Свет (комад у четири чина)/14
XIV
СТАНА, НАДА.
ЈЕЛКИЦА, НАДА, СТАНА, за тим учитељ музике и ТОМА.
ЈЕЛКИЦА (утрчи плачући): Је л' истина, мајко? Ено дада плаче у кујни, отерао је отац из службе.
СТАНА: Истина је.
УЧИТЕЉ (с виолином у руци): Молим лепо, хоћемо ли наставити?
ЈЕЛКИЦА: Чекајте, молим вас?
ТОМА (спази их све три да плачу): Шта је ово опет?
УЧИТЕЉ (не осврћући се на ситуацију, одлази напред свира сâм за свој рачун неку скалу).
ТОМА (погледа презриво учитеља, па му приђе и тапше га по рамену).
УЧИТЕЉ: Молим...
ТОМА: Слушајте ви. Ви не мислите ваљада да ће ове женске плакати уз пратњу музике?
УЧИТЕЉ (извињава се): Пардон, молим....
ТОМА (погледа га презриво, па се врати женски): А ви, овај... немојте плакати, јер... јер... и мени хоће срце да препукне. (Потресен).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|