Ромео и Јулија
Ромео и Јулија (1597) Писац: Виљем Шекспир |
Пролог→ |
Ромео и Јулија (енгл. Romeo and Juliet ), у ранијим преводима Ромео и Ђулијета (итал. ), једна је од трагедија енглеског писца Виљема Шекспира. То је његово најпознатије дело. Радња се одвија у италијанском граду Верони. Једна од култних реченица из овог дела је Јулијина: О, Ромео, зашто си Ромео? |
ЛИКОВИ[уреди]
- Владарска лоза Вероне
- Кнез Ескало је владар Вероне
- Гроф Парис је кнежев рођак који жели да се ожени Јулијом
- Меркуцио је такође кнежев рођак и Ромеов пријатељ
- Породица Капулет
- Капулет је старешина породице Капулет
- Грофица Капулет је матријарх породице Капулет
- Јулија је ћерка Капулета и главни женски лик
- Тибалт је нећак госпође Капулет и Јулијин рођак
- Дадиља је Јулијина помоћница и служавка
- Розалина је Капулетова нећака и с почетка Ромеова љубав
- Петар, Самсон и Грегорио су слуге Капулета
- Породица Монтаги
- Монтаги је старешина породице Монтаги
- Грофица Монтаги је матријарх породице Монтаги
- Ромео је Монтагијев син и главни мушки лик
- Бенволио је Ромеов рођак и најбољи пријатељ
- Аврам и Валтазар су слуге Монтагијеве
- Остали
- Отац Лаврентије је редовник фрањевачког реда
- Отац Јован носи Ромеу писмо од Лаврентија
- Апотекар продаје отров Ромеу
- Хор пева прологе првог и другог чина
ПРВИ ЧИН[уреди]
ПРОЛОГ[уреди]
- (Улази Хор.)
ХОР
- Две куће истог угледа у тој
- лепој Верони, где се радња збива,
- из древне мржње почињу нов бој,
- те грађанска рука грађанску крв лива.
- Несрећне утробе тих непријатеља
- родише кобно заљубљених двоје,
- који сахранише мржњу родитеља
- само преко болне, тужне смрти своје.
- Страшни ток ове љубави што гине,
- коју гнев њихових родитеља прати,
- што се најзад гаси смрћу деце њине,
- у двочасовној игри ћемо дати.
- Слушајте нас с пажњом, не сметните с ума
- да ће грешке драме поправити глума.
- (Оде.)
СЦЕНА ПРВА[уреди]
- Верона. Трг.
- (Долазе Самсон и Грегорио. Капулетове слуге, с мачевима и
- штитовима.)
САМСОН
- Вала, Грегорио, нећемо допустити да нас нагараве.
ГРЕГОРИО
- Нећемо, јер бисмо тада били оцрњени.
САМСОН
- Ако нас наљуте, кажем, потегнућемо мачеве.
ГРЕГОРИО
- Док си жив, гледај да вазда извучеш врат из омче.
САМСОН
- Брз сам на ударцу, кад ме неко покрене на то.
ГРЕГОРИО
- Али те није лако покренути у борбу.
САМСОН
- Покренуће ме какав Монтагијев пас.
ГРЕГОРИО
- Покренути се значи кренути некуд, а бити храбар
- значи стајати на мегдану; па зато, ако кренеш, може
- значити да бежиш.
САМСОН
- Неки пас из те куће изазваће ме да станем чврсто
- да сваки Монтагијев момак или девојка наиђе на зид.
ГРЕГОРИО
- То ће рећи да си слабић, јер се најслабији држе зида.
САМСОН
- Тако је; и зато се жене, као слабије,[1] увек притиска-
- ју уза зид; стога ћу ја Монтагијеве момке одбацивати
- зида, а његове девојке притискивати уза зид.
ГРЕГОРИО
- Али свађа је само између наших господара и нас, њи-
- хових људи.[2]
САМСОН
- Свеједно; бићу тиранин: пошто поделим мегдан с љу-
- дима, бићу свиреп према девојкама; њих ћу опљачкати.
ГРЕГОРИО
- Опљачкати девојке?
САМСОН
- Да, опљачкаћу девице, или им узети њихово највеће
- благо. Схвати то у ком хоћеш смислу.
ГРЕГОРИО
- Оне ће то схватити у смислу у ком буду осетиле.
САМСОН
- Осећаће оне мене докле год будем могао да стојим, а
- зна се да сам ја приличан комад меса.
ГРЕГОРИО
- Добро је што ниси риба[3], а да си то, био би сув и не-
- укусан ослић. Извади своју алатку; ево двојице из Мон-
- тагијеве куће.
- (Долазе Аврам и Валтазар.)
САМСОН
- Го мач ми је у десници; заметни кавгу, а ја ћу ти за-
- штити леђа.
ГРЕГОРИО
- Како! Окренућеш леђа и побећи?
САМСОН
- Не бој се за мене.
ГРЕГОРИО
- Доиста нећу; али се бојим због себе.
САМСОН
- Постарајмо се да закон буде на нашој страни; нека
- они почну.
ГРЕГОРИО
- Намрштићу се кад прођем поред њих, па нека схвате
- како им је воља.
САМСОН
- Не, већ како смеју. Ја ћу им показати шипак; и то ће,
- ако отрпе, бити срамота за њих.
АВРАМ
- Показујете ли ви нама шипак, господине?
САМСОН
- Ја заиста показујем шипак, господине.
АВРАМ
- Показујете ли ви нама шипак, господине?
САМСОН (тихо Грегорију)
- Је ли закон на нашој страни ако кажем да?
ГРЕГОРИО (тихо Самсону)
- Не.
САМСОН
- Не, господине, ја не показујем шипак вама, господи-
- не; али ја показујем ншпак, господине.
ГРЕГОРИО
- Тражите ли ви свађу, господине?
АВРАМ
- Свађу, господине! Не, господине.
САМСОН
- Ако је тражите, господине, спреман сам за вас: ја слу-
- жим исто тако доброг господара као и ви.
АВРАМ
- Али не бољег.
САМСОН
- Па, господине.
- (Долази Бенволио.)
ГРЕГОРИО (тихо Самсону)
- Реци „бољега“; ево једног рођака нашег господара.
САМСОН
- Да, бољега, господине.
АВРАМ
- Лажете!
САМСОН
- Вадите мачеве ако сте људи! Грегорио, не заборави
- онај свој ударац.
- (Боре се.)
БЕНВОЛИО (удара по њиховим мачевима)
- Раздвојите се будале!
- (Прилази Тибалт.)
ТИБАЛТ
- Шта, мачујеш се с плашљивим слугама?
- Окрени це. Бенволио, види
- своју смрт.
БЕНВОЛИО
- Ја само одржавам мир.
- Врати мач, или га употреби сад
- да заједио ове људе развадимо.
ТИБАЛТ
- Замахујеш мачем, а причаш о миру!
- Мрзим ту реч као што мрзим пакао,
- Монтагије, тебе. Држ се, кукавицо!
- (Боре се. Појављује се неколико њих из обе куће;
- умешају се у окршај: затим три-четири грађана.
- са тојагама и копљима, и један официр.)
ОФИЦИР
- Буџе, копља, убојне секире!
- Ударајте! Удрите по њима
- Доле Капулети, доле Монтагији!
- (Долази стари Капулет, у собном огртачу.
- и грофица Капулет.)
КАПУЛЕТ
- Каква је то граја? Дајте ми мој мач!
- Хеј!
ГРОФИЦА КАПУЛЕТ
- Штаку. штаку! Зашто тражиш мач!
