Smrt kneza Dobroslava/12
POJAVA V
DOBROSLAV. Kašnje vraća se DOJMO.
DOBROSLAV:
Otidoše... Da li s' ovo zbilo?
Od kuda joj onake riječi?
Vrag joj ih je metao u usta;
Meni jedva kroz stisnuto grlo
Do gdjekoja mogla je da prođe!
Dojmo ih je sve do jedne čuo...
A šta ć' ovdje Dojmo taj? on svagda
Radimiru više nego meni
Prijatelj je bio; šta ć' on ovdje?
Nek odlazi; ne trebam ni njega,
Nit' ikoga; nek odlazi odmah.
(Dojmo se vraća.)
DOJMO:
Jadna mati! jadna kći! Ja ne znam
Koju od njih žaliti je više.
DOBROSLAV:
Oče Dojmo, ne žali ni jedne,
Nego bježi što brže odavdje,
Jer proklestvo s neba na nas pada.
DOJMO:
Ma na koju stranu s' obrnuo,
Ili žalost, ili jarost vidim;
Svud očajnost crnu. Malo prije
Slušao sam kneza Radimira...
DOBROSLAV:
Radimira? o njemu ni r'ječi.
Šta? njegovo ime do vijeka
Zvečati će u ušima mojim,
Ili će mi njegov mrski obraz
Pred očima biti? Ak' on nije,
A ono je uv'jek neko njegov
Što mi drsko za petama stoji.
Uhodi se svaka riječ moja,
Svaki pogled, i uzdisaj sami.
Volio bih Boga mi bit' mrtav
No i dalje tako što da trpim.
Oče Dojmo, došao si zgodno:
Ti ćeš reći tom čovjeku mrskom
Da je njemu i svim njegovima
Ovaj zamak zatvoren od danas.
DOJMO:
Ja? to nikad; ja ne mogu, kneže,
Nosilac mu take v'jesti biti:
Ja ne mogu tužnom ocu reći:
Jedinca si sina izgubio,
A sada te
Ne puštaju ni k njegovom grobu.
DOBROSLAV:
Ako mu jv do tog groba stalo,
Nek iskopa i odnesv kosti;
Njima ovdje i ne bješe mjesto.
To je samo luda želja bila
Kćeri moje; nu pošto se sada
Tako služe snishodnošću mojom,
Kraj i tomu.
DOJMO:
Kneže, znam da nekad
Razložit si i pravičan bio;
Tih vrlina drži se i sada.
Kakva te je obuzela sumnja,
Te na mrsku tu odluku dođe!
Izvršit' je nećeš, niti možeš.
DOBROSLAV:
A ko bi me priječio, molim?
DOJMO:
Ja, božiji zastupnik na zemlji,
Slab tjelesnom snagom, jak duhovnom,
Pred kojom se pokloniti moraš.
DOBROSLAV:
Ti me počuj dakle; knezu tvomu
Još ostavljam za tri puna dana
K mome zamku pristup; uzmi na um,
Još tri dana, i to, da znaš, samo
Iz obzira na te; a dođe li
I četvrtog, moja će ga puška,
Kunem ti se, dočekat' na pragu. (Otide.)
DOJMO:
Mir je, vidim, dokinut na vijek
Među ovim neumitnim ljud'ma;
Stoje jedan spram drugoga kao
Dvije zv'jeri jarosne i spravne
Da pregrizu jedna drugoj grkljan.
Radmiira ako do tri dana
Nv otrgnem od krajeva ovih,
I daleko sa sobom odvedem,
Krv će opet pasti. Bože, Bože! (Otide.)
|