Пређи на садржај

Ромео и Јулија/Први чин - Сцена прва

Извор: Викизворник
Ромео и Јулија  (1597) 
Писац: Виљем Шекспир


Верона. Трг.
(Долазе Самсон и Грегорио. Капулетове слуге, с мачевима и
штитовима.)

САМСОН

Вала, Грегорио, нећемо допустити да нас нагараве.

ГРЕГОРИО

Нећемо, јер бисмо тада били оцрњени.

САМСОН

Ако нас наљуте, кажем, потегнућемо мачеве.

ГРЕГОРИО

Док си жив, гледај да вазда извучеш врат из омче.

САМСОН

Брз сам на ударцу, кад ме неко покрене на то.

ГРЕГОРИО

Али те није лако покренути у борбу.

САМСОН

Покренуће ме какав Монтагијев пас.

ГРЕГОРИО

Покренути се значи кренути некуд, а бити храбар
значи стајати на мегдану; па зато, ако кренеш, може
значити да бежиш.

САМСОН

Неки пас из те куће изазваће ме да станем чврсто
да сваки Монтагијев момак или девојка наиђе на зид.

ГРЕГОРИО

То ће рећи да си слабић, јер се најслабији држе зида.

САМСОН

Тако је; и зато се жене, као слабије,[1] увек притиска-
ју уза зид; стога ћу ја Монтагијеве момке одбацивати
зида, а његове девојке притискивати уза зид.

ГРЕГОРИО

Али свађа је само између наших господара и нас, њи-
хових људи.[2]

САМСОН

Свеједно; бићу тиранин: пошто поделим мегдан с љу-
дима, бићу свиреп према девојкама; њих ћу опљачкати.

ГРЕГОРИО

Опљачкати девојке?

САМСОН

Да, опљачкаћу девице, или им узети њихово највеће
благо. Схвати то у ком хоћеш смислу.

ГРЕГОРИО

Оне ће то схватити у смислу у ком буду осетиле.

САМСОН

Осећаће оне мене докле год будем могао да стојим, а
зна се да сам ја приличан комад меса.

ГРЕГОРИО

Добро је што ниси риба[3], а да си то, био би сув и не-
укусан ослић. Извади своју алатку; ево двојице из Мон-
тагијеве куће.
(Долазе Аврам и Валтазар.)

САМСОН

Го мач ми је у десници; заметни кавгу, а ја ћу ти за-
штити леђа.

ГРЕГОРИО

Како! Окренућеш леђа и побећи?

САМСОН

Не бој се за мене.

ГРЕГОРИО

Доиста нећу; али се бојим због себе.

САМСОН

Постарајмо се да закон буде на нашој страни; нека
они почну.

ГРЕГОРИО

Намрштићу се кад прођем поред њих, па нека схвате
како им је воља.

САМСОН

Не, већ како смеју. Ја ћу им показати шипак; и то ће,
ако отрпе, бити срамота за њих.

АВРАМ

Показујете ли ви нама шипак, господине?

САМСОН

Ја заиста показујем шипак, господине.

АВРАМ

Показујете ли ви нама шипак, господине?

САМСОН (тихо Грегорију)

Је ли закон на нашој страни ако кажем да?

ГРЕГОРИО (тихо Самсону)

Не.

САМСОН

Не, господине, ја не показујем шипак вама, господи-
не; али ја показујем ншпак, господине.

ГРЕГОРИО

Тражите ли ви свађу, господине?

АВРАМ

Свађу, господине! Не, господине.

САМСОН

Ако је тражите, господине, спреман сам за вас: ја слу-
жим исто тако доброг господара као и ви.

АВРАМ

Али не бољег.

САМСОН

Па, господине.
(Долази Бенволио.)

ГРЕГОРИО (тихо Самсону)

Реци „бољега“; ево једног рођака нашег господара.

САМСОН

Да, бољега, господине.

АВРАМ

Лажете!

САМСОН

Вадите мачеве ако сте људи! Грегорио, не заборави
онај свој ударац.
(Боре се.)

БЕНВОЛИО (удара по њиховим мачевима)

Раздвојите се будале!
(Прилази Тибалт.)

ТИБАЛТ

Шта, мачујеш се с плашљивим слугама?
Окрени це. Бенволио, види
своју смрт.

БЕНВОЛИО

Ја само одржавам мир.
Врати мач, или га употреби сад
да заједио ове људе развадимо.

ТИБАЛТ

Замахујеш мачем, а причаш о миру!
Мрзим ту реч као што мрзим пакао,
Монтагије, тебе. Држ се, кукавицо!
(Боре се. Појављује се неколико њих из обе куће;
умешају се у окршај: затим три-четири грађана.
са тојагама и копљима, и један официр.)

ОФИЦИР

Буџе, копља, убојне секире!
Ударајте! Удрите по њима
Доле Капулети, доле Монтагији!
(Долази стари Капулет, у собном огртачу.
и грофица Капулет.)

КАПУЛЕТ

Каква је то граја? Дајте ми мој мач!
Хеј!

