Славуј и кукавица и магарац
| ←Славуј и јастреб | Славуј и кукавица и магарац Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић |
Старац и смрт→ |
| Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије. |
Славуј у пролеће по обичају појаше. Вели му кукавица: „Хоћеш да се опкладимо д ја лепше oд тебе певам?” — „Ако хоћеш, хајде, али ко ће нам бити судија?” —„Ено они који онде пасе. Видиш колике су му уши”, одговори кукавица. Почну појати. Али што магарац зна што је славујево појање? Он каже да кукавица лепше кука. Изгуби славуј опклад, но утеши га пастир говорећи: „Не стиди се, мили славују за тебе је то веђе поштење што се твоје појање магарцем не допада.”
Ако ће не знам што ко творити, не може сваком угодити. „0υθ΄ο θεός οθ΄ ύων πέλει πάντας ανδάνει: Ни бог, кад кишу даје, свим не угождава.” Колико је људи, толико је ћуди. Кад би сви људи били довољно и разумни и правдољубиви, не би било међу њима ни кавге ни несогласија, и много би боље за све њих било. Но недостаје неком једно, неком друго, а неком и обадва.
Древни Египтјани изображавали су судију без очију, говорећи да њему није потреба гледати на оне који се суде, него само слушати што говоре; но без сумњенија изискивали су да њихов судија чловечије уши имаде и здраво проницателно расужденије, јер иначе ништа им не би помогло што је слеп.
„Правда и мир сретају се, љубов и истина љубе се”, — вели псалмопјевац. Предрага добрим срцам имена, кад ћете сву власт нашу над људма примити? Кад нестане међу њима варварства и невјежества и злобе. Ко не зна, мора из незнања тумарати којекуда, а ко је злобан, залуду зна, кад га злоба ослепљава.
Извори
[уреди]- Антологија српске књижевности [1]
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.
|
|
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.
|