Seoska učiteljica/IX
IX
Ljubica se već nekoliko puta žalila pisaru na Gojka, a poslednji put dosta otvoreno izjavi, da bi dobro bilo kad bi on bio premešten. Pisar joj mnogo naobećava, ali o premeštaju ne reče ništa. Reče joj da svakog dana očekuje nekakav akt, koji će pokazati Gojku s kim ima posla. »Nek vidi šta mi možemo«, reče on Ljubici, gledajući je značajno...
Već se navršuju dva meseca kako ona dođe u ovu školu, i šta ti nije za to vreme preturila preko glave ! I sad joj odjednom dođe na pamet da se zapita: da li su njeni postupci za to vreme vazda bili umesni ?... Ona se zagleda u daljinu i stade u mislima preturati dan za danom, sve što je u školi preživela ; i što više mišljaše, sve veće je crvenilo po licu obuzimaše. Ona se strese, i odjednom prekide te misli.
»Šta ja radim... koješta!... Mlada sam, zdrava pa zar da se ne smem ni s kim našaliti. Nije ovo manastir, nego svet, život, a ja hoću da živim !... Da živim!«... ponovi ona opet i odjednom oseti, kako se u njoj počinju rađati neke nove misli, suprotne ovima. Srce joj opet poče zepsti, kao ono posle prve pohode pisareve ; neraspoložene i sumor obladaše njome. Ali ona silom ugušivaše te nove misli, izbegavaše ih, osećajući unapred njihovu neprijatnost i ako se one još ne behu jasno ispoljile, nego se tek nagovestile.
Trže je iz tih misli zveckanje sablje. Pisar joj priđe, vesela lica. Ona se obradova njegovu dolasku, ne znajući ni sama zašto: da li zbog ove samoće i neprekidnoga ćutanja, Ili je tu nešto drugo, što ona i od same sebe krije.
Pisar se pozdravi sa njom vrlo intimno, zadrža njenu ruku poduže u svojoj i gledaše je vatrenim, značajnim pogledom. I ona gledaše njega veselo i bezazleno, s jedva primetnim rumenilom, koje joj se razli po licu. Videla je da ima nešto povoljno da joj kaže, pa očekivaše da progovori, gledajući ga radoznalo.
— Došao je akt... sad ću da mu saopštim, reče on tihim glasom, gotovo šapatom.
— Šta... kakav akt ? zapita Ljubica uplašeno, jer joj je sama reč »akt« ulevala nekakav nejasan strah.
— Da uzme vaših devet đaka... da ima i on prvi razred. Hajdemo u školu, da vam saopštim. Ala će da zine!
Ljubica zbilja zinu od čuda. Još pre dve nedelje ona se nešto razgovarala sa njim o broju đaka, pa onako u šali pomenu, kako Gojko ima manje dece od nje, i smejući se reče: »Ništa, ja ću njemu pokloniti devetoricu, pa onda da imamo oboje po pedeset đaka.(( Ona je još i tada saznavala da bi to bilo nešto veoma neobično, nešto što se nigde i nikad ne događa: Gojko u tri razreda ima preko dvadeset predmeta, a ona samo jedan razred sa tri predmeta!... I još da mu se sad doda i prvi razred, a učiteljica inače nema veliki broj đaka!...
Ljubicom ovlada zebnja; stade je nešto gušiti u grudima; ona oseća da se ovoga časa izvršuje jedna nečuvena nepravda, jedno neopravdano nasilje nad slabim čovekom, koji je bez ikakve zaštite, kome ništa drugo ne ostaje, nego da sagne glavu i sluša... Ta on joj je ipak drug, to isto što i ona. Sutra se to može i njoj desiti.
— Molim vas... Gotovo da ne ulazim ja tamo, reče ona bledeći, kao u strahu.
— Zašto?... Zar da propustite ovako zanimljiv prizor! odgovori pisar, pa je pusti napred, da ona prva uđe.
Gojko iđaše po školi zamišljen, a đaci mu nešto pisahu. Kad ugleda njih dvoje, on se trže i zadrhta: oseti da mu ne dolaze ni sa kakvim dobrom. Kroz glavu mu proleteše nekolika nagađanja munjevitom brzinom. »Otpušten... premešten (kamo sreće!)... kažnjen platom... ko zna!... Ali šta će ona ovde, kakva posla ima ona? Biće to drugo: jamačno me ona tužila, pa sad da nas saslušaju oboje. To će i biti! Ali zašto ?«...
