Ромео и Јулија/Први чин - Сцена прва
←Пролог | Ромео и Јулија (1597) Писац: Виљем Шекспир |
Први чин/Сцена друга→ |
- Верона. Трг.
- (Долазе Самсон и Грегорио. Капулетове слуге, с мачевима и
- штитовима.)
САМСОН
- Вала, Грегорио, нећемо допустити да нас нагараве.
ГРЕГОРИО
- Нећемо, јер бисмо тада били оцрњени.
САМСОН
- Ако нас наљуте, кажем, потегнућемо мачеве.
ГРЕГОРИО
- Док си жив, гледај да вазда извучеш врат из омче.
САМСОН
- Брз сам на ударцу, кад ме неко покрене на то.
ГРЕГОРИО
- Али те није лако покренути у борбу.
САМСОН
- Покренуће ме какав Монтагијев пас.
ГРЕГОРИО
- Покренути се значи кренути некуд, а бити храбар
- значи стајати на мегдану; па зато, ако кренеш, може
- значити да бежиш.
САМСОН
- Неки пас из те куће изазваће ме да станем чврсто
- да сваки Монтагијев момак или девојка наиђе на зид.
ГРЕГОРИО
- То ће рећи да си слабић, јер се најслабији држе зида.
САМСОН
- Тако је; и зато се жене, као слабије,[1] увек притиска-
- ју уза зид; стога ћу ја Монтагијеве момке одбацивати
- зида, а његове девојке притискивати уза зид.
ГРЕГОРИО
- Али свађа је само између наших господара и нас, њи-
- хових људи.[2]
САМСОН
- Свеједно; бићу тиранин: пошто поделим мегдан с љу-
- дима, бићу свиреп према девојкама; њих ћу опљачкати.
ГРЕГОРИО
- Опљачкати девојке?
САМСОН
- Да, опљачкаћу девице, или им узети њихово највеће
- благо. Схвати то у ком хоћеш смислу.
ГРЕГОРИО
- Оне ће то схватити у смислу у ком буду осетиле.
САМСОН
- Осећаће оне мене докле год будем могао да стојим, а
- зна се да сам ја приличан комад меса.
ГРЕГОРИО
- Добро је што ниси риба[3], а да си то, био би сув и не-
- укусан ослић. Извади своју алатку; ево двојице из Мон-
- тагијеве куће.
- (Долазе Аврам и Валтазар.)
САМСОН
- Го мач ми је у десници; заметни кавгу, а ја ћу ти за-
- штити леђа.
ГРЕГОРИО
- Како! Окренућеш леђа и побећи?
САМСОН
- Не бој се за мене.
ГРЕГОРИО
- Доиста нећу; али се бојим због себе.
САМСОН
- Постарајмо се да закон буде на нашој страни; нека
- они почну.
ГРЕГОРИО
- Намрштићу се кад прођем поред њих, па нека схвате
- како им је воља.
САМСОН
- Не, већ како смеју. Ја ћу им показати шипак; и то ће,
- ако отрпе, бити срамота за њих.
АВРАМ
- Показујете ли ви нама шипак, господине?
САМСОН
- Ја заиста показујем шипак, господине.
АВРАМ
- Показујете ли ви нама шипак, господине?
САМСОН (тихо Грегорију)
- Је ли закон на нашој страни ако кажем да?
ГРЕГОРИО (тихо Самсону)
- Не.
САМСОН
- Не, господине, ја не показујем шипак вама, господи-
- не; али ја показујем ншпак, господине.
ГРЕГОРИО
- Тражите ли ви свађу, господине?
АВРАМ
- Свађу, господине! Не, господине.
САМСОН
- Ако је тражите, господине, спреман сам за вас: ја слу-
- жим исто тако доброг господара као и ви.
АВРАМ
- Али не бољег.
САМСОН
- Па, господине.
- (Долази Бенволио.)
ГРЕГОРИО (тихо Самсону)
- Реци „бољега“; ево једног рођака нашег господара.
