бред-ъ), гроб (греб-ъ), о-клоп (о-клеп-ъ), с-клоп (с-клеп-ъ), плот (плет-ъ), рок (рек-ъ), ис-ток (из-тек-ъ), с-вод (с-вед-ъ), об-од (об-вед-ъ), на-лог (на-лег-ъ), по-лог (по-лег-ъ).

     б. Наставак а: На-лог-а (кор. лег), о-ток-а, усток-а (кор. тек), воје-вод-а (кор. вед).

     ι. Стари самогласник ѣ снажењем постаје а.

     Примери. За-лаз (за-лѣз-ъ), сад (сѣд-ъ), об-раз (обрѣз-ъ).

б. Основе ъ- или а- наставком од глаголских основа изведене.

150. а. Наставком ъ постају именичке основе мушкога рода, од глаголских основа изведених а-наставком начина неодређеног, не само од оних које се говоре, него и од оних које нису у обичају. За пример ових последњих може се навести именица гутља-ј, изведена од глаголске основе гутља, којој је за основу послужила неупотребљива именичка основа гут-ља. Зев између наставка ъ и основе на а попуњен је сугласником ј, после којега је ъ још у најстарија времена отпало.
страна 81 Значење увек показује или који тренутак оне глаголске радње која се казује основом, или оно што је том радњом постало. Примери. Диха-ј, уз-диса-ј, до-гађа-ј, коракља-ј, гутља-ј, од-гонетља-ј, за-вежља-ј, по-враћа-ј, врша-ј, положа-ј, љубља-ј, ноша-ј, с-луча-ј, по-мишља-ј, на-мешта-ј, о-прошта-ј.
151. б. Наставком а постају именичке основе од глаголских основа и-наставком начина неодређеног изведених. Зев између и-а попуња се сугласником ј, и у речима суди-ј-а, провали-ј-а, лупи-ј-а (бресква која се цепа) тај свршетак остаје. У многих пак речи и из завршетног ија испада, и онда се ј са гласовима испред себе слаже по гласовним законима.
Примери. Каљогажа (из каљогази-ј-а), грађа (градиј-а), богомоља, књигоноша, свађа, вођа. Још чешће пак поменутој, и-наставком изведеној, основи начина неодређеног пред а-наставком и отпада, и а се додаје на основу тако окрњену. Примери. Забава (од глаголске основе забав-и), победа, обрана, процена, заграда, дангуба, похвала, измена, накнада, понуда, препрека, припрема, досада, остава, заслада, посвета, позлата, итд.

в. Основе о- или а- наставком од именичких основа изведене.

1. о — а-наставак.

152. Наставком а постају од основа именичких на ново разне именичке основе, које се говоре од мила и у тепању. Тога ради се често оне основе, од којих се оваке именице изводе, скраћују, па им се који пут и акценат у дуг мења.
Примери. Андр-а, Вас-а, Макс-а, Пант-а, бо́г-а, Са́в-а, та́т-а, ћо́р-а, ћо́с-а, жде́р-а, ко́к-а, ко́н-а, ко́ш-а, шће́р-а, итд. страна 82 Наставком о постају именичке основе као и под 1 наведене, с истим значењем и на исти начин. Разликују се од осталих речи на о само тиме, што нису рода средњега, него мушкога. По многим пределима све се ове основе говоре с наставком а, и не разликују се ни у чем од оних горе. Примери. И́гњ-о, Ма́т-о, Ћи́р-о, Сте́в-о, Ђо́к-о, Ђу́р-о, Јо́в-о, И́в-о, ку́шљ-о, го́љ-о, по́бр-о, бра́т-о, ко́мш-о, ха́џ-о, итд.

2. ь-наставак.

153. Тим наставком постају, како од корена тако и од именичких и придевских основа, основе женскога рода.
Наставак ь био је као и ъ у старом језику наставак како за основу тако и за неке облике једнине у својој врсти, али је и он, као и ъ-наставак у данашњем језику, ишчезао. Пошто је ь долазио у ред непчаних самогласника, пред њим су се у старо време грлени сугласници с краја основе мењали у сродне им непчане сугласнике. Кад су ь-наставком основе изведене од корена, оне значе оно што је постало радњом употребљенога глаголског корена, и ту се каткад опажа и снажење или дуљење коренова самогласника; кад ли су изведене од именичких и придевских основа, значење им је збирних именица. Примери извођења од корена. Лаж (льг-ь), реч (рек-ь — рѣч-ь, оснаживши е у ѣ), поклич-ь (од кор. клик), зоб (зоб-ь), на-руч-ь (на-рук-ь), твар-ь (твор-ь — твар-ь продуљивањем о у а); горо-пад (од кор. пад); под-раст (од кор. раст), кап. Примери извођења од именичких основа. Мле̑ч (млѣч-ь), Цве-ти (мн.), чин-и (мн.), не̏кр̑ст, о̏зи̑м, ди̏вља̑ч, си̏рома̑ш. страна 83 Примери извођења од придевских основа. Не̏ја̑ч, ду̑ж, не̏чи̑ст, о̏зи̑м, ру̏ме̑н, стр̏ме̑н, сту̏де̑н, цр̏ве̑н.

3. јъ — је (јо) — ја-наставак.

154. Тим наставцима постаје приличан број основа сва три рода, од корена или од именичких и придевских основа. Разгледаћемо их по тој разлици извођења.
Тако основе од корена изведена снаже који пут и коренов самогласник, по начину који је горе означен. Гласовне промене при спајању наставка с основом расправљају се по правилима означеним у науци о гласовима. Значења су основа од корена изведених различита. Примери а. Наставак јъ: По-кољ (по-кл-јъ), луч (лук-јъ), пуж (пуз-јъ), јеж (јез-јъ), Србаљ (Срб-јъ), плач (плак-јъ), крш (крх-јъ), хладо-леж (лег-јъ), мач (мъч-јъ), пањ (пьн-јъ). б. Наставак је (јо): Лице (лик-је), плеће (плет-је), ве́ће (вѣт-је), поље (пл-је), уже (уз-је). в. Наставак ја: Душа (дух-ја), капља (кап-ја), крађа (крад-ја), паша (пас-ја), стража (стрг-ја), рђа (рд-ја), сеча (сѣк-ја), стеља (стл-ја), стаза (стьг-ја), жеља (жел-ја), луча (лук-ја), боља (бол-ја), мужа (муз-ја), жиропађа (падја), жеђа (жед-ја).
155. При извођењу од именичких и придевских основа видимо само јъ — ја. Значење показује назвање, извршено по оном знаку који се казује употребљеном основом.
     • а. Примери за именичке основе. Обруч (об-рук-јъ), вечера (вечер-ја), госпођа (господ-ја), ташта (таст-ја), милошта (милост-ја), Пореч (порѣк-јъ), сукња (сукн-ја), снаша (снах-ја).
     • б. Примери за придевске основе. Црњ (црн-јъ), бељ, млађ, Чедомиљ, Вукмиљ, Рађ, Дража (Драг-ја), Миља, тврђа, тушта.

страна 84

4. јо — ја-наставак.

156. Употребљава се само за извођење нових основа од основа именичких, с истим значењем умањенога оног што у употребљена основа значи као што га даје и наставак о — а, придодат именичким основама. Као и онде, то значење се, по том, радо употребљава кад се говори од мила и у тепању. У такој прилици се употребљеној основи изостави све што јој је после првога самогласника, тај јој самогласник добије дуг акценат, а за њим следују горе наведени наставци.
Примери. а. Наставак јо: Бо́јо (од Богдан, Богић, Божидар), Вујо (Вук), Га́јо (Гаврило), Ко́јо (Коста), Па́јо (Павао), Сто́јо (Стојан), ду́јо (духовник). б. Наставак ја: Ли́ја (лисица), ма́ја (мати), при́ја (пријатељица), сва́ја (свастика), се́ја (сестра). Додатак. По неким крајевима и једна се и друга ова врста именица говори с наставком ја.

5. ије-наставак.

157. Овим наставком постају од именичких и придевских основа нове основе, и кад су од именичких основа постале, ије-наставак даје новој именичкој основи значење збирне именице; кад ли су именичкој придевских основа постале, ије-наставак даје тој новој основи значење употребљенога придева, у смислу мисленога својства или предмета.
Наставак ије у садашњем језику губи своје и, и постаје је. Примери од именичких основа. Борје, бусење, влаће, гложје, голубље, грумење, дубље, орашје (орах-ије — ораш-ије), камење, кестење, комађе, лишће, бучје (бук-ије — буч-ије), снопље, угљевље, шаторје, дрвеће, подручје, подушје, Подриње, Поморавље, Загорје, итд. Примери од придевских основа. Весеље (од весел-ије), здравље, миље, обиље, наличје, милосрђе. страна 85

6. ија-наставак.

158. Наставак ија, од горњега само по роду раз-личит, сачувао се до сад само у једној речи браћа, небраћа од брат-ија, које се последње упливом црквеног језика и сад по манастирима и међу духовницима говори.
Међу тим на њ је налик наставак ија нарочито по значењу збирних именица, које даје основама с којима буде спојен. Тај је наставак ија прешао к нама из околних нам страних језика (латинскога и грчког), и у нашем се језику, особито у особним именима, одомаћио. Примери. Анђел-ија, Икон-ија, Крун-ија, Спасен-ија, Рус-ија, Арбан-ија, Срб-ија, Сембер-ија, Гол-ија, Шумад-ија, Латин-ија, Маџа̀р-ија, цига̀н-ија, чоба̀н-ија, момча̀д-ија, Србад-ија, дрвенар-ија, ништар-ија.

7. ръ — ро — ра-наставак.

159. Овим наставцима изводе се само од корена основе мушкога, женскога и средњега рода, као што показују ниже наведени примери. У наставку ръ — ъ по законима садашњега језика отпада. Иначе се наставак лако слаже с коренима који се свршују на самогласник; који ли се пак корени свршују на сугласник, сугласник се р раставља од коренова сугласника уметнутим непостојаним а.
Значења су различита. Примери. а. Наставак ръ: Дар (да-ръ), жир (жи-ръ), копар (коп-а-ръ), мир (ми-ръ), при-мер (при-мѣ-ръ), пир (пи-ръ), стабар (стаб-а-ръ). б. Наставак ро: Бедро (бед-ро), ведро (вед-ро), једро (јед-ро), ребро (реб-ро), сребро (среб-ро). в. Наставак ра: Бедра (бед-ра), видра (вид-ра), игра (иг-ра), жура (жу-ра), мера (мѣ-ра). страна 86

8. ер (еръ) — еро-наставак.

160. И овим наставком постају именичке основе само од корена, и нису многобројне.
Примери. Веч-ер, гушт-ер, дев-ер, ив-ер, жуб-ер, сев-ер, стож-ер, чем-ер, шеп-ер, јез-еро. Речи бисер, губер, ленгер, итд. налик су на све, али пошто су узајмљене из страних језика, њих не може бити говора о корену и наставку.

9. ор (оръ)-наставак.

161. И овим наставком постају именичке основе само од корена.
Примери. Прибег-ор (кор. бег), гов-ор, див-ор, жам-ор, жуб-ор, пух-ор.

10. ар — ара (јар — јара)-наставак.

162. Овим наставцима постале основе могу се разликовати по томе, дали су изведене од глаголских или од именичких основа. Ако се ар — ара-наставком од глаголских основа образују именичке основе, оне значе вршиоца оне глаголске радње коју казује употребљена глаголска основа. Употребљеној основи отпада крајњи самогласник.
     Примери.
     1. ар: Вид-ар, воз-ар, пис-ар, струг-ар, полет-ар, кув-ар, чув-ар.
     2. ара: Га̀т-ара, вра̀ч-ара, зу̀кв-ара, рѐд-ара, ста̀нара, тра̀в-ара.

     Напомена. Женскога рода именице с наставком ара одступају који пут од поменутога значења: му̀зара, на прилику, и гужвара немају радно него трпно значење, и значе: музара — краву која се музе, а гужвара — питу која се гужва. Ово колебање између подмета (вршиоца) и предмета глаголске радње виђа се и при другим оваким основама.

страна 87
163. Ако ли се ар — јар-наставцима од именичких основа на ново изводе именичке основе, оне онда значе каквога год посленика око онога што значи именичка основа; наставком пак ара — јара исто тако образоване основе значе место, на ком се израђује или налази оно што основа значи. Употребљеној основи отпада крајњи самогласник.
Примери. а. Наставак ар: Брашн-ар, говед-ар, вол-ар, дрв-ар, друг-ар, злат-ар, звезд-ар, кабл-ар, по-глав-ар, итд. б. Наставак ара: Овч-ара, ко̀з-ара, ду̀д-ара, бра̀шн-ара, со̀л-ара, ву̀н-ара, гво̀жђ-ара, ко̀ш-ара, стра̀ж-ара, у̀гљ-ара, др̀в-ара, свѝл-ара, сѐн-ара, итд. У значењима има и изузетака. Тако брвн-ара значи зграду од брвана, та̀лпара зграду од талпи начињену. в. Наставак јар: Воденичар, главничар, граничар, десечар (десетк-јар), јабучар, коњушар (од старинскога коњух), оџачар, поточар, убожар (убог-јар), качар, итд. г. Наставак јара: Пото̀чара, ка̀чара, да̀шчара, во̀штара (воск-јара), кашѝчара, ча̀нчара, гра̀шара, итд.

11. ур — ура (јур — јура)-наставак.

164. И овим наставцима изводе се основе само од готових именичких основа, и тим се новим основама придаје значење увеличавања, с којим понекад иде и смисао погрде или презирања.
Примери. Ко̏ст-у̑р, ко̏т-у̑р, ме̏х-у̑р, ча̏п-у̑р; — бо̀ж-у̑р (бог-јур); — гла̀в-ура, лу̀б-ура, ба̀б-ура, ка̀п-ура; — дево̀јч-ура (девојк-ура).

12. лъ — ло — ла-наставак.

