Smrt Stefana Dečanskog/20
6.
MILORAD (sasvim promenut, bled, serdarski obučen, haljine mu obveštale), ZORKA
MILORAD (naglo, ne videći Zorku): Nećeš je zarobiti, prokleti zmaju, Milorad je gotov s mesta za nju poginuti. (Izvadi mač, pa pristupi jednom drvetu). Predaj se!
ZORKA (trgne se): Milorade!
MILORAD: Zorko, ne boj se, ja te moram oslobditi.
ZORKA (pođe k njemu): Od koga?
MILORAD: Od zmaja, što će da te ize.
ZORKA (uplašeno): Milorade!
MILORAD: Sad se u muvu pretvorio, ha, ha, ha! Kako zloća pred istinom puzi.
ZORKA: Nebo, on je s uma siš'o! (Dršćući) Milorade!
MILORAD: Ha, ha, ha! Zorko, zemlja je velika, al' je čuvstvo veće od zemlje, i veće od sunca, — u srcu je sav život.
ZORKA: Bože! — Milorade, šta se od tebe učini! Gde si bio?
MILORAD: Gde sam bio? Tražio sam zadovoljstvo; kako je teško kroz uzana vrata blagopolučija provući se! Na zemlji beda, po reki ljubovi šetaju gušteri i pijavice; u polju braka mačke i lisice.
ZORKA: Bože, ti si nesrećan, o kako si nesrećan!
MILORAD: Zorko, ne brini se; ja sam sreću sahranio; nakitio sam je bračnim vencem, i s jedne strake položio sebe, a s druge Zorku, pa onda — ha, ha, ha! (Peva) „Svjati Bože". — Je l' da je žalosno, kad je sreća propala.
ZORKA: Tvoja je sreća propala, zaista propala i zbog koga? Zbog mene, za koju si ti najveće blago svoje žertvovao. — Dušane, Dušane!...
MILORAD: Zorko, čuvaj se, Dušan je poslao zmaja da te zarobi. Al' se ne boj ništa; kako dođe, ja ću ga mačem.
ZORKA (tugom preovladana): Donde sam živela, dok si me ti branio, Milorade! Onda sam srećna bila, kad si ti iskru božestva nevredimu nosio. Sad si toga lišen, Milorade, (metne mu glavu na rame) ja sam ubijena, moj se san užasno ispunio.
MILORAD: San i smrt čini čoveka srećnim.
ZORKA (digne glavu): Jest, za mene i nema drugoga blaženstva osim smrti. Zašto bih živela? Da Dušanova ljuba budem, da nesreću moga Milorada očima gledam? (Uhvati ga za ruku). Milorade, jedno dobro delo kad bi ti Božestvo ulilo: zabodi ovo gvožđe u prsi nesrećne.
MILORAD: Gvožđe je tvrdo, al' je opet tvrđe gdekojeg čoveka srce.
ZORKA: O prokušaj, prokušaj samo, evo ovako (Nasloni mač na prsi svoje), ah, moje su ruke nevešte.
MILORAD (trgne mač): Zorko, ne diraj, ovaj mač vodi čoveka u trojičesko carstvo.
ZORKA: Ah, on u blaženstvo vodi nesrećne sa sveta.
MILORAD: Smej se nesreći u oči, ako ne znaš da si nesrećan.
ZORKA: O, ja znam, ja poznajem dubljinu nesreće, a ti si užasno srećan što ovo ne čuvstvuješ. (Sklopi ruke). O, učini, učini, da i ja ne čuvstvujem. Tvrda je sudbina moja, i neće da me u tvoje stanje postavi; ah, ti se jedan smiluj na Zorku tvoju.
MILORAD: Ti si nevesela, Zorko? Zašto plačeš, kad ti Milorad pomoći ne može?
ZORKA: Ah, mala je užasna pomoć, koju od tebe zahtevam, nemoj mi je odreći: zabodi tvoj mač ovde. (Pokazuje na prsi).
MILORAD: S mačem je Heruvim isterao Adama iz rajskog blaženstva.
ZORKA: Ti ćeš mene ovim u blaženstvo poslati. O, ne kasni, ne kasni! (Klekne i nasloni mač na prsi, on je probode).
ZORKA (klone na grob materin).
MILORAD: Zorko, ti odlaziš? Nosi sa sobom i sudbu Miloradovu.
ZORKA: (iznemoglim glasom). Majko slatka, evo tvoje nesrećne Zorke, ne odbacuj je; ona je od svakog ostavljena, i od Milorada, Milorad... (izdahne).
MILORAD (Klekne pored nje, pa prekrsti ruke, dugo gledajući je): Zorko, da te jedanput poljubim; poljubac je kao život, dokle traje donde je sladak. Slatko je s čistim srcem stati pred lice Božestva. (Gleda je žalostno, zavesa padne).
|