Ромео и Јулија

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Ромео и Јулија  (1597) 
Писац: Виљем Шекспир
Ромео и Јулија (енгл. Romeo and Juliet ), у ранијим преводима Ромео и Ђулијета (итал. ), једна је од трагедија енглеског писца Виљема Шекспира. То је његово најпознатије дело. Радња се одвија у италијанском граду Верони. Једна од култних реченица из овог дела је Јулијина: О, Ромео, зашто си Ромео?


Ликови:

  • Владарска лоза Вероне
    • Кнез Ескало је владар Вероне
    • Гроф Парис је кнежев рођак који жели да се ожени Јулијом
    • Меркуцио је такође кнежев рођак и Ромеов пријатељ
  • Породица Капулет
    • Капулет је старешина породице Капулет
    • Грофица Капулет је матријарх породице Капулет
    • Јулија је ћерка Капулета и главни женски лик
    • Тибалт је нећак госпође Капулет и Јулијин рођак
    • Дадиља је Јулијина помоћница и служавка
    • Розалина је Капулетова нећака и с почетка Ромеова љубав
    • Петар, Самсон и Грегорио су слуге Капулета
  • Породица Монтаги
    • Монтаги је старешина породице Монтаги
    • Грофица Монтаги је матријарх породице Монтаги
    • Ромео је Монтагијев син и главни мушки лик
    • Бенволио је Ромеов рођак и најбољи пријатељ
    • Аврам и Валтазар су слуге Монтагијеве
  • Остали
    • Отац Лаврентије је редовник фрањевачког реда
    • Отац Јован носи Ромеу писмо од Лаврентија
    • Апотекар продаје отров Ромеу
    • Хор пева прологе првог и другог чина

ПРОЛОГ[уреди]

(Улази Хор.)

ХОР

Две куће истог угледа у тој
лепој Верони, где се радња збива,
из древне мржње почињу нов бој,
те грађанска рука грађанску крв лива.
Несрећне утробе тих непријатеља
родише кобно заљубљених двоје,
који сахранише мржњу родитеља
само преко болне, тужне смрти своје.
Страшни ток ове љубави што гине,
коју гнев њихових родитеља прати,
што се најзад гаси смрћу деце њине,
у двочасовној игри ћемо дати.
Слушајте нас с пажњом, не сметните с ума
да ће грешке драме поправити глума.
(Оде.)

ПРВИ ЧИН[уреди]

СЦЕНА ПРВА[уреди]

Верона. Трг.
(Долазе Самсон и Грегорио. Капулетове слуге, с мачевима и
штитовима.)

САМСОН

Вала, Грегорио, нећемо допустити да нас нагараве.

ГРЕГОРИО

Нећемо, јер бисмо тада били оцрњени.

САМСОН

Ако нас наљуте, кажем, потегнућемо мачеве.

ГРЕГОРИО

Док си жив, гледај да вазда извучеш врат из омче.

САМСОН

Брз сам на ударцу, кад ме неко покрене на то.

ГРЕГОРИО

Али те није лако покренути у борбу.

САМСОН

Покренуће ме какав Монтагијев пас.

ГРЕГОРИО

Покренути се значи кренути некуд, а бити храбар
значи стајати на мегдану; па зато, ако кренеш, може
значити да бежиш.

САМСОН

Неки пас из те куће изазваће ме да станем чврсто
да сваки Монтагијев момак или девојка наиђе на зид.

ГРЕГОРИО

То ће рећи да си слабић, јер се најслабији држе зида.

САМСОН

Тако је; и зато се жене, као слабије,[1] увек притиска-
ју уза зид; стога ћу ја Монтагијеве момке одбацивати
зида, а његове девојке притискивати уза зид.

ГРЕГОРИО

Али свађа је само између наших господара и нас, њи-
хових људи.[2]

САМСОН

Свеједно; бићу тиранин: пошто поделим мегдан с љу-
дима, бићу свиреп према девојкама; њих ћу опљачкати.

ГРЕГОРИО

Опљачкати девојке?

САМСОН

Да, опљачкаћу девице, или им узети њихово највеће
благо. Схвати то у ком хоћеш смислу.

ГРЕГОРИО

Оне ће то схватити у смислу у ком буду осетиле.

САМСОН

Осећаће оне мене докле год будем могао да стојим, а
зна се да сам ја приличан комад меса.

ГРЕГОРИО

Добро је што ниси риба[3], а да си то, био би сув и не-
укусан ослић. Извади своју алатку; ево двојице из Мон-
тагијеве куће.
(Долазе Аврам и Валтазар.)

САМСОН

Го мач ми је у десници; заметни кавгу, а ја ћу ти за-
штити леђа.

ГРЕГОРИО

Како! Окренућеш леђа и побећи?

САМСОН

Не бој се за мене.

ГРЕГОРИО

Доиста нећу; али се бојим због себе.

САМСОН

Постарајмо се да закон буде на нашој страни; нека
они почну.

ГРЕГОРИО

Намрштићу се кад прођем поред њих, па нека схвате
како им је воља.

САМСОН

Не, већ како смеју. Ја ћу им показати шипак; и то ће,
ако отрпе, бити срамота за њих.

АВРАМ

Показујете ли ви нама шипак, господине?

САМСОН

Ја заиста показујем шипак, господине.

АВРАМ

Показујете ли ви нама шипак, господине?

САМСОН (тихо Грегорију)

Је ли закон на нашој страни ако кажем да?

ГРЕГОРИО (тихо Самсону)

Не.

САМСОН

Не, господине, ја не показујем шипак вама, господи-
не; али ја показујем ншпак, господине.

ГРЕГОРИО

Тражите ли ви свађу, господине?

АВРАМ

Свађу, господине! Не, господине.

САМСОН

Ако је тражите, господине, спреман сам за вас: ја слу-
жим исто тако доброг господара као и ви.

АВРАМ

Али не бољег.

САМСОН

Па, господине.
(Долази Бенволио.)

ГРЕГОРИО (тихо Самсону)

Реци „бољега“; ево једног рођака нашег господара.

САМСОН

Да, бољега, господине.

АВРАМ

Лажете!

САМСОН

Вадите мачеве ако сте људи! Грегорио, не заборави
онај свој ударац.
(Боре се.)

БЕНВОЛИО (удара по њиховим мачевима)

Раздвојите се будале!
(Прилази Тибалт.)

ТИБАЛТ

Шта, мачујеш се с плашљивим слугама?
Окрени це. Бенволио, види
своју смрт.

БЕНВОЛИО

Ја само одржавам мир.
Врати мач, или га употреби сад
да заједио ове људе развадимо.

ТИБАЛТ

Замахујеш мачем, а причаш о миру!
Мрзим ту реч као што мрзим пакао,
Монтагије, тебе. Држ се, кукавицо!
(Боре се. Појављује се неколико њих из обе куће;
умешају се у окршај: затим три-четири грађана.
са тојагама и копљима, и један официр.)

ОФИЦИР

Буџе, копља, убојне секире!
Ударајте! Удрите по њима
Доле Капулети, доле Монтагији!
(Долази стари Капулет, у собном огртачу.
и грофица Капулет.)

