Смрт Стефана Дечанског/19
5.
Врт у Светковићевом двору, на среди види се једна пирамида. Сунце је село, и сутон се почиње хватати.
ЗОРКА (У Црно обучена ступи): Место горке радости моје, место тугом и жалошћу испуњено, ти ме прими несрећну девојку, да на гробу мајке одлакшам срцу, судбом измучену, О гробе мајке, тврди, каменити, какво добро скриваш под затвором црним, ах на један тренутак дај ми видети, па ево ти остатак полак мог живота. Мајко, мајко, моја мила мајко, каква тешка судба твоју Зорку стиже. — Ах, на смртној постељи тавним, једва разборитим гласом молила си се ти топло и усрдно: „Боже, подај мојој Зорки срећу", и ево како ти се молитва испуни; твоја је кћи краљица, ал' је њено срце у вечито отправљено ропство. Строга воља оца мога тако је одредила, и тебе нема, моја мила мајко, да за мене коју реч прословиш. Не зна отац, мајко, шта је чувство млађане девојке; страшљив је језик, мајко, да му срце слободно отвори, да му каже, о жалостна мајко, како оно за Милорадом вене (поћути. па онда устане). О Милораде, сва блага великог Душана ништа нису поред скупе љубови твоје. К свему ме отац може принудити, само не да срце моје од тебе одвратим. Ал' и ти то желиш? Не, твоја доброта хоће да ми срећу купи таквом скупом жертвом. О Боже, куда он сиромах блуди! Његово је место, кажу; отцепљена самоћа; његово је бављење у густој непроходимој шуми; његова је храна некувано ко- рење; и све ово — мене ради. Милораде, Милораде, твоја Зорка не може те заборавити; срце моје, од детињства посвећено теби, остаће твоје до последњег часа. (Обгрли пирамиду). Чуј, мајко, моју заклетву, и не проклињи у гробу твоју несрећну Зорку; она је од сваког на свету остављена. (Спусти главу).
|