Smrt Stefana Dečanskog/34
7.
SINIŠA (trči), DUŠAN.
SINIŠA (u strahu, ne videći Dušana). Ne dajte, ne dajte! Mumko! Gde si, Mumko?
DUŠAN: Kukavno dete, i ono, tako bezazleno, mora da se pati. — Siniša!
SINIŠA: O bratac, ne daj me. Ah, tamo ljudi s golim mačevima vijaju nam oca i mene. O, ne daj me, bratac, ti si veliki, hoće da me ubiju.
DUŠAN (uzdahne): Ne boj se, tebe ne sme niko dirati. No gde je otac?
SINIŠA: Tamo, tamo; vidio sam kako su ga vijali, kako su ga uhvatili. Jedan je nosio lance da ga okuje. Ah, zašto ga ostavljaš, braco, zar se ti srdiš na njega?
DUŠAN (pokrije lice rukama): Užasno, užasno!
SINIŠA: On je naš dobri otac. Znaš kako te je uvek milovao.
DUŠAN (glavom): Zaista milovao, i na šta se izmenilo?
SINIŠA: Zašto ga ne izbavljaš, bratac? Ah, da sam ja tako veliki kao ti! Njega će da ubiju, bratac, hoće da ga ubiju. Ja sam video krv kako mu je tekla.
DUŠAN (užasnut): Krv?
SINIŠA: Jedan ga je golim mačem udario. Siromah naš otac nije ništa rek'o, samo je pogledao na onog, pa je uzdahnuo.
DUŠAN (stupi nekoliko koračaji napred): Dušane, nesine, imaš li uši? Tvoj otac u krvi!
SINIŠA: Hajde, bratac, hajde! (Napolju vika). Eno, čuješ kako se bune.
DUŠAN: Ta ne može onaj imati blagoslova koji predaje oca ubicama u ruke. (Pođe).
|