КАПУЛЕТ

Каква је то граја? Дајте ми мој мач!
Хеј!

ГРОФИЦА КАПУЛЕТ

Штаку. штаку! Зашто тражиш мач!

КАПУЛЕТ

Мач, кажем! Монтаги стари витла мачем и пркоси ми.
(Долази стари Монтаги и грофица Монтаги.)

МОНТАГИ

Ниткове Капулете!
Што ме држиш? Пусти ме да идем.

ГРОФИЦА МОНТАГИ

Ни корака даље; тражиш ђавола.
(Долази кнез Ескалус са пратњом.)

КНЕЗ

Бунтовни поданици, душмани нашег мира,
што суседском крвљу челик скрнавите!
‐ Зар неће да чују! Хеј! људи, зверови,
што гасите ватру кобног беса свог
црвеним извором из сопствених вена,
стављам вас на муке ако не баците
из крвавих руку то оружје зло.
Сад пресуду чујте гневног кнеза свог.
Три окршаја грађанска, зачета
твојим увредама, стари Капулете,
и твојим, Монтаги, три пута су већ
нарушавала мир наших улица
и нагнала старе грађане веронске
да одбаце своје красно достојанство
и, заведени вашом злобном мржњом,
да старим рукама витлају са старим
мачевима што је рђа попала.
Ако јој једанпут покварите ред
улицама нашим, ви ћете платити
животом својим нарушени мир.
Разиђите се, а ти, Капулете,
пођи са мном; ти, Монтаги, дођи
по подне у Стари град,[4] седиште нашег
суда, да сазнаш даљу нам одлуку.
Још једном, под претњом смрћу, одлазите.
(Одлазе сви сем Монтагија, грофице Монтаги и Бенволија.)

МОНТАГИ

Ко опет заметну стару кавгу ту?
Реци ми, синовче, јеси л' био ту
кад је то почело?

БЕНВОЛИО

Овде су се слуге
ваше и вашег противника тукле
кад стигох, те тргох мач да их раздвојим.
Тог тренутка дође плаховити Тибалт
са голим мачем, па ми засу уши,
изазивањима, и завитла њим
изнад главе, секућ ваздух, што му тад,
неповређен тиме, презриво зазвижда.
Док смо се борили, све је више њих
прилазило у бој обема странама;
ал' тад кнез стиже и раздвоји нас.

ГРОФИЦА МОНТАГИ

Виде ли Ромеа? Врло ми је мило
што њега у тој гужви није било.

БЕНВОЛИО

На један час, госпо, пре но свето сунце
извири кроз златни прозор истока,
немирни дух ме изагна у шетњу
пољем, и тамо, у гају јаворовом,
на западној страни града, видех вашег
сина у раној шетњи. Псфох њему;
али ме он спази, замаче у честар;
а ја, мерећи жељу његову
сопственом жељом да останем сам
на неком месту где никога нема,
јер и сетном себи био сам сувишан,[5]
пођох својим путем. али не за њим.
И тако се радо уклоних од оног
који је радо побего од мене.

МОНТАГИ

Често је јутром виђан како тамо
сузама росу зоре повећава,
додајући својим уздасима
облацима нове облаке. Ал' чим би
сунце што све ведри почело да склања
завесе тамне с одра Ауроре,[6]
тужни син ми бежи од светлости кући,
закључава се сам у својој соби,
затвара прозорске капке и претвара
лепу светлост дана у вештачку ноћ.
Црн и кобан биће исход ове сете,
ако јој здрав савет узрок не омете.

БЕНВОЛИО

Племенити стриче, знаш ли узрок тај?

МОНТАГИ

Нити знам нит' могу од њега да дознам.

БЕНВОЛИО

Јеси ли га икад искушаво ти?

МОНТАГИ

И ја и многи моји пријатељи.
Ал' он је једини саветник свог срца,
и, колико је то добро, ја не знам.
Сасвим је тајанствен, закопчан; за свако
испитивање и свако откриће
неприступачан као пупољак
нагрижен црвом пре но што је своје
мирисно лишће ширио ваздуху,
и лепоту своју посветио сунцу.
Да ми је да дознам откуд туга та,
како бих је радо излечио ја.
(Долази Ромео.)

БЕНВОЛИО

Ево га. Молим вас уклонте се сада,
а ја ћу дознати узрок тога јада.

МОНТАГИ

Срећан ти останак, да би једном доспо
до истине праве. Хајдемо сад, госпо.
(Монтаги и његова жена одлазе.)

БЕНВОЛИО

Доброј'тро, рођаче.

РОМЕО

Је л' дан тако млад?

БЕНВОЛИО

Тек изби девет.

РОМЕО

Часе дужи јад.
Да л' то мој отац оде тако брзо?

БЕНВОЛИО

Да. А какав јад то дужи часове
Ромеу?

РОМЕО

Немам то што их скраћује.

БЕНВОЛИО

У љубави си?

РОМЕО

Ван‐

БЕНВОЛИО

Ван љубави?

РОМЕО

Ван милости сам оне коју волим.

БЕНВОЛИО

Вај, што је љубав, мада нежна вида,
тиранска и груба кад је окусимо?

РОМЕО

Вај, зашто љубав, мада слепа лута,
у наша срца увек нађе пута!
Где ћемо ручати? ‐ Какав је то бој
био овде? Али ћути, знам већ све.
То је дело мржње, а љубави више.
О, ти кавгаџијска љубави, о, мржњо
прожета љубављу! О, све што си прво
из ничега створено! О, сетно лакоумље,
лакрдијо тужна, безлични хаосе
на изглед лепих облика! Оловно
перо, блистави диме, хладна ватро,
болесно здравље, стално будни сне,
и све што није али ипак јесте.[7]
Па и ја осећам љубави у себи,
мада тим на љубав наишао не би'.[8]
Смејеш ли се?

БЕНВОЛИО

плакао.
Не, рођаче, пре бих

РОМЕО

Добро срце моје, зашто?

БЕНВОЛИО

Због потиштености доброг срца твог.

РОМЕО

И то је злочин љубави. Због мог
јада у грудима осећам бол лош,
а ти га том тугом увећаваш још;
љубав коју имаш према мени сад
чини да је већи мој превелик јад.
Љубав је дим створен паром уздисаја;
али, подстакнута,[9] она има сјаја
ватре у очима заљубљених; али
уцвељена кад је, то су суза вали.
И још? Умна лудост, сласти које значе
живот, смртоносну жуч. Збогом, рођаче.

БЕНВОЛИО

Полако, и ја ћу поћи куда и ти.
Ако ме оставиш, увређен ћу бити.

РОМЕО

Ех, ја сам изгубљен, нисам овде ја
Ромео, он је негде ко то зна!

БЕНВОЛИО

Реци ми право коју волиш.

РОМЕО

Што,
зар да ти морам пројецати то?

БЕНВОЛИО

Не, али реци збиљски ко је она?

РОМЕО

Тражи збиљски да ти пише завештање
болесник, па му погоршаваш стање.
Ал' збиљски, рсфаче, волим једну жену.

БЕНВОЛИО

Погодио сам да си ти заљубљен.

РОМЕО

Добар си стрелац! А лепа је она
коју волим.