САМСОН
- Да, бољега, господине.
АВРАМ
- Лажете!
САМСОН
- Вадите мачеве ако сте људи! Грегорио, не заборави
- онај свој ударац.
- (Боре се.)
БЕНВОЛИО (удара по њиховим мачевима)
- Раздвојите се будале!
- (Прилази Тибалт.)
ТИБАЛТ
- Шта, мачујеш се с плашљивим слугама?
- Окрени це. Бенволио, види
- своју смрт.
БЕНВОЛИО
- Ја само одржавам мир.
- Врати мач, или га употреби сад
- да заједио ове људе развадимо.
ТИБАЛТ
- Замахујеш мачем, а причаш о миру!
- Мрзим ту реч као што мрзим пакао,
- Монтагије, тебе. Држ се, кукавицо!
- (Боре се. Појављује се неколико њих из обе куће;
- умешају се у окршај: затим три-четири грађана.
- са тојагама и копљима, и један официр.)
ОФИЦИР
- Буџе, копља, убојне секире!
- Ударајте! Удрите по њима
- Доле Капулети, доле Монтагији!
- (Долази стари Капулет, у собном огртачу.
- и грофица Капулет.)
КАПУЛЕТ
- Каква је то граја? Дајте ми мој мач!
- Хеј!
ГРОФИЦА КАПУЛЕТ
- Штаку. штаку! Зашто тражиш мач!
КАПУЛЕТ
- Мач, кажем! Монтаги стари витла мачем и пркоси ми.
- (Долази стари Монтаги и грофица Монтаги.)
МОНТАГИ
- Ниткове Капулете!
- Што ме држиш? Пусти ме да идем.
ГРОФИЦА МОНТАГИ
- Ни корака даље; тражиш ђавола.
- (Долази кнез Ескалус са пратњом.)
КНЕЗ
- Бунтовни поданици, душмани нашег мира,
- што суседском крвљу челик скрнавите!
- ‐ Зар неће да чују! Хеј! људи, зверови,
- што гасите ватру кобног беса свог
- црвеним извором из сопствених вена,
- стављам вас на муке ако не баците
- из крвавих руку то оружје зло.
- Сад пресуду чујте гневног кнеза свог.
- Три окршаја грађанска, зачета
- твојим увредама, стари Капулете,
- и твојим, Монтаги, три пута су већ
- нарушавала мир наших улица
- и нагнала старе грађане веронске
- да одбаце своје красно достојанство
- и, заведени вашом злобном мржњом,
- да старим рукама витлају са старим
- мачевима што је рђа попала.
- Ако јој једанпут покварите ред
- улицама нашим, ви ћете платити
- животом својим нарушени мир.
- Разиђите се, а ти, Капулете,
- пођи са мном; ти, Монтаги, дођи
- по подне у Стари град,[4] седиште нашег
- суда, да сазнаш даљу нам одлуку.
- Још једном, под претњом смрћу, одлазите.
- (Одлазе сви сем Монтагија, грофице Монтаги и Бенволија.)
МОНТАГИ
- Ко опет заметну стару кавгу ту?
- Реци ми, синовче, јеси л' био ту
- кад је то почело?
БЕНВОЛИО
- Овде су се слуге
- ваше и вашег противника тукле
- кад стигох, те тргох мач да их раздвојим.
- Тог тренутка дође плаховити Тибалт
- са голим мачем, па ми засу уши,
- изазивањима, и завитла њим
- изнад главе, секућ ваздух, што му тад,
- неповређен тиме, презриво зазвижда.
- Док смо се борили, све је више њих
- прилазило у бој обема странама;
- ал' тад кнез стиже и раздвоји нас.
ГРОФИЦА МОНТАГИ
- Виде ли Ромеа? Врло ми је мило
- што њега у тој гужви није било.
