Romeo i Julija/Prvi čin - Scena prva

←Prolog

Romeo i Julija  (1597)  Pisac: Viljem Šekspir

Prvi čin/Scena druga→

Verona. Trg.

(Dolaze Samson i Gregorio. Kapuletove sluge, s mačevima i

štitovima.)

SAMSON

Vala, Gregorio, nećemo dopustiti da nas nagarave.

GREGORIO

Nećemo, jer bismo tada bili ocrnjeni.

SAMSON

Ako nas naljute, kažem, potegnućemo mačeve.

GREGORIO

Dok si živ, gledaj da vazda izvučeš vrat iz omče.

SAMSON

Brz sam na udarcu, kad me neko pokrene na to.

GREGORIO

Ali te nije lako pokrenuti u borbu.

SAMSON

Pokrenuće me kakav Montagijev pas.

GREGORIO

Pokrenuti se znači krenuti nekud, a biti hrabar

znači stajati na megdanu; pa zato, ako kreneš, može

značiti da bežiš.

SAMSON

Neki pas iz te kuće izazvaće me da stanem čvrsto

da svaki Montagijev momak ili devojka naiđe na zid.

GREGORIO

To će reći da si slabić, jer se najslabiji drže zida.

SAMSON

Tako je; i zato se žene, kao slabije,^[1] uvek pritiska-

ju uza zid; stoga ću ja Montagijeve momke odbacivati

zida, a njegove devojke pritiskivati uza zid.

GREGORIO

Ali svađa je samo između naših gospodara i nas, nji-

hovih ljudi.^[2]

SAMSON

Svejedno; biću tiranin: pošto podelim megdan s lju-

dima, biću svirep prema devojkama; njih ću opljačkati.

GREGORIO

Opljačkati devojke?

SAMSON

Da, opljačkaću device, ili im uzeti njihovo najveće

blago. Shvati to u kom hoćeš smislu.

GREGORIO

One će to shvatiti u smislu u kom budu osetile.

SAMSON

Osećaće one mene dokle god budem mogao da stojim, a

zna se da sam ja priličan komad mesa.

GREGORIO

Dobro je što nisi riba^[3], a da si to, bio bi suv i ne-

ukusan oslić. Izvadi svoju alatku; evo dvojice iz Mon-

tagijeve kuće.

(Dolaze Avram i Valtazar.)

SAMSON

Go mač mi je u desnici; zametni kavgu, a ja ću ti za-

štiti leđa.

GREGORIO

Kako! Okrenućeš leđa i pobeći?

SAMSON

Ne boj se za mene.

GREGORIO

Doista neću; ali se bojim zbog sebe.

SAMSON

Postarajmo se da zakon bude na našoj strani; neka

oni počnu.

GREGORIO

Namrštiću se kad prođem pored njih, pa neka shvate

kako im je volja.

SAMSON

Ne, već kako smeju. Ja ću im pokazati šipak; i to će,

ako otrpe, biti sramota za njih.

AVRAM

Pokazujete li vi nama šipak, gospodine?

SAMSON

Ja zaista pokazujem šipak, gospodine.

AVRAM

Pokazujete li vi nama šipak, gospodine?

SAMSON (tiho Gregoriju)

Je li zakon na našoj strani ako kažem da?

GREGORIO (tiho Samsonu)

Ne.

SAMSON

Ne, gospodine, ja ne pokazujem šipak vama, gospodi-

ne; ali ja pokazujem nšpak, gospodine.

GREGORIO

Tražite li vi svađu, gospodine?

AVRAM

Svađu, gospodine! Ne, gospodine.

SAMSON

Ako je tražite, gospodine, spreman sam za vas: ja slu-

žim isto tako dobrog gospodara kao i vi.

AVRAM

Ali ne boljeg.

SAMSON

Pa, gospodine.

(Dolazi Benvolio.)

GREGORIO (tiho Samsonu)

Reci „boljega“; evo jednog rođaka našeg gospodara.