165. Овим се наставцима изводе основе како од корена тако и од основа. Прво ће се прегледати основе непосредно од корена изведене.
страна 88 Гласовни обичаји српскога језика учинили су да је од наставка лъ у данашњем језику остало само л, које се претвара у о кад год на крај слога дође; а кад дође иза корена који се свршава на сугласник, онда се л, још док је било непретворено, одвајало од корена уметнутим непостојаним а, које је остало и пошто се л у о претворило. Значење овим наставком образованих основа различито је. Примери. а. Наставак лъ: Део (дѣ-лъ), ждрал, пакао (пак-а-л), прострео (про-стре-л), угао (уг-а-л), у-бао (уба-л), котао (кот-а-л), узао (уз-а-л), сврдао (сврд-а-л). б. Наставак ло: Би̏-ло, вре-ло (вр-ло с оснаженим кореновим самогласником), кри-ло, ши-ло, порек-ло, пруг-ло, стаб-ло, пре-ло (пред-ло), је-ло (јед-ло), се-ло, мас-ло (маз-ло). в. Наставак ла: Ви́-ла, ви̏-ло (множина), гњи̏-ла, зде-ла, стре-ла, жи-ла, иг-ла, маг-ла (мьг-ла), мет-ла.
166. Истим лъ — ла — ло-наставцима постају од глаголских основа облици прошастог придева, као што су: виде-о, виде-ла, виде-ло, итд., који значе да се у некога или у нечем извршило оно што глаголска основа значи.

13. ло-наставак.

167. С горе поменутим је сродан, али је по значењу од њега одвојен, ло-наставак, којим се такође од глаголских основа изводе именичке основе мушкога и средњега рода.
Све именице мушкога рода на ло обично показују вршиоца оне радње, коју значи глаголска основа; све пак именице средњега рода на ло обично значе оруђе, којим се извршује радња, казана употребљеном глаголском основом. страна 89 Примери. а. Мушкога рода: Зло-памти-ло, баја-ло, бене́та-ло, гњеве́та-ло, да́ва-ло, кљу̏ца-ло, при-кла́па-ло, пе̏цка-ло, шу̏ња-ло, при́ча-ло, задирки́ва-ло, на-миги́ва-ло, итд. б. Средњега рода: Бу̏ћка-ло, др̏нда-ло, издѝрало, клѐпа-ло, цр̏та-ло, се̏ца-ло, сто̀па-ло, ве̏ша-ла (мн.), бѐли-ло, вра̀ти-ло, со̀ли-ло, цѐди-ло, цр̀ни-ло, црвѐни-ло, итд.

14. ль-наставак.

168. Тим наставком постају именичне основе женскога рода само од глаголских корена, и он се слаже са својим кореном са свим онако како је мало пре за наставак лъ речено. Овим наставком образоване основе значе чин, извршен радњом употребљеног корена.
Примери. Погибао (по-гиб-а-ль), прегибао (пре-гиб-а-ль), на̏зе̑бао (на-зеб-а-ль), и̏зни̑као (из-ник-а-ль), израс-тао (из-раст-а-ль), протисли (про-тиск-ль), мисао (мис-а-ль).

15. ља-наставак.

169. Овим се наставком образују именичке основе од глаголских основа, значећи оруђе или извршиоца означене глаголском основом радње.
Примери. Бод-ља, не-де-ља, дрво-де-ља, з-би-ља, пре-ља (кор. пред), так-ља, зуб-ља, кре-ља, мак-ља, рак-ље, трк-ља, тр-ља; — доји-ља, носи-ља, роди-ља (породи-ља), гребена-ља, пра-ља, тка-ља, итд.

16. аљ-наставак.

170. Овим се наставком изводе именичке основе од корена или од основа именичких и придевских. Основи на ново изведеној наставак аљ придаје значење назива, датога по знаку који је у употребљеној основи казан.
Примери. Ватр-аљ, губ-аљ, зек-аљ, Вук-аљ, Др̏м-а̑љ, грм-аљ, кус-аљ, мрк-аљ, сив-аљ. страна 90

17. уљ — уља-наставак.

171. Ни у чем се не разликује од аљ-наставка.
Примери. Буб-уљ, пах-уљ, буџ-уља, бук-уља, влас-уља, гронт-уља, јег-уља, прут-уља, песк-уља, росу-ља, рог-уља, срб-уља; — дуг-уљ, кус-уља, плав-уља, сив-уља.

18. нъ — но — на-наставак.

172. Овим наставцима постају само од корена именичке основе мушкога, женскога и средњега рода, а значења различитога.
Примери. а. Наставак нъ: Син (сꙑ-нъ), пле-н (плѣвнъ), се-н, ста-н, не-ве-н, тр-н, тру-н, чи-н, чу-н (чл-нъ), кљу-н (кор. у глаголу кљу-в-а-ти), са-н (сън-нъ, кор. у глаг. съп-а-ти), тре-н. б. Наставак но: Сук-но (кор. у глаг. сук-а-ти), ру-но, ок-но, зр-но, коп-но, се-но, влак-но (кор. влък), клат-но, стег-но. в. Наставак на: Хра-на, стра-на (стр-на), стру-на, ву-на (влъ-на), жу-на (жлъ-на), ра̏-на, ср-на, гра-на, ме-на (мѣ-на), за-се-на, це-на.

19. ан — ана-наставак.

173. Њиме се изводе од придевских основа именичке основе, у којима је назвање дато по оном знаку, који је у употребљеној придевској основи казан.
Примери. Мил-ан, Жив-ан, Рад-ан, риђ-ан, Добр-ана, Жив-ана, Смиљ-ана, итд.

20. ин — јан-ин (ан-ин)-наставак.

174. Овим наставцима постају именичке основе које значе откуд је ко, ком реду људи припада, или какве је народности. Наставак ин употребљава се само у једнини, а у множини се изоставља.
Примери. а. Наставак ин: Срб-ин, Турч-ин, Јевреј-ин. Арнаут-ин, Бугар-ин, Јермен-ин, Циган-ин, Латин-ин властел-ин, бербер-ин, чобан-ин, касап-ин, итд. страна 91 б. Наставак јан-ин: Хришћ-ан-ин (Христ-јан-ин), варош-ан-ин, Румљ-ан-ин (Рум-јан-ин), Сокољ-ан-ин, Сављ-ан-ин, итд. в. Наставак ан-ин: Мачв-ан-ин, Бачв-ан-ин, Тузл-ан-ин, итд.

21. ина-наставак.

175. Овим наставком постају од именичких и придевских основа врло многе и различите именичке основе женског рода. Разгледаћемо их у три главне гомиле. Тако а. Наставком ина од именичке основе изведена основа значи оно исто што и она од које је изведена, само што наставак ина то значење увеличава, а уз увеличано значење иде често погрда и презирање.

     Примери. Бардач-ина, брд-ина, боч-ина, бреж-ина, ве̏штич-ина, вра̀нч-ина, вре̏ћ-ина, вра̀т-ина, глас-ина, вучина, ђач-ина, зид-ина, котл-ина, крст-ина, лу̀ж-ина, Маџа̀р-ина, итд.

     Ово увеличавање употребљавају и неке основе које се засебно не говоре, него се тек виде у основама које су од њих наставком ина образоване. Те су основе постале наставцима ура, уља, ета и др. Њихов крајњи самогласник отпада кад им се наставак ина додаје.

     Примери. а. Наставак ур-и-на: Баб-ур-ина, брадв-ур-ина, гред-ур-ина, земљ-ур-ина, кож-ур-ина, клад-ур-ина, књиж-ур-ина (пред првим је наставком и ј), риб-ур-ина, кућ-ур-ина.

     б. Наставак уљи-на: Трав-уљ-ина, грд-уљ-ина, кров-уљ-ина.

     в. Наставак ет-ина: Бар-ет-ина, баб-ет-ина, брад-ет-ина, лул-ет-ина, поњав-ет-ина, соб-ет-ина, чутур-ет-ина, итд.

страна 92
176. б. Наставком ина изводе се од именичких основа веома многе основе, које значе или плаћања или занимања, или какве год радње и предмете, назване по ономе значењу које се употребљеном основом казује.
Примери. Писа̀р-ина, просја̀ч-ина, скита̀ч-ина, кова̀ч-ина, поља̀р-ина, свиња̀р-ина, ца̏р-ина, скела̀р-ина, тела̀л-ина, кнѐж-ина, пуда̀р-ина, вина̀р-ина, дру̀ж-ина, итд.
177. в. Од придевских основа ина-наставком изводе се именичке основе, којима се као својство и каквоћа именује оно што употребљена основа значи.
Примери. Бистр-ѝна, горч-ѝна, брз-ѝна, добр-ѝна. млад-ѝна, кисел-ѝна, једр-ѝна, обл-ѝна, црн-ѝна, низ-ѝна, хитр-ѝна, тиш-ѝна, итд.
178. г. Од придевских присвојних основа на ов наставком ина изведена именичка основа значи предмет, назван по придеву који му показује чиј је. Из тога се значења развило значење за дрва, те оваке именице показују и каквоћу дрвета.
Примери. Дедов-ина, очев-ина, Рађев-ина, кнежев-ина, овнов-ина, зечев-ина, грмов-ина, врбов-ина, дудов-ина, јасенов-ина, липов-ина, лесков-ина, итд.

22. ња-наставак.

179. Овим наставком постају именичке основе којима се означава радња употребљенога глаголског корена.
Примери. Из-вод-ња, коп-ња, вож-ња, гро-жња, треш-ња, хит-ња, тиш-ња (корен тиск), мут-ња, нош-ња, жуд-ња, итд.

23. ањ (ьњь)-наставак.

180. Овим наставком постају основе од глаголских корена, и значе скоро увек оно што је учињено радњом глагола од којега је корен за грађење основе употребљен.
страна 93 Пред а, садашњим почетним самогласником наставка, виде се промене грлених у непчане сугласнике, а тај појав долази отуд, што је то а у старијем језику било ь, пред којим се поменута сугласничка промена врши. Ваља упамтити да и непостојаност тога а из истог узрока долази. Примери. Сеж-ањ (сег-ьњ), сеч-ањ (сѣч-ьњ), чеш-ањ (чех-ьњ), мет-ањ, на-ков-ањ (на-ку-ьњ), за-вор-ањ (за-вр-ьњ снажењем вр у вор), по-вод-ањ, об-рт-ањ, (кор. врт), о-крш-ањ (о-крх-ьњ), туц-ањ, реж-ањ (рез-ьњ).

24. оња-наставак.

181. Њиме постају именичке основе од придевских. Значење им је назив по знаку употребљене основе.
Примери. Ду̏г-оња, Рад-оња, хра́п-оња, си́в-оња.

25. иња-наставак.

182. Њиме од именичких постају основе женског рода, које значе лица названа по народности или по постојбини њиховој, а и друге основе, у којима је обично у употребљеној основи знак по ком је назвање учињено. То се нарочито види у основама од придевских основа изведеним. Због тога што је садашње и остало од старијега ꙑ, грлени сугласници не мењају се (чл. 53).
Примери. а. Од именичких основа. Грк-иња, Турк-иња, Влахиња, Бошњак-иња, Пољк-иња, Пожешк-иња, Млетк-иња, наметк-иња, орјатк-иња, брек-иња, глог-иња, дуд-иња, чек-иња, босот-иња, самот-иња, скупот-иња, сухот-иња. б. Од придевских основа. Драг-иња, мек-иње (мн.), пуст-иња, свет-иња.

26. тъ — то — та-наставак.

183. Овим наставцима постају од корена основе с различитим именичким значењима. Ако пред сугласник страна 94 т, који је у почетку наставка, дођу д или т као крајњи сугласници основе, они се претварају у с (чл 93). Коренов сугласник се каткад и снажи.
Примери. а. Наставак тъ: Вра-т, мла-т, га-т, брс-т, мост (мет-тъ), сат (съ-тъ), сва-т, ску-т, хва-т (кор. хꙑ). б. Наставак то: Бла-то, дле-то (кор. длъб оснажен у длѣб), жи-то, зла-то, ја-то, ле-то, мес-то (мет-то), плу-то, си-то, пу-то. в. Наставак та: Не-вес-та (кор. вѣд), врс-та, пе-та, плу-та.

27. ть-наставак.

184. Тим наставком постају многе именичке основе женскога рода, и значе већином оно што је учињено радњом употребљенога глаголског корена. Крајњи сугласници од корена подешавају се с првим сугласником од наставка онако како је мало пре при тъ — то — та казано.
Примери. До-би-т, власт (влад-ть), сласт (слад-ть), за-по-вест (вѣд-ть), грст (грт-тъ), на̏-је̑ст (на-јед-ть), клет (клѣ-ть), за-вист (за-вид-ть), мас-ть (маз-ть), паме-т (памьн-ть од корена, од којега је и глагол помињати), моћ (мог-ть), с-мр-т, итд.

28. тељ-наставак.

185. Овим наставком од глаголских основа изведене именичке основе значе вршиоца оне радње глаголске, коју употребљена основа значи.
Примери. Влас-тељ (влад-тељ), прија-тељ, роди-тељ, свети-тељ, спаси-тељ, храни-тељ, управи-тељ.

29. тва-наставак.

186. Значење овим наставцима изведених именичких основа показује чин оне радње глаголске, коју употребљена страна 95 глаголска основа значи, осим у речи бритва, која значи оруђе за вршење поменуте радње глаголске.
Примери. Же-тва (кор. жьн), се-тва, бри-тва, кле-тва (кор. кльн), пле-тва, ста-тва, моли-тва. Напомена. О основама вози-дба, проси-дба итд. го-вориће се мало даље при наставку ба.

30. ет — от — ат-наставак.

187. Овим наставцима постају неколике именичке основе, и значе да се у нечем налази она радња глаголска, ноју употребљени глаголски корен казује.
Примери. Зве̏к-е̑т, кле̏п-е̑т, тре̏-пе̑т, тре̏с-е̑т (земља која се улеже кад човек иде по њој), грох-от, жив-от, клок-от, топот, шоб-от, дрх-ат, бах-ат.

31. ьство-наставак.

