Седамдесет анегдота/18

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Седамдесет Анегдота  (1911) 
Писац: Андра Гавриловић
Ђура Јакшић
Гавриловић, Андра (1911). Седамдесет Анегдота из живота српских књижевника. Београд: Издање књижаре С. Б. Цвијановића


ЂУРА ЈАКШИЋ[уреди]

1.[уреди]

Године 1865 бејаше Ђура Јакшић у крагујевачкој гимназији учитељ цртања. Колега му је поред осталих био и познати професор математике Р. П., ваљан наставник и пријатељ ђачки али особењак у животу. —

Подстакнут од неких младих весељака, Ђура се једном лати кичице и, уз необичну срећу, изради као од шале лик, маркирајући нарочите особине одела, ко-јима се интересантни професор одликовао, као што је шешир без пантлике и др. Таква, бојом израђена, слика би изложена у прозору једног од оних дућана којих у крагујевачкој чаршији одавно већ нема.

Свет се стаде скупљати у неочекиваном броју; један другога на улици гласно довикиваше, позивајући га да види слику, а веселом разговору на рачун измаланога лика, који је сваки одмах познао, не би краја.

страна 62 Нађоше се људи који се сетише да су „таке ствари“ „предвиђене законом“, и салетеше професора да „подигне тужбу.“ Овај подлегне утицају својих „пријатеља“, и одиста оптужи Ђуру. Позван да се брани, Ђура сву одбрану сведе у неколико речи:

— Ако је онај човек, кога сам ја нацртао,

исти господин професор, онда ја нисам крив: оно је — он! Ако ли онај човек на изложеној слици није тај господин који ме тужи — онда немам на шта

да одговарам!

Ђура је био ослобођен, али је наскоро премештен из старе престонице, Крагујевца, у село Сабанту, из гимназије у основну школу.

2.[уреди]

Ђура имађаше да сврши неке сликарске поруке за историјски манастир Враћевшницу. Поред осталих слика изради он и Милоша Обилића, давши његову телу необично велике размере, а лицу, у најмању руку, необичан израз.

Запитан после неког времена зашто је тако радио, он одговори:

— Па кад је Обилић нека је и снагом обилат.

страна 63

— Али му лице казује да не мисли много?

— Поћи с намером да се убије цар

усред његове војске, па размишљати — не бива. Ко убија цара — не мисли ; а ко много размишља — није Обилић! —

одговори Ђура и одбрани свој рад.

3.[уреди]

У Музеју у Београду налази се и један, доста обичан, сликарски рад — на дасци. Слика представља сељака из Левча у типичном оделу а рад је Јакшићев.

Постала је овако

У једној тамошњој крчми сеоској имађаше Ђура повећи рачун, па, не могући га исплатити, дође на мисао да за њ изради „фирму“ газди радње. Тако је и било. Ђура се опростио дуга, а крчмар је имао „фирму“ која је доцније доспела и у Музеј.

4.[уреди]

Ђура је многи слободни час провео на Сави пред гостионицом „код Крагујевца“, онда нарочито познатом под популарним именом Гашпара кафеџије, кога помиње и усвојим приповеткама. Седећи пред гостионицом посматрао је промет страна 64 путника и робе, одлазак и долазак бродова, и уз то би сркутао бело вино.

Једном га приликом ту упита члан савске полиције:

— Шта радите, Господине Ђуро?

— Ето, угађам, па никако да угодим, — одговори Ђура.

— А шта то угађате?

— Још по ручку сишао сам овамо да

се сунчам и да пијем вина с киселом водом, па никако да угодим да и вино и воду попијем па да идем. Претекло ми вино — ја поручио воде. После ми претекло воде — ја поручио вина. Тако неколико пута, и, ево, још нисам угодио. Претекло ми сад воде, те морам опет искати вина — и Бог једини зна шта све

може до краја бити!

5.[уреди]

Док је служио у Подгорцу, отпочињући мучну учитељску каријеру, Ђура је често ишао на седељке — посела у појединим кућама бољих домаћина. Враћајући се ноћу и по месечини у школу, имао је често правих битака са псима; тада се бранио каменицама којих је по путу увек било препуно… Кад је, много доцније, писао лепу приповетку „Сељаци“, страна 65 назвао је то село — Каменац. Уверавају његови познаници да је то име изабрао сећајући се каменица које су га толико пута у њему одбраниле од паса…

6.[уреди]

Кад је био у Пожаревцу учитељ, напише Ђура допис против ондашњега председника општинског и пошље га у Београд те изиђе у „Србији“ Љ. Каљевића. У допису се иронично говорило о председникову успеху : набавио је мацке за жене те их је наместио испред основне школе пожаревачке! Да би показало како је ствар доиста из публике, уредништво „Србије“ стави испод дописа измишљено име и презиме. Али пожаревачка општинска и полицијска власт пронађу у вароши некога старца који се зове тако, па га узму на одговор. И ако је старац доказивао да није писмен, нити се меша у јавне послове, опет буде притворен. Сазнавши за све то, Ђура оде и пријави се власти као писац дописа. Старац би одмах пуштен, а Ђура после две недеље — премештен из Пожаревца.