Сеоска учитељица/IX
IX
Љубица се већ неколико пута жалила писару на Гојка, а последњи пут доста отворено изјави, да би добро било кад би он био премештен. Писар јој много наобећава, али о премештају не рече ништа. Рече јој да сваког дана очекује некакав акт, који ће показати Гојку с ким има посла. »Нек види шта ми можемо«, рече он Љубици, гледајући је значајно...
Већ се навршују два месеца како она дође у ову школу, и шта ти није за то време претурила преко главе ! И сад јој одједном дође на памет да се запита: да ли су њени поступци за то време вазда били умесни ?... Она се загледа у даљину и стаде у мислима претурати дан за даном, све што је у школи преживела ; и што више мишљаше, све веће је црвенило по лицу обузимаше. Она се стресе, и одједном прекиде те мисли.
»Шта ја радим... којешта!... Млада сам, здрава па зар да се не смем ни с ким нашалити. Није ово манастир, него свет, живот, а ја хоћу да живим !... Да живим!«... понови она опет и одједном осети, како се у њој почињу рађати неке нове мисли, супротне овима. Срце јој опет поче зепсти, као оно после прве походе писареве ; нерасположене и сумор обладаше њоме. Али она силом угушиваше те нове мисли, избегаваше их, осећајући унапред њихову непријатност и ако се оне још не беху јасно испољиле, него се тек наговестиле.
Трже је из тих мисли звецкање сабље. Писар јој приђе, весела лица. Она се обрадова његову доласку, не знајући ни сама зашто: да ли због ове самоће и непрекиднога ћутања, Или је ту нешто друго, што она и од саме себе крије.
Писар се поздрави са њом врло интимно, задржа њену руку подуже у својој и гледаше је ватреним, значајним погледом. И она гледаше њега весело и безазлено, с једва приметним руменилом, које јој се разли по лицу. Видела је да има нешто повољно да јој каже, па очекиваше да проговори, гледајући га радознало.
— Дошао је акт... сад ћу да му саопштим, рече он тихим гласом, готово шапатом.
— Шта... какав акт ? запита Љубица уплашено, јер јој је сама реч »акт« улевала некакав нејасан страх.
— Да узме ваших девет ђака... да има и он први разред. Хајдемо у школу, да вам саопштим. Ала ће да зине!
Љубица збиља зину од чуда. Још пре две недеље она се нешто разговарала са њим о броју ђака, па онако у шали помену, како Гојко има мање деце од ње, и смејући се рече: »Ништа, ја ћу њему поклонити деветорицу, па онда да имамо обоје по педесет ђака.(( Она је још и тада сазнавала да би то било нешто веома необично, нешто што се нигде и никад не догађа: Гојко у три разреда има преко двадесет предмета, а она само један разред са три предмета!... И још да му се сад дода и први разред, а учитељица иначе нема велики број ђака!...
Љубицом овлада зебња; стаде је нешто гушити у грудима; она осећа да се овога часа извршује једна нечувена неправда, једно неоправдано насиље над слабим човеком, који је без икакве заштите, коме ништа друго не остаје, него да сагне главу и слуша... Та он јој је ипак друг, то исто што и она. Сутра се то може и њој десити.
— Молим вас... Готово да не улазим ја тамо, рече она бледећи, као у страху.
— Зашто?... Зар да пропустите овако занимљив призор! одговори писар, па је пусти напред, да она прва уђе.
Гојко иђаше по школи замишљен, а ђаци му нешто писаху. Кад угледа њих двоје, он се трже и задрхта: осети да му не долазе ни са каквим добром. Кроз главу му пролетеше неколика нагађања муњевитом брзином. »Отпуштен... премештен (камо среће!)... кажњен платом... ко зна!... Али шта ће она овде, каква посла има она? Биће то друго: јамачно ме она тужила, па сад да нас саслушају обоје. То ће и бити! Али зашто ?«...
— Изволите један акт из Министарства, проговори писар службеним полициским тоном, па онда, као са своје стране, настави: Понео сам га узгред, да не шиљемо нарочитом поштом.
