Скендербег/9
2.
ТОПИЈА улети, пређашњи
ТОПИЈА: Је л' истина, краљице, што се разноси по граду да Мамица мора паши?
ВОЈИСАВА (загрли га око врата). Отишла је, Топија, отишла, да је мајка више не види.
ТОПИЈА (Муси): И ви је пустисте?
МУСА: Помоћи није могло бити.
ТОПИЈА: Помоћи није било? Погини, погинимо сви, а не дајмо да се љага баца на кућу Кастриотову! — Чуј, краљице, у овај страшан час, што ти нисам смео до сада проговорити. Ја Мамицу љубим и намислио сам лепим делима учинити се заслужним твога благослова. Сад је време да посведочим ову љубов. С Богом!
ВОЈИСАВА: Куда си наумио, врли Топија?
ТОПИЈА: Пашу да молим. О, ја га умем намолити, тако ћу га молити, те ћу душу ђаволу давати, само да је се прође.
ВОЈИСАВА: Поведи и мене. Може бити да и он има стару мајку, може бити да и он има сестру. Прах ћу пред њим љубити, док се не смилује.
ТОПИЈА: И ако се не смилује, ако се не смилује . . . Хајде, краљице, сваки наш је тренутак скуп. (Узме је за руку и оду).
МУСА: „И кад те Кастриот запита на страшном? суду: како си му чувао дете?" О, где ви будете, ту уме и Муса бити. (Одлази).
|