БЕНВОЛИО
- На један час, госпо, пре но свето сунце
- извири кроз златни прозор истока,
- немирни дух ме изагна у шетњу
- пољем, и тамо, у гају јаворовом,
- на западној страни града, видех вашег
- сина у раној шетњи. Псфох њему;
- али ме он спази, замаче у честар;
- а ја, мерећи жељу његову
- сопственом жељом да останем сам
- на неком месту где никога нема,
- јер и сетном себи био сам сувишан,[5]
- пођох својим путем. али не за њим.
- И тако се радо уклоних од оног
- који је радо побего од мене.
МОНТАГИ
- Често је јутром виђан како тамо
- сузама росу зоре повећава,
- додајући својим уздасима
- облацима нове облаке. Ал' чим би
- сунце што све ведри почело да склања
- завесе тамне с одра Ауроре,[6]
- тужни син ми бежи од светлости кући,
- закључава се сам у својој соби,
- затвара прозорске капке и претвара
- лепу светлост дана у вештачку ноћ.
- Црн и кобан биће исход ове сете,
- ако јој здрав савет узрок не омете.
БЕНВОЛИО
- Племенити стриче, знаш ли узрок тај?
МОНТАГИ
- Нити знам нит' могу од њега да дознам.
БЕНВОЛИО
- Јеси ли га икад искушаво ти?
МОНТАГИ
- И ја и многи моји пријатељи.
- Ал' он је једини саветник свог срца,
- и, колико је то добро, ја не знам.
- Сасвим је тајанствен, закопчан; за свако
- испитивање и свако откриће
- неприступачан као пупољак
- нагрижен црвом пре но што је своје
- мирисно лишће ширио ваздуху,
- и лепоту своју посветио сунцу.
- Да ми је да дознам откуд туга та,
- како бих је радо излечио ја.
- (Долази Ромео.)
БЕНВОЛИО
- Ево га. Молим вас уклонте се сада,
- а ја ћу дознати узрок тога јада.
МОНТАГИ
- Срећан ти останак, да би једном доспо
- до истине праве. Хајдемо сад, госпо.
- (Монтаги и његова жена одлазе.)
БЕНВОЛИО
- Доброј'тро, рођаче.
РОМЕО
- Је л' дан тако млад?
БЕНВОЛИО
- Тек изби девет.
РОМЕО
- Часе дужи јад.
- Да л' то мој отац оде тако брзо?
БЕНВОЛИО
- Да. А какав јад то дужи часове
- Ромеу?
РОМЕО
- Немам то што их скраћује.
БЕНВОЛИО
- У љубави си?
РОМЕО
- Ван‐
БЕНВОЛИО
- Ван љубави?
РОМЕО
- Ван милости сам оне коју волим.
БЕНВОЛИО
- Вај, што је љубав, мада нежна вида,
- тиранска и груба кад је окусимо?
РОМЕО
- Вај, зашто љубав, мада слепа лута,
- у наша срца увек нађе пута!
- Где ћемо ручати? ‐ Какав је то бој
- био овде? Али ћути, знам већ све.
- То је дело мржње, а љубави више.
- О, ти кавгаџијска љубави, о, мржњо
- прожета љубављу! О, све што си прво
- из ничега створено! О, сетно лакоумље,
- лакрдијо тужна, безлични хаосе
- на изглед лепих облика! Оловно
- перо, блистави диме, хладна ватро,
- болесно здравље, стално будни сне,
- и све што није али ипак јесте.[7]
- Па и ја осећам љубави у себи,
- мада тим на љубав наишао не би'.[8]
- Смејеш ли се?
БЕНВОЛИО
- плакао.
- Не, рођаче, пре бих
РОМЕО
- Добро срце моје, зашто?
БЕНВОЛИО
- Због потиштености доброг срца твог.
РОМЕО
- И то је злочин љубави. Због мог
- јада у грудима осећам бол лош,
- а ти га том тугом увећаваш још;
- љубав коју имаш према мени сад
- чини да је већи мој превелик јад.
- Љубав је дим створен паром уздисаја;
- али, подстакнута,[9] она има сјаја
- ватре у очима заљубљених; али
- уцвељена кад је, то су суза вали.
