Роман без романа/Частица друга

Извор: Викизворник



ЧАСТИЦА ДРУГА

Dum nіhіl habemuѕ maіuѕ, calamo ludimus.
Sed dіlіgenter іntuere haѕ naenіaѕ;
— — — — — — — — — —
non semper ea ѕunt, quae vіdentur.
Phaedruѕ

Сузе, љубезне моје читатељке, деле се на сузе које од срца иду, и сузе које од срца не иду. Прве су општег, а последње само женског рода. Сузе које од срца иду опет се деле на сузе које из лукавог срца извиру, и сузе које из чистог срца иду. Даље, на сузе које од жалости проистичу, и на сузе које у презјелној радости постанак свој налазе. Говори се да човек од суза нема ништа благороднијег; но и то је познато да се ничим толико не тргује као са сузама. Тако, на пример, кад жена за мртвим мужем уче и лелече, јошт и на гроб његов као мртва пада, шта је ту друго него шпекулација за удадбу? Кад жена пред мужем плаче, и са сузама своју невиност потврђује, шта је то него трговина невиности под барјаком суза? — Има и такови суза које онда истом извиру кад највећа пакост или љутина срцем човека овлада, или кад жена не може мужа по вољи за косе да очепа; даље, кад жена код постеље болесног свог супруга цвили, и проче; ове се сузе зову: сузе крокодилске. — Напоследак има јошт млого струка суза које се на овој малој грудвици земље виђају, и које у наш ред не принадлеже. Тако, на пример, често примечавамо да девојке за изгубљеном керицом марамом исплакане очи бришу, а то највише из узрока да покажу како су милостива срца. Млого пута овакове које за кером сузе проливају при најужаснијем прикљученију показују се тврде и нечувствителне. Но и овде, љубезне моје читатељке, нека вас извини нежни вашег тела состав; због чега се тако плашите да при највећој другога нужди на чувство и чувствителност заборављате.
Ка којој су класи принадлежале сузе агине кћери, нека моје читатељке определе. Доста да би свака њојзи подобно, а може бити јошт већма плакала кад би таквим начином будуштег мужа изгубила. У највећој њеној нужди, коју је сад први пут као при првој просидби искусила, она би се јамачно бедног свог живота лишила да није, као што смо видили, Судбина у протокол ставити дала да мора избављена бити; друго: да није и њој самој било жао да тако млада и зелена (ово је само општи начин говора, иначе је она била увенуто-жућкаста) у земљи труне. Она дакле, почем се увери да Роман не долази, и да јој никакве надежде да ће се икад вратити не даје, остави место жалости и печали своје, не могући га више мачијим својим очима гледати, и у очајанију пође шумом, нимало не мотрећи на судбину бедне сукње своје, која у непрестаном са трњем борењу знатне частице своје централне масе у плен остављати принуђена бејаше. Птице су лепо певале, али би она волела и псовку од Романа уместо њих слушати, и цео тај прекрасни предел није друго за њу био него пространост ишаране лепезе, гди се свакојаки увеселителни предмети налазе, но који се, на жалост, опипати не дају.
Ходећи тако по њојзи непознатом пределу, и шибљем мерећи табарку тела свога, за увидети колико је од жалости спала, наједанпут опази једно сушчество које ми гимнософистом називамо. — »Шта је то гимнософиста?« —
Гимнософисте јесу индијски философи, који у најстрожијем смислу асцетично живећи к моралном определенију теже. Ја видим да толкујући моју материју оним учитељма подражавам који нам једну ствар на сто начина излажу, и при сваком начину »разумете ли?« вичу; па кад смо сто пута исту реч »разумете ли?« чули, онда тек примечавамо да нисмо ништа разумели. — Асцетично живити значи кротко, благоговејно, човекољубиво, једном речју: добродетелно живити. »Пак шта нисте таки спочетка казали српски, него сте узели египатски говорити?« Има и такови на свету људи који непрестано теже да се горе пењу, не сматрајући што им из Тог узрока понајвише горе иде. Зато ови по правилу ретко и иду, но понајвише седе и седећи гледају како им главе седе. К овим и ја принадлежим, желећи прво читатељма моје високоученије (неки мисле: учен-није) показати, а второ, папир навалице трошећи ситна трошка себи прибавити.