— Izvolite jedan akt iz Ministarstva, progovori pisar službenim policiskim tonom, pa onda, kao sa svoje strane, nastavi: Poneo sam ga uzgred, da ne šiljemo naročitom poštom.
Gojko primi hartiju, razvi je i stade čitati. Odjednom preblede sav, ruke mu se zatresoše, podiže oči i pogleda Ljubicu pravo, otvoreno, oči u oči. Strašan je bio taj pogled: šinuo je Ljubicu preko srca strašnije od gujina ujeda. Beše u njemu, u tome kratkom, nemom, otvorenom pogledu čitav bezdan prekora, čuđenja, sažaljenja... beše on rečitiji od svakoga govora. Ljubica se strese od neke hladnoće, koja je odjednom obuze; stade se okretati nemirno, a obrazi joj čas blede, čas crvene. Opet se u njoj podigoše oni osećaji, koje malo pre ona sama ugušivaše, a nad svim osećajima istače se jasno jedan: žalost, saučešće prema Gojku. Ona stade žaliti ovoga nemog jadnika, koji ne zna ni za kakav protest. Siromah!...
Gojko stajaše tako nepomičan, prevrtaše hartiju, pa je odjednom savi, otvori delovodnik i metnu je unutra.
— Dobro... reče on jasno, ne gledajući nikoga, pa se obrte đacima i stade pregledati njihove radove, kao da nikoga drugog u školi nema
Pisar se promeškolji, pogleda u Ljubicu, pa sa njom polako iziđe iz škole. Gojko ne diže glave za njima. Odoše oboje u praznu učionicu. Tu su u poslednje vreme sedeli i provodili razgovor.
— Jadnik, žao mi ga opet! reče Ljubica.
— A je li on vas žalio... ono pre, kad vam je poslao naredbu. Pa tolike druge vaše tužbe na njega. Neka ga, nek oseti ko je jači.
Ljubica se rado uhvati za tu misao. »Jest, zbilja! Koliko sam se ja onda uplašila i najedila, a on ništa... Jamačno se još u sebi smejao kako sam morala brzo poslušati«. Pri toj misli obuze je gnev. »Neka ga... nek vidi da i ja nisam baš«... Ona ne dovrši misao : oseti da joj padoše dve teške ruke na ramena, koje počeše stezati... Vatra joj planu iz grudi; struje mnogobrojne, munjevite jurnuše joj po celom telu, u temenu opet stade udarati neobično, ona ne razumevaše šta se to sa njom zbiva, beše zanesena... I kao kroz san čuje poznati glas:
— Bolan, pa nećeš da mi kažeš ni hvala. Ja za tebe toliko... sve ti činim... i tek sad ću da ti činim... Hoćeš sutra da ti donesem zlatan časovnik... dvadeset dukata sam ga platio... Onomad sam ga kupio za tebe... hoćeš... Boga mi, što ?... Svu ću te okititi zlatom i brilijantima, sreće mi ! Hoćeš ?...
I Ljubica oseća da se dve ruke sve više savijaju oko nje, a ona nema snage da se tome odupre. Prosto ne može da se mrdne, ne može jedne reči progovoriti. Obuzela je neka studen, skamenila se, nešto je zagušilo u grudima, pa ni mrdnuti se, ni progovoriti. Ali šta je ovo ?... Nekakva toplina oko desnog obraza. To neko diše uz nju, oseća da je to disanje i vrlo toplo... Ali od tog mesta polaze sve jače struje niz telo, trzaju se mišići... A ona gleda nesvesno, vrelim mutnim pogledom, usne joj osušene, vrele, pa drhću kao u groznici... Disanje nečije sve bliže i toplije i odjednom... vrele usne sa oštrim brkovima padoše na njen usijan obraz i tako ostadoše... Kao munja šinu je nešto uz grudi, oseti da joj se povrati sva snaga, ona se izvi iz tih ruku i skoči... Prvi trenutak beše strahovit... pakleni gnev zagrme i zaklokota u njoj, ona podiže desnu ruku, izvi je u stranu i spremaše se da pljesne njome iz sve snage po tom tuđem obrazu, pa odjednom, kao posečena, klonu na stolicu, nasloni glavu na ruke i gorko, očajno zajeca...
Pisar se izmače, preplašen, zbunjen, iznenađen, podiže zažareno lice, koje odjednom poče bledeti, usne se iskriviše i zatresoše, celo mu telo zadrhta, naročitu slabost stade osećati u kolenima, u nogama, koje drhtahu neobično. On se jedva dokotura do prve klupe, pade na nju i duboko predahnu. Pogleda oko sebe, kao da se budi iz duboka sna...