БЕНВОЛИО

Лепа мета се, рођаче,
погоди најбрже.

РОМЕО

Погодио ниси.
Аморове[10] стреле не могу да ране
ону која има сву памет Дијане,[11]
и наоружана непробојним штитом
чедности. живи нерањена тим
слабим, дечјим луком.[12] Она не подлеже
опсади љубавних речи, нит' допушта
сусрет с насртљивим оком, нит' разгрће
недра злату што и светице заведе.
Богата лепотом, она је сирота,
јер ће с њом умрети и њена лепота.

БЕНВОЛИО

То значи на вечну чедност се зарекла.

РОМЕО

Да, и штедећи је, траћи што је стекла.
Због строгости њене када тако ради
лепота ће њена умрети од глади,
на потомство неће бити пренесена.
Лепа је то, мудра, мудро лепа жена.
Да блаженство стече, у очај ме баца;
неће љубав, ја сам лик живог мртваца.
Због завета тог, кад већ морам рећи.

БЕНВОЛИО

Чуј ме, заборави да мислиш на њу.

РОМЕО

Научи ме да заборавим мислити.

БЕНВОЛИО

Па дај слободе својим очима;
посматрај друге лепоте.

РОМЕО

Тако бих
још више ценио красоту њену ову.
Срећне маске што љубе лик лепих
дама, црнином својом више још
на белину што крију подсећају.
"Ослепљени никад не заборавља
драгоцено благо изгубљеног вида.
Покажи ми даму лепу неизмерно?"
па ће ме њена лепота подсећати
на ону која лепотом надмаша
и ту лепотицу. Збогом остај сад;
забораву се научити нећу.

БЕНВОЛИО

Научићеш, ил' ти ко дужник умрећу.
(Одлазе.)

СЦЕНА ДРУГА[уреди]

Верона. Улица.
(Долазе Капулет, Парис и слуга.)

КАПУЛЕТ

Али Монтаги је под истом обавезом
и под претњом исте казне ко и ја;
а сматрам да за старце као ми
није тако тешко да одрже мир.

ПАРИС

Обојица сте часни и угледни;
штета што сте дуго живели у кавзи.
Али сад, мој грофе, шта мислите ви
о мојој просидби?

КАПУЛЕТ

Оно што сам реко:
Моја кћи је туђа још за свет, још није
напунила четрнаест година.
Нека још два лета у поносу свену
док видимо да је сазрела за жену.

ПАРИС

И млађе од ње већ су срећне мајке.

КАПУЛЕТ

Прерано удате прерано су старе.
Земља ми прогута моје наде све
сем ње, која ми је последње потомче.
Али јој приђите, Парисе, па нека
заволи вас; моја воља ће да чека
на оно само што је драго њој;
њен избор ће бити и благослов мој.
Вечерас дајем давнашње весеље
и гозбу за своје миле пријатеље,
па дођите да им увећате број;
од оних најдражих бићете гост мој.
У мом скромном дому видећете звезде
лепше од небеских светиљки да језде.
Сласт коју бујни младићи осете
кад гиздави април нагази на пете
хроме зиме, и ви имаћете тамо,
окружени женским пупољцима само.
Чујте све, видите, заволите ви
од њих многих, где ће бити ми и кћи,
најзаслужнију што ће за вас бити
и једина. Хајте са мном.
(Слузи.)
А сад и ти,
момче, по лепој Верони свуд зађи
па сваког што је забележен нађи,
и реци свима још у списку том
да су добродошли у мој дом.
(Капулет и Парис одлазе.)

СЛУГА (окреће цедуљу)

Да нађем оне чија су имена ту записана. Записано је
да обућар треба да послује са својим рифом, кројач са
својим калупом, рибар са својом кичицом, а сликар са
својом мрежом. Али мене шаљу да нађем оне чија су
имена ту записана, а никад не могу пронаћи чија је име‐
на писар записао ту. Морам ићи ученима. У добри час!
(Улазе Бенволио и Ромео.)

БЕНВОЛИО

Па, човече, један пламен други гута,
један бол се само другим болом спута;
ако те вртење у круг онесвести,
обратно се врти, да дођеш до свести.
Спас од једног други јад нам наговести;
око неком другом болешћу зарази,
па отрова старог ишчезнуће трази.

РОМЕО

Боквичин је лист изврстан за то.

БЕНВОЛИО

За шта, молим те?

РОМЕО

За сломљену гњат.

БЕНВОЛИО

Ромео, јеси ли ти луд?

РОМЕО

Нисам луд,
али сам везан чвршће од лудака,
у тамницу стрпан, затворен без хране,
шибан и мучен.[13] ‐ Добро вече, момче.

СЛУГА

Добро вече. Молим, господине, знате л'
читати?

РОМЕО

Да, свој удес у свом јаду.

СЛУГА

Можда сте то научили и без књиге. Али, молим вас,
можете ли прочитати све што видите?

РОМЕО

Могу, ако знам слова и језик.

СЛУГА

Поштено сте рекли; збогом да сте.
(Окрене се да пође.)

РОМЕО

Чекај, момче, умем да читам.
(Чита.)
„Сињор Мартино и његова жена и кћери; гроф Ан‐
селмо и његове лепе сестре; госпођа удова од Витруви‐
ја; сињор Плаћенцио и његове лепе синовице; Мерку‐
цио и његов брат Валентин; мој стриц Капулет, његова
жена и кћери; моја лепа синовица Розалина; Ливија; си‐
њор Валенцо и његов рођак Тибалт; Луцио и весела Је‐
лена." Лепа дружина. Куда је позвана?

СЛУГА

Горе.

РОМЕО

Где?

СЛУГА

На вечеру у нашој кући.

РОМЕО

У чијој кући?

СЛУГА

Мога господара.

РОМЕО

Заиста то је требало прво да те питам.

СЛУГА

Па казаћу вам и без питања. Мој господар је велики,
богати Капулет, и ако нисте од Монтагијеве куће, изво‐
лите доћи и испити пехар вина. Остајте ми весело.
(Оде.)

БЕНВОЛИО

На Капулетовој старој гозби тој
са обожаваним лепотицама свим
из Вероне вечераће она
коју ти волиш, лепа Розалина.
Иди тамо, и непристрасна ока
сравни њено лице са лицима другим
на која ти будем указао ја,
и видећеш да ти, кад заједно стану,
лабудица твоја наличи на врану.

РОМЕО

Кад побожна вера мог вида изрече
ту лаж, нек ми ватра од суза испече
очи, те сјајне кривоверке праве,
које сузе нису могле да удаве.
Лепше од моје драге? Свевидеће
сунце никад равне њој видети неће.

БЕНВОЛИО

Ех, изгледала ти лепа кад у том
часу ни једне није било с њом,
па си с оба ока њом мерио њу.
Ал, на тим кристалним теразијама ту
измери драгу с другом што ти ја
покажем како на тој гозби сја,
па ће та што ти је сад тако ванредна
бити лепушкаста девојчица једна.

РОМЕО

Ићи ћу, али не ради те оцене,
већ да чар драге усхићава мене.
(Одлазе.)

СЦЕНА ТРЕЋА[уреди]

Верона. Одаја у Капулетовом дому.
(Улазе грофица Капулет и дадиља.)

