Седамдесет анегдота/10
| ←9 | Седамдесет Анегдота (1911) Писац: Андра Гавриловић Василије Лазић |
11→ |
| Гавриловић, Андра (1911). Седамдесет Анегдота из живота српских књижевника. Београд: Издање књижаре С. Б. Цвијановића |
ВАСИЛИЈЕ ЛАЗИЋ[уреди]
1.[уреди]
У Сусеку, селу китњастога Срема, а у кући младога књижевника В. Лазића спрема се већ од неколико дана богата част, која ће се показати на дан Крснога Имена што ће за неки дан радосно осванути.
Млад као лане, висок као бор а леп као Нарцис — српски књижевник Васа осећа сву срећу свога живота. Осећа здравље, којим му прса набрецују, осећа крепост и лакост с којима би се могао винути поврх лепе Фрушке Горе, па осећа и милину при помисли да му је судбина одредила за сапутницу баш ону коју је он желео и која одговара њему као јела бору.
Речју све је добро, све је лепо, срећно и задовољно.
Али у свету постоји и од великога веће. Али у свету има и преко хлеба — погаче.
Тако у свету.
А у кући нашега књижевника Васе тако исто само мало друкчије и — лепше.
страна 34 — Ха! — плану Васа — једна нам жеља загрева груди! Дакле, она ми сама казује мету, а ја — лудак — још премишљам!
Залуд њојзи сва лепота њена — када Васа на њу и не гледа…
Мислите?
Варате се. Гледа он на све то, гледа очима и чезне срцем.
А неки му се демон уселио у до сада мирну и задовољну душу па му говори: „Рећи ћеш некада: имадох — не знадох! Биће доцкан, брајко!“
Мисли и размишља књижевничка глава како би он могао бити красан Ромео, кад би она хтела бити Јулија. Она — служавка Мила!
Премишља тако и уздише јако, ал’ ко ће делу да приступи! Није мала неприлика ако — сачувај Боже! — ствар пође нежељеним током, рецимо уз воду!
И ко зна докле би он тако на празно мислио и из пуних груди уздисао, да га на дело не крете једна неочекивана и веома угодна прилика.
На име, долази он једном кући пред подне на ручак, где га очекује мила женица, а Мила мете двориште и пева:
„Брала бих сасу,
„Љубила бих Васу…“
страна 35 То јест: у њега је од некога времена млада као капља и лепа као богиња — служавка.
То га охрабри, и он одлучи да приступи послу како и доликује српском срцу и мужанском чуству.
А већ су настале припреме за Крсно Име, красног њихног светитеља. Сва је кућа покренута, све је у послу и забуни. Млада домаћица ради и наређује по кући, пева и не снива да би јој ваљало имати и мало полицијске предострожности.
Сад ил’ никад!
Тако мишљаше и наш књижевник, и та га помисао оживе и осоколи.
Уочи саме славе има се највише посла. То зна свак живи, па је то видео и он.
Зато још изјутра тога дана рече лепој Мили да ће јој издати неке заповести. Мало после додаде да би он желео да то издавање поверљивих наредаба буде извршено у четири ока и у потпуној помрчини. А за такав је терен означио атлукану, која је тек пре неки дан испуњена новим миришљавим сеном са бујних и сочних ливада господара књижевника. Тада ће лепа савезница и пријатељица примити од господара за успомену на велики труд један леп и заиста неочекивани поклон.
страна 36 Служавка се обли красним руменилом и ћуташе.
Господар је то тумачио као добар знак, јер сваки већ зна рећи како је ћутање — знак одобравања.
— Ја ћу ти већ дати знак а ти ћеш по стубама лагано горе! — заврши господар и оде на посао.
Служавка рађаше послове донекле ћутећи, па се онда наједанпут грохотом засмеја.
— То ће бити славно! — рече у себи, и опет се зацени од смеха и звонки јој глас одјекиваше као звук сребрнога звонцета.
Милина!
Да је и то још могао чути Васа, зацело би се поново замислио: што његова слава пада баш у лето када су најдужи дани…
У дворишту мрак који тек овде онде просеца јасна светлост што долази из дома у коме се још послује, и из кога се чује весела песма, жагор и разговор…
Неко се заиста пење по стубама и већ улази лагано у атлукану.
— Пст!
— Пст!
— Ти си?
— Да!
страна 37
— Хајде лагано тако у том правцу… Тако! Ходи, душице, у моја топла објатија!
Пољубац пуче!
И други, и трећи — и све се даље ниска осипа…
Зашушта сено — а ветрић стао: и он је веран савезник, ни он неће тајну да одаје…
— А сада, душице, ево то ове позлаћене
папучице за твоје мерџан-ножице.
Да ми их носиш — да се поносиш!
Пред само подне сутра дан дође на честитање сва сусечка елита. Гости поседали у великој соби, дворе их домаћин и домаћица — обоје преко мере весели, та данас је њихово Крсно Име! — а служи их лепа Мила.
— Па, господо, ако ми допустите да вам се нечим нарочито похвалим! — рече у једном тренутку домаћица са неком на рочитом свечаношћу.
— Молимо! Молимо! Заповедајте! Ми смо тако знате љубопитљиви! — полетеше одговори са свих страна.
Домаћин и сам радознао.
— Синоћ ме је мој Васа обрадовао нарочитим поклоном. Ја онако уморна од посла, а он ми у награду даде ево ове страна 38 папуче, па ми још рече да их носим и да се поносим! И хоћу, ако Бог да!
Гости узеше са чуђењем и живим одобравањем разгледати заиста лепе папуче, које домаћица извади испод миндерлука, а непрестано питају домаћина где их је набавио, како и пошто.
Домаћин стоји као кип.
Запрепастио се па не трепће.
Љубазно се осмејкује и одговара непотпуним реченицама.
— Видим ја поодавно да се Васа нешто
спрема учинити, само нисам знала шта
управо… Васо, је л’ да си лепо извео ствар?
— Нисам… овај… ти си лепше… онај… и она…
— Дивно, дивно! — вичу гости опет…
Отпоче ручак велики и свечан. Госте служи лепа Мила, само се чува да се погледом не сретне са господарем Васом…
2.[уреди]
Као секретар Београдске Конзисторије Лазић је чешће брачне тужбе расправљао усменим путем и досетком. —
Једном му дође на жалбу неки сељак из Белога Потока и рече како са својом, те године узетом, женицом не може даље живети јер је она родила — четврти месец по венчању. страна 39
— Јесте ли се ви пре венчања волели? — пита Лазић сељака озбиљно.
— Јесмо, господине, много времена! — одговара сељак.
— А које је дете по реду ? — пита. Лазић као замишљено.
— Па прво.
— Прво?
— Јесте.
— Е, пријатељу — кад је прво, оно може да се роди и сутра дан по венчању.
— Зар може?
— Може, брате!
— Тако ти Бога?
— Тако ми Бога!
— И то пише у књигама?
— Пише, брате!
— Е, хвала ти као оцу! Идем сад
кући весео и срећан, а онако у мало што
бруку не начиних. У здрављу!
— Срећан ти пут!
Сељак оде певајући — а Лазић, и не тражени, дукат спусти у џеп…
3.[уреди]
Лазић је становао на Врачару, подалеко од своје канцеларије, па се на дужност возио и са ње враћао на својим таљигама. Возећи се седео је леђима окренут кочијашу.
страна 40 Упитан зашто тако чини, Лазић је одговорио:
— Па — Србин сам! А где сте видели
да Србин гледа у будућност, у оно што ће бити? Ми причамо само о прошлости,
па и ја гледам куда сам већ прошао…