188. Тим наставком постају од именичких или придевских основа многе нове основе са значењем мислених именица, а значе стање, названо по оним особинама или својствима што се казују основом употребљене именице или придева, или именују то својство или особину начином мислених именица. Испред наставка ьство грлени су се сугласници претварали у непчане. У овом последњем случају, кад је ь у српском језику испало, е од наставка затекло се после непчанога сугласника, па је и оно испало, а непчани су се сугласници са т, којим се по том наставак почињао, по гласовним законима о звучности подешавали.
Примери. а. Од именичких основа. Бан-ство, братимство, деспот-ство, доброчи́н-ство, деве́р-ство, војвод-ство, ђаво́л-ство, задово́љ-ство, ка̀луђер-ство, јунаштво (јунач-ьство — јунач-тво), друштво, девојаштво, сиромаштво, итд. б. Од придевских основа. Богат-ство, блаженство, детињ-ство, достојан-ство, лаком-ство, лукав-ство, могућ-ство, мноштво (из мног-ьство), итд. страна 96
189. Међу тим има неколико речи, у којих је при ь, после претварања грлених сугласника у непчане, преобладао другојачији гласовни поступак. Место да се ь избаци, оно је претворено у а (као што се с њим и иначе поступа увек кад се не избаци), па је томе а додавано н. Тако од бог-ьство излази божь-ство — божа-ство — божан-ство. По том су правилу образоване речи: владичан-ство, отачан-ство, сведочан-ство, човечан-ство, безочан-ство, величан-ство (из велик-ьство).

32. ота-наставак.

190. Њиме се од придевских или именичких основа образују мислене именице, које су име својства или каквоће, означене употребљеном придевском основом.
Примери. Див-о̀та, мил-о̀та, крас-о̀та, чист-о̀та,теск-о̀та, људск-о̀та, добр-о̀та, грех-о̀та.

33. ост (ость)-наставак.

191. Њиме се, као и мало час поменутим ота-наставком, од придевских основа изведе именичке основе које су име својству или каквоћи, означеној употребљеном придевском основом.
Примери. Безазлен-ост, безбожн-ост, безгрешн-ост, бесмртн-ост, благ-ост, вредн-ост, верн-ост, готов-ост, дужн-ост, могућн-ост, немарн-ост, честит-ост.

34. ет — ета (ѧт — ѧта)-наставак.

192. Наставком ет постају од именичких основа нове именичке основе, које значе оно што и употребљена основа, само што им наставак ет даје значење малога или младога.
Наставком ета постају основе особних именица. Примери. а. Наставак ет: Вла̏ш-е, Гр̏ч-е, ђа́ч-е, ждреб-е, звер-е, мла̏д-е, пра̑с-е, тел-е, ћур-е, штѐн-е, Арапч-е страна 97 (Арап-к-е), бра́вч-е, варошанч-е, клупч-е, мач-е, пасторч-е, унуч-е, момч-е, јѐле̑нч-е, голу́пч-е, одојч-е. б. Наставак ета: Бајч-ета, Ву̑јч-ета, Вла̏д-ета, Вул-ета, Вуч-ета, Груб-ета, Мал-ета, Ми̑рч-ета, Рајч-ета, Рад-ета, Мил-ета.

35. ић-наставак.

193. Овим наставком постају, од именичких и придевских основа, именичке основе, које, ако су од заједничких именица, већином значе оно исто што и употребљене основе, само што то значење наставком ић добија значење малога; ако ли су од особних именица, онда основа, изведена наставком ић, значи потомка ономе што је казано употребљеном основом. Ово се друго значење налази каткад и у основама, изведеним од заједничких именица, а прво опет у основама, изведеним од особних именица.
Примери. а. Од заједничких именица. Голу̀б-ић, зѐч-ић, орл-ић, граб-ић, тикв-ић, миш-ић, војвод-ић, стри́чев-ић, бакра̀ч-ић, вѝтл-ић, вра̀нч-ић, град-ић, грош-ић, грозд-ић, гуњ-ић, ђач-ић, кош-ић, лѝст-ић, новч-ић, овн-ић, мрав-ић, цар-ић, чабр-ић, воч-ић (вол-ьк-ић), синч-ић (син-ьк-ић), брешч-ић (бреж-ьк-ић), итд. б. Од особних именица. Никш-ић, Мар-ић, Сав-ић, Радов-ић, Павлов-ић, Или̑ћ (Илиј-ић), Стан-и̑ћ (Станиј-ић), Вуч-ић, Драг-ић, Вук-ић (с непретвореним грленим сугласницима), Мил-ић, Живанч-ић (Живан-ьк-ић), итд. Напомена. У речи̑ на ка, које се говоре од мила, претварање се по правилу не врши, нпр.: Јок-ић (од Јока), Лак-ић (од Лака), Ђук-ић (од Ђука), итд.

36. а̑д (адь)-наставак.

194. Овим наставком постају основе збирних именица, које значе чељад и животињу (ређе ствари), понајвише од основа којима се једнина наставком ет образује, а значе што мало или младо. Од тих наставком ет образованих основа и постају ове основе с наставком страна 98 ад, пошто се ет просто одбаци. Ради наставка ет претворени грлени сугласници остају такви и пред ад.
Примери. Јар-ад, назим-ад, Латинч-ад, момч-ад, Српч-ад, тел-ад, Влаш-ад, Тур-ад, бур-ад, сироч-ад, чобанч-ад, итд.

37. ба — дба-наставак.

195. Првим од ових наставака постају од глаголских именичке основе, и значе мислено име радње глаголске.
Наставак дба постао је утицајем ба-наставка и тва-наставка. Почело се мислити да, на прилику, молитва није изведена од моли него од молит’, и у такој мисли постао је обичај да се на сам начин неодређени додаје ба. Тако су постале основе просидба, косидба, и остале на тај начин образоване. Примери. I. Бор-ба, бер-ба, туж-ба, сео-ба (сел-ба), друж-ба, кор-ба, пар-ба, служ-ба, тер-ба, уред-ба. — II. Возид-ба, верид-ба, вршид-ба, удад-ба, женид-ба, комид-ба, сед-ба (кор. сѣ).

38. ава-наставак.

196. Овим наставком постају именичке основе женског рода, којима значење начином мислених именица показује радњу онога глагола од кога се основа употреби.
Глаголски наставак пете врсте отпада пред овим ава; остали се с њим подешавају по гласовним законима. Примери. Грмљава (грми-ава), маук-ава, пуцњ-ава, тужњ-ава, држ-ава, ломљ-ава (ломи-ава), кукњ-ава, мећ-ава, тутњ-ава, дерњ-ава, жѐр-ава, кош-ава (коси-ава). С овима од глаголских основа изведеним именичким основама могу се уједначити именичке основе, изведене страна 99 од разних именских основа, као што су: Дубр-ава, Лѐп-ава, Рес-ава, Брег-ава, Ниш-ава, Мор-ава, итд.

39. иво-наставак.

197. Овим наставком постају од глаголских корена неколике именичке основе, које значе или предмет на ком се врши или је извршена радња казана употребљеном основом, или оруђе којим се та радња врши.
Примери. Јед-иво, мељ-иво (глаголски корен као у основи времена садашњег), мл-иво (глаголски корен као у основи начина неодређеног), пец-иво, плет-иво, пред-иво, тец-иво, сеч-иво.

40. мъ — мо — ма-наставак.

198. Овим наставцима постају од корена именичке основе различитога значења, као што показују примери.
Примери. а. Наставак мъ: Гр-м, ди-м, у-м, хра-м, ху-м (хлъ-мъ), јар-а-м. б. Наставак мо: По-вес-мо (кор. вис оснажен у вѣс), па-смо, пис-мо, плес-мо (поуска даска, којом се што заграђује или гради). в. Наставак ма: Зи-ма, кр-ма, пас-ма, спре-ма, сла-ма, шу-ма.

41. мен (мѧ)-наставак.

199. Овим наставком постају именичке основе средњега рода. Значење им је различито.
Примери. Пле-ме, бре-ме, ви-ме, се-ме (кор. сѣ), те-ме, ра-ме, вре-ме (врѣ-ме), и-ме, сле-ме.

42. ко — ка-наставак.

200. Овим наставцима постају од именичких нове именичке основе, које значе са свим оно што и употребљена основа, само умањено. Тога ради им најпре отпада све што долази после првога самогласника, тај страна 100 им се самогласник продуљује, па се по том додају наставци. Наставком ко изведене основе све су рода мушкога.
Примери. а. Наставак ко: Де́-ко (дед), Ђо́-ко, Ђу́-ко, Ла́-ко (Лазар), Жи́-ко, Ра́-ко, Сто́-ко, чи́-ко, итд. б. Наставак ка: Ба́-ка, си́-ка, Со́-ка (Софија), Ста́-ка (Станисава), итд. По неким крајевима народа обе се ове врсте именичких основа једна од друге не разликују, него се и једне и друге свршавају на ка, биле мушког, биле женског рода.

43. ак (јак) — ака (јака)-наставак.

201. Овим наставцима изводе се нове именичке основе од већ готових основа, и разликују се по употребљеној основи.
Тако ако се овим наставком од глаголске основе образује нова именичка основа, иста ће значити вршиоца радње глаголске која је употребљеном основом казана. Крајњи самогласник употребљене основе или отпада, или се с наставком по гласовним законима подешава. Примери. Божјак (божи-ак), просјак (проси-ак), коврљак (коврља-ак), тежак (тежа-ак), шишак (шиша-ак), брзак (брза-ак).
202. Ако ли се од именичких и придевских основа тим наставцима нове основе образују, оне значе наименовање, учињено по знаку који је казан употребљеном основом.
Примери од именичких основа. Вој-ак, киј-ак, торб-ак, уј-ак, варић-ак, Вуј-ак, Мил-ак, Пеј-ак, Рад-ак, Сел-ак, лешт-ак (леск-јак), огрљ-ак, трњ-ак, шибљ-ак, сељ-ак, итд. Примери од придевских основа. Бадњ-ак, вешт-ак, волуј-ак, вучј-ак, голубињ-ак, горњ-ак, пе̏т-а̑к, осм-ак, трећ-ак, десет-ак, крив-ак, козј-ак, прост-ак, свој-ак, лев-ак страна 101 весељ-ак, гвоздењ-ак, телећ-ак, чабрењ-ак, црквењ-ак, бу̑рњ-а̑к, виловњ-ак, итд. Дивљ-ака, водењ-ака, лужњ-ака, пожњ-ака (позн-јака), итд.

44. ик — ика-наставак.

203. Наставак ик даје на ново изведеној именичкој основи значење збирне именице, која у себи обухвата оно што значи употребљена именичка основа; наставак пак ика чини да њиме на ново изведена основа значи оно исто што и употребљена основа, само умањено.
Примери. а. Наставак ик: 1. Бор-ин, брез-ик, букв-ик, вид-ик, влаш-ик, лип-ик, овс-ик. б. Наставак ика: Бодљ-ика, бун-ика, врш-ика (врх-ика), јел-ика, жест-ика, љушт-ика (љуск-ика), крај-ика, трст-ика, шиб-ика, шиндр-ика, садљ-ика, градљ-ика, итд.
204. Кад ли се ик-наставком од придевских основа нове именичке основе изводе, исте значе назвање, учињено по ономе што значи употребљена придевска основа.
Примери. Буков-ик, мртв-ик, подбрадн-ик, топл-ик, церов-ик, црн-ик, шљивов-ик, братствен-ик, вилен-ик, трудбен-ик, неверн-ик, најамн-ик, мразовн-ик, подножн-ик, покорн-ик, књижевн-ик, расадн-ик, убојн-ик, итд.

45. ак (ькъ) — ка (ька) — ко (ько)-наставак.

205. Овим наставцима изводе се многобројне именичке основе од основа глаголских, именичких и придевских, по којој ћемо их разлици и ми прегледати.
а. Кад се нове именичке основе ак-наставком од глаголских основа изводе, оне онда већином значе предмет, на ком је извршена она глаголска радња коју употребљена основа казује. У корену се, кад је извођење непосредно од глаголских корена, у неким примерима налази снажење. страна 102 Пошто се наставак у старо време често почињао непчаним самогласником ь, то су се пред њим грлени сугласници с краја корена претварали у непчане. Примери од глаголских корена. Дуб-ак, о-пан-ак (кор. пьн), до-мет-ак, умет-ак, за-гриз-ак, у-гриз-ак, из-бир-ак, па-бир-ак, за-стир-ак, и-сеч-ак, о-свит-ак, пре-гиб-ак, точ-ак, у-пад-ак, у-стриж-ак, жиж-ак, у-бор-ак, о-греб-ак, итд. Примери од глаголских основа. Буш-ак (буши-), држа-к, лев-ак (лева-), долев-ак, мам-ак (мами-), мрс-ак, руч-ак (руча-), избљув-ак, заборав-ак, поврат-ак, накалам-ак, одлом-ак, оком-ак, заљушт-ак, са́став-ак, итд.
206. б. Кад ли се нове именичке основе горе назначеним наставцима од именичких основа изводе, оне значе оно исто што и употребљена основа, само умањено. Често се, особито у женскога рода, употребљене основе засебно и не говоре.
Примери. а. Наставак ак (ькъ): Ве́з-ак, вла́т-ак, во̀л-ак, дан-ак, клас-ак, нож-ак, врш-ак (врх-ьк), граш-ак (грах-ьк), језич-ак (језик-ьк), праш-ак, прамич-ак, камич-ак, брдељ-ак, човечуљ-ак, дроњ-ак, бубреж-ак, итд. б. Наставак ка (ька): Жен-ка, жиш-ка (жиг-ька), квоч-ка, маслин-ка, кокош-ка, граш-ка (грах-ька), жир-ка, слам-ка, пастрм-ка, семен-ка, сказаљ-ка, во-заљ-ка, писаљ-ка, прошиваљ-ка, сисаљ-ка, свираљ-ка, Ан-ка, Стамен-ка, итд. Осим значења овде за наставак ка показаних, исти се још додаје к основама, изведеним наставком ар (чл. 163) или к основама, изведеним наставком ин или јан-ин (чл. 174), или каквим год другим, које значе откуд је ко, коме реду људи припада, или какве је народности — и тада наставак ка показује женску страну истога значења. Од наставка јан-ин отпада ин пре него што му се дода ка. страна 103 Примери. Бољар-ка, брашнар-ка, воденичар-ка, говедар-ка, надничар-ка, златар-ка, звонар-ка, чизмар-ка, Јевреј-ка, Арнаут-ка, Бугар-ка, Јермен-ка, Циган-ка, Латин-ка, властео-ка (властел-ка), бербер-ка, чобан-ка, хришћан-ка, Бачван-ка, Мачван-ка, Тузлан-ка, варошан-ка, грађан-ка, колеђан-ка, Старовлашан-ка, Румљан-ка, Римљан-ка, Сокољан-ка, Загор-ка, Косов-ка, Сарајев-ка, Цетињ-ка, Будим-ка, Босан-ка, итд.
207. Наставком ко још постају именичке основе мушкога рода, и то за особне и њима сличне остале именице прве врсте, које се за што живо говоре. Ове основе, по правом овом значењу, иду међу оне које значе умањено оно исто што и употребљена основа, те им је отуда значење тепања и говорења од мила, које је данас у језику.
Примери Бла́ш-ко, љељен-ко, Марин-ко, Стамен-ко, во́ко (вол-ько), зеленко, ср́чко, дебељ-ко, Бран-ко, старој-ко, итд. Додатак. Само две речи средњега рода: клупко и јабуко (која се последња и не говори у обичном говору) изузетак су од горе постављеног правила.
208. в. Кад ли се, на послетку, наставцима ак — ка (ькъ — ька) од придевских или бројних нове именичке основе изводе, ове последње значе назвање, учињено по знаку који казује употребљена основа.
Примери. а. Наставак ак (ьвъ): Десет-ак, једи́н-ак, пе́т-ак, разли́ч-ак (од старога разлик), утор-ак (од старога въторъ — други), четвр́т-ак, ша́р-ак. б. Нас-тавак ка (ька): Бе̑л-ка, гвозден-ка, зелен-ка, ран-ка, двој-ка, матор-ка, мирѝса̑в-ка, трој-ка, итд.