КАПУЛЕТ
- Мач, кажем! Монтаги стари витла мачем и пркоси ми.
- (Долази стари Монтаги и грофица Монтаги.)
МОНТАГИ
- Ниткове Капулете!
- Што ме држиш? Пусти ме да идем.
ГРОФИЦА МОНТАГИ
- Ни корака даље; тражиш ђавола.
- (Долази кнез Ескалус са пратњом.)
КНЕЗ
- Бунтовни поданици, душмани нашег мира,
- што суседском крвљу челик скрнавите!
- ‐ Зар неће да чују! Хеј! људи, зверови,
- што гасите ватру кобног беса свог
- црвеним извором из сопствених вена,
- стављам вас на муке ако не баците
- из крвавих руку то оружје зло.
- Сад пресуду чујте гневног кнеза свог.
- Три окршаја грађанска, зачета
- твојим увредама, стари Капулете,
- и твојим, Монтаги, три пута су већ
- нарушавала мир наших улица
- и нагнала старе грађане веронске
- да одбаце своје красно достојанство
- и, заведени вашом злобном мржњом,
- да старим рукама витлају са старим
- мачевима што је рђа попала.
- Ако јој једанпут покварите ред
- улицама нашим, ви ћете платити
- животом својим нарушени мир.
- Разиђите се, а ти, Капулете,
- пођи са мном; ти, Монтаги, дођи
- по подне у Стари град,[4] седиште нашег
- суда, да сазнаш даљу нам одлуку.
- Још једном, под претњом смрћу, одлазите.
- (Одлазе сви сем Монтагија, грофице Монтаги и Бенволија.)
МОНТАГИ
- Ко опет заметну стару кавгу ту?
- Реци ми, синовче, јеси л' био ту
- кад је то почело?
БЕНВОЛИО
- Овде су се слуге
- ваше и вашег противника тукле
- кад стигох, те тргох мач да их раздвојим.
- Тог тренутка дође плаховити Тибалт
- са голим мачем, па ми засу уши,
- изазивањима, и завитла њим
- изнад главе, секућ ваздух, што му тад,
- неповређен тиме, презриво зазвижда.
- Док смо се борили, све је више њих
- прилазило у бој обема странама;
- ал' тад кнез стиже и раздвоји нас.
ГРОФИЦА МОНТАГИ
- Виде ли Ромеа? Врло ми је мило
- што њега у тој гужви није било.
БЕНВОЛИО
- На један час, госпо, пре но свето сунце
- извири кроз златни прозор истока,
- немирни дух ме изагна у шетњу
- пољем, и тамо, у гају јаворовом,
- на западној страни града, видех вашег
- сина у раној шетњи. Псфох њему;
- али ме он спази, замаче у честар;
- а ја, мерећи жељу његову
- сопственом жељом да останем сам
- на неком месту где никога нема,
- јер и сетном себи био сам сувишан,[5]
- пођох својим путем. али не за њим.
- И тако се радо уклоних од оног
- који је радо побего од мене.
МОНТАГИ
- Често је јутром виђан како тамо
- сузама росу зоре повећава,
- додајући својим уздасима
- облацима нове облаке. Ал' чим би
- сунце што све ведри почело да склања
- завесе тамне с одра Ауроре,[6]
- тужни син ми бежи од светлости кући,
- закључава се сам у својој соби,
- затвара прозорске капке и претвара
- лепу светлост дана у вештачку ноћ.
- Црн и кобан биће исход ове сете,
- ако јој здрав савет узрок не омете.
БЕНВОЛИО
- Племенити стриче, знаш ли узрок тај?
МОНТАГИ
- Нити знам нит' могу од њега да дознам.
БЕНВОЛИО
- Јеси ли га икад искушаво ти?
МОНТАГИ
- И ја и многи моји пријатељи.
- Ал' он је једини саветник свог срца,
- и, колико је то добро, ја не знам.
- Сасвим је тајанствен, закопчан; за свако
- испитивање и свако откриће
- неприступачан као пупољак
- нагрижен црвом пре но што је своје
- мирисно лишће ширио ваздуху,
- и лепоту своју посветио сунцу.
- Да ми је да дознам откуд туга та,
- како бих је радо излечио ја.
- (Долази Ромео.)
БЕНВОЛИО
- Ево га. Молим вас уклонте се сада,
- а ја ћу дознати узрок тога јада.
МОНТАГИ
- Срећан ти останак, да би једном доспо
- до истине праве. Хајдемо сад, госпо.
- (Монтаги и његова жена одлазе.)
БЕНВОЛИО
- Доброј'тро, рођаче.
РОМЕО
- Је л' дан тако млад?
БЕНВОЛИО
- Тек изби девет.
РОМЕО
- Часе дужи јад.
- Да л' то мој отац оде тако брзо?
БЕНВОЛИО
- Да. А какав јад то дужи часове
- Ромеу?
РОМЕО
- Немам то што их скраћује.
БЕНВОЛИО
- У љубави си?
РОМЕО
- Ван‐
БЕНВОЛИО
- Ван љубави?
РОМЕО
- Ван милости сам оне коју волим.
БЕНВОЛИО
- Вај, што је љубав, мада нежна вида,
- тиранска и груба кад је окусимо?
РОМЕО
- Вај, зашто љубав, мада слепа лута,
- у наша срца увек нађе пута!
- Где ћемо ручати? ‐ Какав је то бој
- био овде? Али ћути, знам већ све.
- То је дело мржње, а љубави више.
- О, ти кавгаџијска љубави, о, мржњо
- прожета љубављу! О, све што си прво
- из ничега створено! О, сетно лакоумље,
- лакрдијо тужна, безлични хаосе
- на изглед лепих облика! Оловно
- перо, блистави диме, хладна ватро,
- болесно здравље, стално будни сне,
- и све што није али ипак јесте.[7]
- Па и ја осећам љубави у себи,
- мада тим на љубав наишао не би'.[8]
- Смејеш ли се?
БЕНВОЛИО
- плакао.
- Не, рођаче, пре бих
РОМЕО
- Добро срце моје, зашто?
БЕНВОЛИО
- Због потиштености доброг срца твог.
РОМЕО
- И то је злочин љубави. Због мог
- јада у грудима осећам бол лош,
- а ти га том тугом увећаваш још;
- љубав коју имаш према мени сад
- чини да је већи мој превелик јад.
- Љубав је дим створен паром уздисаја;
- али, подстакнута,[9] она има сјаја
- ватре у очима заљубљених; али
- уцвељена кад је, то су суза вали.
- И још? Умна лудост, сласти које значе
- живот, смртоносну жуч. Збогом, рођаче.
БЕНВОЛИО
- Полако, и ја ћу поћи куда и ти.
- Ако ме оставиш, увређен ћу бити.
РОМЕО
- Ех, ја сам изгубљен, нисам овде ја
- Ромео, он је негде ко то зна!
БЕНВОЛИО
- Реци ми право коју волиш.
РОМЕО
- Што,
- зар да ти морам пројецати то?
БЕНВОЛИО
- Не, али реци збиљски ко је она?
РОМЕО
- Тражи збиљски да ти пише завештање
- болесник, па му погоршаваш стање.
- Ал' збиљски, рсфаче, волим једну жену.
БЕНВОЛИО
- Погодио сам да си ти заљубљен.
РОМЕО
- Добар си стрелац! А лепа је она
- коју волим.
БЕНВОЛИО
- Лепа мета се, рођаче,
- погоди најбрже.
РОМЕО
- Погодио ниси.