Како су гимнософисти одевени, то моји читатељи знају, а за читатељке је и боље да не знаду. Онима пак које су на свашта љубопитне, пријатељски советујем да се не усуде никога запитати док се гођ не удаду, иначе — ја перем моје руке. Браду је, наравно, имао, јер кад наши садашњи младићи сила на браду и бркове држе, зашто не би он као философ то исто право имао, особито што од стотину младића деведесет и девет мисле да брада и памет равномерно расту. — У руци је имао штап подобан мотовилу, КОЈИ му место штаке служаше.
Сад питам моје читатељке шта би оне радиле кад би им овако стран човек у непознатој пустињи искрснуо?
»Ја би се уплашила«.
»Ја ба вриснула«.
»Ја би побегла«.
Како вам је год воља, плашите се, вриштите, бегајте; али агина кћи нит’ се уплашила, нит’ је врискала, нит је побегла, јер је она врло просто, и то сљедујућим начином аргументирала: онај који се поплаши, мора једанпут к себи доћи; онај који вришти, мора и ућутати; а онај који бега, може бити уваћен. Је ли пробитачније, дакле, оно чинити што би ви на балу или у каквом друштву само од неке моде чиниле, или боље непознатом човеку прићи и од њега помоћ искати? — Она заиста врисне, али не у намерењу да бега, но даје боље чује. На које гимнософиста приближи се, и мерећи је од главе до пете, вопроси шта она у овој пустињи тражи? — Ах, — (врисне сирота, и сузе јој потоком низ образе потеку) ја сам несрећна агина кћи. —
Немојте ми замерити, љубезне читатељке, што вам не казујем како јој је име, јер је она таково име имала које врло ружно нашим ушима звони. Чимпеприч, гледајте, молим вас, какво је то име, како год наше: Манда, Алка, Кумрија, Анђуша, Јека, — како је лепше Заида, Зораида, Зулема, Фатима, Аделаида, Љубица, Филипа, Софица, Драгиња. — Чимпеприч, »хи, хи, хи! ја би баш зафалила мом куму на таквом имену.« »Ала би се ја једила!« Јошт смо ми срећни, господичне, што се знамо помоћи. Тако нашу Ђулу зовемо ми Јули, или Жили; Мару Мари, Мими и проче; ал’ кукавна Чимпеприч? Она је волила да јој један зуб изваде, нежел’ да је правим именом вичу, И тако у овој ревности толико је успела да јој је само јошт пет (у којима се неколико достопамјатни развалина наођаше) остало. — За предупредити, дакле, у будуште подобне незгоде, надам се да ћу женском полу услугу учинити што сам наумио овде ставити кључ којим се овако, па и најружније име полепшати може. Манда, дакле, нека се по моди каже Мендин; — Сара, Сирен; — Наста, Нерина; — Перса, Исидора или Сида; — Макра, Мигрен; — Пела, Бианка; — Рокса, Розмарин; — Фема, Филис или Филида; — Алка, Луиз; — Пулхерија, Пулхрин (ово је од латинског pulchra, лепа); Илинка, Илиада; — Савка или Савета, Серена; — Ана, Жанет; — Агница, Агнес; — Јека, Јунона (ово је била богиња); — Кумрија, Крумелин; — Пауна, Паулин — и тако даље, по овом се кључу могу сва имена која су ружна, или, боље, која се чине ружна, поправити и полепшати.
Чимпеприч, дакле (јер се ово име, као упркос, улепшати не даје) исповеди сву своју жалостиву повест нашем гимнософисти, представљајући неверност и неблагодарност Романову, и као на нос придевајући му да су момци сви такови да је свака девојка луда која се за њима поводи, да би она, кад би власт имала, другу уредбу за овакове учинила, и проче. Најпосле замоли свог непознатог пријатеља да јој помогне из ове њој непознате шуме изићи и свом родитељу вратити се, за које му она вечиту благодарност после своје смрти оставити обећаваше.
Гимнософиста у мисли упуштен, сва ова њена комплиментирања само једним увом слушаше. Он мераше нашу Дулчинеу час Бифоновим, час математичним очима, и по дугом оваковом испитивању и мерењу запита је би ли се она удала. »Ах«, одговори бедна ова огорчена, »то је од деветнајст година овамо моја најтоплија жеља; али ја сам у мојој првој љубови тако несрећна била, неверство мога љубимца — за кога би ја полак тела мога радо жертвовала, и с другом половином совршено задовољна била — тако ме је поразило, да су моја чувства сасвим оладнила, и да је мени сада свеједно или ја за венчавање чула или за турски дугачки чибук.« 
Гимнософиста: Мени је врло жао што сте тако тврдо себи представили девовати; иначе ја сам мислио за мене вас испросити.
