Сеоска учитељица/VIII

Извор: Викизворник

◄   VII XXIII IX   ►


VIII
          Полицајац веома учестао са својим походама. Сваки други трећи дан сврне на часак у школу, поседи са Љубицом, поразговара се, нашали се и насмеје, па оде. Никакве претње, никаквих захтева не чу се више од њега. Љубица се већ тако навикла на његове походе, да их у извесне дане и сама очекује, постале су јој чак пријатне. У овој сеоској самоћи човек се радује кад добије прилику да с ким измења мисли. У последње време писар поче доносити по неку лепу понуду: кутицу финих шећерлема, јужнога воћа, уверавајући како су то необично јевтине ствари у Београду, куда он иде често те носи порезу.
         Љубица се све више навикаваше на писареве љубазности, и сад јој беху сасвим обични доста смели изрази. Она и сама добациваше Пери двосмислене одговоре, разуме се све у шали, но тек беше са њим потпуно слободна. Сад се и сама смејала својој пређашњој бојазни и страху, и питала се : чега се имала бојати? Ето, већ више од месец дана човек долази, и осим задовољства и пријатељства она не осети ништа друго пред њим.
         Али у колико Љубица и писар постајаху интимнији, у толико се Гојко све више стаде повлачити, док се сасвим не издвоји из њихова друштва. Пре недељу дана донео им је сам писар обома плату, док други учитељи још нису ни мислили о томе. Гојко чак узе и нешто пара унапред, па одмах оде до Београда, одену се лепо и врати се истога дана, доста измењен, наравно у своју корист. Његове наде добише још више маха, али се одмах и пресекоше. Сутрадан деси му се прилика да чује смелу изјаву писареву и шаљив одговор Љубичин. Гојко се следи, и од тог дана није се ни видео ни проговорио са њима. Са Љубицом, кад има што пословно, преговара преко Стојана.
          И Љубица је са своје стране много допринела, да се хладноћа међу њима увећа, а то само због оног безразложног женског ината. »Шта ми се он ту љути... као да има какво право нада мном. Баш ћу за инат да га једим, још више ћу да се смејем са писарем, нек пуца од једа«.
          Гојко остаде озбиљан, вечно намрштен и повучен; избегаваше сваку прилику да се не сретне са њом. Сад се већ Љубица одистине наљути. Ово његово стално и одлучно држање беше јој теже од свега : писар дође за часак два, па га после нема по неколико дана, а она ни с ким ни речи проговорити. Тешко!... Она увиђаше да се међу њима почиње отворено непријатељство, које се обично зове »учитељска свађа«, о чем је много рђавога слушала. Али она ни прстом не мрдну да то спречи. Напротив, реши се на отворен инат, надајући се на моћну заштиту писареву.
          Једне суботе у вече уђе Стојан у Љубичин разред. Чича беше на великој муци: од пре, док се слагаху сви, беше му лако задовољити обоје, али како ће сад? Гојка не сме вређати, јер је управитељ — може га одјурити; Љубицу још горе... уз њу је писар. А овамо Гојко му једнако издаје некакве оштре поруке за Љубицу, па стане на врата и слуша хоће ли чича онако исто оштро изговорити, како је он казао. Ето и сада чича зна поуздано да Гојко слуша на вратима... нарочито му је казао да остави врата мало одшкринута...
          Чича се, ставши пред Љубицу, уозбиљи, мало се накашља па изговори наредбу.
          — Казао господин управитељ да ће сутра сви ђаци ићи у цркву. И ви да се спремите да идете са вашом децом.
          »Хвала Богу, чини ми се овако рече, одахну чича, јер га је Гојко три пута слишао, док није добро научио целу наредбу напамет. — Казао сам, братићу, и оно господин управитељ; виђу да он тако баш хоће«.