- Аморове[10] стреле не могу да ране
- ону која има сву памет Дијане,[11]
- и наоружана непробојним штитом
- чедности. живи нерањена тим
- слабим, дечјим луком.[12] Она не подлеже
- опсади љубавних речи, нит' допушта
- сусрет с насртљивим оком, нит' разгрће
- недра злату што и светице заведе.
- Богата лепотом, она је сирота,
- јер ће с њом умрети и њена лепота.
БЕНВОЛИО
- То значи на вечну чедност се зарекла.
РОМЕО
- Да, и штедећи је, траћи што је стекла.
- Због строгости њене када тако ради
- лепота ће њена умрети од глади,
- на потомство неће бити пренесена.
- Лепа је то, мудра, мудро лепа жена.
- Да блаженство стече, у очај ме баца;
- неће љубав, ја сам лик живог мртваца.
- Због завета тог, кад већ морам рећи.
БЕНВОЛИО
- Чуј ме, заборави да мислиш на њу.
РОМЕО
- Научи ме да заборавим мислити.
БЕНВОЛИО
- Па дај слободе својим очима;
- посматрај друге лепоте.
РОМЕО
- Тако бих
- још више ценио красоту њену ову.
- Срећне маске што љубе лик лепих
- дама, црнином својом више још
- на белину што крију подсећају.
- "Ослепљени никад не заборавља
- драгоцено благо изгубљеног вида.
- Покажи ми даму лепу неизмерно?"
- па ће ме њена лепота подсећати
- на ону која лепотом надмаша
- и ту лепотицу. Збогом остај сад;
- забораву се научити нећу.
БЕНВОЛИО
- Научићеш, ил' ти ко дужник умрећу.
- (Одлазе.)
СЦЕНА ДРУГА[уреди]
- Верона. Улица.
- (Долазе Капулет, Парис и слуга.)
КАПУЛЕТ
- Али Монтаги је под истом обавезом
- и под претњом исте казне ко и ја;
- а сматрам да за старце као ми
- није тако тешко да одрже мир.
ПАРИС
- Обојица сте часни и угледни;
- штета што сте дуго живели у кавзи.
- Али сад, мој грофе, шта мислите ви
- о мојој просидби?
КАПУЛЕТ
- Оно што сам реко:
- Моја кћи је туђа још за свет, још није
- напунила четрнаест година.
- Нека још два лета у поносу свену
- док видимо да је сазрела за жену.
ПАРИС
- И млађе од ње већ су срећне мајке.
КАПУЛЕТ
- Прерано удате прерано су старе.
- Земља ми прогута моје наде све
- сем ње, која ми је последње потомче.
- Али јој приђите, Парисе, па нека
- заволи вас; моја воља ће да чека
- на оно само што је драго њој;
- њен избор ће бити и благослов мој.
- Вечерас дајем давнашње весеље
- и гозбу за своје миле пријатеље,
- па дођите да им увећате број;
- од оних најдражих бићете гост мој.
- У мом скромном дому видећете звезде
- лепше од небеских светиљки да језде.
- Сласт коју бујни младићи осете
- кад гиздави април нагази на пете
- хроме зиме, и ви имаћете тамо,
- окружени женским пупољцима само.
- Чујте све, видите, заволите ви
- од њих многих, где ће бити ми и кћи,
- најзаслужнију што ће за вас бити
- и једина. Хајте са мном.
- (Слузи.)
- А сад и ти,
- момче, по лепој Верони свуд зађи
- па сваког што је забележен нађи,
- и реци свима још у списку том
- да су добродошли у мој дом.
- (Капулет и Парис одлазе.)
СЛУГА (окреће цедуљу)
- Да нађем оне чија су имена ту записана. Записано је
- да обућар треба да послује са својим рифом, кројач са
- својим калупом, рибар са својом кичицом, а сликар са
- својом мрежом. Али мене шаљу да нађем оне чија су
- имена ту записана, а никад не могу пронаћи чија је име‐
- на писар записао ту. Морам ићи ученима. У добри час!
- (Улазе Бенволио и Ромео.)
БЕНВОЛИО
- Па, човече, један пламен други гута,
- један бол се само другим болом спута;
- ако те вртење у круг онесвести,
- обратно се врти, да дођеш до свести.
- Спас од једног други јад нам наговести;
- око неком другом болешћу зарази,
- па отрова старог ишчезнуће трази.
РОМЕО
- Боквичин је лист изврстан за то.
БЕНВОЛИО
- За шта, молим те?
РОМЕО
- За сломљену гњат.
БЕНВОЛИО
- Ромео, јеси ли ти луд?
РОМЕО
- Нисам луд,
- али сам везан чвршће од лудака,
- у тамницу стрпан, затворен без хране,
- шибан и мучен.[13] ‐ Добро вече, момче.
СЛУГА
- Добро вече. Молим, господине, знате л'
- читати?
РОМЕО
- Да, свој удес у свом јаду.
СЛУГА
- Можда сте то научили и без књиге. Али, молим вас,
- можете ли прочитати све што видите?
РОМЕО
- Могу, ако знам слова и језик.
СЛУГА
- Поштено сте рекли; збогом да сте.
- (Окрене се да пође.)
РОМЕО
- Чекај, момче, умем да читам.
- (Чита.)
- „Сињор Мартино и његова жена и кћери; гроф Ан‐
- селмо и његове лепе сестре; госпођа удова од Витруви‐
- ја; сињор Плаћенцио и његове лепе синовице; Мерку‐
- цио и његов брат Валентин; мој стриц Капулет, његова
- жена и кћери; моја лепа синовица Розалина; Ливија; си‐
- њор Валенцо и његов рођак Тибалт; Луцио и весела Је‐
- лена." Лепа дружина. Куда је позвана?
СЛУГА
- Горе.
РОМЕО
- Где?
СЛУГА
- На вечеру у нашој кући.
РОМЕО
- У чијој кући?
СЛУГА
- Мога господара.
РОМЕО
- Заиста то је требало прво да те питам.
СЛУГА
- Па казаћу вам и без питања. Мој господар је велики,
- богати Капулет, и ако нисте од Монтагијеве куће, изво‐
- лите доћи и испити пехар вина. Остајте ми весело.
- (Оде.)
БЕНВОЛИО
- На Капулетовој старој гозби тој
- са обожаваним лепотицама свим
- из Вероне вечераће она
- коју ти волиш, лепа Розалина.
- Иди тамо, и непристрасна ока
- сравни њено лице са лицима другим
- на која ти будем указао ја,
- и видећеш да ти, кад заједно стану,
- лабудица твоја наличи на врану.
РОМЕО
- Кад побожна вера мог вида изрече
- ту лаж, нек ми ватра од суза испече
- очи, те сјајне кривоверке праве,
- које сузе нису могле да удаве.
- Лепше од моје драге? Свевидеће
- сунце никад равне њој видети неће.
БЕНВОЛИО
- Ех, изгледала ти лепа кад у том
- часу ни једне није било с њом,
- па си с оба ока њом мерио њу.
- Ал, на тим кристалним теразијама ту
- измери драгу с другом што ти ја
- покажем како на тој гозби сја,
- па ће та што ти је сад тако ванредна
- бити лепушкаста девојчица једна.
РОМЕО
- Ићи ћу, али не ради те оцене,
- већ да чар драге усхићава мене.
- (Одлазе.)
СЦЕНА ТРЕЋА[уреди]
- Верона. Одаја у Капулетовом дому.
- (Улазе грофица Капулет и дадиља.)
ГРОФИЦА КАПУЛЕТ
- Дадиљо, где ми је кћи? Позови је.
ДАДИЉА
- Девичанства ми од дванајст година,
- рекох јој да дође. Хеј, јагње! Бубамаро!