46. иште-наставак.

209. Овим наставком постају именичке основе од основа понајвише именичких, те добијају значење места страна 104 на ком јесте, или на ком је било оно што казује употребљена основа. У-кос-иште, секир-иште место је то, на прилику, оно држаље на ком су насађена оруђа коса и секира.
Примери. Лов-иште, ватр-иште, игр-иште, купус-иште, ноћ-иште, овс-иште, разбој-иште, суд-иште, уточ-иште, итд.

47. гъ — га-наставак.

210. Овим наставцима постају од корена̑ неколике именичке основе различита значења.
Примери. а. Наставак гъ: плу-г, дру-г. б. Наставак га: Дрез-га, квр-га, муз-га, слу-га, сна-га.

48. хъ — хо — ха-наставак.

211. Овим наставцима постају од корена̑ неколике именичке основе различитога значења.
Примери. 1. Наставак хъ Сме-х, му-х, ду-х. б. Наставак хо: У-хо. в. Наставак ха: Стре-ха, ле-ха, ре-ха.

49. иц — ице — ица-наставак.

212. Наставцима се овим значење употребљених именичких основа само у толико мења, што оне значе умањено оно исто што и употребљене основе.
Примери. а. Наставак иц: Ветр-иц, дажд-иц, Ђурђ-иц. жбањ-иц, коњ-иц. б. Наставак ице: Здрављ-ице, кол-и́ца (мн.), остр-ице, пољ-ице, прућ-ице, цвећ-ице, Уж-ице. в. Наставак ица: Бањ-ица, бар-ица, вечер-ица, вишњ-ица, врб-ица, гор-ица, зор-ица, јам-ица, капљ-ица, мрв-ица, кудељ-ица, итд.

50. ац (ьць) — ица-наставак.

213. Основе, овим наставцима изведене, разликују се по употребљеној глаголској, именичкој или придевској основи.
страна 105 а. Кад се поменутим наставцима нове именичке основе мушкога или женскога рода изводе од глаголских корена или основа, оне значе извршника оне радње која је употребљеном глаголском основом казана. Пред непчаним самогласницима и и некадашњим ь, на место којега је позније дошло данашње а, грлени су се сугласници испретварали у непчане. У коренових самогласника опажа се по који пут и снажење. Женскога рода основе, произведене овим наставком, не значе увек извршника, него значе који пут и извршење радње, казане глаголским кореном, нпр.: отмица, сатрица. Примери. а. Наставак ац (ьць) при коренитим основама. Бод-ац, бој-ац, ваб-ац, воз-ац (кор. вез), граб-ац, губ-ац. кос-ац, квас-ац (кор. кыс), рон-ац (управо но-рац од кор. нр, па су се сугласници р и н испромењивали местима), плов-ац (кор. плу), пој-ац (кор. пѣ у нашем пе-в-а-ти), парац (кор. пр), чат-ац (кор. чьт). б. Наставак ица при коренитим основама. Гриз-ица, кли-ца (кли-ица), коњо-крад-ица, крао-с-ица (из краво-със-ица), набод-ица, на-з-у-в-ица, от-м-ица (кор. ьм), по-плет-ица, пт-ица (пьт-ица); старо је пьт значило летети, као што и сад грчко πετομαι значи летим, са-тр-ица, изда-ј-ица, уби-ца (у-би-ица). в. Наставак ац (ьць) при глаголским основама. Гњурац, кос-ац, куп-ац, прекуп-ац, лов-ац, ма́м-ац, мимоход-ац, нос-ац, пев-ац, подроб-ац, свир-ац, хо̀д-ац, твор-ац, рукодав-ац, штеточин-ац, живодер-ац. г. Наставак ица при глаголским основама. Лов-ица, здрав-ица, поскоч-ица, Богород-ица, брица (бри-ица), одшал-ица, честоброд-ица, итд.
214. б. Кад ли се ац (ьць) — ица-наставак придаје именичким основама које казују крај или место, или занимање и стање, онда истим образована основа страна 106 значи мушко које је родом из онога краја или места, а женско које припада ономе занимању или стању.
Примери. а. Будим-ац, Ваљев-ац, Смедерев-ац, Срем-ац, Херцегов-ац, Мостар-ац, Неготин-ац, Светогор-ац, итд. б. Бан-ица, краљ-ица, берач-ица, вуч-ица, ђавол-ица, играч-ица, пудар-ица, пријатељ-ица, пророч-ица, овчар-ица, јареб-ица, калуђер-ица, погађач-ица, итд.
215. в. Кад ли се ац (ьць) — ица-наставак придаје придевским или заменичким основама, онда нове тако образоване основе имају значење назвања по ономе знаку који се казује употребљеном основом.
Примери а. Наставак ац (ьць): Бел-ац, брз-ац, жив-ац, скуп-ац, цел-ац, вртоглав-ац, вешт-ац, крив-ац, балав-ац, губав-ац, дрекав-ац, чупав-ац, јадиков-ац, кленов-ац, Крагујев-ац, Кличев-ац, крадљив-ац, смутљив-ац, царев-ац, сам-ац, једин-ац, онаков-ац. б. Наставак ица: Длакав-ица, гнојав-ица, скакав-ица, лапав-ица, капав-ица, тресав-ица, кукав-ица, кијав-ица, бел-ица, млад-ица, слеп-ица, вешт-ица, топл-ица, кисел-ица, крилат-ица, банов-ица, Буков-ица, Ђаков-ица, Липов-ица, учитељев-ица, овсен-ица, просен-ица, пашин-ица, ка̀ди̑н-ица, протин-ица, бездан-ица, кукурузн-ица, сам-ица, овакв-ица, итд.

51. ац — це — ца (ьць — ьце — ьца)-наставак.

216. а. Овим наставцима постају од именичких нове именичке основе, које значе оно исто што и употребљена основа, само умањено.
Примери. а. Наставак ац (ьце): Брат-ац, боб-ац, град-ац, граш-ац, извор-ац, разбој-ац, хлеб-ац, хаљин-ац, итд. б. Наставак це (ьце): Брашан-це, весао-це (весал-це), звон-це, сен-це, стакал-це, кориташ-це, срдаш-це, дан-це, вретен-це, јагњеш-це, итд. в. Наставак ца (ьца): Зоп-ца, кап-ца, крв-ца, ствар-ца, смр-ца (смрт-ца), итд. страна 107 Додатак. Речи лук-ац, велик-ац, во̀лик-ац, ку́к-ац, Вук-ац, бег-ац, бог-ац, глух-ац, драг-ац, лак-ац не претварају грлених сугласника, како би по горњем правилу долазило, и по томе је јасно да им још у старо време наставак није гласио ьц него ъц, јер се пред ъ грлени сугласници ни у шта не претварају.

52. еж-наставак.

217. Овим наставком постају од глаголских корена основе, које значе глаголску радњу или стање које се употребљеним глаголским кореном казује.
Примери. Граб-еж, мет-еж, мут-еж (кор. мѧт — мет, оснажен у мѫт — мут), пад-еж, ла-в-еж, дрем-еж, куп-еж, трп-еж, сврб-еж, пал-еж.

53. ач — ача-наставак.

218. Основе овим наставцима изведене деле се по теме, да ли су од глаголских или од именичких и придевских основа изведене.
Кад се ови наставци употребе за извођење именичких од глаголских основа, онда нове именичке основе значе извршника или извршницу оне радње коју значи употребљена глаголска основа. У женских именичких основа место извршника или извршнице долази често оруђе којим се радња глаголска врши. Примери а. Наставак ач: Бук-ач, вез-ач, вик-ач, коп-ач, кос-ач, број-ач, крој-ач, мер-ач, жар-ач, убрад-ач, подупир-ач, поткив-ач, проваљив-ач, расип-ач, провођ-ач (од глагола провођати, који сад и није у обичају), помаг-ач, итд. б. Наставак ача: Греб-ача, дрљ-ача, задав-ача, удав-ача, потпир-ача, поступ-ача, сапињ-ача, хајк-ача, испир-ача, обар-ача, итд.
219. Кад ли се горе наведеним наставцима од именичких и придевских основа образују нове именичке страна 108 основе, исте показују да је назвање њима изведених основа учињено по значењу употребљене основе. Употребљена основа обично губи свој крајњи самогласник.
Примери: а. Наставак ач при именичким основама. Кол-ач, рог-ач, реп-ач, бакр-ач. б. Наставак ача при именичким основама. Зуб-ача, јај-ача, јечм-ача, крил-ача, крст-ача, кутл-ача, тањир-ача. в. Наставак ача при придевским основама. Брезов-ача, липов-ача, дренов-ача, вечерњ-ача, мек-ача, ускршњ-ача, јагодњ-ача, лубњ-ача, сламњ-ача, џигерњ-ача, итд.

54. шо — ша-наставак.

220. Ови су наставци само за то, да покажу умањено оно што значи именичка основа с којом се споје. Тога ради од употребљене основе изостави се све што долази после првога самогласника, тај се самогласник продуљи, а за тим пристаје наставак.
Примери. а. Наставак шо: Гли́-шо, при́-шо, Је́-шо, Не́-шо, Ма́-шо, То́-шо, итд. б. Наставак ша: во́-ша, гра́-ша, гр́-ша, лу́-ша, по́-ша, се́-ша, сна́-ша, итд. Додатак. По гдекојим крајевима народа и на место наставка шо говори се ша.

55. аш-наставак.

221. Основе овим наставцима изведене деле се по томе, да ли су од глаголских или од именичких основа постале.
Кад је глаголска основа од које се врши извођење, онда аш-наставком изведена основа значи вршиоца оне радње глаголске коју казује употребљена основа. Примери. Блебет-аш, зановет-аш, пртљ-аш, чегрт-аш. страна 109
222. Кад ли се аш-наставком од именичких основа нова основа изводи, та нова основа значи назвање, учињено по знаку који казује употребљена основа.
Примери. Бразд-аш, черг-аш, крил-аш, галиј-аш, нуриј-аш, сплетк-аш, плећ-аш.

56. уш — уша-наставак.

223. И при овом наставку имамо да поновимо мало час наведени повод разликовања према употребљеним глаголским или именичким основама.
Кад је глаголска основа од које се врши извођење; онда уша-наставком изведена основа значи вршиоца оне радње глаголске која је казана употребљеном основом. Примери. Блебет-уша, трепет-уша, говор-уша, крекет-уша, поврат-уша, намиг-уша, торок-уша.
224. Кад ли се уш — уша-наставком од именичких основа нова основа изводи, ова последња значи назвање, учињено по знаку који казује употребљена основа.
Примери. Ми̏л-у̑ш, Њег-уш, Анђ-уша, драм-уша, девер-уша, рог-уша, сељак-уша, Бошњак-уша.

б. Извођење од облика.

Њих ћемо прегледати по облицима који су послужили као основа новоме извођењу.

а. Основе од глаголских облика.

I. Од облика времена садашњег.

225. Од глагола хтети време је садашње: хоћу, хоћеш, хоће, итд., а одречено: нећу, нећеш, неће, итд. а од глагола бити одречен облик трећега лица једнине гласи није. Од тих облика времена садашњег: хоћу, нећу, није постају именице: хо́ћ-о, не́ћ-о, (нпр.: Ако неће не́ћо, а оно ће хо́ћо), ни̏је-к (кад когод једнако говори „није“ или „нема“).
страна 110

II. Од прилога времена садашњег.

226. Од прилога времена садашњег, који је некада био придев и по падежима се редовно мењао, постале су неколике основе које се и сад у језику држе. Њих разређујемо по наставцима с којима су се спојиле. Тако:
     1. Наставком ство (ьство) постаје именичка основа могућство.
     2. Наставком ак (ъв) постаје именичка основа стећак из стојећ-ак, једначењем и сажимањем самогласника о и е.
     3. Наставком ица постају именичке основе врућица, болећ-ица.