Чимперич: А зар ви нисте ожењени?
Гимнософиста: Наши закони забрањују нам донде женити се докле гођ не постигнемо оно на шта смо заклетву положили.
Чимпеприч: Смем ли питати које су точке заклетве ваше? Ја умем тајну хранити.
Гимнософиста: Како гођ што не могу сви људи под један шешир ући, тако не могу сви ни једнаки мисли бити. Ми смо филозофи, и будући да филозофи оно само испитују што се не може пронаћи, зато су на различите секте подељени, оставивши нами камен мудрости истраживати, који је већ у нашим рукама. Ви видите какво је наше одело, показујући на највиспренији дар неба, али утолико је богатија наша ревност и љубов к добродетељи и истини. Вама је познато како се Калан пред Александром Великим живота лишио; он је био од нашег реда, и цео узрок његова самоубиства био је што се паштио што скорије у такво сушчество прећи које је способније себи додобродетељ присојузити.
Чимпеприч: Ах, то ја врло почитујем.
Гимнософиста: Ви ћете прилику имати стотину удивленија достојњејши случајева видити како гдикоји од гимнософиста на усшиљеном каквом столпу с капом у руци на једној нози по осам дана непрестано стоје, како други на глави стојећи затворене очи чувају. Једни с прекрштенима рукама усиљавају се мртваца представљати, други упражњавају се очима нигда не трепћати, гдикоји најпосле кроз руке или ноге, или другу какову част тела дају трње провлачити, и проче, а то све само добродетељи и истине ради, која је једино благо и блаженство, и једна срећа на земљи живећи људи.
»Почитајеми г. гимнософист (овако почне на то Чимпеприч у највећем срца движенију говорити), Ваша ова система тако ми се душе моје, која само за добродетелију чезне, коснула да ја, премда сам дојако увек постојана била — и саму непоколебиму реч моју погазити готова јесам; зато, дакле, почитајеми г. гимнософист, ако је отоичашња ваша к мени. у призренију брака, понуда на истини основана, ја драговољно из једне токмо к добродетељи љубови пристајем. Ево инди моја рука, која јошт на мушким прсима почивала није. Ја вам је чистосрдечно (ако не сердечно чисто) дајем, и желим не само капу на главу метнути, него и покорност, коју ми жене мужевма радо одајемо, или коју би требало да радо одајемо, у пуној мери засведочити«. — Тко [се] неће тронути на овакову беседу? Гимнософист је увати за руку и без оклевања потврде уговор, које код нас брачни контракт зову, и који се код гимнософиста сасвим чудновато прави. — —
Ми, дакле, нашој Чимпеприч честитамо и радујемо се да је и она постала млада госпоја. »Млада госпоја? Господин списатељ, ми молимо, и ви се можете оженити, и зар би желили да ваша госпоја буде млада госпоја?« — Него? Стара госпоја? »Та не то, ја друго овде разумем; ја мислим што се карактера тиче, мој је супруг само нотарош, пак би видила ко ме не би звао милостивом госпојом.« 
Без препирања, љубезни читатељи, врло је велико недоумјеније како је пробитачније једну госпоју звати, милостивом госпојом или младом госпојом. Обадве ове титуле имају толико рђави колико добри страна. Јер се врло и лако и често може догодити да је милостива госпоја такова која ником не само нигда у животу свом ништа није уделила, но која се јошт радује несрећи ближњега; може се догодити да је она, коју младом госпојом зовемо, била негда матора девојка; а воопшче вкус је код наши дама у овом тако чудноват да се никакво правило тврдо поставити не може. Реците, на пример, оној коју милостивом госпојом титулирате да није млада, пак ћете видити како ће вам бити; а запитајте ону коју госпојом младом зовете жели ли милостивом госпојом називати се, пак ћете чути шта ће вам одговорити. Сама реч »жели ли« какве нове и нове мисли порађа! Жели ли? Какво је то питање? Тко је тај који ништа не жели? — »Ја би желила чешаљ с дијамантима; ја би аљину као што се у Паризу носи; а ја да највише на балу играм; а ја би опет желила да се онај у мене заљуби кога ја оћу«. Верујем, господичне, лепа је ствар желити. Кад би жеље коњи били, ко би ишао пешке? каже једна пословица. Знате л’ шта би ја желио? »Ах, то ће штогођ ново бити. Жеље списатеља морају бити увек чрезвичајне. Кажите, молим, шта управо желите?