          — Кажи господину да учитељице не морају ићи у цркву, кад је она удаљена. деца ће већ доћи, па нека их он води; и онако није досад био у цркви, одговори она жучно, а образи пламте, црвене се као крв...
          Кад Стојан оде пред Гојка, овај већ писаше нешто љутито. Руке му дрхтаху, а перо га никако не слушаше, но извијаше пуно непотребних црта.
          — Чекај, рече он, не дижући главе и не слушајући одговор Стојанов. Извади из стола деловодник, забележи тамо нешто, стави нумеру на ону исписану хартију, па је даде Стојану.
          — Носи. Нека прочита и нек се потпише да јој је саопштена наредба.
          Кад Љубица узе хартију и прочита све, па спази чак и нумеру, она се охлади. Одједном осети над собом сву тежину силе старијега, а необичан јој беше овај оштар, званичан тон, који се јасно распознаваше у наредби. »Наређује се учитељици првог разреда школе орловичке, поред усмене наредбе, да сутра«... и тако даље — стајаше написано на тој хартији. Доле потпис: »Управитељ школе орловичке «... а горе на врху великим словима: »Краљевско-српска основна школа орловичка. Бр. 34.« Баш звони!... Љубици нарочито одузеше смелост и управо уплашише је ови необични и, како она мишљаше, важни државни изрази: Краљевскосрпска... Па није хтео да скрати: Кр. срп., како се то понекад ради, него баш отегао целом ширином.
          Љубица погну главу, па веома послушно и усрдно узе перо и потписа како јој је речено.
          — Шта каже? запита Гојко шапћући, кад му Стојан предаде хартију.
          — Шта ће рећи... Саже главу кô јагњенце, па потписа. Хе, братићу, сила је влас’!... рече чича и некако лукаво засветли очима.
          Гојко се насмеши задовољно, победоносно. Распусти децу, па се и сам упути кроз село, право ка брезовачкој школи. Од скорог времена он се о свему саветоваше са Вељом, јер увиде да овај не само паметно мисли, но многе ствари унапред предвиђа.
          — О, безнадежни јуноша, узвикну Веља, видевши га где му долази. Шта је, пишти ли рањено, изневерено срце ? ... Знам, знам, дикане мој : тешки су то боли. И ја сам ти тако нешто некад боловао, па ништа... прође, к’о ћуреће бобице. Сад се смејем кад се тога сетим. Него шта ја... хајде седи, молим те. Шта је ново код вас?
          Гојко се намести на столицу, хтеде се осмехнути, онако ради учтивости, али му се из груди оте тежак уздах. Суморно погледа око себе, махну руком преко чела, па туробно одговори:
          — Мани се, молим те... Живот ми је загорчао; и онако нисам никад среће видео. И свака несрећа мора да се разбије о моју главу !...
          — Море ћути, то је добро ако још може да се разбије...
          — Шта да радим, научи ме, настави Гојко очајним гласом, па му исприча догађаје последњих дана. Ја видим, рече он, да ми се спрема велика несрећа... неће проћи ни две недеље, а ја ћу бити отпуштен. Па куд ћу после и шта ћу ?...
          — Отпуштен... хе, мој дикане, не иде то тако. Обезбеђен си ти од премештаја и отпуштања боље него и један од нас. Ја ти јамчим да нећеш бити ни премештен ни отпуштен, докле год устраје тај роман Љубичин... требаш ти њима.
          — Шта ти говориш... као да не знаш оног зликовца!
          — Зато и говорим што га знам... Мене и сваког другог он би одјурио, а тебе неће, јер си му ти потребан... да му не сметаш.
          — Како то мислиш ?... Не знам.
          — Он ће ти правити друге пакости, нема сумње, настави Веља, избегавајући одговорити на Гојково питање. Јаком иду твоје муке и невоље, а помоћи ти се не може. Једино ти остаје: да зажмуриш па ништа да не видиш и да те се ништа не тиче. Онда и она тебе оставити на миру... чак ће ти писар и услуге чинити. Видиш, дао ти и аконто за овај месец, а ми још нисмо за прошли примили.... Само ако то можеш... допуни он после кратког ћутања.