ГРОФИЦА КАПУЛЕТ

Дадиљо, где ми је кћи? Позови је.

ДАДИЉА

Девичанства ми од дванајст година,
рекох јој да дође. Хеј, јагње! Бубамаро!
Побогу, где је та дева? Јулија!
(Улази Јулија.)

ЈУЛИЈА

Шта је? Ко зове?

ДАДИЉА

Твоја мајка.

ЈУЛИЈА

Мајко,
ево ме; шта хоћеш?

ГРОФИЦА КАПУЛЕТ

Ево шта. Дадиљо,
изиђи за часак, морамо насамо
да говоримо. Дадиљо, врати се,
предомислих се, чућеш и ти наш
разговор. Ти знаш да ми је кћи већ
лепо стасала.

ДАДИЉА

Знам јој године у сат.

ГРОФИЦА КАПУЛЕТ

Још нема четрнајст.

ДАДИЉА

Ја ћу се кладити
у мојих четрнаест зуба - мада имам,
на моју жалост, само четири -
да нема још четрнаест. Кол’ко је
до Ивањдана?

ГРОФИЦА КАПУЛЕТ

Дан ил’ два више од две недеље.

ДАДИЉА

Па, више ил’ мање; од свих дана баш
уочи самог Ивањдана пуни
четрнаесту. Сузана и она
- бог да прости све хришћанске душе -
беху вршњаке; али Сузану ми
узе бог; била је предобра за мене;
али, ко што рекох, уочи Ивањдана
напуниће она четрнаест,
памтим добро. Сад је једанајст година
од земљотреса, кад сам је одбила
од сисе - нећу заборавити то -
баш оног дана од свих у години.
Сису сам пеленом била намазала
и села на сунце под голубарником.
Господар и ви сте били у Мантови -
добро се сећам. Ал’ као што рекох,
кад она оцети на мојој брадавици
пелен, и окуси његову горчину,
слатка се лудица - да сте је видели! -
намршти тад и разгневи на сису.
Голубарник се у тај мах затресе,
и непотребно би казати: бежи!
Од тог времена је једанајст година.
Тада је већ могла да стоји сасвим сама,
па, крста ми, да трчкара и гегуца
унаоколо. Баш дан раније
разбила је чело, и тад је мој муж
- бог да га прости,био је весељак -
подиже и рече: „Сад падаш на лице,
је ли? А кад будеш паметнија,
падаћеш на леђа; хоћеш ли, Јулијице?”
А на то, тако ми богородице,
лепо враголче престаде да плаче
и одговори: „Да.” И гле, сад се
ето та шала већ обистињава.
Вере ми, да живим хиљад’ година
памтићу то: „Хоћеш ли, Јулијице?”
Како је упита, а лепа лудица
престаде да плаче и одговори: „Да.”

ГРОФИЦА КАПУЛЕТ

Та, доста с тиме, молим те, ућути.

ДАДИЉА

Добро, госпо, ал’ се морам насмејати
кад помислим да је престала да плаче
и рекла: „Да.” А, богме, имала је
на челу чворугу ко младе коке јаје;
јако се ударила и плакала је горко;
а кад јој муж рече: „Сад падаш на лице,
је ли? А кад сазреш, падаћеш на леђа;
хоћеш ли, Јулијице?” она преста с плачем
и рече: „Да.”

ЈУЛИЈА

Престани и ти једном,
молим те, дадо.

ДАДИЉА

Ућутаћу, сврших.
Бог те благословио! Била си, најлепша
беба коју сам икад дојила.
Да доживим да те видим удату,
па друго ништа не бих желела.

ГРОФИЦА КАПУЛЕТ

О тој удаји сам баш и хтела сад
да говорим. Реци ми, кћери Јулија,
да ли би волела да се удаш већ?

ЈУЛИЈА

То је част о којој и не сањам ја.

ДАДИЉА

Част! Да те нисам само ја дојила.
рекла бих да си с млеком посисала
и сву мудрост.

ГРОФИЦА КАПУЛЕТ

Размисли о удаји сад.
И млађе од тебе овде у Верони,
угледне госпе, постале су мајке.
По мом рачуну, била сам баш твојих
година кад сам те родила.[14] И кратко,
витешки Парис тражи твоју руку.

ДАДИЉА

Човек је, млада госпо! Такав човек
каквог у свету - ко од воска лик.

ГРОФИЦА КАПУЛЕТ

Веронско лето нема такав цвет.

ДАДИЉА

Он јесте цвет; вере ми, прави цвет.

ГРОФИЦА КАПУЛЕТ

Шта ти кажем? Би ли могла волети
племића овог? Видећеш га сад,
вечерас на гозби. Прочитај му књигу
лица, пронађи задовољство што је
пером лепоте исписано ту;
осмотри на њему складне црте ове
како једна другој дају чари нове;
а што у тој књизи не буде ти јасно,
његове ће очи изразити гласно.
Савршенству свеске те љубави јаком,
тог дивног младића невезаног браком
треба само повез. Риби треба вода,
а лепом да се лепа ћена дода.
У очима многих књига славу стиче
кад јој златне копче стежу златне приче.
Ти ћеш с њим делити све чари што има,
и с њим, умањена нећеш бити њима.

ДАДИЉА

Не мања, но већа; свака жена расте
од мужа.

ГРОФИЦА КАПУЛЕТ

Да л’ ти се допада, пре свега,
Парисова љубав?

ЈУЛИЈА

Ја ћу радо њега
гледати, видим ли да ме баш широка
наклоност такне. Ал’ стреле мог ока
никада неће одлетети даље
од места куда их твој пристанак шаље.
(Улази слуга.)

СЛУГА

Госпо, гости су дошли, вечера је на столу, бас зобу,
питају за младу госпођицу, дадиљу пцују и грде у кухи-
њи,[15] све је као без главе. Морам ићи да послужујем; мо-
лим вас дођите одмах.

ГРОФИЦА

Да!
(Слуга одлази.)
Парис те чека.

ДАДИЉА

Ти ћеш, дете, моћи
данима срећним дати срећне ноћи.
(Одлазе.)

СЦЕНА ЧЕТВРТА[уреди]

Верона. Улица.
(Долазе Ромео, Меркуцио, Бенволио, са пет-шест других маски,
носиоцима буктиња и другима.)

РОМЕО

Да ли да се говором извинимо,
или да уђемо и без избињења?[16]

БЕНВОЛИО

Таква многоглгољивост није
више у моди. За улазак наш
не треба ни Амор[17] везаних очију,
с лажним татарским луком од прутића,
што плаши госпе као страшило,
ни пролог, учен напамет, а речен
тихо за шаптачем. Нека нас оцене
како им драго; ми ћемо отмено
поиграти с њима и отићи.

РОМЕО

Дај ми буктињу; нисам за играње,
јер сам невесео; бићу лучоноша.[18]

МЕРКУЦИО

Не, врли Ромео, мораш играти.

РОМЕО

Одиста не могу. Ви сте лаке ћуди
ко лаке обуће, а моја је душа
од олова, па ме за земљу прикива,
те не могу маћи.

МЕРКУЦИО

Ти си заљубљен.
Позајми од Амора крила, па се вини
ван обичног скока.