« Сваком лонцу заклопац; премда има и такови жена које, не сматрајући што нигда уста не заклапљу, опет желе мужа вечно заклопити. — Но да дођемо к нашој Чимпеприч. Она је тако смерна и философским духом била тронута да језа свеједно држала или је младом или милостивом госпојом називали. Штавише, она је, као и многе друге, тако за капом чезнула да није нимало марила макар је само госпођом Чимпеприч или госпођом гимнософистицом без сваког предиката звали; — што млоги на овом белом свету, како мушки, тако и женске, жели титулу од имати, на пример, господин од Поповић, или госпоја од Прелић, то она овако толковаше: што такови сами признају да нису ништа заслужили, но све што имају од првог, који се звао Поповић или Прелић, наследили јесу. Она, дакле, све ове сујете презре, и без сваког вожделенија с гимнософистом под руку к његовом обиталишту упути се. Добро треба упамтити да је она њега под руку водила, а не он њу, које само зато овде наводим да наше девојке и жене, које моди следујући то исто чине, знаду откуда је ова учтивост произишла. — Код куће нашег гимнософисте дочекају ји његови самисленици у пуној униформи, и разумевши намеру наше Чимпеприч, с највећим торжеством младенце венчаду, после ког таково је страшно весеље следовало да су њи осморица с разбијеним главама кући отишли. И овај је може бити обичај од Египћана на нас прешао да ретко која свадба бива гди се главе не лупају. Као да су главе бундеве! —
Сад, љубезни моји читатељи, пошто смо добру агину кћер усрећену видили, мислим да је време оставити је њеној радости, која сведоџбе не тражи, и к нашем скоро заборављеном Роману вратити се. Овај јунак, видећи себе не само тамнице, него и љубовног предмета избављена, одио је са својом Розинантом тихо, дубоко у мисли удубљен куд је пошао и које је определеније пута његовог. Истина, мало се касно сетио размишљавати о намеренију и претпријатију путовања свога; али кад млоги цео живот свој без определенија проводе, кад се млоги без определенија и без расужденија жене, кад се најпосле млоге књиге без определенија пишу, можемо ли нашем Роману као неискусном младићу замерити што се тек у Египту сетио размишљавати куда иде? — »Куда?« — Златна реч; она једна има више филозофије нежел’ читаве свеске гдикоји књига. — Ову сваки човек са собом да носи, и при сваком делу, при сваком помислу нека рекне: Куда? Пак ћеду у животу човеческом ређе чувене бити оне речи: Еј, моје луде главе; гди ми је онда ова памет. Протрчидер још једанпут, зече, — и проче, и проче.
Куда, возрази сад Роман, ком је и трбу нешто досађивати почео. У Египту, међу непознатим људма, без леба, без новаца, без кума, без пријатеља. На коју гођ страну погледи, све је страно и њему непознато. Он у овом магновенију заборави и на Бурјама и на волшебнице; ништа друго радио није него »куда« викао, и ништа друго чуо није него планинама јечећи одзив: куда? — Тако често младић који је двадесет и више година у скитању и левентању, без учења и без радње провео, при наступању брижни безновчани година, од бивши своји пријатеља остављен, сваке могућне помоћи лишен, тавним гласом вопија: куда? Тако девојка која је благе своје матере совете презирала, и само својој провидљивој памети следовала, при појаву убитачног за њу знака, виче: куд ћу сад жалосна! — Овде ми на памет пада наш покојни отац, који би ми увек кад му се моји поступци не би допадали, говорио: »Еј, мој синко, доћи ће памет, али неће наћи главу.« Читатељи, добро упамтите ово изреченије. Колико је њи било којима је дошла памет, али доцне, јер није нашла главу.
