Смрт кнеза Доброслава/12
ПОЈАВА V
ДОБРОСЛАВ. Кашње враћа се ДОЈМО.
ДОБРОСЛАВ:
Отидоше... Да ли с' ово збило?
Од куда јој онаке ријечи?
Враг јој их је метао у уста;
Мени једва кроз стиснуто грло
До гдјекоја могла је да прође!
Дојмо их је све до једне чуо...
А шта ћ' овдје Дојмо тај? он свагда
Радимиру више него мени
Пријатељ је био; шта ћ' он овдје?
Нек одлази; не требам ни њега,
Нит' икога; нек одлази одмах.
(Дојмо се враћа.)
ДОЈМО:
Јадна мати! јадна кћи! Ја не знам
Коју од њих жалити је више.
ДОБРОСЛАВ:
Оче Дојмо, не жали ни једне,
Него бјежи што брже одавдје,
Јер проклество с неба на нас пада.
ДОЈМО:
Ма на коју страну с' обрнуо,
Или жалост, или јарост видим;
Свуд очајност црну. Мало прије
Слушао сам кнеза Радимира...
ДОБРОСЛАВ:
Радимира? о њему ни р'јечи.
Шта? његово име до вијека
Звечати ће у ушима мојим,
Или ће ми његов мрски образ
Пред очима бити? Ак' он није,
А оно је ув'јек неко његов
Што ми дрско за петама стоји.
Уходи се свака ријеч моја,
Сваки поглед, и уздисај сами.
Волио бих Бога ми бит' мртав
Но и даље тако што да трпим.
Оче Дојмо, дошао си згодно:
Ти ћеш рећи том човјеку мрском
Да је њему и свим његовима
Овај замак затворен од данас.
ДОЈМО:
Ја? то никад; ја не могу, кнеже,
Носилац му таке в'јести бити:
Ја не могу тужном оцу рећи:
Јединца си сина изгубио,
А сада те
Не пуштају ни к његовом гробу.
ДОБРОСЛАВ:
Ако му јв до тог гроба стало,
Нек ископа и однесв кости;
Њима овдје и не бјеше мјесто.
То је само луда жеља била
Кћери моје; ну пошто се сада
Тако служе снисходношћу мојом,
Крај и тому.
ДОЈМО:
Кнеже, знам да некад
Разложит си и правичан био;
Тих врлина држи се и сада.
Каква те је обузела сумња,
Те на мрску ту одлуку дође!
Извршит' је нећеш, нити можеш.
ДОБРОСЛАВ:
А ко би ме пријечио, молим?
ДОЈМО:
Ја, божији заступник на земљи,
Слаб тјелесном снагом, јак духовном,
Пред којом се поклонити мораш.
ДОБРОСЛАВ:
Ти ме почуј дакле; кнезу твому
Још остављам за три пуна дана
К моме замку приступ; узми на ум,
Још три дана, и то, да знаш, само
Из обзира на те; а дође ли
И четвртог, моја ће га пушка,
Кунем ти се, дочекат' на прагу. (Отиде.)
ДОЈМО:
Мир је, видим, докинут на вијек
Међу овим неумитним људ'ма;
Стоје један спрам другога као
Двије зв'јери јаросне и справне
Да прегризу једна другој гркљан.
Радмиира ако до три дана
Нв отргнем од крајева ових,
И далеко са собом одведем,
Крв ће опет пасти. Боже, Боже! (Отиде.)
|