РОМЕО

Сувише ме тешко
рани његова стрела да бих мого
узлетети му на лаким крилима;
окован сам, не могу да се дигнем
над својим јадом, већ тонем под тешким
бременом љубави.

МЕРКУЦИО

Потонеш ли у њу,
оптеретићеш је; сувише си тежак
за тако нежну ствар.

РОМЕО

Је л’ љубав нежна?
Она је прегруба, пресурова,
одвећ осиона, боде ко трн.

МЕРКУЦИО

Ако је љубав груба према теби,
буди и ти тако спрам љубави груб;
боди је кад боде, па ћеш је тад ти
свладати. Дај маску да сакријем лик.
(Узима маску од пратиоца и ставља је на лице.)
Маска на маску![19] Не. мари кад око
радознало спази ругобу, јер ће тад
уместо мене маска да црвени.

БЕНВОЛИО

Хајд, закуцајмо, уђимо унутра,
и нек’ свак’ сместа заигра од нас.

РОМЕО

Дајте ми буктињу. Нека ветрогоње
лака срца милују нехатну
рогозину[20] својим петама, а ја ћу
држати се старинске пословице:
Ко држи светиљку, тај једино види.
Најпаметније је напустити игру
кад буде у јеку.

МЕРКУЦИО

Ех, пандурова је реч:
Буди мудар и невидљив као миш.
Ако си заглибљен, ми ћемо те већ
извући из кала ил’ да простиш ти,
из љубави, где си запо до ушију.
Хајдемо, горимо свеће и по дану.

РОМЕО

Није тако.

МЕРКУЦИО

Мислим, господине,
да оклевајући трошимо начисто
буктиње своје, а то ти је исто
као да их неко ни дању не штеди.
Добру нам мисао схвати; то ти среди
пет пута више но пет чула сад.

РОМЕО

Добра је и моја мисо била тад,
да одемо на маскараду само;
па ипак, није мудро ићи тамо.

МЕРКУЦИО

А што, сме ли се питати?

РОМЕО

Сањао сам
један сан прошле ноћи.

МЕРКУЦИО

Па и ја сам.

РОМЕО Шта?

МЕРКУЦИО

Да сањач често истину не мари.

РОМЕО

Док спава и сања истините ствари.

МЕРКУЦИО

Видим да је краљица Маб била
код тебе.[21] Она је вилинска бабица,
не већа но ахат прстена на прсту
одборника; спрега ситних патуљака
вози је преко носева спавача.
Празна лешникова љуска су јој кола
што их направи веверица или
стари црв - ти вилински колари
од незапамћених времена; паоци
точкова су од паукових ногу,
арњеви су од крила скакавчевих,
штранге танка влакна паукове мреже,
амови провидни зраци месечине;
бичаље јој од попчева ребарца,
а бич од танке жице свилене.
Њен је кочијаш мајушни комарац
у сивој ливреји, ни пола толики
ко округли црвић иглом извађен
из каквог лењог прста девојачког.[22]
И у тој дивоти из ноћи у ноћ
она кроз мозак заљубљених јури,
и они сањају о љубави тад;
или преко колена дворана,
те одмах почну сањати клањање;
ил’ преко прстију адвоката који
стане сањати о шићару свом;
ил’ госпама преко усана, те оне
сањају пољупце; ал’ им гневна Маб
често унакази уста, јер им дах
заудара на слаткише. Каткад
претрчи преко носа дворанину,
те сања да њуши неку молбу двору.
Дође, и репом барског прасета
заспалом пароху заголица нос,
те он сања онда нову парохију.
Некад се вози вајниковим вратом
и он сања сечу противничких глава,
продоре, заседе, и шпанске мачеве,[23]
и пехаре дубоке ко бунари.
А тад му она ушима забубња;
он се на то тргне, пробуди, опсује
уплашен једну молитву ил’ две,[24]
па опет заспи. И та иста Маб
ноћу плете коњске гриве, а прљаву,
чупаву косу прси у чворове
вилинске, па кад се они размрсе,
то слути неку велику несрећу.[25]
То је та вештица што гњави девојке
кад на леђима леже, и прва их
учи да лако носе децу када
постанз жене и затрудне. Она -

РОМЕО

Ћути, ћути, Меркуцио, ћути!
Говориш којешта.

МЕРКУЦИО

Да, јер говорим
о сновима, деци доконога мозга,
рођеној из таште уобразиље,
несуштаствене као ваздух сам,
и несталније од ветра што часом
милује ледне груди севера,
а часом, расрђен, дуне отуда
и окрене своје лице росном југу.

БЕНВОЛИО

Тај ће ветар канда одувати нас
од нашег смера, гозба је у току,
и, чини ми се, стићи ћемо доцкан.

РОМЕО

Бојим се прерано, јер ми душа слути
да ће неки исход, у звездама скривен,
кобно почети с данашњим весељем
и бедном животу у мојим грудима
превременом смрћу окончати рок.
Ал’ онај што држи крму мог живота
нека управља и мојом судбином.
Напред, орни момци!

БЕНВОЛИО

У добоше сад!
(Марширају у кућу.)

СЦЕНА ПЕТА[уреди]

Верона. Дворана у Капулетовом дому.
(Музиканти чекају. Маске улазе, прелазе преко дворане и
стану у страну. Улазе слуге носећи убрусе.)

ПРВИ СЛУГА

Где је Попара да нам помогне у спремању? Сувише се
погордио за ношење дрвених тањира.[26] Зар он да брише
дрвену чинију!

ДРУГИ СЛУГА

Кад се добро понашање стави у руке једног или два
човека, па још у неопране, онда је то прљава ствар.

ПРВИ СЛУГА

Носи те столице преклапуше, склони орманче за по-
суђе,[27] пази на сребрнарију. Друшкане, сачувај за мене
парче колача од бадема и, ако ме волиш, кажи вратару да
пусти унутра Сузану Тоцило и Нелу. Антонио, Попаро!

ТРЕЋИ СЛУГА[28]

Ево нас, друже готови смо.

ПРВИ СЛУГА

Очекују вас и зову вас, питају за вас и траже вас у ве-
ликој соби.

ЧЕТВРТИ СЛУГА

Па не можемо бити и овде и тамо у исто време. Ве-
село, момци; радите и веселите се, јер је живот кратак.
(Слуге одлазе. Улазе Капулет и Јулија са свима званицима,
идући у сусрет маскама.)

КАПУЛЕТ

Здраво, господо! Госпе чије прсте
не пеку жуљеви играће с вама.
Ха, ха, моје госпе! Која ће од вас
одрећи да игра? За ону што буде
оклевала ја ћу се заклети
да има жуљеве. Улових вас, а?
Добро ми дошли, господо![29] Некад сам
и ја носио маску и умео
шапутати уву лепе госпе оно
што јој је годило. Али то је прошло;
беше му, беше! Добро сте ми дошли,
господо! Засвирајте музиканти сад.
Места, места! Направите места;
играјте, девојке!
(Музика. Игра.)
Светлости још момци!
Дигните столове, угасите ватру
у дворани је претопло. Но, ова
забава ненадно добро испаде.
Дè седи, седи, добри рођаче
Капулете, за тебе и мене
прохујали су дани играња.
Колико је откако смо ти
и ја последњи пут били под маском?

