Седамдесет анегдота/20

←19

Седамдесет Анегдота  (1911)  Писац: Андра Гавриловић Др. Милан Јовановић

21→

Гавриловић, Андра (1911). Седамдесет Анегдота из живота српских књижевника. Београд: Издање књижаре С. Б. Цвијановића

Др. МИЛАН ЈОВАНОВИЋ

1.

Као слушалац медицинских наука у Бечу М. Јовановић је имао и овакав доживљај. —

Међу маџарским револуционарима 1848 био је и неки Нађ Карло, младић одушевљен за слободу своје домовине. После катастрофе на Вилагошу аустријски војни судови крваво завршиваху парницу. Доведен пред преки суд, Карло буде упитан: зна ли што ће он ту сад? Он с горким осмехом одговори:

— Само зато што су Руси прешли границу!

Такав одговор, пун презрења према невојничком држању аустријском, разгневи судије, и они донесоше одлуку да се Карло казни тиме што ће се прогласити за полудела, како би сав остатак свога века провео у лудници. Живећи у Бечу, у затвору за најтеже случајеве умне оболелости, Карло не имаде начина никог живог уверити о својој присебности; све страна 72 што је говорио узимаху за бунцање, нити га хтедоше саслушати, нити о томе промислити, Судије су добро рачунале. Педесетих година изиђе царев указ по коме се осуђени у револуцији пуштају у слободу. Али Карло не бејаше у тамници већ у лудници, а за те заточенике има само Божјег помиловања. Он ту остаде и даље годинама, и не знајући за цареву милост.

Ради проучавања и таких болести проведе Јовановић у управи тога завода неко време. — Једнога дана, кад пред вече бејаху ти необични болесници пуштени у ограђене делове дворишта, посматраше их Јовановић са прозора своје собе која је била на горњем боју. Један заточеник шеташе испод његова прозора тешко замишљен, па му се намах обрати речима:

— Молим, имате ли мало хлеба?

Јовановић му кроз прозор у мрежи од узице спусти цео хлеб, који онај дочека радо и поче га одмах јести.

Мало после настаде између њега и болесника разговор, а кад болеснике позваше унутра, замоли овај Јовановића да изиђе и сутра на исто место ради разговора. Интересовање бејаше живо, и ти се разговори продужише и трећи и четврти пут. Када се болесник из разговора добро страна 73 увери да докторанд није Немац већ Словен, исприча му поверљиво своју историју. То је био Карло. Јовановић написа писмо његовој сестри, која и не знађаше да јој је брат жив, и сестра му дође из Угарске. Он посредова и они се састадоше насамо пред њим. Сцена страховита и дирљива… Сестра је, за тим, ишла и по упуству Јовановићеву куцала на различита врата, док после дужег времена и уз тешку муку ствар би објашњена где треба, те Карло, после неког нарочитог проучавања и посматрања, ослобођен живога гроба…

2.

Јовановић је често имао обичај у друштву рећи:

— Многи људи своје тестаменте предају

суду на чување. Мој се тестаменат налази у Светом Писму. Коме треба нека

га после моје смрти тамо тражи!

Како је Јовановић ненадно преминуо преко ноћ, то је власт, сазнавши о том његову говору, заиста потражила у његовој књижници примерак Светога Писма, и нашавши књигу пажљиво је превртала лист по лист тражећи тестаменат, кога ту није било.

страна 74 Најзад је ствар објаснио један млађи књижевник подсећањем ода је Јовановић мислио и говорио о тестаменту у моралном а не у материјалном смислу.