ГРОФИЦА КАПУЛЕТ

Штаку. штаку! Зашто тражиш мач!

КАПУЛЕТ

Мач, кажем! Монтаги стари витла мачем и пркоси ми.
(Долази стари Монтаги и грофица Монтаги.)

МОНТАГИ

Ниткове Капулете!
Што ме држиш? Пусти ме да идем.

ГРОФИЦА МОНТАГИ

Ни корака даље; тражиш ђавола.
(Долази кнез Ескалус са пратњом.)

КНЕЗ

Бунтовни поданици, душмани нашег мира,
што суседском крвљу челик скрнавите!
‐ Зар неће да чују! Хеј! људи, зверови,
што гасите ватру кобног беса свог
црвеним извором из сопствених вена,
стављам вас на муке ако не баците
из крвавих руку то оружје зло.
Сад пресуду чујте гневног кнеза свог.
Три окршаја грађанска, зачета
твојим увредама, стари Капулете,
и твојим, Монтаги, три пута су већ
нарушавала мир наших улица
и нагнала старе грађане веронске
да одбаце своје красно достојанство
и, заведени вашом злобном мржњом,
да старим рукама витлају са старим
мачевима што је рђа попала.
Ако јој једанпут покварите ред
улицама нашим, ви ћете платити
животом својим нарушени мир.
Разиђите се, а ти, Капулете,
пођи са мном; ти, Монтаги, дођи
по подне у Стари град,[4] седиште нашег
суда, да сазнаш даљу нам одлуку.
Још једном, под претњом смрћу, одлазите.
(Одлазе сви сем Монтагија, грофице Монтаги и Бенволија.)

МОНТАГИ

Ко опет заметну стару кавгу ту?
Реци ми, синовче, јеси л' био ту
кад је то почело?

БЕНВОЛИО

Овде су се слуге
ваше и вашег противника тукле
кад стигох, те тргох мач да их раздвојим.
Тог тренутка дође плаховити Тибалт
са голим мачем, па ми засу уши,
изазивањима, и завитла њим
изнад главе, секућ ваздух, што му тад,
неповређен тиме, презриво зазвижда.
Док смо се борили, све је више њих
прилазило у бој обема странама;
ал' тад кнез стиже и раздвоји нас.

ГРОФИЦА МОНТАГИ

Виде ли Ромеа? Врло ми је мило
што њега у тој гужви није било.

БЕНВОЛИО

На један час, госпо, пре но свето сунце
извири кроз златни прозор истока,
немирни дух ме изагна у шетњу
пољем, и тамо, у гају јаворовом,
на западној страни града, видех вашег
сина у раној шетњи. Псфох њему;
али ме он спази, замаче у честар;
а ја, мерећи жељу његову
сопственом жељом да останем сам
на неком месту где никога нема,
јер и сетном себи био сам сувишан,[5]
пођох својим путем. али не за њим.
И тако се радо уклоних од оног
који је радо побего од мене.

МОНТАГИ

Често је јутром виђан како тамо
сузама росу зоре повећава,
додајући својим уздасима
облацима нове облаке. Ал' чим би
сунце што све ведри почело да склања
завесе тамне с одра Ауроре,[6]
тужни син ми бежи од светлости кући,
закључава се сам у својој соби,
затвара прозорске капке и претвара
лепу светлост дана у вештачку ноћ.
Црн и кобан биће исход ове сете,
ако јој здрав савет узрок не омете.

БЕНВОЛИО

Племенити стриче, знаш ли узрок тај?

МОНТАГИ

Нити знам нит' могу од њега да дознам.

БЕНВОЛИО

Јеси ли га икад искушаво ти?

МОНТАГИ

И ја и многи моји пријатељи.
Ал' он је једини саветник свог срца,
и, колико је то добро, ја не знам.
Сасвим је тајанствен, закопчан; за свако
испитивање и свако откриће
неприступачан као пупољак
нагрижен црвом пре но што је своје
мирисно лишће ширио ваздуху,
и лепоту своју посветио сунцу.
Да ми је да дознам откуд туга та,
како бих је радо излечио ја.
(Долази Ромео.)

БЕНВОЛИО

Ево га. Молим вас уклонте се сада,
а ја ћу дознати узрок тога јада.

МОНТАГИ

Срећан ти останак, да би једном доспо
до истине праве. Хајдемо сад, госпо.
(Монтаги и његова жена одлазе.)

БЕНВОЛИО

Доброј'тро, рођаче.

РОМЕО

Је л' дан тако млад?

БЕНВОЛИО

Тек изби девет.

РОМЕО

Часе дужи јад.
Да л' то мој отац оде тако брзо?

БЕНВОЛИО

Да. А какав јад то дужи часове
Ромеу?

РОМЕО

Немам то што их скраћује.

БЕНВОЛИО

У љубави си?

РОМЕО

Ван‐

БЕНВОЛИО

Ван љубави?

РОМЕО

Ван милости сам оне коју волим.

БЕНВОЛИО

Вај, што је љубав, мада нежна вида,
тиранска и груба кад је окусимо?

