Sedamdeset anegdota/20

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Sedamdeset Anegdota  (1911) 
Pisac: Andra Gavrilović
Dr. Milan Jovanović
Gavrilović, Andra (1911). Sedamdeset Anegdota iz života srpskih književnika. Beograd: Izdanje knjižare S. B. Cvijanovića


Dr. MILAN JOVANOVIĆ[uredi]

1.[uredi]

Kao slušalac medicinskih nauka u Beču M. Jovanović je imao i ovakav doživljaj. —

Među madžarskim revolucionarima 1848 bio je i neki Nađ Karlo, mladić oduševljen za slobodu svoje domovine. Posle katastrofe na Vilagošu austrijski vojni sudovi krvavo završivahu parnicu. Doveden pred preki sud, Karlo bude upitan: zna li što će on tu sad? On s gorkim osmehom odgovori:

— Samo zato što su Rusi prešli granicu!

Takav odgovor, pun prezrenja prema nevojničkom držanju austrijskom, razgnevi sudije, i oni donesoše odluku da se Karlo kazni time što će se proglasiti za poludela, kako bi sav ostatak svoga veka proveo u ludnici. Živeći u Beču, u zatvoru za najteže slučajeve umne obolelosti, Karlo ne imade načina nikog živog uveriti o svojoj prisebnosti; sve strana 72 što je govorio uzimahu za buncanje, niti ga htedoše saslušati, niti o tome promisliti, Sudije su dobro računale. Pedesetih godina iziđe carev ukaz po kome se osuđeni u revoluciji puštaju u slobodu. Ali Karlo ne bejaše u tamnici već u ludnici, a za te zatočenike ima samo Božjeg pomilovanja. On tu ostade i dalje godinama, i ne znajući za carevu milost.

Radi proučavanja i takih bolesti provede Jovanović u upravi toga zavoda neko vreme. — Jednoga dana, kad pred veče bejahu ti neobični bolesnici pušteni u ograđene delove dvorišta, posmatraše ih Jovanović sa prozora svoje sobe koja je bila na gornjem boju. Jedan zatočenik šetaše ispod njegova prozora teško zamišljen, pa mu se namah obrati rečima:

— Molim, imate li malo hleba?

Jovanović mu kroz prozor u mreži od uzice spusti ceo hleb, koji onaj dočeka rado i poče ga odmah jesti.

Malo posle nastade između njega i bolesnika razgovor, a kad bolesnike pozvaše unutra, zamoli ovaj Jovanovića da iziđe i sutra na isto mesto radi razgovora. Interesovanje bejaše živo, i ti se razgovori produžiše i treći i četvrti put. Kada se bolesnik iz razgovora dobro strana 73 uveri da doktorand nije Nemac već Sloven, ispriča mu poverljivo svoju istoriju. To je bio Karlo. Jovanović napisa pismo njegovoj sestri, koja i ne znađaše da joj je brat živ, i sestra mu dođe iz Ugarske. On posredova i oni se sastadoše nasamo pred njim. Scena strahovita i dirljiva… Sestra je, za tim, išla i po upustvu Jovanovićevu kucala na različita vrata, dok posle dužeg vremena i uz tešku muku stvar bi objašnjena gde treba, te Karlo, posle nekog naročitog proučavanja i posmatranja, oslobođen živoga groba…

2.[uredi]

Jovanović je često imao običaj u društvu reći:

— Mnogi ljudi svoje testamente predaju

sudu na čuvanje. Moj se testamenat nalazi u Svetom Pismu. Kome treba neka

ga posle moje smrti tamo traži!

Kako je Jovanović nenadno preminuo preko noć, to je vlast, saznavši o tom njegovu govoru, zaista potražila u njegovoj knjižnici primerak Svetoga Pisma, i našavši knjigu pažljivo je prevrtala list po list tražeći testamenat, koga tu nije bilo.

strana 74 Najzad je stvar objasnio jedan mlađi književnik podsećanjem oda je Jovanović mislio i govorio o testamentu u moralnom a ne u materijalnom smislu.