Гојко прими хартију, разви је и стаде читати. Одједном пребледе сав, руке му се затресоше, подиже очи и погледа Љубицу право, отворено, очи у очи. Страшан је био тај поглед: шинуо је Љубицу преко срца страшније од гујина уједа. Беше у њему, у томе кратком, немом, отвореном погледу читав бездан прекора, чуђења, сажаљења... беше он речитији од свакога говора. Љубица се стресе од неке хладноће, која је одједном обузе; стаде се окретати немирно, а образи јој час бледе, час црвене. Опет се у њој подигоше они осећаји, које мало пре она сама угушиваше, а над свим осећајима истаче се јасно један: жалост, саучешће према Гојку. Она стаде жалити овога немог јадника, који не зна ни за какав протест. Сиромах!...
Гојко стајаше тако непомичан, преврташе хартију, па је одједном сави, отвори деловодник и метну је унутра.
— Добро... рече он јасно, не гледајући никога, па се обрте ђацима и стаде прегледати њихове радове, као да никога другог у школи нема
Писар се промешкољи, погледа у Љубицу, па са њом полако изиђе из школе. Гојко не диже главе за њима. Одоше обоје у празну учионицу. Ту су у последње време седели и проводили разговор.
— Јадник, жао ми га опет! рече Љубица.
— А је ли он вас жалио... оно пре, кад вам је послао наредбу. Па толике друге ваше тужбе на њега. Нека га, нек осети ко је јачи.
Љубица се радо ухвати за ту мисао. »Јест, збиља! Колико сам се ја онда уплашила и наједила, а он ништа... Јамачно се још у себи смејао како сам морала брзо послушати«. При тој мисли обузе је гнев. »Нека га... нек види да и ја нисам баш«... Она не доврши мисао : осети да јој падоше две тешке руке на рамена, које почеше стезати... Ватра јој плану из груди; струје многобројне, муњевите јурнуше јој по целом телу, у темену опет стаде ударати необично, она не разумеваше шта се то са њом збива, беше занесена... И као кроз сан чује познати глас:
— Болан, па нећеш да ми кажеш ни хвала. Ја за тебе толико... све ти чиним... и тек сад ћу да ти чиним... Хоћеш сутра да ти донесем златан часовник... двадесет дуката сам га платио... Ономад сам га купио за тебе... хоћеш... Бога ми, што ?... Сву ћу те окитити златом и брилијантима, среће ми ! Хоћеш ?...
И Љубица осећа да се две руке све више савијају око ње, а она нема снаге да се томе одупре. Просто не може да се мрдне, не може једне речи проговорити. Обузела је нека студен, скаменила се, нешто је загушило у грудима, па ни мрднути се, ни проговорити. Али шта је ово ?... Некаква топлина око десног образа. То неко дише уз њу, осећа да је то дисање и врло топло... Али од тог места полазе све јаче струје низ тело, трзају се мишићи... А она гледа несвесно, врелим мутним погледом, усне јој осушене, вреле, па дрхћу као у грозници... Дисање нечије све ближе и топлије и одједном... вреле усне са оштрим брковима падоше на њен усијан образ и тако остадоше... Као муња шину је нешто уз груди, осети да јој се поврати сва снага, она се изви из тих руку и скочи... Први тренутак беше страховит... паклени гнев загрме и заклокота у њој, она подиже десну руку, изви је у страну и спремаше се да пљесне њоме из све снаге по том туђем образу, па одједном, као посечена, клону на столицу, наслони главу на руке и горко, очајно зајеца...
Писар се измаче, преплашен, збуњен, изненађен, подиже зажарено лице, које одједном поче бледети, усне се искривише и затресоше, цело му тело задрхта, нарочиту слабост стаде осећати у коленима, у ногама, које дрхтаху необично. Он се једва докотура до прве клупе, паде на њу и дубоко предахну. Погледа око себе, као да се буди из дубока сна...