SAMSON

Da, boljega, gospodine.

AVRAM

Lažete!

SAMSON

Vadite mačeve ako ste ljudi! Gregorio, ne zaboravi

onaj svoj udarac.

(Bore se.)

BENVOLIO (udara po njihovim mačevima)

Razdvojite se budale!

(Prilazi Tibalt.)

TIBALT

Šta, mačuješ se s plašljivim slugama?

Okreni ce. Benvolio, vidi

svoju smrt.

BENVOLIO

Ja samo održavam mir.

Vrati mač, ili ga upotrebi sad

da zajedio ove ljude razvadimo.

TIBALT

Zamahuješ mačem, a pričaš o miru!

Mrzim tu reč kao što mrzim pakao,

Montagije, tebe. Drž se, kukavico!

(Bore se. Pojavljuje se nekoliko njih iz obe kuće;

umešaju se u okršaj: zatim tri-četiri građana.

sa tojagama i kopljima, i jedan oficir.)

OFICIR

Budže, koplja, ubojne sekire!

Udarajte! Udrite po njima

Dole Kapuleti, dole Montagiji!

(Dolazi stari Kapulet, u sobnom ogrtaču.

i grofica Kapulet.)

KAPULET

Kakva je to graja? Dajte mi moj mač!

Hej!

GROFICA KAPULET

Štaku. štaku! Zašto tražiš mač!

KAPULET

Mač, kažem! Montagi stari vitla mačem i prkosi mi.

(Dolazi stari Montagi i grofica Montagi.)

MONTAGI

Nitkove Kapulete!

Što me držiš? Pusti me da idem.

GROFICA MONTAGI

Ni koraka dalje; tražiš đavola.

(Dolazi knez Eskalus sa pratnjom.)

KNEZ

Buntovni podanici, dušmani našeg mira,

što susedskom krvlju čelik skrnavite!

‐ Zar neće da čuju! Hej! ljudi, zverovi,

što gasite vatru kobnog besa svog

crvenim izvorom iz sopstvenih vena,

stavljam vas na muke ako ne bacite

iz krvavih ruku to oružje zlo.

Sad presudu čujte gnevnog kneza svog.

Tri okršaja građanska, začeta

tvojim uvredama, stari Kapulete,

i tvojim, Montagi, tri puta su već

narušavala mir naših ulica

i nagnala stare građane veronske

da odbace svoje krasno dostojanstvo

i, zavedeni vašom zlobnom mržnjom,

da starim rukama vitlaju sa starim

mačevima što je rđa popala.

Ako joj jedanput pokvarite red

ulicama našim, vi ćete platiti

životom svojim narušeni mir.

Raziđite se, a ti, Kapulete,

pođi sa mnom; ti, Montagi, dođi

po podne u Stari grad,^[4] sedište našeg

suda, da saznaš dalju nam odluku.

Još jednom, pod pretnjom smrću, odlazite.

(Odlaze svi sem Montagija, grofice Montagi i Benvolija.)

MONTAGI

Ko opet zametnu staru kavgu tu?

Reci mi, sinovče, jesi l' bio tu

kad je to počelo?

BENVOLIO

Ovde su se sluge

vaše i vašeg protivnika tukle

kad stigoh, te trgoh mač da ih razdvojim.

Tog trenutka dođe plahoviti Tibalt

sa golim mačem, pa mi zasu uši,

izazivanjima, i zavitla njim

iznad glave, sekuć vazduh, što mu tad,

nepovređen time, prezrivo zazvižda.

Dok smo se borili, sve je više njih

prilazilo u boj obema stranama;

al' tad knez stiže i razdvoji nas.

GROFICA MONTAGI

Vide li Romea? Vrlo mi je milo

što njega u toj gužvi nije bilo.

