Седамдесет анегдота/19

←18

Седамдесет Анегдота  (1911)  Писац: Андра Гавриловић Милан Ђ. Милићевић

20→

Гавриловић, Андра (1911). Седамдесет Анегдота из живота српских књижевника. Београд: Издање књижаре С. Б. Цвијановића

МИЛАН Ђ. МИЛИЋЕВИЋ

1.

…Био сам — причао је у пријатељском кругу Милићевић — млад и добру рад човек, који би желео, ако се икако може, за ноћ преобразити читав народи његове ружне навике. Таман сам био прочитао неко ново дело о гајењу деце, када дође време да пођем у ревизију основних школа Нађох се наскоро на конаку у неког младог попе, коме се пре месец, или два, родило дете првенче, па су у кући сви срећни и пресрећни. Како дете заплаче, сви потрче да га љуљају. Гледам ја то па ћу рећи:

— Детета не треба љуљати, не треба га на то учити јер је штетно!

— Е, мој господине! — одговориће

ми, као у име свих, попова ташта. — Како то велиш да не треба дете љуљању учити! Па ко га је учио? Нико, вала! Љуљало се оно, још код мајке док је било, пуних девет месеци, па како сад може у

један пут да се одвикне?!

страна 67 Чух ја то, па ми онда паде на памет: а ко зна да ли ова бака нема право? Ко зна да ли њена није мудрија од свих књига које се напамет пишу?… Нека се свет полако развија. И од тога се доба ја не мешам у женске послове. Слава колевци!

2.

Иду из канцеларије кући на ручак стари Илија Гарашанин и Милићевић, млади чиновник. Гарашанин слуша како му Милићевић разлаже нешто крупно из политике, па ће, близу своје куће, прекинути. младога сабеседника:

— И ја тако мислим; и зато што о

томе мислим, она моја тараба пред кућом, ено, стоји накриво: посрнула је и тек што није пала, нема други ко да је оправи а ја опет не могу јер бринем — народну бригу. А можда би боље било

да не радим тако…

3.

Када је Милићевић, релативно млад човек, добио за уредника „Српских Новина“, што су дотле добијали само старији и поузданији према „правитељству“ — отиде Кнезу Милошу у Топчидер да страна 68 му захвали и да „развије програм“. Таман је почео разгранавати орацију, а стари га кнез прекиде речима:

— Сви ви умете да причате, ал’ да

видим шта ћеш ти да урадиш. Зато: љуби

руку па иди!

4.

Седе у Министарству Просвете Милићевић и Милорад П. Шапчанин па разговарају, са Стевом Д. Поповићем, који прича о своме преводу књиге „Школска практика.“

— А шта ти је то „школска практика?“ — упита Милићевић.

Поповић каза о чему говори књига.

— Па, брате, то би се српски казало „Рад у школи“ или „Школски рад.“

Поповић усвоји тај термин.

— Бог с тобом, Милане! — рећи ће

Шапчанин. — Како ти то расипаш памет своју! Болан био, то треба да напишеш па да се зна да је то од тебе остало, а

не да свет усмено поправљаш!

5.

Као секретар Кнеза Михаила, Милићевић једном бејаше у прилици да реферише Кнезу о молби једнога свога личног страна 69 противника, који је тражио службено унапређење. Милићевић препоручи молбу Кнезу, који тада рече:

— Хвала Вам! Ја Вас молим да ми и

од сада тако лепо говорите о својим противницима, а ја томе господину не дам

што тражи.

После неколико дана пружи Кнез секретару скупоцен прстен уз нарочито писмо и с речнма:

— Чините само што Вам је дужност, а за све то примите овај дар…

6.

У добру друштву Милићевић, видећи да му се пуни чаша коју је већ био попио, имађаше обичај рећи:

— Ама што је пуниш, човече Божји,

кад ме знаш какав сам: испићу је! Па

каква ти је онда хасна — весео био!

7.

Кад је почела радити Српска Књижевна Задруга, би примљена понуда Пере Ђорђевића да он за прво коло преведе једну књигу из руске белетристике. И избор беше њему остављен. После осам месеци пропуштенога времена Ђорђевић изјави да не може посла израдити.

страна 70

— Ствар се мора свршавати кратким

путем! — рече председник и управа одлучи да једно, на брзу руку изабрано, дело преведе Милићевић. Он за три недеље предаде рукопис а штампарија за

неколико дана по том наштампану књигу!

Кад се књиге растурише, чуше се из публике напомене:

— Што мора свуда да буде Милићевић?

Шта тај посао нису дали — Пери

Ђорђевићу?

Милићевић, сазнавши то, рече:

— Нека гунђају, али нека читају!