»Што је то легла на сто ? Гле, плаче !... А-а-а!.. знам !«... И он се стаде прибирати. Одједном скочи и изиђе у двориште. Стаде ходати тамо-амо, а под ногама му шушти опало, жуто лишће; а над њим се ношаху густо загасити и беличасти облаци, пливајући тихо преко небеснога свода. Оштар, хладан ветар, помешан са влажном измаглицом., стаде га шибати по лицу. Он протрља очи и махну главом у страну, као човек који је гађао зеца, па убио — кера... Томе се није надао... Он, стари лисац, удесио је све како ваља, и чини му се да је већ крајње време за напад. Очекивао је потпуну послушност, а оно, ето!... Па сад ти разумеј женско срце! И шта је она могла досад мислити?... Не, не... изабрао је незгодан тренутак, то је извесно. А њима, женама, тако понекад дођу лутке у главу... Чекај, зна он шта ће радити... ето га кроз два три дана са златним часовником. »Евине су то кћери, хеј море!.. Кад угледа злато... хм... нема размишљања. Сад нека је, нек се прибере.« И он оде, звецкајући сабљом нарочито, нек чује она да он одлази.
Гојко само трчи с прозора на прозор. Погледа у учионицу, Љубица се тресе од плача, леђа грчевито одскачу ; погледа на двориште, — писар натмуренији од густих облака корача нервозно и понеки пут махне главом значајно. »Шта ли је то ? пита се он десети пут у чуду, и не могући се досетити ничему, опет притрчава, пропиње се уз прозор и гледа. Срећа још те је опазио писара да излази на двориште, иначе би га овај затекао баш како виси на прозору и гледа зачуђено. Гојко се врати у школу, пусти ђаке, па стаде ходати по дворишту, стресајући се од хладноће. Стојан му са прага од стана махну руком.
— Виде ли, братићу? Они се нешто поџевељаше... Море, ова наша хеј... пара вреди.
— Откуд ти знаш? упита, зачуђен, Гојко.
— Ија, знаш, стојао нодекана, на џаму, па ти после дође... Оте му се баш из руку!
Гојко уђе у собу, седе и рече Стојану да прича шта је видео...
Прође подне, Љубица још лежи на столу; почеше деца долазити у школу, она још лежи, и види се само како јој широка леђа нагло одскачу од дубока дисања...
Кад се сврши школски рад, Љубица изиђе за децом. Стаде на прагу и дубоко удахну свеж ваздух.
Лице јој се изменило, као да је спавала цео дан; поглед јој мутан, нејасан, бунован... Обрте се око себе, као да нешто тражи, затим корачи и упути се за децом к своме стану.
А Гојко брзо распусти децу и оде журно у Брезовац. »Бар ћу добро навићи на овај пут«, помисли он, идући кроз потес.
— Стој, рече му Веља, кад сазнаде за данашње догађаје. — Па то је читав атентат на твој живот.
— Море махни се шале, него шта мислиш?
— Хм... шта мислим? Седи, ћути и гледај своја посла, то ти је засад, а после... видећемо. Засад, упамти добро, да ниси ни прстом мрднуо. Ћути и чини се невешт свему.
— Добро, то већ хоћу... могу. Али шта мислиш о њима, шта ће бити ?
— Хе, соколе, нисам ја пророк. Ту се сад нешто крупно ломи... биће грмљавине и свега. А ти чувај своја леђа, јер сад могу најгоре страдати.
Гојко га погледа плашљиво, а он ходаше по соби, мрштећи се и мислећи.
— Ђавола посла! настави Веља. И како их не би срамота, макар оне тамо у Министарству!... Три разреда, толики рад... и ево ти сад још један разред, да би се олакшало залудној учитељици! Досад се то није дешавало никоме.
Гојко се накашља, хтеде нешто рећи, али Веља настави љутито:
— Најбоље још нек нам нареде да им чувамо децу, која их има, а девојкама... шта?... И њима тако нешто... да им чистимо ципеле, на пример...
Гојко уздахну, скрушен, без наде, видећи пред собом све црне дане, све веће зло...
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.
|