Смрт Стефана Дечанског/34
7.
СИНИША (трчи), ДУШАН.
СИНИША (у страху, не видећи Душана). Не дајте, не дајте! Мумко! Где си, Мумко?
ДУШАН: Кукавно дете, и оно, тако безазлено, мора да се пати. — Синиша!
СИНИША: О братац, не дај ме. Ах, тамо људи с голим мачевима вијају нам оца и мене. О, не дај ме, братац, ти си велики, хоће да ме убију.
ДУШАН (уздахне): Не бој се, тебе не сме нико дирати. Но где је отац?
СИНИША: Тамо, тамо; видио сам како су га вијали, како су га ухватили. Један је носио ланце да га окује. Ах, зашто га остављаш, брацо, зар се ти срдиш на њега?
ДУШАН (покрије лице рукама): Ужасно, ужасно!
СИНИША: Он је наш добри отац. Знаш како те је увек миловао.
ДУШАН (главом): Заиста миловао, и на шта се изменило?
СИНИША: Зашто га не избављаш, братац? Ах, да сам ја тако велики као ти! Њега ће да убију, братац, хоће да га убију. Ја сам видео крв како му је текла.
ДУШАН (ужаснут): Крв?
СИНИША: Један га је голим мачем ударио. Сиромах наш отац није ништа рек'о, само је погледао на оног, па је уздахнуо.
ДУШАН (ступи неколико корачаји напред): Душане, несине, имаш ли уши? Твој отац у крви!
СИНИША: Хајде, братац, хајде! (Напољу вика). Ено, чујеш како се буне.
ДУШАН: Та не може онај имати благослова који предаје оца убицама у руке. (Пође).
|