Светислав и Милева/1
ДЕЈСТВО ПРВО
1.
Соба у двору Миличином
СТЕФАН: (сам: седи замишљен, наслонивши се на руку. Наједанпут дигне главу). Тако мора бити! Србија, та пре та после, пасти је морала! Зар бадава толике кавге и распре, толика несогласија и бешчинија по њој бијаху? Зар она убиства, оне неправде да на добро буду?! — Јадни, несрећни народе, колико за права Бога страдати мораш, колико крви просипати мораш: да ублажиш светињу правосудија, светињу коју су твоји праоци несмислено оскврнили! Душане, Душане! Сад да устанеш, па да видиш твоју Србију, зачудио би се, иити би је могао познати, сироту! Под тобом је као крин цветала, а сад, тужна, без помоћи цвили. (Устане). Све је поремећено: закони погажени, не гледи зет на таста, не поштује млађи старијега; све ти то омразом, све осветом дише. Ал' тако је, јер си ти први у српскоме роду, који оцу постаде убица. Вукашин те срета, свети се неправди, а сам себе у грех уваљује: Уроша ти убија; а сам с Угљешом под мач правосудија пада! Ах! Сав стрепим, кад помислим какови се сметови над Србијом вијаху, кад су оца мога бирали за цара. Завист, паклена завист, злоба и мрзост одмах га је почела гонити, која му ево и главе дођс. — О, оче мој, добри оче мој, ти уживаш блаженства по пределима небесним, а син твој, Стеван твој, жалостан проводи живот! Укрепи му дух, о оче, да и он стазом твојом, стазом правде и разума, иде, и да у њему Србија оно задобије опет, што је у теби, жалосна, изгубила. (Наново се пусти у мисли).
|