Sedamdeset anegdota/19

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Sedamdeset Anegdota  (1911) 
Pisac: Andra Gavrilović
Milan Đ. Milićević
Gavrilović, Andra (1911). Sedamdeset Anegdota iz života srpskih književnika. Beograd: Izdanje knjižare S. B. Cvijanovića


MILAN Đ. MILIĆEVIĆ[uredi]

1.[uredi]

…Bio sam — pričao je u prijateljskom krugu Milićević — mlad i dobru rad čovek, koji bi želeo, ako se ikako može, za noć preobraziti čitav narodi njegove ružne navike. Taman sam bio pročitao neko novo delo o gajenju dece, kada dođe vreme da pođem u reviziju osnovnih škola Nađoh se naskoro na konaku u nekog mladog pope, kome se pre mesec, ili dva, rodilo dete prvenče, pa su u kući svi srećni i presrećni. Kako dete zaplače, svi potrče da ga ljuljaju. Gledam ja to pa ću reći:

— Deteta ne treba ljuljati, ne treba ga na to učiti jer je štetno!

— E, moj gospodine! — odgovoriće

mi, kao u ime svih, popova tašta. — Kako to veliš da ne treba dete ljuljanju učiti! Pa ko ga je učio? Niko, vala! Ljuljalo se ono, još kod majke dok je bilo, punih devet meseci, pa kako sad može u

jedan put da se odvikne?!

strana 67 Čuh ja to, pa mi onda pade na pamet: a ko zna da li ova baka nema pravo? Ko zna da li njena nije mudrija od svih knjiga koje se napamet pišu?… Neka se svet polako razvija. I od toga se doba ja ne mešam u ženske poslove. Slava kolevci!

2.[uredi]

Idu iz kancelarije kući na ručak stari Ilija Garašanin i Milićević, mladi činovnik. Garašanin sluša kako mu Milićević razlaže nešto krupno iz politike, pa će, blizu svoje kuće, prekinuti. mladoga sabesednika:

— I ja tako mislim; i zato što o

tome mislim, ona moja taraba pred kućom, eno, stoji nakrivo: posrnula je i tek što nije pala, nema drugi ko da je opravi a ja opet ne mogu jer brinem — narodnu brigu. A možda bi bolje bilo

da ne radim tako…

3.[uredi]

Kada je Milićević, relativno mlad čovek, dobio za urednika „Srpskih Novina“, što su dotle dobijali samo stariji i pouzdaniji prema „praviteljstvu“ — otide Knezu Milošu u Topčider da strana 68 mu zahvali i da „razvije program“. Taman je počeo razgranavati oraciju, a stari ga knez prekide rečima:

— Svi vi umete da pričate, al’ da

vidim šta ćeš ti da uradiš. Zato: ljubi

ruku pa idi!

4.[uredi]

Sede u Ministarstvu Prosvete Milićević i Milorad P. Šapčanin pa razgovaraju, sa Stevom D. Popovićem, koji priča o svome prevodu knjige „Školska praktika.“

— A šta ti je to „školska praktika?“ — upita Milićević.

Popović kaza o čemu govori knjiga.

— Pa, brate, to bi se srpski kazalo „Rad u školi“ ili „Školski rad.“

Popović usvoji taj termin.

— Bog s tobom, Milane! — reći će

Šapčanin. — Kako ti to rasipaš pamet svoju! Bolan bio, to treba da napišeš pa da se zna da je to od tebe ostalo, a

ne da svet usmeno popravljaš!

5.[uredi]

Kao sekretar Kneza Mihaila, Milićević jednom bejaše u prilici da referiše Knezu o molbi jednoga svoga ličnog strana 69 protivnika, koji je tražio službeno unapređenje. Milićević preporuči molbu Knezu, koji tada reče:

— Hvala Vam! Ja Vas molim da mi i

od sada tako lepo govorite o svojim protivnicima, a ja tome gospodinu ne dam

što traži.

Posle nekoliko dana pruži Knez sekretaru skupocen prsten uz naročito pismo i s rečnma:

— Činite samo što Vam je dužnost, a za sve to primite ovaj dar…

6.[uredi]

U dobru društvu Milićević, videći da mu se puni čaša koju je već bio popio, imađaše običaj reći:

— Ama što je puniš, čoveče Božji,

kad me znaš kakav sam: ispiću je! Pa

kakva ti je onda hasna — veseo bio!

7.[uredi]

Kad je počela raditi Srpska Književna Zadruga, bi primljena ponuda Pere Đorđevića da on za prvo kolo prevede jednu knjigu iz ruske beletristike. I izbor beše njemu ostavljen. Posle osam meseci propuštenoga vremena Đorđević izjavi da ne može posla izraditi.

strana 70

— Stvar se mora svršavati kratkim

putem! — reče predsednik i uprava odluči da jedno, na brzu ruku izabrano, delo prevede Milićević. On za tri nedelje predade rukopis a štamparija za

nekoliko dana po tom naštampanu knjigu!

Kad se knjige rasturiše, čuše se iz publike napomene:

— Što mora svuda da bude Milićević?

Šta taj posao nisu dali — Peri

Đorđeviću?

Milićević, saznavši to, reče:

— Neka gunđaju, ali neka čitaju!