Смрт Стефана Дечанског/20
6.
МИЛОРАД (сасвим променут, блед, сердарски обучен, хаљине му обвештале), ЗОРКА
МИЛОРАД (нагло, не видећи Зорку): Нећеш је заробити, проклети змају, Милорад је готов с места за њу погинути. (Извади мач, па приступи једном дрвету). Предај се!
ЗОРКА (тргне се): Милораде!
МИЛОРАД: Зорко, не бој се, ја те морам ослобдити.
ЗОРКА (пође к њему): Од кога?
МИЛОРАД: Од змаја, што ће да те изе.
ЗОРКА (уплашено): Милораде!
МИЛОРАД: Сад се у муву претворио, ха, ха, ха! Како злоћа пред истином пузи.
ЗОРКА: Небо, он је с ума сиш'о! (Дршћући) Милораде!
МИЛОРАД: Ха, ха, ха! Зорко, земља је велика, ал' је чувство веће од земље, и веће од сунца, — у срцу је сав живот.
ЗОРКА: Боже! — Милораде, шта се од тебе учини! Где си био?
МИЛОРАД: Где сам био? Тражио сам задовољство; како је тешко кроз узана врата благополучија провући се! На земљи беда, по реки љубови шетају гуштери и пијавице; у пољу брака мачке и лисице.
ЗОРКА: Боже, ти си несрећан, о како си несрећан!
МИЛОРАД: Зорко, не брини се; ја сам срећу сахранио; накитио сам је брачним венцем, и с једне страке положио себе, а с друге Зорку, па онда — ха, ха, ха! (Пева) „Свјати Боже". — Је л' да је жалосно, кад је срећа пропала.
ЗОРКА: Твоја је срећа пропала, заиста пропала и због кога? Због мене, за коју си ти највеће благо своје жертвовао. — Душане, Душане!...
МИЛОРАД: Зорко, чувај се, Душан је послао змаја да те зароби. Ал' се не бој ништа; како дође, ја ћу га мачем.
ЗОРКА (тугом преовладана): Донде сам живела, док си ме ти бранио, Милораде! Онда сам срећна била, кад си ти искру божества невредиму носио. Сад си тога лишен, Милораде, (метне му главу на раме) ја сам убијена, мој се сан ужасно испунио.
МИЛОРАД: Сан и смрт чини човека срећним.
ЗОРКА (дигне главу): Јест, за мене и нема другога блаженства осим смрти. Зашто бих живела? Да Душанова љуба будем, да несрећу мога Милорада очима гледам? (Ухвати га за руку). Милораде, једно добро дело кад би ти Божество улило: забоди ово гвожђе у прси несрећне.
МИЛОРАД: Гвожђе је тврдо, ал' је опет тврђе гдекојег човека срце.
ЗОРКА: О прокушај, прокушај само, ево овако (Наслони мач на прси своје), ах, моје су руке невеште.
МИЛОРАД (тргне мач): Зорко, не дирај, овај мач води човека у тројическо царство.
ЗОРКА: Ах, он у блаженство води несрећне са света.
МИЛОРАД: Смеј се несрећи у очи, ако не знаш да си несрећан.
ЗОРКА: О, ја знам, ја познајем дубљину несреће, а ти си ужасно срећан што ово не чувствујеш. (Склопи руке). О, учини, учини, да и ја не чувствујем. Тврда је судбина моја, и неће да ме у твоје стање постави; ах, ти се један смилуј на Зорку твоју.
МИЛОРАД: Ти си невесела, Зорко? Зашто плачеш, кад ти Милорад помоћи не може?
ЗОРКА: Ах, мала је ужасна помоћ, коју од тебе захтевам, немој ми је одрећи: забоди твој мач овде. (Показује на прси).
МИЛОРАД: С мачем је Херувим истерао Адама из рајског блаженства.
ЗОРКА: Ти ћеш мене овим у блаженство послати. О, не касни, не касни! (Клекне и наслони мач на прси, он је прободе).
ЗОРКА (клоне на гроб материн).
МИЛОРАД: Зорко, ти одлазиш? Носи са собом и судбу Милорадову.
ЗОРКА: (изнемоглим гласом). Мајко слатка, ево твоје несрећне Зорке, не одбацуј је; она је од сваког остављена, и од Милорада, Милорад... (издахне).
МИЛОРАД (Клекне поред ње, па прекрсти руке, дуго гледајући је): Зорко, да те једанпут пољубим; пољубац је као живот, докле траје донде је сладак. Слатко је с чистим срцем стати пред лице Божества. (Гледа је жалостно, завеса падне).
|