- Побогу, где је та дева? Јулија!
- (Улази Јулија.)
ЈУЛИЈА
- Шта је? Ко зове?
ДАДИЉА
- Твоја мајка.
ЈУЛИЈА
- Мајко,
- ево ме; шта хоћеш?
ГРОФИЦА КАПУЛЕТ
- Ево шта. Дадиљо,
- изиђи за часак, морамо насамо
- да говоримо. Дадиљо, врати се,
- предомислих се, чућеш и ти наш
- разговор. Ти знаш да ми је кћи већ
- лепо стасала.
ДАДИЉА
- Знам јој године у сат.
ГРОФИЦА КАПУЛЕТ
- Још нема четрнајст.
ДАДИЉА
- Ја ћу се кладити
- у мојих четрнаест зуба - мада имам,
- на моју жалост, само четири -
- да нема још четрнаест. Кол’ко је
- до Ивањдана?
ГРОФИЦА КАПУЛЕТ
- Дан ил’ два више од две недеље.
ДАДИЉА
- Па, више ил’ мање; од свих дана баш
- уочи самог Ивањдана пуни
- четрнаесту. Сузана и она
- - бог да прости све хришћанске душе -
- беху вршњаке; али Сузану ми
- узе бог; била је предобра за мене;
- али, ко што рекох, уочи Ивањдана
- напуниће она четрнаест,
- памтим добро. Сад је једанајст година
- од земљотреса, кад сам је одбила
- од сисе - нећу заборавити то -
- баш оног дана од свих у години.
- Сису сам пеленом била намазала
- и села на сунце под голубарником.
- Господар и ви сте били у Мантови -
- добро се сећам. Ал’ као што рекох,
- кад она оцети на мојој брадавици
- пелен, и окуси његову горчину,
- слатка се лудица - да сте је видели! -
- намршти тад и разгневи на сису.
- Голубарник се у тај мах затресе,
- и непотребно би казати: бежи!
- Од тог времена је једанајст година.
- Тада је већ могла да стоји сасвим сама,
- па, крста ми, да трчкара и гегуца
- унаоколо. Баш дан раније
- разбила је чело, и тад је мој муж
- - бог да га прости,био је весељак -
- подиже и рече: „Сад падаш на лице,
- је ли? А кад будеш паметнија,
- падаћеш на леђа; хоћеш ли, Јулијице?”
- А на то, тако ми богородице,
- лепо враголче престаде да плаче
- и одговори: „Да.” И гле, сад се
- ето та шала већ обистињава.
- Вере ми, да живим хиљад’ година
- памтићу то: „Хоћеш ли, Јулијице?”
- Како је упита, а лепа лудица
- престаде да плаче и одговори: „Да.”
ГРОФИЦА КАПУЛЕТ
- Та, доста с тиме, молим те, ућути.
ДАДИЉА
- Добро, госпо, ал’ се морам насмејати
- кад помислим да је престала да плаче
- и рекла: „Да.” А, богме, имала је
- на челу чворугу ко младе коке јаје;
- јако се ударила и плакала је горко;
- а кад јој муж рече: „Сад падаш на лице,
- је ли? А кад сазреш, падаћеш на леђа;
- хоћеш ли, Јулијице?” она преста с плачем
- и рече: „Да.”
ЈУЛИЈА
- Престани и ти једном,
- молим те, дадо.
ДАДИЉА
- Ућутаћу, сврших.
- Бог те благословио! Била си, најлепша
- беба коју сам икад дојила.
- Да доживим да те видим удату,
- па друго ништа не бих желела.
ГРОФИЦА КАПУЛЕТ
- О тој удаји сам баш и хтела сад
- да говорим. Реци ми, кћери Јулија,
- да ли би волела да се удаш већ?
ЈУЛИЈА
- То је част о којој и не сањам ја.
ДАДИЉА
- Част! Да те нисам само ја дојила.
- рекла бих да си с млеком посисала
- и сву мудрост.
ГРОФИЦА КАПУЛЕТ
- Размисли о удаји сад.
- И млађе од тебе овде у Верони,
- угледне госпе, постале су мајке.
- По мом рачуну, била сам баш твојих
- година кад сам те родила.[14] И кратко,
- витешки Парис тражи твоју руку.
ДАДИЉА
- Човек је, млада госпо! Такав човек
- каквог у свету - ко од воска лик.
ГРОФИЦА КАПУЛЕТ
- Веронско лето нема такав цвет.
ДАДИЉА
- Он јесте цвет; вере ми, прави цвет.
ГРОФИЦА КАПУЛЕТ
- Шта ти кажем? Би ли могла волети
- племића овог? Видећеш га сад,
- вечерас на гозби. Прочитај му књигу
- лица, пронађи задовољство што је
- пером лепоте исписано ту;
- осмотри на њему складне црте ове
- како једна другој дају чари нове;
- а што у тој књизи не буде ти јасно,
- његове ће очи изразити гласно.
- Савршенству свеске те љубави јаком,
- тог дивног младића невезаног браком
- треба само повез. Риби треба вода,
- а лепом да се лепа ћена дода.
- У очима многих књига славу стиче
- кад јој златне копче стежу златне приче.
- Ти ћеш с њим делити све чари што има,
- и с њим, умањена нећеш бити њима.
ДАДИЉА
- Не мања, но већа; свака жена расте
- од мужа.
ГРОФИЦА КАПУЛЕТ
- Да л’ ти се допада, пре свега,
- Парисова љубав?
ЈУЛИЈА
- Ја ћу радо њега
- гледати, видим ли да ме баш широка
- наклоност такне. Ал’ стреле мог ока
- никада неће одлетети даље
- од места куда их твој пристанак шаље.
- (Улази слуга.)
СЛУГА
- Госпо, гости су дошли, вечера је на столу, бас зобу,
- питају за младу госпођицу, дадиљу пцују и грде у кухи-
- њи,[15] све је као без главе. Морам ићи да послужујем; мо-
- лим вас дођите одмах.
ГРОФИЦА
- Да!
- (Слуга одлази.)
- Парис те чека.
ДАДИЉА
- Ти ћеш, дете, моћи
- данима срећним дати срећне ноћи.
- (Одлазе.)
СЦЕНА ЧЕТВРТА[уреди]
- Верона. Улица.
- (Долазе Ромео, Меркуцио, Бенволио, са пет-шест других маски,
- носиоцима буктиња и другима.)
РОМЕО
- Да ли да се говором извинимо,
- или да уђемо и без избињења?[16]
БЕНВОЛИО
- Таква многоглгољивост није
- више у моди. За улазак наш
- не треба ни Амор[17] везаних очију,
- с лажним татарским луком од прутића,
- што плаши госпе као страшило,
- ни пролог, учен напамет, а речен
- тихо за шаптачем. Нека нас оцене
- како им драго; ми ћемо отмено
- поиграти с њима и отићи.
РОМЕО
- Дај ми буктињу; нисам за играње,
- јер сам невесео; бићу лучоноша.[18]
МЕРКУЦИО
- Не, врли Ромео, мораш играти.
РОМЕО
- Одиста не могу. Ви сте лаке ћуди
- ко лаке обуће, а моја је душа
- од олова, па ме за земљу прикива,
- те не могу маћи.
МЕРКУЦИО
- Ти си заљубљен.
- Позајми од Амора крила, па се вини
- ван обичног скока.
РОМЕО
- Сувише ме тешко
- рани његова стрела да бих мого
- узлетети му на лаким крилима;
- окован сам, не могу да се дигнем
- над својим јадом, већ тонем под тешким
- бременом љубави.