BENVOLIO

Na jedan čas, gospo, pre no sveto sunce

izviri kroz zlatni prozor istoka,

nemirni duh me izagna u šetnju

poljem, i tamo, u gaju javorovom,

na zapadnoj strani grada, videh vašeg

sina u ranoj šetnji. Psfoh njemu;

ali me on spazi, zamače u čestar;

a ja, mereći želju njegovu

sopstvenom željom da ostanem sam

na nekom mestu gde nikoga nema,

jer i setnom sebi bio sam suvišan,^[5]

pođoh svojim putem. ali ne za njim.

I tako se rado uklonih od onog

koji je rado pobego od mene.

MONTAGI

Često je jutrom viđan kako tamo

suzama rosu zore povećava,

dodajući svojim uzdasima

oblacima nove oblake. Al' čim bi

sunce što sve vedri počelo da sklanja

zavese tamne s odra Aurore,^[6]

tužni sin mi beži od svetlosti kući,

zaključava se sam u svojoj sobi,

zatvara prozorske kapke i pretvara

lepu svetlost dana u veštačku noć.

Crn i koban biće ishod ove sete,

ako joj zdrav savet uzrok ne omete.

BENVOLIO

Plemeniti striče, znaš li uzrok taj?

MONTAGI

Niti znam nit' mogu od njega da doznam.

BENVOLIO

Jesi li ga ikad iskušavo ti?

MONTAGI

I ja i mnogi moji prijatelji.

Al' on je jedini savetnik svog srca,

i, koliko je to dobro, ja ne znam.

Sasvim je tajanstven, zakopčan; za svako

ispitivanje i svako otkriće

nepristupačan kao pupoljak

nagrižen crvom pre no što je svoje

mirisno lišće širio vazduhu,

i lepotu svoju posvetio suncu.

Da mi je da doznam otkud tuga ta,

kako bih je rado izlečio ja.

(Dolazi Romeo.)

BENVOLIO

Evo ga. Molim vas uklonte se sada,

a ja ću doznati uzrok toga jada.

MONTAGI

Srećan ti ostanak, da bi jednom dospo

do istine prave. Hajdemo sad, gospo.

(Montagi i njegova žena odlaze.)

BENVOLIO

Dobroj'tro, rođače.

ROMEO

Je l' dan tako mlad?

BENVOLIO

Tek izbi devet.

ROMEO

Čase duži jad.

Da l' to moj otac ode tako brzo?

BENVOLIO

Da. A kakav jad to duži časove

Romeu?

ROMEO

Nemam to što ih skraćuje.

BENVOLIO

U ljubavi si?

ROMEO

Van‐

BENVOLIO

Van ljubavi?

ROMEO

Van milosti sam one koju volim.

BENVOLIO

Vaj, što je ljubav, mada nežna vida,

tiranska i gruba kad je okusimo?

ROMEO

Vaj, zašto ljubav, mada slepa luta,

u naša srca uvek nađe puta!

Gde ćemo ručati? ‐ Kakav je to boj

bio ovde? Ali ćuti, znam već sve.

To je delo mržnje, a ljubavi više.

O, ti kavgadžijska ljubavi, o, mržnjo

prožeta ljubavlju! O, sve što si prvo

iz ničega stvoreno! O, setno lakoumlje,

lakrdijo tužna, bezlični haose

na izgled lepih oblika! Olovno

pero, blistavi dime, hladna vatro,

bolesno zdravlje, stalno budni sne,

i sve što nije ali ipak jeste.^[7]

Pa i ja osećam ljubavi u sebi,

mada tim na ljubav naišao ne bi'.^[8]

Smeješ li se?

BENVOLIO

plakao.

Ne, rođače, pre bih

ROMEO

Dobro srce moje, zašto?

BENVOLIO

Zbog potištenosti dobrog srca tvog.

ROMEO

I to je zločin ljubavi. Zbog mog

jada u grudima osećam bol loš,

a ti ga tom tugom uvećavaš još;

ljubav koju imaš prema meni sad

čini da je veći moj prevelik jad.

Ljubav je dim stvoren parom uzdisaja;

ali, podstaknuta,^[9] ona ima sjaja

vatre u očima zaljubljenih; ali

ucveljena kad je, to su suza vali.

