Svetislav i Mileva/1
DEJSTVO PRVO
1.
Soba u dvoru Miličinom
STEFAN: (sam: sedi zamišljen, naslonivši se na ruku. Najedanput digne glavu). Tako mora biti! Srbija, ta pre ta posle, pasti je morala! Zar badava tolike kavge i raspre, tolika nesoglasija i beščinija po njoj bijahu? Zar ona ubistva, one nepravde da na dobro budu?! — Jadni, nesrećni narode, koliko za prava Boga stradati moraš, koliko krvi prosipati moraš: da ublažiš svetinju pravosudija, svetinju koju su tvoji praoci nesmisleno oskvrnili! Dušane, Dušane! Sad da ustaneš, pa da vidiš tvoju Srbiju, začudio bi se, iiti bi je mogao poznati, sirotu! Pod tobom je kao krin cvetala, a sad, tužna, bez pomoći cvili. (Ustane). Sve je poremećeno: zakoni pogaženi, ne gledi zet na tasta, ne poštuje mlađi starijega; sve ti to omrazom, sve osvetom diše. Al' tako je, jer si ti prvi u srpskome rodu, koji ocu postade ubica. Vukašin te sreta, sveti se nepravdi, a sam sebe u greh uvaljuje: Uroša ti ubija; a sam s Uglješom pod mač pravosudija pada! Ah! Sav strepim, kad pomislim kakovi se smetovi nad Srbijom vijahu, kad su oca moga birali za cara. Zavist, paklena zavist, zloba i mrzost odmah ga je počela goniti, koja mu evo i glave dođs. — O, oče moj, dobri oče moj, ti uživaš blaženstva po predelima nebesnim, a sin tvoj, Stevan tvoj, žalostan provodi život! Ukrepi mu duh, o oče, da i on stazom tvojom, stazom pravde i razuma, ide, i da u njemu Srbija ono zadobije opet, što je u tebi, žalosna, izgubila. (Nanovo se pusti u misli).
|