МЕРКУЦИО
- Потонеш ли у њу,
- оптеретићеш је; сувише си тежак
- за тако нежну ствар.
РОМЕО
- Је л’ љубав нежна?
- Она је прегруба, пресурова,
- одвећ осиона, боде ко трн.
МЕРКУЦИО
- Ако је љубав груба према теби,
- буди и ти тако спрам љубави груб;
- боди је кад боде, па ћеш је тад ти
- свладати. Дај маску да сакријем лик.
- (Узима маску од пратиоца и ставља је на лице.)
- Маска на маску![19] Не. мари кад око
- радознало спази ругобу, јер ће тад
- уместо мене маска да црвени.
БЕНВОЛИО
- Хајд, закуцајмо, уђимо унутра,
- и нек’ свак’ сместа заигра од нас.
РОМЕО
- Дајте ми буктињу. Нека ветрогоње
- лака срца милују нехатну
- рогозину[20] својим петама, а ја ћу
- држати се старинске пословице:
- Ко држи светиљку, тај једино види.
- Најпаметније је напустити игру
- кад буде у јеку.
МЕРКУЦИО
- Ех, пандурова је реч:
- Буди мудар и невидљив као миш.
- Ако си заглибљен, ми ћемо те већ
- извући из кала ил’ да простиш ти,
- из љубави, где си запо до ушију.
- Хајдемо, горимо свеће и по дану.
РОМЕО
- Није тако.
МЕРКУЦИО
- Мислим, господине,
- да оклевајући трошимо начисто
- буктиње своје, а то ти је исто
- као да их неко ни дању не штеди.
- Добру нам мисао схвати; то ти среди
- пет пута више но пет чула сад.
РОМЕО
- Добра је и моја мисо била тад,
- да одемо на маскараду само;
- па ипак, није мудро ићи тамо.
МЕРКУЦИО
- А што, сме ли се питати?
РОМЕО
- Сањао сам
- један сан прошле ноћи.
МЕРКУЦИО
- Па и ја сам.
РОМЕО Шта?
МЕРКУЦИО
- Да сањач често истину не мари.
РОМЕО
- Док спава и сања истините ствари.
МЕРКУЦИО
- Видим да је краљица Маб била
- код тебе.[21] Она је вилинска бабица,
- не већа но ахат прстена на прсту
- одборника; спрега ситних патуљака
- вози је преко носева спавача.
- Празна лешникова љуска су јој кола
- што их направи веверица или
- стари црв - ти вилински колари
- од незапамћених времена; паоци
- точкова су од паукових ногу,
- арњеви су од крила скакавчевих,
- штранге танка влакна паукове мреже,
- амови провидни зраци месечине;
- бичаље јој од попчева ребарца,
- а бич од танке жице свилене.
- Њен је кочијаш мајушни комарац
- у сивој ливреји, ни пола толики
- ко округли црвић иглом извађен
- из каквог лењог прста девојачког.[22]
- И у тој дивоти из ноћи у ноћ
- она кроз мозак заљубљених јури,
- и они сањају о љубави тад;
- или преко колена дворана,
- те одмах почну сањати клањање;
- ил’ преко прстију адвоката који
- стане сањати о шићару свом;
- ил’ госпама преко усана, те оне
- сањају пољупце; ал’ им гневна Маб
- често унакази уста, јер им дах
- заудара на слаткише. Каткад
- претрчи преко носа дворанину,
- те сања да њуши неку молбу двору.
- Дође, и репом барског прасета
- заспалом пароху заголица нос,
- те он сања онда нову парохију.
- Некад се вози вајниковим вратом
- и он сања сечу противничких глава,
- продоре, заседе, и шпанске мачеве,[23]
- и пехаре дубоке ко бунари.
- А тад му она ушима забубња;
- он се на то тргне, пробуди, опсује
- уплашен једну молитву ил’ две,[24]
- па опет заспи. И та иста Маб
- ноћу плете коњске гриве, а прљаву,
- чупаву косу прси у чворове
- вилинске, па кад се они размрсе,
- то слути неку велику несрећу.[25]
- То је та вештица што гњави девојке
- кад на леђима леже, и прва их
- учи да лако носе децу када
- постанз жене и затрудне. Она -
РОМЕО
- Ћути, ћути, Меркуцио, ћути!
- Говориш којешта.
МЕРКУЦИО
- Да, јер говорим
- о сновима, деци доконога мозга,
- рођеној из таште уобразиље,
- несуштаствене као ваздух сам,
- и несталније од ветра што часом
- милује ледне груди севера,
- а часом, расрђен, дуне отуда
- и окрене своје лице росном југу.
БЕНВОЛИО
- Тај ће ветар канда одувати нас
- од нашег смера, гозба је у току,
- и, чини ми се, стићи ћемо доцкан.
РОМЕО
- Бојим се прерано, јер ми душа слути
- да ће неки исход, у звездама скривен,
- кобно почети с данашњим весељем
- и бедном животу у мојим грудима
- превременом смрћу окончати рок.
- Ал’ онај што држи крму мог живота
- нека управља и мојом судбином.
- Напред, орни момци!
БЕНВОЛИО
- У добоше сад!
- (Марширају у кућу.)
СЦЕНА ПЕТА[уреди]
- Верона. Дворана у Капулетовом дому.
- (Музиканти чекају. Маске улазе, прелазе преко дворане и
- стану у страну. Улазе слуге носећи убрусе.)
ПРВИ СЛУГА
- Где је Попара да нам помогне у спремању? Сувише се
- погордио за ношење дрвених тањира.[26] Зар он да брише
- дрвену чинију!
ДРУГИ СЛУГА
- Кад се добро понашање стави у руке једног или два
- човека, па још у неопране, онда је то прљава ствар.
ПРВИ СЛУГА
- Носи те столице преклапуше, склони орманче за по-
- суђе,[27] пази на сребрнарију. Друшкане, сачувај за мене
- парче колача од бадема и, ако ме волиш, кажи вратару да
- пусти унутра Сузану Тоцило и Нелу. Антонио, Попаро!
ТРЕЋИ СЛУГА[28]
- Ево нас, друже готови смо.
ПРВИ СЛУГА
- Очекују вас и зову вас, питају за вас и траже вас у ве-
- ликој соби.
ЧЕТВРТИ СЛУГА
- Па не можемо бити и овде и тамо у исто време. Ве-
- село, момци; радите и веселите се, јер је живот кратак.
- (Слуге одлазе. Улазе Капулет и Јулија са свима званицима,
- идући у сусрет маскама.)
КАПУЛЕТ
- Здраво, господо! Госпе чије прсте
- не пеку жуљеви играће с вама.
- Ха, ха, моје госпе! Која ће од вас
- одрећи да игра? За ону што буде
- оклевала ја ћу се заклети
- да има жуљеве. Улових вас, а?
- Добро ми дошли, господо![29] Некад сам
- и ја носио маску и умео
- шапутати уву лепе госпе оно
- што јој је годило. Али то је прошло;
- беше му, беше! Добро сте ми дошли,
- господо! Засвирајте музиканти сад.
- Места, места! Направите места;
- играјте, девојке!
- (Музика. Игра.)
- Светлости још момци!
- Дигните столове, угасите ватру
- у дворани је претопло. Но, ова
- забава ненадно добро испаде.
- Дè седи, седи, добри рођаче
- Капулете, за тебе и мене
- прохујали су дани играња.
- Колико је откако смо ти
- и ја последњи пут били под маском?
ДРУГИ КАПУЛЕТ
- Богородице ми, тридесет година.
