Седамдесет анегдота/9

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Седамдесет Анегдота  (1911) 
Писац: Андра Гавриловић
Милош Светић
Гавриловић, Андра (1911). Седамдесет Анегдота из живота српских књижевника. Београд: Издање књижаре С. Б. Цвијановића


МИЛОШ СВЕТИЋ[уреди]

1.[уреди]

Прешавши у Београд да за добру награду пише Грађански Законик за Књажевину Србију, Милош Светић учини Кнезу Милошу повише предлога који су се клонили личним рачунима Светићевим. —

Један такав Светићев предлог бејаше у његовој понуди да Кнез купи стадо оваца и овнова Светићевих. Ту понуду разложи он у писму које посла Кнезу у Крагујевац и у коме му представљаше ствар у детаљима рачунским и најлепшим изгледима трговачким. Разумевши све, Кнез Милош нареди да му се одговори како жали што му прилике не допуштају одазвати се жељи Светићевој, а својој околини рече:

— Чиниш ’волико, чудан је човек тај

Хаџић. И музли су нас и шишали стотине година, а он мисли да је још и за њега остало! Оно што је остало, бој се неће

му годити…

страна 32

2.[уреди]

Видећи да му је све теже остати и даље у Србији, Светић одлучи да се спрема за полазак. Ту одлуку саопшти једном пријатељу овим речима:

— Ја идем. Жао ми је бедне земље, а овај народ није боље ни заслужио!

Пријатељ га поправи:

— Да си ћерамиџија могао би тако и рећи! Ал’ ти радиш за људе а не за кал…

Светић се намршти, али, преко свога обичаја, оћута на ову и заједљиву и умешну напомену пријатељеву.