У зрцало зирни и лицу што гледаш
Реци сад је час да друго лице пода;
Ако изнова му сад свјежину не даш,
Вараш свијет, и некој мајци кратиш плода.
Гдје је неорано љепотице крило
Да презире твога господарства рало?
Тко је тако луд да би му гробом било
Самољубље, и потомству на пут стало?
Зрцало си мајци, и у теби она
Призива свој љупки травањ доби цватне;
Ти ћеш тако видјет кроз старачка окна,
Борама успркос, ове уре златне.
Али живиш ли да спомена ти није,
Умри сам, и твоја слика с тобом мрије.