КАПУЛЕТ
- Шта, човече! Нема толико, не, нема
- толико. Од Лућентијеве свадбе,
- ма колико да су близу Духови,
- има тек неких двадесет пет лета,
- а тада смо били под маскама.
ДРУГИ КАПУЛЕТ
- Више, више; син му је старији,
- господине, има му и тридесет већ.
КАПУЛЕТ
- Ма, шта ми причаш? Његов син је био
- непунолетан пре две-три године.
РОМЕО (слузи из своје пратње)
- Ко је она госпа која краси руку
- онога витеза?
СЛУГА
- Не знам, господине.
РОМЕО (за себе)
- О, буктињу учи да појача пламен!
- У ноћи блиста као драги камен
- о уву Арапке. Да постане чија
- одвећ је лепа; изнад света сија
- високо. Као голубица снежна
- у јату врана, и она је нежна
- међ’ другама својим. Када се повуку
- од игре, гледаћу да додиром рýку,
- моју руку њеном посветим. Јесам ли
- волео? Виде, опореци сâм,
- јер праву лепоту тек од ноћас знам.
ТИБАЛТ
- Овај је, по гласу, некакав Монтаги.
- Донеси ми мач мој.
- (Његов паж одлази.)
- Зар је овај роб
- смео, скривен фантастичном маском,
- да дође овамо и да се подсмева
- и руга нашој свечаности, је л’?
- Тако ми части и порекла мог,
- не сматрам грехом да убијем тог
- ниткова.
КАПУЛЕТ
- Шта је! Што праскаш, шурачићу?
ТИБАЛТ
- Ово је душманин Монтаги, мој течо.
- Та хуља је дошла из пркоса амо,
- да се руга нашој свечаности само.
КАПУЛЕТ
- Је ли то млади Ромео?
ТИБАЛТ
- Дâ, онај
- нитков Ромео.
КАПУЛЕТ
- Умири се, врли
- шурачићу, остави га на миру.
- Он се понаша ко исправан племић;
- и, право рећи, Верона га хвали
- као доброга, учтивог младића.
- Не бих ни за благо целог овог града
- да му се ма каква увреда нанесе,
- у моме дому. Зато буди стрпљив,
- не обзири се на њ. То ми је воља,
- па ако је поштујеш, остани
- уљудан, престани са прштењем тим,
- јер то се на овој гозби не пристоји.
ТИБАЛТ
- Пристоји се кад је такав нитков гост.
- Нећу га овде трпети.
КАПУЛЕТ
- Ал, мораш.
- Шта, дрски деране? Мораш, кажем ја.
- Јесам ја господар овде или ти?
- Нећеш га трпети? Шта ти пада на ум?
- Зар међ’ гостима да дижеш узбуну?
- Нуто делије да замеће кавгу.
ТИБАЛТ
- Па, течо, то је срамота.
КАПУЛЕТ
- Гле, гле.
- Дà дрска дерана! Срамота је, је ли?
- Та игра те може опећи. Знам ја
- шта ћу с тобом. Мени се противиш!
- Заиста је време да те опаметим.
- - Браво, браво, децо![30] - Безобразниче, иди,
- смири се, или - Још свећа, још свећа!
- Срам те било! Ја ћу умирити тебе. -
- Весело, младежи!
ТИБАЛТ
- Принудно стрпљење
- и гнев мој у мени воде борбу, те ми
- цело тело дрхти. Ја ћу ићи; али
- то што је уљезу томе слатко сад
- претвориће се у најгори јад.
- (Оде.)
РОМЕО (узима Јулију за руку)
- Ако ми ту свету икону скрнави
- недостојна рука, ја ћу радо знати
- да откајем; као поклоници прави,
- усне ће пољупцем грешни додир спрати.
ЈУЛИЈА
- Хаџијо добри[31] рука крива није,
- јер то је знак само побожности мирне,
- и пољубац је светога хаџије
- кад својом руком руку свеца дирне.
РОМЕО
- Зар хаџија, светац нема усне своје?
ЈУЛИЈА
- Има их, ал’ да се молитви приводе.
РОМЕО
- Па нек се усне од руку не двоје,
- светице мила. Оне те сад моле
- допусти им ово, да се вера права
- у очајање горко не упути.
ЈУЛИЈА
- Икона ћути и кад услишава.
РОМЕО
- Плод молбе своје берем онда; ћути,
- усна твоја скида грех са уста моји’.
- (Пољуби је.[32])
ЈУЛИЈА
- Грех усана твојих сад на мојим стоји.[33]
РОМЕО
- Грех с усана мојих! Да преступа слатка!
- Врати ми грех мој.
- (Пољуби је.)
ЈУЛИЈА
- Како љубиш дивно.
ДАДИЉА
- Госпођице, мајка вас на једну реч зове.
РОМЕО
- Ко је њена мајка?
ДАДИЉА
- Госпа куће ове,
- момче. Добра госпа, мудра и честита.
- Кћер сам јој дојила, ту с којом сте баш
- разговарали. Ко је узме, кажем,
- добиће велики мираз.
РОМЕО
- Је ли она
- Капулетова? Цена претерана!
- Мој живот ће бити у руци душмана.
БЕНВОЛИО
- Хајдемо другови, забави је крај.
РОМЕО
- Тим ми је, на жалост, већи немир тај.
КАПУЛЕТ
- Не, господо, немојте још ићи;
- Малу закуску спремићемо сад.
- (Маске му се извињавају шапатом на уво.)
- Је ли баш тако? Онда хвала свима.
- Хвала вам, честита господо; лаку ноћ.
- Буктиња још дајте. - А сад у постељу.
- (Слуге доносе буктиње да испрате маске.)
- Душе ми, доцкан је; ићи ћу да легнем.
- (Одлазе сви сем Јулије и дадиље.)
ЈУЛИЈА
- Ходи амо, дадо. Ко је онај племић?
ДАДИЉА
- Син и наследник старог Тиберија.
ЈУЛИЈА
- Ко је онај што баш сада излази?
ДАДИЉА
- То је, мислим, млади Петручио.
ЈУЛИЈА
- А онај за њим што не хте играти?
ДАДИЉА
- Не знам.
ЈУЛИЈА
- Иди, питај за његово има.
- (За себе.)
- Ако је ожењен, онда ми је гроб
- постеља брачна.
ДАДИЉА
- Име му Ромео,
- он је Монтаги, јединац је син
- вашега великог непријатеља.
ЈУЛИЈА (за себе)
- Љубав ми из мржње моје ниче јасно!
- Прерано га видех и познадох касно.
- Кобан ће бити љубави ми плод,
- јер морам волети душманинов род.
ДАДИЉА
- Шта је то, шта је?
ЈУЛИЈА
- Стих који научих
- малочас од једног играча - опрости.
- (Изнутра се чује: „Јулија!”)
ДАДИЉА
- Сад ће, сад ће. - Хајд’мо, отишли су гости.
- (Одлазе.)
ДРУГИ ЧИН[уреди]
ПРОЛОГ[уреди]
- (Улази Хор.)
ХОР[34]
- Сад стара чежња на постељи мре,
- нова љубав њено наследство сад тражи;
- она за коју хтеде мрети пре
- крај Јулије нема више своје дражи.
- Сад Ромео опет вољен је и воли,
- обоје очима опчињени сјајним;
- за душманком вајном њега жудња боли,
- она сласт љубави куша путем тајним.
- Сматран душманином, он нема згоду ту
- да јој свој љубавни завет јавно каже;
- а њој што воли њега ко он њу
- залуду очи свог драгана траже.
