Смрт Стефана Дечанског/35
8.
СВЕТКОВИЋ и РАНКО, с бунтовницима, воде ДЕЧАНСКОГ окована
СВЕТКОВИЋ: Краљевићу, моја се жестина гаси. Ево га у ланцима, Зоркиног убице, који људе као бунтовнике прописује.
БУНТОВНИЦИ: Освета, освета над њим!
ДУШАН: Стан'те, браћо! Где ми је отац? (Видећи га окована, упрепасти се).
СИНИША: Ах, не дај, не дај, братац. (Ухвати га за ногу).
ДЕЧАНСКИ: Кога ја видим? Је л' то мој син? Не, то он није, то је само облик некога Душана кога сам као разбојника познавао.
БУНТОВНИЦИ: Освета, освета!
ДУШАН: Стан'те, ја заповедам. Хоћу од њега све да чујем, он је мој отац.
ДЕЧАНСКИ: Твој отац? Ја немам сина осим оног малога; Боже, моје нејако сироче! (Метне руке на очи).
СИНИША: (притрчи му). Не плачи, бабо, браца ће те избавити.
ДЕЧАНСКИ: Чујеш ли глас природе? Но природа се пореметила, и утроба се на утробу подиже. — Погледај ово тешко гвожђе, једва га носим, и опет ме тако не тишти као помисао да си ми син. Србијо, Србијо, теби је звезда потавнила, јер се с краљем поступа као с разбојником. (Народу) Ево ме посред вас, одрођени синови отечества, нити имам власти, ни силе. Казујте, ко је од мене оглобљен, ко ли увређен, чији сам дом опленио, чију породицу угасио, коме сам криво пресудио, ко је од мене отиш'о уцвељен и расплакан? — Шта сте занемили, зашто не говорите, та ја немам моћи колико најхудији себар. Гледајте, како је гвожђе јако. (Растеже окове).
СВЕТКОВИЋ: Ти си моју кћер смрти предао.
ДЕЧАНСКИ. Твоју кћер смрти, ја? Престоле српски, преврати се у ништа, не заслужујеш да на земљи блисташ.
РАНКО: Нашто ту толико разговора? Он је повин, освета над њим!
НЕКИ ОД БУНТОВНИКА: Освета!
ДУШАН: Стан'те! (Приступи Дечанском). Је ли с твојим знањем Зорка убијена?
ДЕЧАНСКИ: Хоћеш круну? Ено ти је. Шта тражиш извјета да црно твоје дело увијеш?
ДУШАН: Је ли с твојим знањем Зорка убијена?
ДЕЧАНСКИ: Питај твојих двадесет година да л' ти је отац убица био.
ДУШАН: Браћо, он је невин, пуштајте га!
БУНТОВНИЦИ: Освета!
РАНКО: Тако ли се вера држи?
СВЕТКОВИЋ: Јунаци, ко ме слуша, краља у тавницу.
ДУШАН (извади мач): Ко ће руку на мога оца метнути?
СВЕТКОВИЋ: У тавницу.
(Бунтовници навале, одбију Душана, и Дечанског одведу).
СИНИША: Не дај, братац.
ДУШАН (Светковићу и Ранку): Демони, то ли је ваша намера? (Са Синишом отиде).
РАНКО: Чујеш ли, куме?
СВЕТКОВИЋ: Они ће се помирити.
РАНКО: Па онда? На кога пада кривица?
СВЕТКОВИЋ: Њихово помирење, наша пропаст.
РАНКО: Па смо скрстили руке? Овамо, докле не буде доцкан.
СВЕТКОВИЋ: Куда?
РАНКО: Куда: Стефана за гушу.
СВЕТКОВИЋ (тргне се): Краља?
РАНКО: Шта се трзаш, требало је напред о томе мислити. Сад или он, или ми. Жарко, куме, где је твоја јединица, куд се деде заклетва наша? Све ли Стеван у одсудни час расу?
СВЕТКОВИЋ (нагло): К делу! (Зграби Ранка за руку, и отиду).
|