ДРУГИ КАПУЛЕТ

Богородице ми, тридесет година.

КАПУЛЕТ

Шта, човече! Нема толико, не, нема
толико. Од Лућентијеве свадбе,
ма колико да су близу Духови,
има тек неких двадесет пет лета,
а тада смо били под маскама.

ДРУГИ КАПУЛЕТ

Више, више; син му је старији,
господине, има му и тридесет већ.

КАПУЛЕТ

Ма, шта ми причаш? Његов син је био
непунолетан пре две-три године.

РОМЕО (слузи из своје пратње)

Ко је она госпа која краси руку
онога витеза?

СЛУГА

Не знам, господине.

РОМЕО (за себе)

О, буктињу учи да појача пламен!
У ноћи блиста као драги камен
о уву Арапке. Да постане чија
одвећ је лепа; изнад света сија
високо. Као голубица снежна
у јату врана, и она је нежна
међ’ другама својим. Када се повуку
од игре, гледаћу да додиром рýку,
моју руку њеном посветим. Јесам ли
волео? Виде, опореци сâм,
јер праву лепоту тек од ноћас знам.

ТИБАЛТ

Овај је, по гласу, некакав Монтаги.
Донеси ми мач мој.
(Његов паж одлази.)
Зар је овај роб
смео, скривен фантастичном маском,
да дође овамо и да се подсмева
и руга нашој свечаности, је л’?
Тако ми части и порекла мог,
не сматрам грехом да убијем тог
ниткова.

КАПУЛЕТ

Шта је! Што праскаш, шурачићу?

ТИБАЛТ

Ово је душманин Монтаги, мој течо.
Та хуља је дошла из пркоса амо,
да се руга нашој свечаности само.

КАПУЛЕТ

Је ли то млади Ромео?

ТИБАЛТ

Дâ, онај
нитков Ромео.

КАПУЛЕТ

Умири се, врли
шурачићу, остави га на миру.
Он се понаша ко исправан племић;
и, право рећи, Верона га хвали
као доброга, учтивог младића.
Не бих ни за благо целог овог града
да му се ма каква увреда нанесе,
у моме дому. Зато буди стрпљив,
не обзири се на њ. То ми је воља,
па ако је поштујеш, остани
уљудан, престани са прштењем тим,
јер то се на овој гозби не пристоји.

ТИБАЛТ

Пристоји се кад је такав нитков гост.
Нећу га овде трпети.

КАПУЛЕТ

Ал, мораш.
Шта, дрски деране? Мораш, кажем ја.
Јесам ја господар овде или ти?
Нећеш га трпети? Шта ти пада на ум?
Зар међ’ гостима да дижеш узбуну?
Нуто делије да замеће кавгу.

ТИБАЛТ

Па, течо, то је срамота.

КАПУЛЕТ

Гле, гле.
Дà дрска дерана! Срамота је, је ли?
Та игра те може опећи. Знам ја
шта ћу с тобом. Мени се противиш!
Заиста је време да те опаметим.
- Браво, браво, децо![30] - Безобразниче, иди,
смири се, или - Још свећа, још свећа!
Срам те било! Ја ћу умирити тебе. -
Весело, младежи!

ТИБАЛТ

Принудно стрпљење
и гнев мој у мени воде борбу, те ми
цело тело дрхти. Ја ћу ићи; али
то што је уљезу томе слатко сад
претвориће се у најгори јад.
(Оде.)

РОМЕО (узима Јулију за руку)

Ако ми ту свету икону скрнави
недостојна рука, ја ћу радо знати
да откајем; као поклоници прави,
усне ће пољупцем грешни додир спрати.

ЈУЛИЈА

Хаџијо добри[31] рука крива није,
јер то је знак само побожности мирне,
и пољубац је светога хаџије
кад својом руком руку свеца дирне.

РОМЕО

Зар хаџија, светац нема усне своје?

ЈУЛИЈА

Има их, ал’ да се молитви приводе.

РОМЕО

Па нек се усне од руку не двоје,
светице мила. Оне те сад моле
допусти им ово, да се вера права
у очајање горко не упути.

ЈУЛИЈА

Икона ћути и кад услишава.

РОМЕО

Плод молбе своје берем онда; ћути,
усна твоја скида грех са уста моји’.
(Пољуби је.[32])

ЈУЛИЈА

Грех усана твојих сад на мојим стоји.[33]

РОМЕО

Грех с усана мојих! Да преступа слатка!
Врати ми грех мој.
(Пољуби је.)

ЈУЛИЈА

Како љубиш дивно.

ДАДИЉА

Госпођице, мајка вас на једну реч зове.

РОМЕО

Ко је њена мајка?

ДАДИЉА

Госпа куће ове,
момче. Добра госпа, мудра и честита.
Кћер сам јој дојила, ту с којом сте баш
разговарали. Ко је узме, кажем,
добиће велики мираз.

РОМЕО

Је ли она
Капулетова? Цена претерана!
Мој живот ће бити у руци душмана.

БЕНВОЛИО

Хајдемо другови, забави је крај.

РОМЕО

Тим ми је, на жалост, већи немир тај.

КАПУЛЕТ

Не, господо, немојте још ићи;
Малу закуску спремићемо сад.
(Маске му се извињавају шапатом на уво.)
Је ли баш тако? Онда хвала свима.
Хвала вам, честита господо; лаку ноћ.
Буктиња још дајте. - А сад у постељу.
(Слуге доносе буктиње да испрате маске.)
Душе ми, доцкан је; ићи ћу да легнем.
(Одлазе сви сем Јулије и дадиље.)

ЈУЛИЈА

Ходи амо, дадо. Ко је онај племић?

ДАДИЉА

Син и наследник старог Тиберија.

ЈУЛИЈА

Ко је онај што баш сада излази?

ДАДИЉА

То је, мислим, млади Петручио.

ЈУЛИЈА

А онај за њим што не хте играти?

ДАДИЉА

Не знам.

ЈУЛИЈА

Иди, питај за његово има.
(За себе.)
Ако је ожењен, онда ми је гроб
постеља брачна.

ДАДИЉА

Име му Ромео,
он је Монтаги, јединац је син
вашега великог непријатеља.

ЈУЛИЈА (за себе)

Љубав ми из мржње моје ниче јасно!
Прерано га видех и познадох касно.
Кобан ће бити љубави ми плод,
јер морам волети душманинов род.

ДАДИЉА

Шта је то, шта је?

ЈУЛИЈА

Стих који научих
малочас од једног играча - опрости.
(Изнутра се чује: „Јулија!”)

ДАДИЉА

Сад ће, сад ће. - Хајд’мо, отишли су гости.
(Одлазе.)

ДРУГИ ЧИН[уреди]

=== ПРОЛОГ ===[34]

(Улази Хор.)

ХОР

Сад стара чежња на постељи мре,
нова љубав њено наследство сад тражи;
она за коју хтеде мрети пре
крај Јулије нема више своје дражи.
Сад Ромео опет вољен је и воли,
обоје очима опчињени сјајним;
за душманком вајном њега жудња боли,
она сласт љубави куша путем тајним.
Сматран душманином, он нема згоду ту
да јој свој љубавни завет јавно каже;
а њој што воли њега ко он њу
залуду очи свог драгана траже.
Страст им даје моћи, а време помаже
да крајњи бол само крајњом слашћу блаже.
(Оде.)