Романа је горње размишленије тако опечалило и погрузило, он таково незадовољство о свом стању у души својој осети, да је као мртав на своју Розинанту преваливши се — заспао, и с највећим очајанијем ркати почео. — Ја сам увек тог мненија био, и сваком који се о том сумња, алегорическе књиге за сведоџбу дајем да човек са својом судбином незадовољан понајвише о оном сања о чем је пре тога будан мислио. Тако и Роман, чим очи сведе, примети једног духа који га за косе очепа и у једну звезду однесе, гди по вечноцветућеј ливади сенке покојни магараца обитавају. — У земљу магараца? — лепа прилика за размишленије, особито ако с њима симпатизирамо, но будући да је десна част карактера Романовог било оно што ми зовемо љубопитством, особито у сну, зато пође редом ова простодушна животна мерећи, и дивећи се како свако од њи с оклопљеним ушима задовољно код своје травчице стоји, нит’ се брине како ће оде правити, нити гди се злато наоди, нити пак како ће трокатне куће зидати. Роман ублажаваше судбину ови животиња, но кад даље прогледи, опази мазгу Валамову и магарца Муамедовог гди се са Санхо Панзиним живинчетом тако страшно у дишпут пустили, како гођ наши јурати при изобилију вина кад какав вопрос размршују. Он љубопитан будући, докучити шта ова три јошт за живота свог славна магарца — расправљају, приближи им се и ту чује гди магарац Валамов сљедујућим начином говише година у скитању и левентању, без учења и без радње провео, при наступању брижни безновчани година, од бивши своји пријатеља остављен, сваке могућне помоћи лишен, тавним гласом вопија: куда? Тако девојка која је благе своје матере совете презирала, и само својој провидљивој памети следовала, при појаву убитачног за њу знака, виче: куд ћу сад жалосна! — Овде ми на памет пада наш покојни отац, који би ми увек кад му се моји поступци не би допадали, говорио: »Еј, мој синко, доћи ће памет, али неће наћи главу.« Читатељи, добро упамтите ово изреченије. Колико је њи било којима је дошла памет, али доцне, јер није нашла главу.
Романа је горње размишленије тако опечалило и погрузило, он таково незадовољство о свом стању у души својој осети, да је као мртав на своју Розинанту преваливши се — заспао, и с највећим очајанијем ркати почео. — Ја сам увек тог мненија био, и сваком који се о том сумња, алегорическе књиге за сведоџбу дајем да човек са својом судбином незадовољан понајвише о оном сања о чем је пре тога будан мислио. Тако и Роман, чим очи сведе, примети једног духа који га за косе очепа и у једну звезду однесе, гди по вечноцветућеј ливади сенке покојни магараца обитавају. — У земљу магараца? — лепа прилика за размишленије, особито ако с њима симпатизирамо, но будући да је десна част карактера Романовог било оно што ми зовемо љубопитством, особито у сну, зато пође редом ова простодушна животна мерећи, и дивећи се како свако од њи с оклопљеним ушима задовољно код своје травчице стоји, нит’ се брине како ће оде правити, нити гди се злато наоди, нити пак како ће трокатне куће зидати. Роман ублажаваше судбину ови животиња, но кад даље прогледи, опази мазгу Валамову и магарца Муамедовог гди се са Санхо Панзиним живинчетом тако страшно у дишпут пустили, како гођ наши јурати при изобилију вина кад какав вопрос размршују. Он љубопитан будући, докучити шта ова три јошт за живота свог славна магарца — расправљају, приближи им се и ту чује гди магарац Валамов сљедујућим начином говораше: »Тако ми моји ушију, браћо, ништа није горе него кад човек на природу заборавља и против свог определенија чини. Да сам ја као остала моја браћа воду у путуњи вукао, или џакове носио, или стадо пастирски чувао, трипут би боље прошао него што сам прошао; али мени се почест учини да будем филозоф, да видим оно што моја браћа не виде, да видим ђавола. При свој мојој филозофији морао сам опет магарац остати, то јест морао сам се соразмерно нашеј магарећој природи уплашити; али мој господар, који је на мојим леђима седио, помисли да сам се ућудио, па ти лати батину, те ми три ребра сломије. Ето ти господства, рекнем сам себи, ајде, буди бољи од други, упињи се да се разумнији покажеш, и немој се издавати да си магарац, него да си