- Страст им даје моћи, а време помаже
- да крајњи бол само крајњом слашћу блаже.
- (Оде.)
СЦЕНА ПРВА[уреди]
- Верона. Капулетов врт. На једној страни спољни зид поред
- кога иде уличица; на другој Капулетова кућа на којој се види
- горњи прозор.
- (Долази Ромео.)
РОМЕО
- Куда даље, кад ми је срце ту?
- Тужна земљо, иди, тражи своје сунце.[35]
- (Пење се на зид и скаче у врт. Бенволио и Меркуцио одлазе
- у уличицу. Ромео ослушкује иза зида.)
БЕНВОЛИО
- Ромео мој, рођаче Ромео!
МЕРКУЦИО
- Мудар је он, па се, живота ми мог,
- искрао кући да легне.
БЕНВОЛИО
- Овуда
- отрчао је и прескочио
- баштенски зид. Зови га, Меркуцио.
МЕРКУЦИО
- Зваћу га ко да призивам духове.
- Ромео! ћуди! лудо! љубавниче! страсти!
- Појави се у виду уздаха;
- реци само један слик, и ја ћу бити
- задовољан; узвикну „вај мени!”
- Прозбори „љубави”, „голубице!” реци
- торокуши Венери лепу реч
- за слепог јој сина, наследника,
- младог, голишавог Купидона[36] што је
- тако вешто погодио стрелом
- краља Коуфетјуа,[37] да се заљубио
- у девојку која је процила.
- Не чује, не миче се, нити се одзива.
- Тај јадник је мртав, морам га призвати
- бајалицом. Заклињем те светлим
- Розалининим очима и њеним
- високим челом и руменом усном,
- мајушним стопалом или прàвом ногом,
- дрхтавом бутином и оближњим местом,
- појави нам се у обличју свом![38]
БЕНВОЛИО
- Ако те чује, биће љут на тебе.
МЕРКУЦИО
- То га не може љутити. Ја бих га
- раздражио кад бих призивао
- у круг његове. даме неки дух
- чудан, па да стоји тамо док га она
- не положи и он не клоне од њених
- чини; то би збиља сушта пакост била.
- Моје призивање часно је, поштено;
- у име његове драге је га само
- призивам да се појави.
БЕНВОЛИО
- Хајдемо!
- Он се сакрио у ово дрвеће
- и хоће да буде влажној ноћи друг.
- Љубав му је слепа, воли таму клету.
МЕРКУЦИО
- Слепа љубав никад не погађа мету.
- Сад он седи под неком мушмулом
- и жели да му драга оно воће
- што девојке уз смех зову мушмулом,
- па да му у крило падне. О, Ромео,
- да је напрсла, и тако даље још,
- а ти шиљат пошчић! Лаку ноћ,
- Ромео. Идем ја у свој креветац.
- Ова пољска ми је постеља прехладна
- за спавање. Хоћемо ли?
БЕНВОЛИО
- Хајд’мо.
- Залуд је тражит оног што не жели
- да пронађен буде ни од свога друга.
- (Одлазе.)
СЦЕНА ДРУГА[уреди]
- Верона. Капулетов врт.
- (Ромео ступа напред.)
РОМЕО
- Ко рањен није рањеном се руга.[39]
- (Горе, на прозору, појављује се Јулија.)
- Ал’ тихо! Шта светли то кроз прозор тај?
- Гле, то је исток, а Јулија сунце.
- Устани, лепо сунце, и дотуци
- завидљиву луну, већ бледу од једа
- што си ти, њена дева,[40] много лепша.
- Немој јој више бити пратиља,
- јер је завидљива. Одежда је њених
- весталки зелене, болешљиве боје.[41]
- Само је лỳде[42] носе: одбаци је
- Ево ми, драге,[43] ево љубави.
- О кад би то знала! Она говори,
- ал’ не каже нхшта. Но шта мари!
- Око јој говори, њему одговарам.
- Дрзак сам, она не говори мени.
- Две најлепше звезде на небеском своду,
- Одлазећ некуд, моле очи њене
- да трепере у њиним сферама
- до њиног повратка. Шта би било да су
- те очи тамо, а оне у њеној
- глави? Сјај би њеног лица постидео
- те звезде онако као свећу дан.
- Њене би очи зрачиле с небеса
- кроз простор тако да би птице све
- запевале мислећ да је прошла ноћ.
- Гле како образ наслања на руку!
- Да сам рукавица да дирнем образ тај!
ЈУЛИЈА
- Вај!
РОМЕО(за себе)
- Она говори. О, говори опет,
- анђеле светли, јер блисташ нада мном
- у овој ноћи ко крилати гласник
- задивљеним очима смртника,
- што га затурене главе посматрају
- кад узјаше на споре облаке
- и једри грудима ваздуха.
ЈУЛИЈА
- Ромео,
- о, Ромео! Зашто си Ромео?
- Одреци се оца и одбаци име;
- ил’, ако нећеш, буди ми заклети
- драган, па ја нећу бити више
- Капулетова.
РОМЕО(за себе)
- Да л’ да слушам још
- ил’ да одговорим?
ЈУЛИЈА
- Непријатељ мој
- то је твоје име. Ти би био ти
- и кад не би био Монтаги. О буди
- неко друго име! Шта је то Монтаги?
- То није рука, нога, ни мишица,
- ни лице, нити ма шта од човека.
- Шта садржи име? Ружа би давала
- слатки мирис, па ма како је ми звали.
- И Ромео би, и да се не зове
- тако, задржао своје савршенство
- и без тог имена. Ромео, одбаци
- то име што није део тебе сама,
- па сам сва твоја.
РОМЕО
- Хватам те за реч.
- Назови ме драгим, и бићу поново
- крштен; одсада нисам Ромео.
ЈУЛИЈА
- Ко си ти што си, скривен плаштом ноћи,
- докучио мојих тајних мисли ток?
РОМЕО
- Не знам како ћу се именом казати,
- светитељко мила. Име је то мрско
- мени, јер је оно непријатељ твој.
- Да је написано, ја бих га поцепо.
ЈУЛИЈА
- Моје уши нису улице ни сто
- речи с твог језика, а већ му знам звук.
- Зар ниси Ромео и Монтаги ти?
РОМЕО
- Ни једно, лепа, ако су ти мрски.
ЈУЛИЈА
- Реци како си дошао овамо,
- и зашто? Зидови врта су високи,
- тешки за прелаз, а с обзиром ко си,
- за тебе је ово место сама смрт,
- ако те ту хађе какав рођак мој.
РОМЕО
- На лаким крилима љубави сам зид
- прелетео; јер камене међе
- не могу никад задржати љубав;
- а што љубав може, она то и сме.
- Рођаци твоји препрека ми нису.
ЈУЛИЈА
- Ако те они виде, убиће те.
РОМЕО
- Вај, већа опасност у оку је твом
- него у двадесет њихових мачева.
- Погледај ме мило, па ме мржња њина
- не може ранити.
ЈУЛИЈА
- Не бих за сав свет
- волела да те спазе.
РОМЕО
- Ноћни плашт
- скрива ме добро од ока њиховог.
- Ако ме не волиш, нек’ ме нађу ту;
- боље да ме њина мржња убије
- но да ме без твоје љубави смрт штеди.
ЈУЛИЈА
- Ко ти је овамо показао пут?
РОМЕО
- Љубав; она ме је подстакла да трагам.
- Дала ми је савет, а ја очи њој.
- Нисам морепловац, ал’ да си далеко
- ко обала коју запљускује
- најдаље море, ја бих запловио
- на срећу ради таквог блага.