РОМЕО

Вај, зашто љубав, мада слепа лута,
у наша срца увек нађе пута!
Где ћемо ручати? ‐ Какав је то бој
био овде? Али ћути, знам већ све.
То је дело мржње, а љубави више.
О, ти кавгаџијска љубави, о, мржњо
прожета љубављу! О, све што си прво
из ничега створено! О, сетно лакоумље,
лакрдијо тужна, безлични хаосе
на изглед лепих облика! Оловно
перо, блистави диме, хладна ватро,
болесно здравље, стално будни сне,
и све што није али ипак јесте.[7]
Па и ја осећам љубави у себи,
мада тим на љубав наишао не би'.[8]
Смејеш ли се?

БЕНВОЛИО

плакао.
Не, рођаче, пре бих

РОМЕО

Добро срце моје, зашто?

БЕНВОЛИО

Због потиштености доброг срца твог.

РОМЕО

И то је злочин љубави. Због мог
јада у грудима осећам бол лош,
а ти га том тугом увећаваш још;
љубав коју имаш према мени сад
чини да је већи мој превелик јад.
Љубав је дим створен паром уздисаја;
али, подстакнута,[9] она има сјаја
ватре у очима заљубљених; али
уцвељена кад је, то су суза вали.
И још? Умна лудост, сласти које значе
живот, смртоносну жуч. Збогом, рођаче.

БЕНВОЛИО

Полако, и ја ћу поћи куда и ти.
Ако ме оставиш, увређен ћу бити.

РОМЕО

Ех, ја сам изгубљен, нисам овде ја
Ромео, он је негде ко то зна!

БЕНВОЛИО

Реци ми право коју волиш.

РОМЕО

Што,
зар да ти морам пројецати то?

БЕНВОЛИО

Не, али реци збиљски ко је она?

РОМЕО

Тражи збиљски да ти пише завештање
болесник, па му погоршаваш стање.
Ал' збиљски, рсфаче, волим једну жену.

БЕНВОЛИО

Погодио сам да си ти заљубљен.

РОМЕО

Добар си стрелац! А лепа је она
коју волим.

БЕНВОЛИО

Лепа мета се, рођаче,
погоди најбрже.

РОМЕО

Погодио ниси.
Аморове[10] стреле не могу да ране
ону која има сву памет Дијане,[11]
и наоружана непробојним штитом
чедности. живи нерањена тим
слабим, дечјим луком.[12] Она не подлеже
опсади љубавних речи, нит' допушта
сусрет с насртљивим оком, нит' разгрће
недра злату што и светице заведе.
Богата лепотом, она је сирота,
јер ће с њом умрети и њена лепота.

БЕНВОЛИО

То значи на вечну чедност се зарекла.

РОМЕО

Да, и штедећи је, траћи што је стекла.
Због строгости њене када тако ради
лепота ће њена умрети од глади,
на потомство неће бити пренесена.
Лепа је то, мудра, мудро лепа жена.
Да блаженство стече, у очај ме баца;
неће љубав, ја сам лик живог мртваца.
Због завета тог, кад већ морам рећи.

БЕНВОЛИО

Чуј ме, заборави да мислиш на њу.

РОМЕО

Научи ме да заборавим мислити.

БЕНВОЛИО

Па дај слободе својим очима;
посматрај друге лепоте.

РОМЕО

Тако бих
још више ценио красоту њену ову.
Срећне маске што љубе лик лепих
дама, црнином својом више још
на белину што крију подсећају.
"Ослепљени никад не заборавља
драгоцено благо изгубљеног вида.
Покажи ми даму лепу неизмерно?"
па ће ме њена лепота подсећати
на ону која лепотом надмаша
и ту лепотицу. Збогом остај сад;
забораву се научити нећу.

БЕНВОЛИО

Научићеш, ил' ти ко дужник умрећу.
(Одлазе.)

Напомене

[уреди]
  1. Прва посланица Петрова. III, 7: „Тако и ви, мужеви, живите, са својим женама по разуму и поштујте их као слабији женски суд.“ (Ову и све остале примедбе уз текст дали су преводиоци.)
  2. Грегорио сматра да свађа обухвата само мушкарце.
  3. Риба често значи блудница, те и горње речи значе: да си женско био би непривлачан.
  4. Стари град је мала тврђава у близини Вероне.
  5. Ово је reductio ad absurdum младићке склоности - која је у оно време била у моди - да се одаје сети, тј. меланхолији, тражећи самоћу.
  6. Аурора је римска богиња зоре.
  7. Овакве антитезе, кад се говорило о љубави, биле су у моди онога доба. Ромео је само површно заљубљен у Розалину и зато говори овако. Он говори сасвим друкчије кад се заљуби у Јулију.
  8. Заљубљен сам, али ми на љубав није одговорено љубљвљу.
  9. Кад се на љубав одговори љубављу.
  10. Амор је бог љубави.
  11. Дијана је богиња чедности.
  12. Дечји лук је лук Амора који је увек представљен у облику детета.