»Što je to legla na sto ? Gle, plače !... A-a-a!.. znam !«... I on se stade pribirati. Odjednom skoči i iziđe u dvorište. Stade hodati tamo-amo, a pod nogama mu šušti opalo, žuto lišće; a nad njim se nošahu gusto zagasiti i beličasti oblaci, plivajući tiho preko nebesnoga svoda. Oštar, hladan vetar, pomešan sa vlažnom izmaglicom., stade ga šibati po licu. On protrlja oči i mahnu glavom u stranu, kao čovek koji je gađao zeca, pa ubio — kera... Tome se nije nadao... On, stari lisac, udesio je sve kako valja, i čini mu se da je već krajnje vreme za napad. Očekivao je potpunu poslušnost, a ono, eto!... Pa sad ti razumej žensko srce! I šta je ona mogla dosad misliti?... Ne, ne... izabrao je nezgodan trenutak, to je izvesno. A njima, ženama, tako ponekad dođu lutke u glavu... Čekaj, zna on šta će raditi... eto ga kroz dva tri dana sa zlatnim časovnikom. »Evine su to kćeri, hej more!.. Kad ugleda zlato... hm... nema razmišljanja. Sad neka je, nek se pribere.« I on ode, zveckajući sabljom naročito, nek čuje ona da on odlazi.
Gojko samo trči s prozora na prozor. Pogleda u učionicu, Ljubica se trese od plača, leđa grčevito odskaču ; pogleda na dvorište, — pisar natmureniji od gustih oblaka korača nervozno i poneki put mahne glavom značajno. »Šta li je to ? pita se on deseti put u čudu, i ne mogući se dosetiti ničemu, opet pritrčava, propinje se uz prozor i gleda. Sreća još te je opazio pisara da izlazi na dvorište, inače bi ga ovaj zatekao baš kako visi na prozoru i gleda začuđeno. Gojko se vrati u školu, pusti đake, pa stade hodati po dvorištu, stresajući se od hladnoće. Stojan mu sa praga od stana mahnu rukom.
— Vide li, bratiću? Oni se nešto podževeljaše... More, ova naša hej... para vredi.
— Otkud ti znaš? upita, začuđen, Gojko.
— Ija, znaš, stojao nodekana, na džamu, pa ti posle dođe... Ote mu se baš iz ruku!
Gojko uđe u sobu, sede i reče Stojanu da priča šta je video...
Prođe podne, Ljubica još leži na stolu; počeše deca dolaziti u školu, ona još leži, i vidi se samo kako joj široka leđa naglo odskaču od duboka disanja...
Kad se svrši školski rad, Ljubica iziđe za decom. Stade na pragu i duboko udahnu svež vazduh.
Lice joj se izmenilo, kao da je spavala ceo dan; pogled joj mutan, nejasan, bunovan... Obrte se oko sebe, kao da nešto traži, zatim korači i uputi se za decom k svome stanu.
A Gojko brzo raspusti decu i ode žurno u Brezovac. »Bar ću dobro navići na ovaj put«, pomisli on, idući kroz potes.
— Stoj, reče mu Velja, kad saznade za današnje događaje. — Pa to je čitav atentat na tvoj život.
— More mahni se šale, nego šta misliš?
— Hm... šta mislim? Sedi, ćuti i gledaj svoja posla, to ti je zasad, a posle... videćemo. Zasad, upamti dobro, da nisi ni prstom mrdnuo. Ćuti i čini se nevešt svemu.
— Dobro, to već hoću... mogu. Ali šta misliš o njima, šta će biti ?
— He, sokole, nisam ja prorok. Tu se sad nešto krupno lomi... biće grmljavine i svega. A ti čuvaj svoja leđa, jer sad mogu najgore stradati.
Gojko ga pogleda plašljivo, a on hodaše po sobi, mršteći se i misleći.
— Đavola posla! nastavi Velja. I kako ih ne bi sramota, makar one tamo u Ministarstvu!... Tri razreda, toliki rad... i evo ti sad još jedan razred, da bi se olakšalo zaludnoj učiteljici! Dosad se to nije dešavalo nikome.
Gojko se nakašlja, htede nešto reći, ali Velja nastavi ljutito:
— Najbolje još nek nam narede da im čuvamo decu, koja ih ima, a devojkama... šta?... I njima tako nešto... da im čistimo cipele, na primer...
Gojko uzdahnu, skrušen, bez nade, videći pred sobom sve crne dane, sve veće zlo...
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetolik Ranković, umro 1899, pre 125 godina.
|