ЈУЛИЈА
- Знаш,
- да ми на лице маску ставља ноћ,
- иначе би ми девојачка румен
- облила образе што си чуо шта сам
- говорила ноћас. Радо бих се ја
- држала навике, радо реч порекла.
- Ал’ збогом навико! Болиш ли ме? Знам,
- рећи ћеш: „Да”, и примићу ту реч.
- Ал’ и заклет можеш постати неверан.
- На љубавничка кривоклетства, кажу,
- доброћудно се смеје Јупитер.[44]
- Племенити Ромео, искрено
- реци да л’ ме волиш. Ако мислиш да сам
- брзо освојена, мрштићу се, па ћу
- јогунасто, кад ме просиш, рећи: „Не”,
- мада иначе не бих за сав свет.
- Да, лепи Монтаги, ја сам заљубљена
- исувише, па би могао мислити
- да сам локоумна; ал’ веруј, племићу,
- вернија ћу бити од тих што се боље
- праве уздржљивим. Била бих и ја
- уздржљивија, признајем, да ниси
- пре него приментих чуо ову страсну
- исповест моје верне љубави.
- Опрости, и лаком заносу не придај
- предају што ти тамна откри ноћ.
РОМЕО
- Кунем се, госпо, блаженим месецом
- што сребром краси све круне дрвећа...
ЈУЛИЈА
- О, не куни се несталним месецом
- што месечно мења свој округли лик,
- да и твоја љубав не постане таква.
СЦЕНА ТРЕЋА[уреди]
СЦЕНА ЧЕТВРТА[уреди]
СЦЕНА ПЕТА[уреди]
СЦЕНА ШЕСТА[уреди]
ТРЕЋИ ЧИН[уреди]
СЦЕНА ПРВА[уреди]
СЦЕНА ДРУГА[уреди]
СЦЕНА ТРЕЋА[уреди]
СЦЕНА ЧЕТВРТА[уреди]
СЦЕНА ПЕТА[уреди]
ЧЕТВРТИ ЧИН[уреди]
СЦЕНА ПРВА[уреди]
СЦЕНА ДРУГА[уреди]
СЦЕНА ТРЕЋА[уреди]
СЦЕНА ЧЕТВРТА[уреди]
СЦЕНА ПЕТА[уреди]
ПЕТИ ЧИН[уреди]
СЦЕНА ПРВА[уреди]
СЦЕНА ДРУГА[уреди]
СЦЕНА ТРЕЋА[уреди]
НАПОМЕНЕ[уреди]
- ↑ Прва посланица Петрова. III, 7: „Тако и ви, мужеви, живите, са својим женама по разуму и поштујте их као слабији женски суд.“ (Ову и све остале примедбе уз текст дали су преводиоци.)
- ↑ Грегорио сматра да свађа обухвата само мушкарце.
- ↑ Риба често значи блудница, те и горње речи значе: да си женско био би непривлачан.
- ↑ Стари град је мала тврђава у близини Вероне.
- ↑ Ово је reductio ad absurdum младићке склоности - која је у оно време била у моди - да се одаје сети, тј. меланхолији, тражећи самоћу.
- ↑ Аурора је римска богиња зоре.
- ↑ Овакве антитезе, кад се говорило о љубави, биле су у моди онога доба. Ромео је само површно заљубљен у Розалину и зато говори овако. Он говори сасвим друкчије кад се заљуби у Јулију.
- ↑ Заљубљен сам, али ми на љубав није одговорено љубљвљу.
- ↑ Кад се на љубав одговори љубављу.
- ↑ Амор је бог љубави.
- ↑ Дијана је богиња чедности.
- ↑ Дечји лук је лук Амора који је увек представљен у облику детета.
- ↑ Говорећи фигуративно о јадима несрећне љубави Ромео буквално описује начин на који се, у Шекспирово време, поступало са лудацима.
- ↑ Пошто је Јулији четрнаест година, ово значи да грофица Капулет има око 28 година. Њен муж, међутим, имао је у то време око шездесет година.
- ↑ Псују је и грде зато што треба да је у кухињи да им помаже.
- ↑ Маскирани и прерушени младићи одлазе непозвани на Капулетов бал. У Шекспирово време такве непозване групне посете сматране су ласкавим. Маске су понекад претходно слале свога гласника да одржи уобичајени говор, а понекад улазиле заједно с њим. Говор је обично садржавао поздрав домаћину, или комплименте госпођама, ии извињење што долазе непозвани. Затим су маске позивале госпође да играју с њима, забављајући се и ашикујући.
- ↑ Маске је обично оглашавао или представљао дечак прерушен у Амора.
- ↑ Лучоноше су били пратиоци који су посматрали игранку и забављање.
- ↑ И лице је маска.
- ↑ У оно доба под је био покривен рогозином.
- ↑ Сада се не зна ништа више о краљици Маб од онога што се налази у овом говору. Само име Маб изгледа да је пореклом из келтског фолклора: Шекспир га је први употребио у књижевности. Краљица Маб је вилинска краљица и нека врста мòре. Она је вилинска бабица, али не бабица која помаже при порођају вила, већ бабица која помаже при порођају снова - деце сна.
- ↑ Веровало се да се лењим девојкама коте црви у прстима.
- ↑ Шпански мачеви, нарочито из Толеба, били су чувени.
- ↑ Да би одвратио зло од себе.
- ↑ Замршеност косе прљавих особа приписивала се вилама, које се расрде и учине још веће зло ако се коса размрси.
- ↑ У Шекспирово време дрвено посуђе је излазило из моде.
- ↑ Орманче са сребрним посуђем.
- ↑ Претпостављамо да овде улазе трећи и четврти слуга, тј. Антонио и Попара.
- ↑ Овај поздрав је упућен Ромеовим маскираним пријатељима.
- ↑ Ове речи су упућене гостима.
- ↑ Неки мисле да се Ромео прерушио у хаџију за ову маскараду. Ромео на италијанском језику значи хаџија.
- ↑ У Шекспирово доба није било зазорно пољубити девојку јавно.
- ↑ Овај први разговор између Ромеа и Јулије дат је облику Шекспировог сонета. (Сонетски облик се завршава овде.)
- ↑ Овај пролог је очевидно писан на брзину. Неки шекспиролози сматрају да га није писао Шекспир.
- ↑ Земља је Ромеово тело, а сунце је Јулија.
- ↑ У оригиналу стоји „Абрахам Купид”, у Шекспирово време просјаци, који су полуголи лутали по свету, просили и крали, називани су „Аврамови људи”, па отуда и наш превод: „голишави Купидон.”
- ↑ Краљ Коуфетјуе је лице у балади „Краљ и просјакиња”. На још четири места у Шекспировим драмама налази се. алузија на ову баладу.
- ↑ Меркуцио тобоже мисли да је Ромео мртав, па призива његов дух.
- ↑ Ово је Ромеов одговор Меркуцију; он је у слику са последњим стихом претходне сцене. Ромео, наравно, не одлази с позорнице на крају те сцене.
- ↑ Дијана је била богиња чедности и месеца (луне); њене пратиље су биле девојке.
- ↑ Алузија на „зелену болест”, тј. „анемичну болест девојака у доба пубертета, услед чега оне добију блед и зеленкаст изглед”.
- ↑ Оне које су луде, те остану неудате.
- ↑ До сада је, вероватно, само Јулијин осветљени прозор био видљив, а сада она излази на балкон.
- ↑ Мисао да се Јупитер смеје без негодовања на љубавничка кривоклетцтва потиче из Овидијевог дела Ars Amatoria, I, 633; и у Шекспирово доба ушла је у пословицу.