I još? Umna ludost, slasti koje znače

život, smrtonosnu žuč. Zbogom, rođače.

BENVOLIO

Polako, i ja ću poći kuda i ti.

Ako me ostaviš, uvređen ću biti.

ROMEO

Eh, ja sam izgubljen, nisam ovde ja

Romeo, on je negde ko to zna!

BENVOLIO

Reci mi pravo koju voliš.

ROMEO

Što,

zar da ti moram projecati to?

BENVOLIO

Ne, ali reci zbiljski ko je ona?

ROMEO

Traži zbiljski da ti piše zaveštanje

bolesnik, pa mu pogoršavaš stanje.

Al' zbiljski, rsfače, volim jednu ženu.

BENVOLIO

Pogodio sam da si ti zaljubljen.

ROMEO

Dobar si strelac! A lepa je ona

koju volim.

BENVOLIO

Lepa meta se, rođače,

pogodi najbrže.

ROMEO

Pogodio nisi.

Amorove^[10] strele ne mogu da rane

onu koja ima svu pamet Dijane,^[11]

i naoružana neprobojnim štitom

čednosti. živi neranjena tim

slabim, dečjim lukom.^[12] Ona ne podleže

opsadi ljubavnih reči, nit' dopušta

susret s nasrtljivim okom, nit' razgrće

nedra zlatu što i svetice zavede.

Bogata lepotom, ona je sirota,

jer će s njom umreti i njena lepota.

BENVOLIO

To znači na večnu čednost se zarekla.

ROMEO

Da, i štedeći je, traći što je stekla.

Zbog strogosti njene kada tako radi

lepota će njena umreti od gladi,

na potomstvo neće biti prenesena.

Lepa je to, mudra, mudro lepa žena.

Da blaženstvo steče, u očaj me baca;

neće ljubav, ja sam lik živog mrtvaca.

Zbog zaveta tog, kad već moram reći.

BENVOLIO

Čuj me, zaboravi da misliš na nju.

ROMEO

Nauči me da zaboravim misliti.

BENVOLIO

Pa daj slobode svojim očima;

posmatraj druge lepote.

ROMEO

Tako bih

još više cenio krasotu njenu ovu.

Srećne maske što ljube lik lepih

dama, crninom svojom više još

na belinu što kriju podsećaju.

"Oslepljeni nikad ne zaboravlja

dragoceno blago izgubljenog vida.

Pokaži mi damu lepu neizmerno?"

pa će me njena lepota podsećati

na onu koja lepotom nadmaša

i tu lepoticu. Zbogom ostaj sad;

zaboravu se naučiti neću.

BENVOLIO

Naučićeš, il' ti ko dužnik umreću.

(Odlaze.)

Napomene

1. Prva poslanica Petrova. III, 7: „Tako i vi, muževi, živite, sa svojim ženama po razumu i poštujte ih kao slabiji ženski sud.“ (Ovu i sve ostale primedbe uz tekst dali su prevodioci.)
2. Gregorio smatra da svađa obuhvata samo muškarce.
3. Riba često znači bludnica, te i gornje reči znače: da si žensko bio bi neprivlačan.
4. Stari grad je mala tvrđava u blizini Verone.
5. Ovo je reductio ad absurdum mladićke sklonosti - koja je u ono vreme bila u modi - da se odaje seti, tj. melanholiji, tražeći samoću.
6. Aurora je rimska boginja zore.
7. Ovakve antiteze, kad se govorilo o ljubavi, bile su u modi onoga doba. Romeo je samo površno zaljubljen u Rozalinu i zato govori ovako. On govori sasvim drukčije kad se zaljubi u Juliju.
8. Zaljubljen sam, ali mi na ljubav nije odgovoreno ljubljvlju.
9. Kad se na ljubav odgovori ljubavlju.
10. Amor je bog ljubavi.
11. Dijana je boginja čednosti.
12. Dečji luk je luk Amora koji je uvek predstavljen u obliku deteta.