          — А шта велиш за ово вечерас, јесам ли погрешио ?
          — Како ?... Напротив! то ти је дужност.
          Било је већ доцкан кад се Гојко диже и упути к своме селу.
          Сутрадан Љубица дође рано у школу; и деца се брзо окупише. Свако се лепо обукло па се беле чисте кошуљице; на ногама већином алеве чарапе а на леђима јелечићи. Љубица се загледала у децу. па се тако и замислила... стоји лепо обучена, са шеширом на глави, и гледа, гледа без циља.
          — Госпоја, прекиде јој мисли један малишан: овај пио воде јутрос, па... је л’ да не сме узети навору?
          — Не сме... одговара она механички, више понављајући детиње речи, не знајући ни сама шта је рекла.
          Појави се на прагу и Гојко, али друкчији, сасвим друкчији. На њему лепо ново одело, нов црн шешир, коса ошишана, брада »штуцована«, па ни налик на пређашњег Гојка. Истина, и сад се јасно опажа његова карактеристична несразмера, али ко се већ навикао гледати га таквог, њему он сад изгледа сасвим отресит, прави младожења.
          Љубица подиже главу и погледа га за часак. Ироничан осмех, помешан са презирањем, заигра на њеним уснама. Дохвати мараму, као да се брише, па га опет погледа и насмеја се још јаче. А Гојко, озбиљан и намрштен, са неким прутићем у руци, разгледаше децу по дворишту. Неколико његових ђака приђоше к њему.
          — Јесу ли сви дошли ? запита децу.
          — Дошли су. Само нису они што не долазе никако, одговорише ђаци.
          — Уређујте се, скомандова он, па сиђе на други крај, подаље од Љубице, и стаде уређивати децу.
          И Љубица одмах уреди своје малишане. Сад је одједном опет обузе нека милина, врати се пређашња љубав према овој деци, и њој је необично мило што стоји са овако чистом и упарађеном децом. Толико пута је са завишћу гледала кад варошке учитељице иду са децом у цркву, па је тада у себи помишљала, да ће и она дочекати тај срећни дан, кад ће овако исто са својим ђацима ићи. Па ето, дође и тај дан! Истина, она је сад нерасположена због овог Гојка, а можда и због другог чега, не зна ни сама... јест има још нешто, јамачно има... Али један поглед на ове малишане довољан је да раскрави залеђено срце и душу да развесели
          Школа се крену. Напред иђаше Љубица са својом децом, весело гледајући пред собом, а напослетку, завршујући ред, натмурен и покуњен, ступаше Гојко. По потесу блиста се бистра роса, мирише свеж ју трењи ваздух, прелећу велика јата грлица, спремна за одлазак, а доле у трњаку, јасним И звонким гласом, чика кос... Милина, не може човек сит да се надише!...
          После дуга путовања, стигоше цркви. Служба већ почета, те они и не одморише децу, него их уведоше у цркву и наредише у једном крају. За певницом певаше месни учитељ, а око вега стајаху и одговараху на јектенија десетина одраслијих ђака. Гојко стаде за певницу, али пошто не имађаше гласа, мораде ћутати.
          Љубица је пазила на децу И крстила се побожно, онако женски: знајући само да се тако ваља, не размишљајући нимало ради чега то чини. И сад одједном стаде јој наликовати овај тренутак на један часак из вена детињства. Јест, сећа се тако живо... довела је мати, са млађом сестрицом, у цркву. Стоје оне тако у једном крају и ћуте. Мати се крсти, а она гледа у пламичак кандила, што трепери пред распећем на врху иконостаса. Учитељ отегао неку дугачку песму, па све сеца гласом, узвикујући на неким местима страховито. На средини цркве, око иконе, стоје читави бокори зрела и зелена босиљка... мирис од њега простире се по свој цркви, и она помишља да то мирише божја душа. И гле, то исто сада!... И пламичак пред распећем, и учитељева херувика са онаким истим сецањем и узвикивањем, и гомиле босиљка, мирис и оне исте мисли... Она се занесе, не слушајући шта се ради око ње.
