Скендербег/10

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

3
◄   2 Дејство друго 4   ►

3.
 
ПАША (седи, пред њим подаље), МАМИЦА
 
ПАША. Јеси ли видела како се муче људи?
МАМИЦА. Јесам.
ПАША. Је ли страшно?
МАМИЦА. То најбоље онај зна који трпи.
ПАША: Мислиш ли да ће и на тебе ред доћи?
МАМИЦА: Кад моја браћа трпе, како бих ја помислила да сам боља од њих?
ПАША: Ти бежиш од своје среће.
МАМИЦА: Нека те ништа не узнемирује. Просјаку бацаш по једну пару, па ако је тако поносит или луд да твој дар презире, смејеш му се, и право имаш.
ПАША: Вешто умеш одговарати, ал' ти вештина не помаже. Ти мораш у харем.
МАМИЦА: Казала сам ти да нећу ићи. Мој је отац био краљ; моја је мати краљица; кад се њена Кућа не штеди, која ће се поштедити?
ПАША: Зар је паша у твојим очима мала ствар?
МАМИЦА: У мојим је очима највећа ствар поштење и чистоћа живота. Сјајност и сила и велико достојанство није ништа без тога.
ПАША: То су празне само речи. Ти остајеш код мене у харему, бићеш најстарија, бићеш прва; шта ћеш више?
МАМИЦА: Никако, честити паша.
ПАША: Промисли се добро.
МАМИЦА: Како сам од куће пошла, ја сам се промислила.
ПАША: Ти си заборавила на она два Албанеза.
МАМИЦА: Ако си их дао зато мучити, да мене сама заплашиш, нити имаш срца ни памети. Како можеш мислити да ћу моћи љубити онога, који кида живце из ноктију мојој браћи и може бити мојим сродницима, пали им сумпор под нос, не да им трептати, и други овакови безаконија чини, на која се мора природа згрозити? Данас нек' ти букне на малом прсту пришт, викаћеш, те ће свима бити много, а ти немаш сажаљења спроћу другога кога је Бог створио, као и тебе.
ПАША: Имаш ли још што?
Мамица. Имам, да ћеш изићи једанпут пред страшнога судију, од кога се нико не може измолити, и који ће наградити праведника за све поднесене беде и муке, а грешника казниће без помиловања.
ПАША: Хоћеш ли ти у харем?
МАМИЦА: Казала сам ти да нећу.
ПАША (лупа дланом о длан, два гаваза ступе): Ова девојка да се одведе у харем.
МАМИЦА (ступа натрашке, у буџак): Немој, честити паша!
ПАША: Доста смо се шалили.
МАМИЦА (извади нож из недара). Чим приђу к мени, ја ћу се пробости.
ПАША: Јеси ли ти луда? (Махне руком на гавазе, ови одлазе). Дај тај нож овамо, за девојку није оружје.
МАМИЦА: Хвала буди Богу, који нам је тиме дао заштиту против насиља!
ПАША: Ја теби нећу учинити никаква насиља.
МАМИЦА: Пусти ме дакле кући матери мојој.
ПАША: Мати се твоја доста наслађује с твојим лицем, овим плавим оком, тим црвенилом на уснама. (Пође к њој).
МАМИЦА (потегне нож): Не иди к мени; како приступиш три корака, одмах ћеш погинути.
ПАША: И ти би могла човека убити?
МАМИЦА: Човека не, али варварина, звера, који законе божије не почитује и угњетава невиност, који се не стиди људи, тога не треба штедити.
ПАША: Јеси ли ти промислила да је мој јатаган дужи од твог ножа?
МАМИЦА: За мене је свеједно, или погинути од мога ножа, или од твога јатагана, тек ме живу нећеш руком додирнути.
ПАША (опет седне): Истребити ваља овај проклети народ. — Чујеш, девојко, досад сам био благ и милостив. Ретко је ко имао код мене ту милост. Зато чуј на кратко: кућу твоју више видети нећеш; волиш ли живети у харему славно, волиш ли погинути, ја не разбирам. Тек оно мора бити што ја хоћу.
МАМИЦА: Оно мора бити, паша, што Бог хоће.
ПАША: Да видимо ко ће од нас двоје погодити. (Пљеска длан о длан).


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 164 године.