III. Од прошастог придева.

227. Од тога облика постаје више редова именичких основа различитим наставцима.
     1. Наставком ина изводе се од прошастога придева именичке основе са значењем ствари која је постала глаголском радњом онога глагола од којега је прошасти придев употребљен, нпр. пукл-ина, изгорелина, грушал-ина, пиштал-ина.
     2. Наставцима ад-ак или ут-ак постају основе, којима је значење такође значење ствари која је постала глаголском радњом онога глагола од којега је прошасти придев употребљен, нпр.: трул-ад-ак, смрзл-ут-ак.
     3. Наставком ство (ьство) постаје именичка основа неваљал-ство (неваљал-ьство), која начином мислених именица називље оно што значи облик употребљенога глагола.
     4. Наставком иште постају именичке основе, које значе место, на ком се вршила или на ком се врши радња глагола од којега је прошасти придев употребљен. страна 111

        Примери. Бу́кал-и̑ште, ви̏јал-и̑ште, ѝграл-и̑ште, па̏дал-и̑ште, почива̀л-и̑ште, рвал-иште, певал-иште, скакал-иште, тркал-иште, шетал-иште.

     5. Наставком ак (ьв) постаје именичка основа у̀велак, која значи воћку или цвет, назван по томе што се на њему извршила радња глагола од кога је прошасти придев употребљен.
     6. Наставком јак постаје основа, која значи назвање, изречено по глаголској радњи употребљенога прошастог придева. Тако је постала реч дошљак (дошл-јак).
     7. Наставцима ац (ьц) — ица постаје више основа које значе извршника, а каткад и лице или ствар, на којој се извршила радња, коју показује глагол од којега је прошасти придев употребљен.
     Примери. а. Наставак ац (ьц): Пре́л-ац, ста́л-ац, погорел-ац, сѐдел-ац, ко̀мил-ац, но̀сил-ац, страдал-ац, чу́вал-ац, владал-ац. б. Наставак ица: Изел-ица, пропал-ица, музл-ица, смрзл-ица, квасил-ица, држал-ица, варал-ица, сецал-ица, мазал-ица, ћутал-ица, итд.
     8. Наставком еж постају основе мушкога рода ста́л-еж, тру́л-еж, којима је значење изведено из онога што је постало радњом употребљенога глагола.

IV. Од трпнога придева.

228. 1. Наставком ија постају именичке основе, које, као збирне именице, свеколике значе збир нечега што је постало радњом глагола од којега је трпни придев употребљен, нпр.: везан-ија, мешан-ија, петљан-ија, проклет-ија, певан-ија, итд.
     2. Наставком ије постају именичке основе, које начином мислених именица казују радњу онога глагола од којега је трпни придев употребљен, нпр. певање страна 112 (певан-ије — певан-је — певањ-е), свирање, играње, рођење, мишљење, одељење, гоњење, итд.
     3. Наставком ина или иња поступају именичке основе, у којих је значење постало по својству онога што је последица извршене глаголске радње, казане трпним придевом, нпр.: др̀т-ина, о̀дрт-ина, прегну̀т-ина, прокле́т-иња, узе́т-иња.
     4. Наставком ство (ьство) постају именичке основе, које начином мислених именица именују радњу, посталу глаголом од кога је трпни придев употребљен, нпр.: бла̀жен-ство, позна̀н-ство, прокле́т-ство.
     5. Наставаком ак (ьв) или ка постају именичке основе које казују оно што је извршено радњом онога глагола, од којега је трпни придев употребљен.

        Примери. а. Наставак ак (ьк): Остан-ак, постан-ак, растан-ак, добит-ак, завит-ак, дан-ак, дода́т-ак, ужит-ак, напит-ак, остат-ак, почет-ак, осну́т-ак.

        б. Наставак ка: бит-ка, пѐче̑н-ка, кѝће̑н-ка, пѐва̑н-ка, пљу̀ва̑н-ка, тѐра̑н-ка.

        Додатак. Овамо иду и речи де̏њ-ак (м. ден-ак) и пурењ-ак (м. пуре́н-ак), али им се завршетак помешао с речима образованим наставком јак.

     6. Наставком јак или ик постале су именичке основе за лица и предмета, којима је назвање постало по томе, што је на њима извршена радња онога глагола од којега је трпни придев употребљен.

        Примери а. Наставак јак: Обешењ-ак (обешен-јан), печења̑к, покрштењ-ак, потурчењ-ак, сметењ-ак, тучењ-ак.

        б. Наставак ик: Познан-ик, трвен-ик, варен-ик, верен-ик, заваљен-ик, искушен-ик, суђен-ик, учен-ик, утопљен-ик, итд.

страна 113

б. Основе од заменичких облика.

229. а. Од заменице трећега непознатога лица нитко (ни-къ-то — ни-кто — нитко) постаје наставком ов именичка основа нитков.
б. Од личне заменице свакога лица себе постаје наставком ица именичка основа себ-ица (у себицу тј. сваки дан носи се кошуља или хаљина каква): а наставком ина, ац (ьц), ица и ак (ьк), постају с предлозима сложене именице: особ-ина, пособ-ац, пособ-ица, пособ-ак, снажећи коренито е у о. в. Од по том (3. пад. заменице тај с предлогом по) постаје наставком ак (ьк) именичка основа потом-ак, а наставком ство (ьство) именичка основа потомство.

III. ПРИДЕВСКЕ ОСНОВЕ.

а. Извођење од корена и од готових облика.

1. ъ — а — о-наставци.

230. Тим наставцима постају од корена придеви различитих значења. Као год у именица, и овде покрај наставка може бити и снажење у корену, само што га је тешко увек опазити, јер се корени ређе могу поуздано изнаћи.
Исти ови наставци у једно су наставци за мушки, женски и средњи род првога падежа једнине. Пошто се ъ у данашњем језику изгубило, то је у ових придева први падеж једнине мушкога рода без икаква наставка. Значења су општа придевска, својства или каквоће. Примери. Благ, -а, -о; драг, на-кан, млад, млак, наг, плах, рад, слаб, зао (зал), брз, грд (у грђи), мрк, ду̏г, убог, го̑ (гол), нов, старо-ков, хром, само-твор, брзо-рек, страна 114 блед, леп, бео (бел), цео (цел), слеп, жив, ли̑х, мио (мил), тих, глух, луд, руд, сух, худ, груб, крут, итд. Напомена. Видеће се позније на свом месту, како се овим наставком даје придевско значење сложеним придевским основама као што су: бело-лик (бело-ликъ), бело-лика, бело-лико; босо-ног, -а, -о; вито-рог, -а, -о; златокрил, -а, о; дуго-врат, -а, -о, итд.

2. иј — ија — ије-наставци.

231. Дометањем ових наставака уз основу добијају се придеви с присвојним значењем.
О променама које изазивају гласови иј говорено је напред у науци о гласовима (чл. 64 в.). Осим онога и од иј испада у више прилика, као и у другим наставцима у којима се оно налази. Примери. Божиј (божиј-а, божиј-е), или Божиј-и (сажето у бо̏жи̑), Божји (с избаченим и); вражиј; зечиј; пасиј, пасији или пасји, пасја, пасје; ћуриј или ћурији, ћурји, ћурија или ћурја, ћурије или ћурје, итд.

3. јъ — ја — јо-наставци.

232. Кад се овим наставцима од корена придевске основе изводе, оне значе придеве с општим придевским значењем својства и каквоће.
Примери. Риђ, (рꙑд-јъ од кор. руд), ташт (тъск-јъ), бређ (бред-јъ), смеђ, лош (лох-јъ).
233. Кад ли се горе наведени наставци придају именичким основама које значе што живо, онда њима постају присвојне придевске основе. Као наставак којим постају присвојне придевске основе, јъ — ја — је додаје се по други пут присвојним придевским основама, ов-наставком већ у том смислу образованим.
Примери од именичких основа. Ивањ, Јовањ, Никољ, Михољ, јелењ(и), ђавољ(и), медвеђ(и), врањ(и), говеђ(и), страна 115 пилећ(и), прасећ(и), телећ(и), сомљ(и), рибљ(и), крављ(и), итд. Примери од придевских основа на ов. Синовљ(и), из синов-јъ, дрозговљ(и), мужевљ(и), косовљ(и).

4. ръ — ра — ро-наставци.

234. Овим наставцима постаје од корена више придевских основа, са чисто придевским значењима каквоће. Ако се деси да ръ у мушком роду дође уз корен на сугласник, онда се од њега одваја уметнутим непостојаним а.
Примери Бад-а-р (кор. бъд), бист-а-р, вед-а-р, доб-а-р, јед-а-р, мок-а-р, муд-а-р, ошт-а-р, спо-р, ста-р, су-р, храб-а-р.

5. нъ — на — но-наставци.

235. Овим наставцима постаје од корена неколико придевских основа.
Примери. Вра-н, пу-н (плъ-нъ), ра-н (ра̑ни̑), простран, (кор. стр), цр-н.

6. ан — на — но (-ьпъ, -ьна, -ьно)-наставци.

236. Кад се тим наставцима изведе придевске основе од основа глаголских, онда наставци новим придевским основама дају значење којим се показује особина или моћ вршити радњу, казану употребљеном глаголском основом. Напомињемо да је а у наставка постало од ь, еда бисмо назначили узрок промене грлених сугласника. Из истог је узрока и а непостојано.
Примери. Вич-ан (вик-ьнъ), досад-ан, достиж-ан (достиг-ьнъ), захвал-ан, вид-ан, итд.
237. Кад ли се тим наставцима изводе придевске основе од именичких основа, нове придевске основе значе каквоћу, изречену по ономе знаку који се казује употребљеном основом.
страна 116 Примери. Врлет-ан, врст-ан, болест-ан, вич-ан (вик-ьн), вид-ан, гнус-ан, глав-ан, глад-ан, ди̑в-ан, дивљач-ан, дич-ан, досад-ан, достиж-ан, дроб-ан, жед-ан, захвал-ан, итд.

7. ен — ена — ено-наставци.

238. Значење овим наставцима изведених придевских основа показује особину или својство, према знаку који се каже употребљеном основом. Отуда придеви, овим наставком изведени, значе порекло оној каквоћи коју казују. Употребљеној основи отпада крајњи самогласник.
Примери. Зел-ен, студ-ен, црв-ен, шар-ен, бакр-ен, брашн-ен, вун-ен, вод-ен, јечм-ен, клет-вен, пакл-ен, стакл-ен, итд.

8. ѣнъ — ѣна — ѣно-наставци.

239. Ови наставци не разликују се значењем ни у чем од наставака ен — ена — ено, и како их је по изговору тешко од њих одвојити, јер се наставци ѣн — ѣна — ѣно у сва три српска говора изговарају као ен — ена — ено, то се наставку ѣн — ѣно — ѣна могу поуздано приписати само основе на грлене сугласнике и ц, који су се, по законима старога језика, пред ѣ претварали у непчане, иза којих се опет ѣ у а претворило. Овим је путем наставак ѣн — ѣна — ѣно постао ан — ана — ано, имајући испред себе основе свагда са непчаним сугласницима на крају.
Примери. Вошт-ан (воск-ѣн), дашч-ан (даск-ѣн), земљ-ан, кож-ан, конч-ан (копц-ѣн), огњ-ан, свеч-ан, сунч-ан, итд.

9. ин — ина — ино-наставци.

240. Овим наставцима постају од именичких придевске основе за казивање својине.
Примери. Баб-ин, богородич-ин, вил-ин, владич-ин, војвод-ин, делиј-ин, Илиј-ин, кнегињ-ин, пунич-ин, сестр-ин, тет-ин, итд. страна 117 Додатак. Грлени сугласници и ц остају често непретворени, а понајчешће онда, кад се наставци ин — ина — ино додају к основама умањенога значења, које се говоре од мила, као што су: ба́к-ин, бра́ц-ин, ма́јк-ин, оц-ин, сек-ин, ћерк-ин, чик-ин, ђог-ин, кок-ин, — али и у других, нпр. -а̀г-ин, слу́г-ин, нећак-ин, итд.

10. њъ — ња — ње-наставци.

241. Овим наставцима изведене придевске основе показују каквоћу, држећи се употребљене основе као знака по коме је та каквоћа изречена. Наставци њъ — ња — ње толико су по свему једнаки с наставцима ан — на — но, да се и једним и другим од неких именичких основа изводе придеви једнакога значења. Таки су придеви: срећ-н-и и срет-њ-и, народ-н-и и народ-њ-и, запад-н-и и запад-њ-и, кућ-н-и и кут-њ-и. Али се ипак наставци њъ — ња — ње најчешће употребљују за придеве, који показују каквоћу названу по времену.
Примери. Ускрш-њ(и), годиш-њ(и), суд-њ(и), бад-њ(и), божић-њ(и), вечер-њ(и), пролет-њ(и), јутар-њ(и), крај-њ(и) ноћ-(њ)и, ред-(њ)и, сред-њ(и).

11. тъ — та — то-наставци.

242. Овим наставцима постаје од корена неколицина придевских основа, с обичним придевским значењима.
Примери. Ви-т, гус-т, жу-т (жлъ-тъ), љу-т, си-т, све-т, тус-т (тлъс-тъ), чес-т, чис-т.

12. ат — ата — ато-наставци.

243. Овим наставцима изводе се основе од основа глаголских, именичких и придевских, и значе свагда да се у обиљу налази оно својство које казује употребљена која год основа.
Примери. а. Од глаголских основа. Домишљ-ат (од основе домисл-и); умиљ-ат (од умил-и). б. Од именичких основа. Брад-ат, брк-ат, влас-ат, вун-ат, грл-ат, крил-ат, зуб-ат, крст-ат, рог-ат, реп-ат, прс-ат, итд. в. Од придевских основа. Росн-ат, пљосн-ат, обил-ат, брсн-ат, кровн-ат, косн-ат, лисн-ат, чворн-ат, итд. страна 118

13. аст — аста — асто-наставци.