- И још? Умна лудост, сласти које значе
- живот, смртоносну жуч. Збогом, рођаче.
БЕНВОЛИО
- Полако, и ја ћу поћи куда и ти.
- Ако ме оставиш, увређен ћу бити.
РОМЕО
- Ех, ја сам изгубљен, нисам овде ја
- Ромео, он је негде ко то зна!
БЕНВОЛИО
- Реци ми право коју волиш.
РОМЕО
- Што,
- зар да ти морам пројецати то?
БЕНВОЛИО
- Не, али реци збиљски ко је она?
РОМЕО
- Тражи збиљски да ти пише завештање
- болесник, па му погоршаваш стање.
- Ал' збиљски, рсфаче, волим једну жену.
БЕНВОЛИО
- Погодио сам да си ти заљубљен.
РОМЕО
- Добар си стрелац! А лепа је она
- коју волим.
БЕНВОЛИО
- Лепа мета се, рођаче,
- погоди најбрже.
РОМЕО
- Погодио ниси.
- Аморове[10] стреле не могу да ране
- ону која има сву памет Дијане,[11]
- и наоружана непробојним штитом
- чедности. живи нерањена тим
- слабим, дечјим луком.[12] Она не подлеже
- опсади љубавних речи, нит' допушта
- сусрет с насртљивим оком, нит' разгрће
- недра злату што и светице заведе.
- Богата лепотом, она је сирота,
- јер ће с њом умрети и њена лепота.
БЕНВОЛИО
- То значи на вечну чедност се зарекла.
РОМЕО
- Да, и штедећи је, траћи што је стекла.
- Због строгости њене када тако ради
- лепота ће њена умрети од глади,
- на потомство неће бити пренесена.
- Лепа је то, мудра, мудро лепа жена.
- Да блаженство стече, у очај ме баца;
- неће љубав, ја сам лик живог мртваца.
- Због завета тог, кад већ морам рећи.
БЕНВОЛИО
- Чуј ме, заборави да мислиш на њу.
РОМЕО
- Научи ме да заборавим мислити.
БЕНВОЛИО
- Па дај слободе својим очима;
- посматрај друге лепоте.
РОМЕО
- Тако бих
- још више ценио красоту њену ову.
- Срећне маске што љубе лик лепих
- дама, црнином својом више још
- на белину што крију подсећају.
- "Ослепљени никад не заборавља
- драгоцено благо изгубљеног вида.
- Покажи ми даму лепу неизмерно?"
- па ће ме њена лепота подсећати
- на ону која лепотом надмаша
- и ту лепотицу. Збогом остај сад;
- забораву се научити нећу.
БЕНВОЛИО
- Научићеш, ил' ти ко дужник умрећу.
- (Одлазе.)
Напомене
[уреди]- ↑ Прва посланица Петрова. III, 7: „Тако и ви, мужеви, живите, са својим женама по разуму и поштујте их као слабији женски суд.“ (Ову и све остале примедбе уз текст дали су преводиоци.)
- ↑ Грегорио сматра да свађа обухвата само мушкарце.
- ↑ Риба често значи блудница, те и горње речи значе: да си женско био би непривлачан.
- ↑ Стари град је мала тврђава у близини Вероне.
- ↑ Ово је reductio ad absurdum младићке склоности - која је у оно време била у моди - да се одаје сети, тј. меланхолији, тражећи самоћу.
- ↑ Аурора је римска богиња зоре.
- ↑ Овакве антитезе, кад се говорило о љубави, биле су у моди онога доба. Ромео је само површно заљубљен у Розалину и зато говори овако. Он говори сасвим друкчије кад се заљуби у Јулију.
- ↑ Заљубљен сам, али ми на љубав није одговорено љубљвљу.
- ↑ Кад се на љубав одговори љубављу.
- ↑ Амор је бог љубави.
- ↑ Дијана је богиња чедности.
- ↑ Дечји лук је лук Амора који је увек представљен у облику детета.