СЦЕНА ПРВА[уреди]

Верона. Капулетов врт. На једној страни спољни зид поред
кога иде уличица; на другој Капулетова кућа на којој се види
горњи прозор.
(Долази Ромео.)

РОМЕО

Куда даље, кад ми је срце ту?
Тужна земљо, иди, тражи своје сунце.[35]
(Пење се на зид и скаче у врт. Бенволио и Меркуцио одлазе
у уличицу. Ромео ослушкује иза зида.)

БЕНВОЛИО

Ромео мој, рођаче Ромео!

МЕРКУЦИО

Мудар је он, па се, живота ми мог,
искрао кући да легне.

БЕНВОЛИО

Овуда
отрчао је и прескочио
баштенски зид. Зови га, Меркуцио.

МЕРКУЦИО

Зваћу га ко да призивам духове.
Ромео! ћуди! лудо! љубавниче! страсти!
Појави се у виду уздаха;
реци само један слик, и ја ћу бити
задовољан; узвикну „вај мени!”
Прозбори „љубави”, „голубице!” реци
торокуши Венери лепу реч
за слепог јој сина, наследника,
младог, голишавог Купидона[36] што је
тако вешто погодио стрелом
краља Коуфетјуа,[37] да се заљубио
у девојку која је процила.
Не чује, не миче се, нити се одзива.
Тај јадник је мртав, морам га призвати
бајалицом. Заклињем те светлим
Розалининим очима и њеним
високим челом и руменом усном,
мајушним стопалом или прàвом ногом,
дрхтавом бутином и оближњим местом,
појави нам се у обличју свом![38]

БЕНВОЛИО

Ако те чује, биће љут на тебе.

МЕРКУЦИО

То га не може љутити. Ја бих га
раздражио кад бих призивао
у круг његове. даме неки дух
чудан, па да стоји тамо док га она
не положи и он не клоне од њених
чини; то би збиља сушта пакост била.
Моје призивање часно је, поштено;
у име његове драге је га само
призивам да се појави.

БЕНВОЛИО

Хајдемо!
Он се сакрио у ово дрвеће
и хоће да буде влажној ноћи друг.
Љубав му је слепа, воли таму клету.

МЕРКУЦИО

Слепа љубав никад не погађа мету.
Сад он седи под неком мушмулом
и жели да му драга оно воће
што девојке уз смех зову мушмулом,
па да му у крило падне. О, Ромео,
да је напрсла, и тако даље још,
а ти шиљат пошчић! Лаку ноћ,
Ромео. Идем ја у свој креветац.
Ова пољска ми је постеља прехладна
за спавање. Хоћемо ли?

БЕНВОЛИО

Хајд’мо.
Залуд је тражит оног што не жели
да пронађен буде ни од свога друга.
(Одлазе.)

СЦЕНА ДРУГА[уреди]

Верона. Капулетов врт.
(Ромео ступа напред.)

РОМЕО

Ко рањен није рањеном се руга.[39]
(Горе, на прозору, појављује се Јулија.)
Ал’ тихо! Шта светли то кроз прозор тај?
Гле, то је исток, а Јулија сунце.
Устани, лепо сунце, и дотуци
завидљиву луну, већ бледу од једа
што си ти, њена дева,[40] много лепша.
Немој јој више бити пратиља,
јер је завидљива. Одежда је њених
весталки зелене, болешљиве боје.[41]
Само је лỳде[42] носе: одбаци је
Ево ми, драге,[43] ево љубави.
О кад би то знала! Она говори,
ал’ не каже нхшта. Но шта мари!
Око јој говори, њему одговарам.
Дрзак сам, она не говори мени.
Две најлепше звезде на небеском своду,
Одлазећ некуд, моле очи њене
да трепере у њиним сферама
до њиног повратка. Шта би било да су
те очи тамо, а оне у њеној
глави? Сјај би њеног лица постидео
те звезде онако као свећу дан.
Њене би очи зрачиле с небеса
кроз простор тако да би птице све
запевале мислећ да је прошла ноћ.
Гле како образ наслања на руку!
Да сам рукавица да дирнем образ тај!

ЈУЛИЈА

Вај!

РОМЕО(за себе)

Она говори. О, говори опет,
анђеле светли, јер блисташ нада мном
у овој ноћи ко крилати гласник
задивљеним очима смртника,
што га затурене главе посматрају
кад узјаше на споре облаке
и једри грудима ваздуха.

ЈУЛИЈА

Ромео,
о, Ромео! Зашто си Ромео?
Одреци се оца и одбаци име;
ил’, ако нећеш, буди ми заклети
драган, па ја нећу бити више
Капулетова.

РОМЕО(за себе)

Да л’ да слушам још
ил’ да одговорим?

ЈУЛИЈА

Непријатељ мој
то је твоје име. Ти би био ти
и кад не би био Монтаги. О буди
неко друго име! Шта је то Монтаги?
То није рука, нога, ни мишица,
ни лице, нити ма шта од човека.
Шта садржи име? Ружа би давала
слатки мирис, па ма како је ми звали.
И Ромео би, и да се не зове
тако, задржао своје савршенство
и без тог имена. Ромео, одбаци
то име што није део тебе сама,
па сам сва твоја.

РОМЕО

Хватам те за реч.
Назови ме драгим, и бићу поново
крштен; одсада нисам Ромео.

ЈУЛИЈА

Ко си ти што си, скривен плаштом ноћи,
докучио мојих тајних мисли ток?

РОМЕО

Не знам како ћу се именом казати,
светитељко мила. Име је то мрско
мени, јер је оно непријатељ твој.
Да је написано, ја бих га поцепо.

ЈУЛИЈА

Моје уши нису улице ни сто
речи с твог језика, а већ му знам звук.
Зар ниси Ромео и Монтаги ти?

РОМЕО

Ни једно, лепа, ако су ти мрски.

ЈУЛИЈА

Реци како си дошао овамо,
и зашто? Зидови врта су високи,
тешки за прелаз, а с обзиром ко си,
за тебе је ово место сама смрт,
ако те ту хађе какав рођак мој.

РОМЕО

На лаким крилима љубави сам зид
прелетео; јер камене међе
не могу никад задржати љубав;
а што љубав може, она то и сме.
Рођаци твоји препрека ми нису.

ЈУЛИЈА

Ако те они виде, убиће те.

РОМЕО

Вај, већа опасност у оку је твом
него у двадесет њихових мачева.
Погледај ме мило, па ме мржња њина
не може ранити.

ЈУЛИЈА

Не бих за сав свет
волела да те спазе.

РОМЕО

Ноћни плашт
скрива ме добро од ока њиховог.
Ако ме не волиш, нек’ ме нађу ту;
боље да ме њина мржња убије
но да ме без твоје љубави смрт штеди.

ЈУЛИЈА

Ко ти је овамо показао пут?