244. Кад се ти наставци домећу глаголским основама, основе њима изведене значе особину, проузроковану оном глаголском радњом која је у употребљеној основи.
Примери. Заруб-аст, затуб-аст, збаб-аст, здеп-аст, протегљ-аст.
245. Кад ли су овим наставцима од именичких изведене придевске основе, исте значе да је ствар, којој су приденуте, по чем год налик на оно што значи употребљена именичка основа.
Примери. а. Од именичких основа. Алат-аст, бога̀љ-аст, броћ-аст, голуб-аст, грив-аст, ђавол-аст, зек-аст, кит-аст, кол-аст, корит-аст, прут-аст, чемерик-аст, чарап-аст, итд. Додатак. У неколико примера види се да је пред наставком аст предметнуто још и ј, нпр. љубич-аст (љубиц-јаст), пепељ-аст, пупч-аст, ружич-аст.
246. Кад ли су истим наставцима од придевских нове придевске основе изведене, онда ове последње наставком аст добијају значење употребљене основе, само у мањој мери.
Примери. Дрвен-аст, жарк-аст, кус-аст, мор-аст, риђ-аст, сив-аст, сулуд-аст, црномањ-аст, голобрад-аст, итд.

14. ит — ита — ито или овит — овита — овито-наставци.

247. Овим наставцима од именичких изведене придевске основе значе каквоћу, обележену значењем употребљене основе. Пред наставцима ит — ита — ито грлени се сугласници мењају, а крајњи самогласник употребљене основе отпада.
Примери. а. Наставци ит — ита — ито: Бремен-ит, бусен-ит, времен-ит, глав-ит, глас-ит, завој-ит, истин-ит, камен-ит, потреб-ит, разлож-ит, реч-ит, темељ-ит, чест-ит, узбрд-ит, итд. страна 119 б. Наставци ов-ит — ов-ита — ов-ито: Баров-ит, гор-ов-ит, магл-ов-ит, пољ-ев-ит, песк-ов-ит, хлад-ов-ит, страх-ов-ит, итд.

15. ћъ — ћа — ће-наставци.

248. Овим се наставцима изводе придевске основе понајвише од глаголских основа на а.
Примери. Брѝја-ћ(и̑), ја̀ха-ћ(и̑), обу̀ва-ћ(и̑), ста̀ја-ћ(и̑), о̀ра-ћ(и̑), спа̀ва-ћ(и̑), целѝва-ћ(и̑), шѝва-ћ(и̑), итд. Додатак. У овај ред основа долази и плѐт-и-ћ(и̑) — (плетића игла), где је употребљена основа плет-и, која се иначе никад не употребљује.

16. въ — ва — во-наставци.

249. Овим наставцима постаје од корена неколико придевских основа.
Примери. Пра-в, кри-в, си-в, ле-в (ле̑ви̑), пр-в(и).

17. ав — ава — аво-наставци.

250. Овим наставцима постају од именичких придевске основе, и значе каквоћу, изречену по знаку који је употребљеном основом казан.
Примери. Аљк-ав, бодљик-ав, гар-ав, грб-ав, губ-ав, драп-ав, длак-ав, жвал-ав, зрак-ав, краст-ав, лук-ав, слин-ав, шуг-ав, итд. Додатак. Каткад се наставку предмеће сугласник ј. Тим се објашњују примери: пепељ-ав (пепел-јав), каљ-ав (кал-јав), местич-ав (местиц-јав).

18. ив — ива — иво или љив — љива — љиво-наставци.

251. Овим наставцима постају од глаголских и именичких придевске основе, које значе да се у онога лица или ствари, којој се оне придену, може, приликом, у обиљу имати оне особине или својства, које се страна 120 казује придевском основом такога наставка. Својство или особину чисто казује употребљена основа.
Примери. а. Од глаголских основа. Кид-љив, граб-љив, замет-љив, крад-љив, мар-љив, прождр-љив, превар-љив, повод-љив, итд. б. Од именичких основа. Жалост-ив, крмељ-ив, милост-ив, нечаст-ив, плесн-ив, помњ-ив, лишај-ив, кашљ-ив; — Плач-љив, пауч-љив, својт-љив, бојаж-љив (бојазн-љив), болеш-љив (болест-љив), гад-љив, лаж-љив, итд. Додатак. У неколико примера, као што су: ближњ-а-јив, жуљ-а-ј-ив, лећ-а-ј-ив, сипљ-а-ј-ив, чукљ-а-ј-ив, шуљ-а-ј-ив, између наставка и употребљене основе уметнуто је још а.

19. ов — ова — ово-наставци.

252. Овим наставцима постају придевске основе, којима се значење разликује по употребљеној основи.
Ако употребљена основа значи што живо, онда наставком ов изведена нова придевска основа показује да томе живом припада оно што значи именица, уз коју се придене наставком ов — ова — ово изведена придевска основа. Ако ли употребљена основа не значи што живо, онда наставком ов — ова — ово изведена придевска основа показује да је оно, што употребљена основа значи, градиво од којега је начињено оно што значи именица, уз коју се придене наставком ов — ова — ово изведена придевска основа. Ако се употребљена основа свршује на непчани сугласник, онда ов — ова — ово гласи ев — ева — ево. Примери. а. Од основа које значе што живо. Бог-ов, брат-ов, Вид-ов, ђак-ов, господин-ов, пророк-ов, Марк-ов, зет-ов, вођ-ев, врач-ев, пријатељ-ев, Рађ-ев, славу-јев, створитељ-ев, итд. страна 121 б. Од основа које не значе што живо. Бадем-ов, боб-ов, глог-ов, чам-ов, јел-ов, орах-ов, крушк-ов, јабук-ов, итд.
253. Каткад се ов — ова — ово-наставцима изводе од већ готових присвојних придевских основа, наставцима јъ — ја — је изведених, нове придевске основе присвојнога значења. Пошто се ј старијега наставка са сугласником испред себе у непчани сугласник спојило, то иза овога од ов постаје ев. Ови придеви имају, по томе, присвојни наставак двапут.
Примери. Оч-ев (из отьц-јъ-овъ), вранч-ев, врапч-ев, јарч-ев, свирч-ев, синовч-ев, стрич-ев, шарч-ев, Јаковљ-ев (из Јаков-јъ-овъ), Милосављ-ев, бировљ-ев, беловљ-ев, кусовљ-ев, итд.

20. ак (ъкъ или ькъ) — ка — ко-наставци.

254. Овим наставцима постају од корена многе придевске основе, с разним придевским значењима. Ако је пред наставком ак данас непчани сугласник, то је зато што је у старо време то ак гласило ьк, и тада је и тај непчани сугласник од старијега грленог постао; иначе коренов сугласник остаје непромењен.
Примери. Глад-ак, крот-ак, крш-ак (кор. крх), клиз-ак, јед-ак, воз-ак, гор-ак, жид-ак, лак (у старо време льгък — лагак), љуб-ак, мрз-ак, низ-ак, крат-ак, теж-ак (кор. тег), уз-ак, тан-ак.
255. Истим наставцима могу се изводити од придевских основа нове придевске основе, које значе оно исто што и употребљена придевска основа, само умањено. Грлени сугласници и ц мењају се у непчане сугласнике пред старим ь, које је некад у почетку наставка било и место којега је сад непостојано а.
Примери. Лагач-ак, нејач-ак, убож-ак, узач-ак. Додатак. Примери великач-ак, дугач-ак, слабач-ак, пунач-ак, показују да је тим придевима наставак као страна 122 знак за умањење двапут додан, и то први пут ък, а други пут ьк: велик-ък-ьк, дуг-ък-ьк, слаб-ък-ьк, пун-ък-ьк.

21. ок — ока — око-наставци.

256. Овим наставцима постају придевске основе: вис-ок, дуб-ок, низ-ок, шир-ок.

22. скъ — ска — ско — (ьскъ — ьска — ьско)-наставци.

257. Овим наставцима постају од именичких придевске основе присвојнога значења. Пошто је пак овај наставак у старо време гласио ьскъ — ьска — ьско, то се пред непчаним ь од наставка, које се у данашњем језику увек без замене избацује, грлени сугласници и ц претварају у непчане сугласнике; а пред непчаним сугласницима ж, ч, ш, ћ, и пред зубним з и с (од којих прво пред с по законима звучности такође постаје с као што показује пример францус-ки од француз-ьскъ, итд.) наставак губи своје с и постаје къ — ка — ко.
Примери. а. Наставак гласи ск(и) — ска — ско (ьскъ — ьска — ьско): Београд-ски, брат-ски, виноград-ски, двор-ски, златар-ски, пријатељ-ски, овчар-ски, хрват-ски, срп-ски, цар-ски, итд. б. Наставак гласи к(и) — ка — ко (къ — ка — ко): Алексинач-ки, ниш-ки, бошњач-ки, грч-ки, голубач-ки, ловач-ки, руднич-ки, госпић-ки, градојевић-ки, итд. Додатак. У старо време ь од наставка није испадало као што данас попада, него се претварало у а, па је за овим а, изговора ради, додавано н, те је тим путем дошло да наставак гласи ански. Примери су: владич-ански (владик-ьск-и), човеч-ански, бож-ански.

б. Извођење придевских основа за поређење.

258. У придева, који показују својство и каквоћу, може се догодити да то својство или каквоћа појединим страна 123 стварима или лицима у различитој мери припада. Ако се, дакле, хоће да иставе својства, лица или предмети по тој различној мери, у којој се при једним или при другим лицима или предметима налазе, онда бива поређење придева.
Ако се међу собом по разлици својства или каквоће пореди само двоје (сваки члан или је у једнини или у множини, или је један у једнини а други у множини), па се за једно тврди да је у њему више него у другоме онога што придев значи, онда се то зове први ред поређења. Ако ли се у поређење узима једно (у једнини или у множини), па се пореди са свим осталим оне врсте и за оно се једно тврди да је у њему највише онога што придев значи, онда се то зове други ред поређења. Први ред поређења казује се наставцима, који се придевским основама додају; други ред постаје од првога, кад се с њим напред сложи речца нај.
259. Први ред поређења, који се у облику неодређених придева никад не говори, постаје овим наставцима:
     1. Наставци јъ — ја — је. Ти се наставци додају уз основе: бео (бел), бесан, благ, блед, брз, врућ, глух, горак, гр̑к, густ, дебео (дебљи је од дебељи пошто је избачено е из другог слога), драг, ду̏г, жи̑в, жут, крив, крут, ла̏сан, луд, љут, млад, млак, мрк, риђ, сед, скуп, сух, тврд, тесан, тих, туп, худ, црн, чврст, че̑ст. По том уз основе образоване наставком ак (ьк) и ок, пошто се најпре тај наставак изостави; те су основе: гла̏дак (глад-ј-и), жидак (жид-ј-и), житак, кратак, мрзак, низак, плитак, редак, сладак, танак, тежак, узак, висок, дубок, жесток, широк. Како се ј од наставка са страна 124 крајњим сугласницима употребљене основе спаја, познато је из науке о гласовима.
     Додатак. Дуљи је од дуг-љ-и (м. дужи), у коме је љ ушло неправилним путем према дубљи, живљи, зрубљи, итд., где је, као што се зна, по закону. Висок и жесток могу имати и наставак иј — ија — ије, који се ниже помиње, те им први ред поређења може гласити и височ-иј-и, жесточ-иј-и.
     2. Наставци шъ — ша — ше. Ти се наставци додају само придевским основама лак, леп, мек (лак-ши, леп-ши, мек-ши).
     3. Наставци иј — ија — ије. Те наставке добијају све остале придевске основе, које могу имати поређења. Које се придевске основе свршују на к, њима се то к пред оним наставком претвара у непчано ч.

        Додатак. Наставци јъ — ја — је и шъ — ша — ше управо су један наставак јъшъ, и у старо време примале су га све придевске основе које сад примају јъ или шъ; али се у течају времена наставак јъшъ окрњио на само јъ, скоро у свију придева. Само у три горе поменута придева остало је шъ као траг некадашњега наставка, који се у целини у садашњем језику са свим изгубио. Осим три горе поменута придева, који образују први ред поређења наставком шъ и који се говоре по свему народу, с тим наставком, управо на старији начин, могу се по неким крајевима народа чути и придевске поређене основе: здрав-ш-и (м. обнчнога здрав-и-ји), сла̏п-ш-и̑, рђав-ш-и, скуп-ш-и, груп-ш-и.

в. Извођење придевских основа од облика.

260. Њих ћемо прегледати по облицима, који су послужили као основа за основу на ново изведену.

α. Основе од глаголских облика.

Од прилога времена садашњег постају: страна 125 а. Наставцима ан — на — но (ьнъ — ьна — ьно) придевске основе могућ-ан, имућ-ан.

б. Наставцима ив — ива — иво придевске основе лежећив спава̀ћив.

β. Основе од заменичких облика.

261. Од заменичких падежа имамо више основа, разним начином образованих. Тако:
     1. Од 2. пад. мн. личних заменица за прво и друго лице, који гласе нас, вас, постају наставком јъ — ја — је, којим се и присвојни придеви образују, придевске заменице за присвајање: наш (нас-јъ), ваш (вас-јъ).
     2. Од 2. пад. једнине и множине личне заменице за треће лице постају ове придевске заменице за присвајање, наставцима који ће се показати:
     а. Од 2. пад. једнине мушкога и средњега рода њега постаје наставком ов (којим постају присвојни придеви) присвојна заменица за присвајање њег-ов за једнину трећега лица, за мушки и средњи род; а од 2. пад. мн. њих постаје истим наставком присвојна заменица њих-ов. б. Од 2. пад. једнине женскога рода ње, који се у старо време говорио са заменичком честицом зи: ње-зи (као што се и сад говори њој-зи) постале су наставком нъ — на — но придевске заменице за присвајање ње-н и њези-н за једнину рода женскога; а од 2. пад. мн. њих постаје истим наставком заменица њих-ан, них-на, њих-но (њин, њина, њино). в. Од 2. пад. једнине заменице за треће непознато лице чеса (које се и сад говори по Црној Гори и Херцеговини) образују се придевске заменице за каквоћу: че̏сов (значи од чега, какав), нечес-ов, ни̏чес-ов, сва̏чесов. г. Од 2. пад. једнине личне заменице за треће непознато лице кога или чега постају наставком ов придевске страна 126 основе: ког-ов, чег-ов, које се данас не говоре, али су од њих именичким наставком ић изведене основе: чегов-ић, когов-ић, никогов-ић, које се и данас говоре.
     3. Од 1. пад. једнине заменице трећега непознатог лица ништа придевским наставком ав, који значи каквоћу, постаје придев за каквоћу ништав.
     4. Од разних падежа личне заменице свакога лица себе или се постаје неколико различитих речи, од којих главније овако постају:
     аа. Од предлога по и трећег падежа себи постаје наставцима ан (ьнъ — ьна — ьно) придев посеб-ан, а од предлога и четвртог падежа за себе истим путем придев засеб-ан. бб. Из предлога о и седмог падежа себи наставком ит постаје придев особ-ит, где је још и коренито е оснажено у о.
     5. Од 3. пад. показне заменице тај с предлогом по — по том — постаје наставком ьњ — ьња — ьње придев потоњи (у ком је пред њ — м испало).

