Skenderbeg/9
2.
TOPIJA uleti, pređašnji
TOPIJA: Je l' istina, kraljice, što se raznosi po gradu da Mamica mora paši?
VOJISAVA (zagrli ga oko vrata). Otišla je, Topija, otišla, da je majka više ne vidi.
TOPIJA (Musi): I vi je pustiste?
MUSA: Pomoći nije moglo biti.
TOPIJA: Pomoći nije bilo? Pogini, poginimo svi, a ne dajmo da se ljaga baca na kuću Kastriotovu! — Čuj, kraljice, u ovaj strašan čas, što ti nisam smeo do sada progovoriti. Ja Mamicu ljubim i namislio sam lepim delima učiniti se zaslužnim tvoga blagoslova. Sad je vreme da posvedočim ovu ljubov. S Bogom!
VOJISAVA: Kuda si naumio, vrli Topija?
TOPIJA: Pašu da molim. O, ja ga umem namoliti, tako ću ga moliti, te ću dušu đavolu davati, samo da je se prođe.
VOJISAVA: Povedi i mene. Može biti da i on ima staru majku, može biti da i on ima sestru. Prah ću pred njim ljubiti, dok se ne smiluje.
TOPIJA: I ako se ne smiluje, ako se ne smiluje . . . Hajde, kraljice, svaki naš je trenutak skup. (Uzme je za ruku i odu).
MUSA: „I kad te Kastriot zapita na strašnom? sudu: kako si mu čuvao dete?" O, gde vi budete, tu ume i Musa biti. (Odlazi).
|