РОМЕО

Љубав; она ме је подстакла да трагам.
Дала ми је савет, а ја очи њој.
Нисам морепловац, ал’ да си далеко
ко обала коју запљускује
најдаље море, ја бих запловио
на срећу ради таквог блага.

ЈУЛИЈА

Знаш,
да ми на лице маску ставља ноћ,
иначе би ми девојачка румен
облила образе што си чуо шта сам
говорила ноћас. Радо бих се ја
држала навике, радо реч порекла.
Ал’ збогом навико! Болиш ли ме? Знам,
рећи ћеш: „Да”, и примићу ту реч.
Ал’ и заклет можеш постати неверан.
На љубавничка кривоклетства, кажу,
доброћудно се смеје Јупитер.[44]
Племенити Ромео, искрено
реци да л’ ме волиш. Ако мислиш да сам
брзо освојена, мрштићу се, па ћу
јогунасто, кад ме просиш, рећи: „Не”,
мада иначе не бих за сав свет.
Да, лепи Монтаги, ја сам заљубљена
исувише, па би могао мислити
да сам локоумна; ал’ веруј, племићу,
вернија ћу бити од тих што се боље
праве уздржљивим. Била бих и ја
уздржљивија, признајем, да ниси
пре него приментих чуо ову страсну
исповест моје верне љубави.





СЦЕНА ТРЕЋА[уреди]

СЦЕНА ЧЕТВРТА[уреди]

СЦЕНА ПЕТА[уреди]

СЦЕНА ШЕСТА[уреди]

ТРЕЋИ ЧИН[уреди]

СЦЕНА ПРВА[уреди]

СЦЕНА ДРУГА[уреди]

СЦЕНА ТРЕЋА[уреди]

СЦЕНА ЧЕТВРТА[уреди]

СЦЕНА ПЕТА[уреди]

ЧЕТВРТИ ЧИН[уреди]

СЦЕНА ПРВА[уреди]

СЦЕНА ДРУГА[уреди]

СЦЕНА ТРЕЋА[уреди]

СЦЕНА ЧЕТВРТА[уреди]

СЦЕНА ПЕТА[уреди]

ПЕТИ ЧИН[уреди]

СЦЕНА ПРВА[уреди]

СЦЕНА ДРУГА[уреди]

СЦЕНА ТРЕЋА[уреди]

НАПОМЕНЕ[уреди]

  1. Прва посланица Петрова. III, 7: „Тако и ви, мужеви, живите, са својим женама по разуму и поштујте их као слабији женски суд.“ (Ову и све остале примедбе уз текст дали су преводиоци.)
  2. Грегорио сматра да свађа обухвата само мушкарце.
  3. Риба често значи блудница, те и горње речи значе: да си женско био би непривлачан.
  4. Стари град је мала тврђава у близини Вероне.
  5. Ово је reductio ad absurdum младићке склоности - која је у оно време била у моди - да се одаје сети, тј. меланхолији, тражећи самоћу.
  6. Аурора је римска богиња зоре.
  7. Овакве антитезе, кад се говорило о љубави, биле су у моди онога доба. Ромео је само површно заљубљен у Розалину и зато говори овако. Он говори сасвим друкчије кад се заљуби у Јулију.
  8. Заљубљен сам, али ми на љубав није одговорено љубљвљу.
  9. Кад се на љубав одговори љубављу.
  10. Амор је бог љубави.
  11. Дијана је богиња чедности.
  12. Дечји лук је лук Амора који је увек представљен у облику детета.
  13. Говорећи фигуративно о јадима несрећне љубави Ромео буквално описује начин на који се, у Шекспирово време, поступало са лудацима.
  14. Пошто је Јулији четрнаест година, ово значи да грофица Капулет има око 28 година. Њен муж, међутим, имао је у то време око шездесет година.
  15. Псују је и грде зато што треба да је у кухињи да им помаже.
  16. Маскирани и прерушени младићи одлазе непозвани на Капулетов бал. У Шекспирово време такве непозване групне посете сматране су ласкавим. Маске су понекад претходно слале свога гласника да одржи уобичајени говор, а понекад улазиле заједно с њим. Говор је обично садржавао поздрав домаћину, или комплименте госпођама, ии извињење што долазе непозвани. Затим су маске позивале госпође да играју с њима, забављајући се и ашикујући.
  17. Маске је обично оглашавао или представљао дечак прерушен у Амора.
  18. Лучоноше су били пратиоци који су посматрали игранку и забављање.
  19. И лице је маска.
  20. У оно доба под је био покривен рогозином.
  21. Сада се не зна ништа више о краљици Маб од онога што се налази у овом говору. Само име Маб изгледа да је пореклом из келтског фолклора: Шекспир га је први употребио у књижевности. Краљица Маб је вилинска краљица и нека врста мòре. Она је вилинска бабица, али не бабица која помаже при порођају вила, већ бабица која помаже при порођају снова - деце сна.
  22. Веровало се да се лењим девојкама коте црви у прстима.
  23. Шпански мачеви, нарочито из Толеба, били су чувени.
  24. Да би одвратио зло од себе.
  25. Замршеност косе прљавих особа приписивала се вилама, које се расрде и учине још веће зло ако се коса размрси.
  26. У Шекспирово време дрвено посуђе је излазило из моде.
  27. Орманче са сребрним посуђем.
  28. Претпостављамо да овде улазе трећи и четврти слуга, тј. Антонио и Попара.
  29. Овај поздрав је упућен Ромеовим маскираним пријатељима.
  30. Ове речи су упућене гостима.
  31. Неки мисле да се Ромео прерушио у хаџију за ову маскараду. Ромео на италијанском језику значи хаџија.
  32. У Шекспирово доба није било зазорно пољубити девојку јавно.
  33. Овај први разговор између Ромеа и Јулије дат је облику Шекспировог сонета. (Сонетски облик се завршава овде.)
  34. Овај пролог је очевидно писан на брзину. Неки шекспиролози сматрају да га није писао Шекспир.
  35. Земља је Ромеово тело, а сунце је Јулија.
  36. У оригиналу стоји „Абрахам Купид”, у Шекспирово време просјаци, који су полуголи лутали по свету, просили и крали, називани су „Аврамови људи”, па отуда и наш превод: „голишави Купидон.”
  37. Краљ Коуфетјуе је лице у балади „Краљ и просјакиња”. На још четири места у Шекспировим драмама налази се. алузија на ову баладу.
  38. Меркуцио тобоже мисли да је Ромео мртав, па призива његов дух.
  39. Ово је Ромеов одговор Меркуцију; он је у слику са последњим стихом претходне сцене. Ромео, наравно, не одлази с позорнице на крају те сцене.
  40. Дијана је била богиња чедности и месеца (луне); њене пратиље су биле девојке.
  41. Алузија на „зелену болест”, тј. „анемичну болест девојака у доба пубертета, услед чега оне добију блед и зеленкаст изглед”.
  42. Оне које су луде, те остану неудате.
  43. До сада је, вероватно, само Јулијин осветљени прозор био видљив, а сада она излази на балкон.
  44. Мисао да се Јупитер смеје без негодовања на љубавничка кривоклетцтва потиче из Овидијевог дела Ars Amatoria, I, 633; и у Шекспирово доба ушла је у пословицу.