IV. БРОЈНЕ ОСНОВЕ

262. Именице, које су, показујући количину, одвојиле се у засебну врсту речи, у просте бројеве, постају начином осталих именица или заменица. Овде се, прво, наводе такве бројне именичке основе, које су непосредно од корена постале.
Број један постао је наставком ан (ьнъ). Бројеви два, три, четири (у староме језику четꙑриѥ) у данашњем су језику речи, којима је тешко распознати корен и наставак.
263. Бројеви редни, управо бројни придеви: четвр-ти, пе-ти, шес-ти, сед-ми, ос-ми, деве-ти постали су страна 127 пре бројних, значењем збирних, именица пет, шест, седам, осам, девет, десет. Тако су редни бројеви: пе-ти, ше-сти, деве-ти, десе-ти постали наставком тъ — та — то, и у неодређеном виду гласили су у старом језику: пѧтъ, -а, -о; шес-тъ, -а, -о; девѧ-тъ, -а, -о; десѧтъ, -а, -о; редни пак бројеви сед-ми, ос-ми постали су наставком мъ — ма — мо, и у неодређеном виду гласили су у старом језику: сед-мъ -а, -о; ос-мъ, -а, -о.
264. Број сто, у староме језику съто, именица је средњег рода, образована наставком то.
Бројна именица хиљада узајмљена је из језика грчког; тисућа је опет из готског.
265. Још ваља додати редне бројеве, у ствари бројне придеве: први, образовано од корена пр придевским наставком въ, други, образовано придевским наставком гъ, и трећи, у старом језику третии, образовано наставком тии од корена од којега је и број три. Наставак тии је после постао, обичним путем гласовних промена, данашње ћи.
266. Од горе показаних, непосредно од корена изведених, бројних основа постају нове бројне основе овим начином.
1. Именичким наставком ь постају од редних бројева збирне именичке основе: пет, шест, седам, осам (у старом језику петь, шесть, седмь, осмь). Истим наставком од реднога броја четвртъ (облик неодређенога придева) постаје именица че̏твр̑т, која значи четврти део. Као што се четврт и данас мења, тако су се по четвртој врсти именичке промене мењале и бројне именице пет, шест, итд., али су у данашњем језику ту промену изгубиле. Додатак. Примера и потврде ради напомињу се именичке основе, које разним наставцима од ових бројно-именичких основа постају, као што су: трећ-ина, пет-и-на, страна 128 шест-ина, седм-ина, десет-ина, стот-ина; — двадесет-ак, стотин-ак; — пет-ица, шест-ица, десет-ица, итд.
267. 2. Наставком је постају од два, три, збирне именице дво-је, тро-је, где је и последњи самогласник употребљене основе промењен, а наставком оро (еро) постају исте таке збирне бројне основе од свију осталих бројева даље од три, нпр.: четв-оро (од чет-ꙑр-оро — четвр-оро, где је р ради лакшег изговора испало), пето-ро, шесто-ро, итд. Обичним наставцима придевске множине, од ових основа постају бројни придеви: дво-ји, -е, -а; тро-ји, -е, -а; четвор-и, -е, -а; петор-и, -е, -а, итд.

V. ЗАМЕНИЧКЕ ОСНОВЕ.

268. Међу заменице које постају непосредно од корена могу се уврстити личне заменице, као што су: ја (која је некада гласила а-зъ и ја-зъ и имала наставак зъ, који јој је позније отпао), ти, ми, ви, ко, се. Све су то заменице у једно и корен и основа, боље рекавши оне су корени који су без наставка основом постали, као што је случај са глаголским коренима прве врсте. Свакојако је данас тешко пронаћи свима њихове првашње саставне делове.
269. У неких пак заменица могу се саставни делови и раздвојити. Тако у заменице он (о-нъ) корен је о, а наставак је нъ; тако је и у старе заменице о-въ (место које се данас говори овај) корен о, а наставак въ; тако је у старе заменице тъ (место које се данас говори тај) корен тъ.
У заменице што виде се саставни делови тек по старијему облику чьто, где је то наставак а чь корен. У старе заменице и-же, ја-же, је-же коренити је део и — ја — је. страна 129 Заменици вас (сав) отпао је с краја стари наставак ь (вьсь). Заменица сам, -а, -о образована је наставком мъ — ма — мо. Заменици ин, ина, ино, од које су у нас још неки облици у обичају, корен је и, а наставак нъ — на — но.
270. Заменице мој, твој, свој образоване су наставком присвојних придева јъ — ја — је од корена сад мало знаних.
Истим наставком присвојних придева јъ — ја — је постала је заменица који од старога къ: 1. пад. къјъ, 2. пад. које-го, па је из тога 2. пад. оно кој још у старо време истисло къј из првога падежа, те тиме створило садашњи облик тој речи.
271. Од основа, које су непосредно од корена изведене, образују се у заменица као и у осталих речи нове основе, и то наставцима придевским. Тако.
     1. иј — ија — ије-наставцима присвојних придевских основа постаје од личне упитне заменице трећега непознатог липа ко упитна заменица за својину чиј (к-иј).
     2. ак — ака — ако-наставцима, којима постају придевске основе за каквоћу, постају и придевске заменице за каквоћу од основа личних и придевских за показивање заменица̑. Употребљеној заменичкој основи отпада крајњи самогласник. Примери су са садашњим наставком придевског одређеног вида, пошто се у садашњем језику у неодређеном виду не говоре.
     Примери. Ов-ак-и, т-ак-и, он-ак-и, к-ак-и, св-ак-и (место вс-ак-и, вьс-ак-и, као што је све-га м. вьс-ега). Додатак. У овај ред иде и̏н-а̑ко, које се сад само као прилог говори.
     3. ав — ава — аво или ов — ова — ово-наставцима, који се додају придевским заменицама за каквоћу, страна 130 образованима наставком ак, као што је у одељку пред овим показано, постају придевске заменице за каквоћу, ма да пређашњи наставци већ каквоћу значе. Овака двострука означавања налазе се и иначе у образовању основа. У осталом облици с наставком ов ређе се употребљују.
     Примери. Ов-ак-ав или ов-ак-ов; т-ак-ав или т-ак-ов; он-ак-ав или он-ак-ов; к-ак-ав или ка-ко-в.

VI. ПРИЛОШКЕ ОСНОВЕ.

272. Ма да су прилози већином облици различитих речи, које су своје првашње значење изгубиле ради значења које су као прилози употребом у језику добиле, опет их има неколицина који постају и нарочитим наставцима од заменичких основа. Наставци ти за извођење прилога ово су:
     1. Наставак да. Кад се он придода заменичким основама, постаје прилог са значењем времена, нпр.: друг-да, ка-да (основа у староме језику къ; тај прилог се скраћује у кад, а од тога с додатком самогласника е постаје каде); свагда (из сва-къда), ов-да, он-да, са-да (од старе заменичке основе сь, која је значила овај), та-да (од тъ), ваз-да (вьс-да).
     2. Наставак дѣ. Кад се он придода заменичким основама, постаје прилог са значењем места, нпр.: г-де (къ-дѣ), друг-де, ов-де, он-де.
     3. Наставак нду или ндѣ данас већином уда. Кад се један или други од ових наставака придода заменичким основана, онда постане прилог са значењем простора кроз који се што креће. Још док су се у старо време основе свршавале на кратки самогласник ъ и ь, тај се самогласник од основе са н од наставка, по старинским гласовним законима, спајао у ѫ, наместо страна 131 којега садашњи српски језик има у као нпр.; куда или куде (кудије тј. кудѣ од къ-ндѣ — кѫдѣ); дру-к-уда (друг-куда); не-к-уда; ов-уда (овудије тј. овудѣ — овѫдѣ); он-уда (он-удије тј. онудѣ); свуда, св-уд (вьс-ѫда); т-уда, т-уде (т-удије тј. т-удѣ).
     Додатак. По законима гласовним ьн (вьсьндѣ), давало би ѫ (дакле вьсѫдѣ), али је још у старом словенском по изузетку и на томе месту ѫ, као кад би свуда било ъ на крају употребљених основа.
     4. Наставак амо, који придодан заменичким основама чини прилог са значењем правца којим се што креће, нпр.: ов-амо (а̑мо сажето из оамо, пошто је в испало, а самогласници се оа изједначили), он-амо, к-амо (за питање, али је место камо већином узела маха заменица куда), т-амо, с-имо (од старога сѣ-мо из сь-амо), по гдегде још у обичају.
     5. Наставак ма, који придодан заменичким и придевским основама чини прилог за значење начина којим што бива. Употребљеној основи отпадају крајњи самогласници, као нпр.; бољ-ма, раз-ма, сас-ма (из вьсма), већ-ма, веома (вел-ма), мањ-ма.

ОДСЕК ДРУГИ. НАУКА О СЛОЖЕНИМ ОСНОВАМА.

273. Сложене основе могу се свеколике поделити на две главне гомиле по томе, што се у једну сложену основу могу склопити: или две основе које се на особит начин везују, па последња, кас знак те везе с првом, особит наставак добије, — или два готова облика, управо две речи, од којих ниједна свога првашњег облика страна 132 лика не промени, него се само једна с другом у једну реч споје.
Тако су, на прилику, у сложеним основама брзоплет, цело-куп-ан, Бого-род-ица, главо-бољ-а, жиро-пађ-а, голо-брад, тврдо-уст, бес-посл-ен, По-сав-ље, За-бреж-је, Побрђ-е итд. склопљене у једно по две основе, и тај је склоп, као нова сложена основа, обележен наставком, па је и акценат, према новој целини, подешен друкчије него што је у основама кад се свака засебно говоре и кад у једну реч нису склопљене. У сложеним пак основама ништа-човек, љиљан-гора, клин-чорба, Шар-планина, не-брига, не-воља, по-кратак, по-велик, про-кисао, пре-учен, на-горак, Млати-шума, памти-век, пржи-баба у ствари су склопљена у једну целину по два готова облика, по две речи, од којих се ниједној није нимало променио њезин засебни облик, и од којих је много пута и свака свој акценат задржала (премда је акценат који пут и промењен), па би се често у првом падежу могле и као две речи написати, као што су нпр.: Шар-планина, клин-чорба, када у другом падежу не би имале Шар-планине, клин-чорбе, те када се сложеност њихова не би показивала баш тиме, што се по облицима само последња од њих мења, а прва остаје непромењена. Осим тога, ова врста сложених основа никад нема свога посебнога наставка, којим би се њихов склоп као нова сложена основа обележавао.

А. Основе сложене од основа.

274. Све основе, које су сложене од основа и којима је тај склоп и посебитим наставком обележен, могу се прегледати по томе, да ли су им саставни делови од самих именских основа (биле оне именичке, страна 133 придевске, заменичке или бројне), или су од предлога и именских основа. По томе се и овај одсек цепа на два одељења.

ОДЕЉАК ПРВИ. Основе сложене од самих именских основа.

275. По међусобној вези, којом се именске основе могу саставити у једну сложену основу, оне могу бити постављене или једна с другом на једнако — или могу бити једна другој одреднице, где се одредницом главна основа по својим знацима ближе објашњава — или може једна основа бити главна, а друга од ње зависна;—или, на послетку, сложене основе могу казивати каквоћу и једним и другим чланом, као: придевом и именицом, именицом и заменицом, бројем и именицом, и таке су сложене основе већином придеви, који значе да се оно што се казује сложеном основом налази у онога што значи именица којој се придев придене. Све те врсте разликују се још и по томе, да ли у сложену основу улази именичка и именичка, или придевска и именичка, или бројна и придевска, или заменичка и именичка итд. основа.

I. Једна с другом на једнако сложене основе.

276. У овим сложеним основама први члан обично се свршује или самогласником о, или онако како се завршује основа која се меће у први члан. Веома је мало на овакав начин сложених основа.
Примери. а. Именица и именица. Србо-влаш (Србо-влаш-ь тј. Срби и Власи. Наставак ь даје овој сложеној основи значај збирне именице). страна 134 б. Придев и придев. Гало-бела (црна и бела), драгољуб, танко-вита (танка и вита), драго-миље, зле-худан (где је сложен управо старински прилог зле, — у песмама по јужном говору жље, у ст.-слов. зълѣ — са придевом худ, па је тај склоп још и придевским наставком ьн обележен).

II. Сложене основе, с другим чланом као главним а с првим као одредником.

277. Први члан, који је одредник, свршује се самогласником о; други има разне именичке наставке посреднога или непосреднога извођења.
У овој врсти сложених имена (већином именица) стоји члан одредник према члану главноме (другоме) као што стоји придев према именици уз коју се придева. Примери. а. Придев и именица. Бело̀-граб, црно̀-граб, брзо̀-лов, брзо̀-плет, брзо̀-рек, диво̀-коза, дубо̀-долина, младо̀-жења, пусто̀-ђа̑к, пусто-сват, ситно-горица, старо-седелац, сухо-међина, модро-кос, божо̀-гробац (м. божјо-гробац), доњо-селац, голо-мразица, старо-путина. б. Број и именица. Тро-међа, дво-грошац, сто-парац, тро-љетница, тро-снопица, једно-месечићи. в. Број и придев. Једно-годишњи, дво-годишњи, тро-летни, тро-струк. г. Заменица и именица. Само-никлица, само-раст, само-крес, само-ток, само-ук, само-дошлица. д. Заменица и број. Само-седми, само-девети. Додатак. По завршетку првога члана ваља као изузетке упамтити основе: полу-брат, дома-зет.