          Кад изиђоше у порту, по свршетку службе, другови се упознаше. Месни учитељ је старији човек, већ у годинама, пријатна, симпатична изгледа. Скроман, тих са неким нарочитим, лаганим и одмереним манирима, који се теку постепено у животу и сматрају се као велики украс човеков.
          — Да, да... чули смо, одавно смо чули, па све разговарамо са господин-свештеником... Све се надамо да дођете, да се видимо.
          Изиђе свештеник. За чудо и он беше исти учитељ... Онако исто говори, онаки исти покрети, осмех, ама баш све исто. И његове прве речи беху скоро исте као и учитељеве. Гојко се једва осмели да изговори оправдање:
          — Далеко много... И посао велики у почетку... Његова обична збуњеност, кад се састаје с непознатим људима, обузе га сад у великој мери. И попа и учитељ згледаше се после његова одговора. Учини им се веома чудновата и необична оволика збуњеност код одрасла човека. И Љубица оборила главу, па не зна како да удеси лице: хтела би да изгледа пријатна, а осећа да јој то у овом тренутку не иде од руке.
          Учитељ позва другове к себи у стан, ту одмах до цркве, и они, не смејући одрећи, одоше, и ако би волели да се крену одмах са децом.
          — Извол’те, извол’те, говораше попа, идући уз њих. И дечица треба да се одморе добро, дуг је пут, а и ви. Па да се упознамо... Ко зна кад ћете нам опет доћи.
          Гојко иђаше као на шибу. Шта ће он тамо, кад зна да неће умети ни проговорити. Истина, ово су неки добри људи, види се... али тек...
          — Јесте ли богослов или преперанд ? запита га попа кад седоше у соби
          — Преп... да, јест... свршио сам Учитељску Школу, промуца Гојко оборених очију, избегавајући. ону заплетену туђу реч. А и згодније му беше да се овако изрази: нека знају да је свршио целу Учитељску Школу, и ако је привремени.
          — Тако... јест, јест, видим ја: нисте добар пјевчик. А чусте ли како кликће наш господин Аксо?... Јест, али он је богослов.
          — Та оно није баш због тога, господин-свештениче, није због тога што... није због школе. Има и богослова који рђаво певају
          — Има, доиста има, одговори поп, обарајући очи, јер и сам је веома слаб певач. — Иному солнце, иному луна, иному звјезди... како ли оно беше. Није Бог дао свакому све дарове.
          Затим обоје стадоше запиткивати час Гојка час Љубицу, те ови морадоше ступити у разговор. Седе са њима и учитељка, пошто их послужи, а то је врло отресита и разговорна жена. Отвори се читава дебата, те чак и наше зараћене стране морадоше попустити и проговорити по неку међу собом. Истина, Гојко при том бацаше из очију муње, а Љубица се лукаво осмехиваше.
          Поведе се разговор о учитељима, о њиховим патњама; поменуше и једно зло: кад је више учитеља у месту, па се међу њима отвори кавга.
          — То је зло, велико зло, моја господо, рече попа. У место да су они сложни, па да се удруженим силама бране, они ударе свако на своју страну, а то је кметовима добро дошло.
          Љубица погледа на Гојка, али он гледаше оштро и озбиљно, као да се тај разговор њега ништа не тиче. »Видим ја, нема ту мирног рада! помисли она. Мораће једно од нас двоје путовати.« 
          Најзад гости се кретоше. Уредише децу, па опет окренуше низ потес. Сунце по мало греје, али се осећа оштрина у ваздуху. Таман да се лепо путује.

Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.