III. Сложене основе, у којима је други члан главни, а први од њега зависан.

278. У овој врсти сложених основа први је члан за то, да се њиме попуни оно што се каже другим. У ових је сложених основа главни (други) члан већином страна 135 именичка основа, начињена од основе или корена прелазног глагола, а зависни (први) чљан обично стоји према тој глаголској именици онако како стоји четврти падеж према прелазноме глаголу, или како у опште стоји падежна допуна према глаголу Први члан се свршује самогласником о; други прима разне именичке наставке.
Примери. Бого-родица, вино-бер, вино-пија, ветро-гоња, ветро-мет, водо-јажа, вој-вода (скраћено од војевода), дрво-деља, каљо-гажа, коло-воз, класо-бер, коло-вођа, коњо-крадица, мишо-ловка, крво-пролиће, крво-пролитник, чудо-творац, чабро-ноша, чорбо-лок, чанко-лиз, водо-дерина, водо-плаван, воско-варина, главо-бољан градо-битина, миро-носан, црно-точина, итд. Додатак. Изузимају се: Брату-чед, по завршетку првога члана; буљо-ок, врто-глав, туко-лук по томе што је члан од глаголске основе стављен не на друго, но на прво место. Бреме-ноша, ико-нос гласе тако место бремено-ноша, иконо-нос зато што је од два слога но-но једнакости ради један избачен.

IV. Сложене основе, које и једним и другим чланом казују каквоћу.

279. У овој врсти сложених основа видимо већином придеве, који каквоћу описују и једним и другим чланом. Први члан се завршује самогласником о, и већином је од придевске основе; у другоме видимо већином именичке основе, којима се даје придевско значење наставком ъ — а — о или другим придевским наставцима.
Примери. Бело-лик, босо-ног, вито-рог, голо-брад, голо-брадаст, голо-врат, добро-ћуд, дуго-врат, злато-крил, златно-рог, криво-ног, младо-лик, празно-рук, танко-врх, тврдо-глав, змијо-глав, свило-кос, путо-ног, јадо-лик, бабо-личан, куко-носаст, мило-крван, итд. страна 136

ОДЕЉАК ДРУГИ. Основе сложене од предлога и имена

280. У основа сложених с предлозима први је део сам предлог, и он се никад не мења, а сложеност основе обележава се наставком на крају друге, именске основе. Значење овако сложене основе показује се другим, главним чланом; и томе се другом члану значење предругојачава оним што значи предлог с којим је сложен. Разлике овако сложених основа прегледаћемо по реду самих предлога.
281. Предлог без показује да нема онога што показује с њим сложена основа. Наставци су с предлогом сложене основе различити, нпр.: без-божан, бес-цен, без-главан, без-имен, без-очан, бес-послен, без-а-злен, без-братница (без-брат-ьн-ица), бес-послица, без-роткиња, бе-солица.
282. Предлог до показује, да је нешто местом уз оно што показује с њим сложена основа, или да је постигнуто оно што главна основа значи, нпр.: до-главни, до-коленице, до-колан, до-колица, до-вољан (за-довољан).
283. Предлог из показује да нешто излази из унутрашњости онога што значи основа с којом је предлог сложен, нпр.: из-данак, ис-кон, из-маглица, из-нутрица, ис-пуст, из-вор, из-мет, ис-каз, итд.
284. Предлог на показује, у стварном или у пренесеном значењу, горњу страну или начин онога што значи основа с којом је предлог сложен, нпр.: на-горкиња, на-дворни, на-коњче, на-очит, на-дница, на-полица, на-рамак, на-ручје, на-ручан, на-усница, на-личје.
страна 137
285. Предлог об или о показује нешто што се или местом или временом налази око онога што значи с тим предлогом сложена основа, нпр.: об-даница, об-рамица, о-бележје, о-грлица.
286. Предлог по већином показује простор или потоње време, казано значењем основе с којом се предлог слаже. Збирно значење долази од наставка ије, с којим се често спаја други члан. нпр.: По-брђе (По-брд-ије), По-дриње, по-лужје, по-јутарје, по-крајина, по-леђина, по-божићни, по-смрче.
287. Предлог под показује нешто испод онога што значи основа с којом је сложен; ређе се тако казује време. Наставци, који се с другим чланом спајају, различити су, нпр.: под-брадак, под-главак, под-грљача, Под-горац, под-стрешје, под-ножје, под-зимак, под-водан.
288. Предлог пред показује нешто испред онога што значи основа с којом је сложен, нпр.: прет-кут-њица, пред-ручак.
289. Предлог при показује нешто уз оно што значи основа с којом је сложен, нпр.: при-бедрица, при-горкиња, при-кумак, при-крајак, при-земљаст, При-морац, при-соје.
290. Предлог про показује прелазно стање, почетак нечега новог докле се још и старо држи, нпр: про-леђе, про-дол, про-планак.
291. Предлог раз (који се несложен и не говори) показује деобу или одвајање онога што значи други члан; значење који пут прелази у право одрицање, казујући недостатак или нестанак онога што други члан значи, нпр.: раз-доље, рас-кршће, рас-путница, рас-појас, раш-човек, раз-мирица, рас-поп, рас-корак.
страна 138
292. Предлог са или с (съ) или су (сѫ) показује да је неко или нешто спојено или у друштву с оним што значи други члан сложене основе, нпр.: стеона (сътельна), су-ждребна, су-ражица, су-крвица.
293. Предлог у значи да је нешто, по унутрашњости својој спојено с оним што значи с њим спојена основа, нпр.: у-кућница, у-људан.
294. Предлог за значи да је нешто иза онога, или да је узрок и намера онога што значи с њим сложена основа, нпр.: За-брежје, за-брђе, за-горје, за-пећак, за-зубица, за-дужбина (за-душ-б-ина), за-друга.

Б. Основе сложене од готових облика.

295. Основе сложене од готових облика могу се све разредити у неколико врста по томе, што саставни чланови ових сложених основа могу бити:
     1. Именице и придеви.
     2. Бројеви.
     3. Заповедни начин и именица.
     4. Одречни прилог не и разне врсте имена и именских глаголских облика.
     5. Предлози и именске основе.
     6. Предлози и глаголске основе.

1. Именице и придеви у основама сложеним од готових облика.

296. У овој врсти сложених основа облици су само један уз други примакнути; мења се други, а први стоји увек непокретан. Ако је први члан придев, не прима ни наставак за род. Пошто оваке основе често с поља изгледају као две засебне речи, састављају се у писању везицом (-), да би се тиме показало да су сложене основе и да им први члан остаје непроменит.
страна 139 Примери. Бимбер-грожђе, бугар-кабаница, воден-бика, дуван-кеса, клин-чорба, мермер-авлија, паун-перо, самур-калпак, сандал-гаће, студен-клеп, хаџи-недомак, јелен-рог, Шар-планина, наџак-баба, турчин-цвет, гвозден-зуба, шарен-трба.
297. Ако је други део овако сложене основе глаголска именица или придев од прелазнога глагола изведен, онда први део могу бити разна имена у четвртом падежу, која би ономе глаголу, од кога је именица или придев, могла бити предмет; ако ли је глаголска именица изведена од непрелазнога глагола, онда први део могу бити разни прилози који би онај глагол могли пратити.
Примери. а. Од прелазних глагола. Много-зналац, себе-знао, сир-збијало, дан-губа, свашто-зналац, свемо-гући, све-знали. б. Од непрелазних глагола. Доцно-легалац, рано-ранилац.

2. Сложене основе од бројева.

298. Садањи бројеви: једанаест, дванаест, тринаест, четрнаест итд. до деведесет постали су из један-на-десет (један’адесет — једана’есет — једанаес’т) два-надесет итд. избацивањем гласова ради изговора, који је тежио за краткоћом.

3. Основе сложене од заповедног начина и именица.

299. У ових основа спаја се заповедни начин разних глагола с именицом која је, према глаголу од кога је заповедни начин, употребљена некад у положају подмета (извршника оне радње глаголске), некад пак у положају предмета, којим је обично казано оно на чему се радња глаголска извршује. Ако је именица у страна 140 положају предметнога четвртога падежа, она се ипак увек оставља у облику првога падежа. У овој врсти сложених основа највише се употребљује заповедни начин прелазних глагола.
Примери. Чисти-кућа, гази-блато, дери-гуша, дражи-вашка, глади-брк, граби-капа, испи-чутура, кажи-пут, кради-коза, ломи-гора, мрси-петка, надри-књига, назови-род, пали-кућа, плети-коса, вади-век, виси-баба, сврзи-брада.

4. Одречни прилог не и разне врсте имена и именских глаголских облика.

300. Кад се прилог не сложи с именицама, придевима, или с ма каквим глаголским обликом, онда он значење обрће у одречено, са свим противно ономе што реч значи пре него што се са не сложи.
Примери. Не-вера, не-воља, не-брат, не-човек., не-маран, не-слан, не-драг, не-вичан, не-зван, не-знао, не-познат, не-рођен, итд. Додатак. Ако ли се не сложи са заменицама, онда обрће значење не̏ у са свим противно првашњему, дакле не̏ у правце одречено, него просто и јасно значење предругојачава у неодређено. Прави пак одречни облик добијају те заменице кад се сложе с прилогом ни нпр.: неко, нечиј, некоји, некакав, некако — нико, ничиј, никоји, никакав, никако.

5. Сложене основе од предлога и именских основа.

301. Предлози сложени с именским основама спајају с њиховим значењем и своје, као што то чине и у осталим сложеним основама, а то на овај начин:
     1. Ограничавају или умањују значење оне основе с којом се сложе, предлози на, о, по, при, су.
     страна 141 Примери. На-глух, на-горак, на-жут, на-крив, на-црвен, о-ближњи, о-кратак, о-мален, при-луд, по-велики, по-добар, по-крут, по-кратак, по-лукав, по-најбољи, по-највећи, су-глух, су-луд, су-кметица, су-верица, су-зетица, су-родица.
     2. Увеличава значење оних основа с којима се слаже, предлог пре (прѣ), нпр.: пре-пријатељ, пре-крвник, пре-велик, пре-богат, пре-мален, итд.
     3. Старина и давнашњост по времену казује се старим предлогом пра, нпр.: пра-отац, пра-дед, пра-пра-дед, пра-мајка, пра-стари, пра-унук.
     4. Умањује и казује нешто што је другога реда или споредне врсте, предлог по или па.
     Примери. По-мајка, по-дужица, па-ведрина, па-вечера, па-ужина, па-перје, па-рожак, па-бирак, па-влака.

6. Предлози и глаголске основе.

302. Предлози сложени у једну основу с глаголским основама казују радњи или бивању глаголском правац, простор, средину или извор, по том спајање или раздвајање, увеличавање или умањавање, започињање или свршавање радње или бивања. Разни ови обрти глаголскога значења могу се исказивати различитим предлозима. Тако:
303. Место, простор или правац радње глаголске казују предлози на, о, про, у, раз, уз, за, о, об, под, пад, пред.
Примери. На-мазати, на-шарати, на-писати, на-гнати, о-копати, о-манути, о-палити, об-а-сути, об-лити, оп-колити, оп-сести, про-ћи, про-маћи, у-тећи, у-клонити, раз-играти, рас-турити, уз-нети, уз-дићи, за-маћи, за-нети, за-сути, под-градити, под-метнути, по-турити, пот-палити, над-бацити, над-метнути, итд. страна 142
304. Средина или извор радње или бивања глаголскога казује се предлогом из.
Примери. Из-лити, из-вадити, из-махнути, из-вући, ис-тећи, из-молити, из-дати, ис-терати, ис-красти, ис-купити, из-а-брати, итд.
305. Спајање и прикупљање казује се предлогом са; раздвајање пак и растурање радње или бивања глаголскога казује предлог раз.
Примери. Са-купити, са-брати, са-ставити, с-клопити, з-братити, з-дружити, с-појити, с-пријатељити, с-лепити, с-парити, — раз-нети, рас-клопити, раз-братити, разбити, рас-тавити, рас-турити, итд.
306. Почетак какве радње или бивања казује се предлозима про и за.
Примери. Про-певати, за-дремати, за-певати, за-играти, за-у́стити, за-учати, за-црвенити се, про-гледати, про-говорити, про-ходати, про-мицати, про-тицати, итд.
307. Свршетак пак какве радње или бивања глаголскога казују предлози са, до, из, раз, на, уз, по, под, над, пре, при, у.
Примери. Са-чекати, са-знати, до-чути, до-писати, ис-пити, ис-тећи, ра̀з-гледати, рас-турити, раз-а-брати, на-купити, на-лити, уз-а-врети, под-грејати, пот-налити, по-лупати, по-бити, по-брати, над-играти, над-метнути, пре-данити, пре-стајати, пре-дати, при-чекати, при-брати, при-бројити, у-вести, у-гнати, итд.
308. Целину пак радње или бивања глаголскога казују само предлози о или об, нпр.: об-нети, оп-колити, об-играти, о-копати, о-својити, о-писати, о-брати, итд.
страна 143
309. Вршак или увеличавање радње или бивања глаголскога казује се предлозима пре или на (у повратних глагола).
Примери. Пре-гристи, пре-данити, пре-вратити, пре-вести, пре-вити, пре-копати, пре-сути, пре-лити, пре-солити, пре-товарити, пре-платити, на-грабити се, на-јести се, на-пити се, на-главити, на-ходати се, на-спавати се, на-чекати се, на-љуљати се, итд.

1. Види чланове 14-15 ове граматике.
2. simbol nije ispravan ali ga nema u unikodu, л sa nastavkom