нешто паметније«. — Носитељ Муамедов сад привати беседу: »Вала кардаш, ми смо једнаке среће. Обојица смо господу служили, пак како смо се узвисили, тако смо и прошли. Једанпут падне мојем господару на памет да у месец иде, и будући да се сам попети није могао, то сам га морао ја носити. Тако обично велика господа планове праве које кукавне слуге у дејство привести имају, пак ако добро посао испадне, то се господар слави, ако ли пак не, слуге су криве зашто се нису боље владали. Ја вам, браћо, нигда на свету за љубопитством марио нисам, него сам се управо онако владао као млоги људи на свету, који само свој трбу надгледају, нити се брину како се звезде окрећу, нит’ какови се животиња у сунцу наоди. Да и ја и ови поштени људи право имамо, мислим да вам не треба спомињати; чули сте јучер разговор наши господара како је неки филозоф дисертацију у шест части издао, да стари Римљани нису стакла имали, нити су могли имати, и баш кад је књига из печатње изишла. нађе се у новооткопаној вароши Помпеји млоштво стаклени окна и другог посуђа.« 
(Магарац Валамов: »Ха, ха, ха!« Више магараца: »Иха! ха!«)
»Али ви знате, браћо, да је наше жребије ићи — не куд оћемо, него куд нас терају. Кад у месец стигнемо, мој принципал отиде месечном краљу на визиту, а ја останем пред шталом, и ето ти са сви страна навале сад месечни магарци, преко и уздуж мерећи ме и чудећи се величини моји ушију. Ја се пустим с њима у разговор и замало се тако упознам да ме сви за свог пријатеља прогласе и на мене навале да им за спомен моје уши оставим, на које ја магарац од магараца тим више соизволим што сам довољно уверен био да су моје уши и тако сваком човеку кост у грлу. Сад погледајте моје памети, канда код људи нема такови ушију, носова и други телесни частица којим би се и ми магарци смејати могли, и као да се разум и памет по количини ушију мери! — Доста, ја дам себи одсећи уши, и тек сад приметим каква је лудост кад земљедеља завиди војнику, овај трговцу, трговац художнику, једним словом, кад човек није са својом судбином задовољан. Истина, неки стихотворац учини ми почест и на то ми једну оду начини, али колико ода има по свету које нису ништа друго него подсмеј и сатира на славимог мецената!« 
»Хм!« (рекне магарац Санхо Панзин) »међер ја сам од вас свију најбоље прошао, али ја и нисам као ви господу служио. Мој је госа био поштен сељанин, који је о мени као и о себи бригу водио, на моје уши тако исто пазио као и на своје.« —
Усред ове Санхо Панзиног живинчета беседе ступи магарац Буриданов. Намрштено чело и оклопљене уши довољно показивау да је он од филозофног реда. »Чујте« — рекне он — »математични онај проблем због којег сам од глади цркао већ је разрешен«. — »Ти си магарац«, одговори му Санхо Панзино магаре. »Код два пласта сена цркао си од глади, јер си с твојом филозофијом памет изгубио. Али тако је кад магарац оће да се плете у ствари које за њега нису. Бестрага са свом филозофијом! Пласт сена боље доликује магарцу него да зна дишпутирати као Аристотелес. Иако ме и мрзи мислити и мудровати, опет вам кажем, браћо, да ништа бољег на свету не има од задовољства. Оклопиш уши, пак лепо грискаш твоју твравчицу или сламу, а свет и судбину остављаш нека оди као што су богови уредили.« 
»О, блажено, преблажено створење!« возопи Роман, и утом се пробуди. Тко неће веровати да је горе описани сан на њега особито дејствовао? Он две науке отуда извуче; — прво, да треба са својим стањем задовољан бити, друго, да човек никада за оним не тежи на што није од природе одарен. То јест да се не труди бити списатељем кога су музе у гњеву јарости своје пољубиле; да не жели бити витез ком барут у нос удара; да не чезне возити се на каруца и име гавалера носити кад му је лака кеса; и да не жали што није онај или онај, и на оном месту, кад му је већ пресуђено тамо остати гди се нашао. Није ли један мађарског језика учитељ сочинитељу ове повести завидио што је при дијети био и прилику имао свакојаки мамуза видити? — Романа ова аналогија тако укрепи да он тврдо закључи нигда више у животу не печалити се; сотим више што је добро знао: Cento ore dі faѕtіdіo non pagano un quatrіno dі debіto (сто часова брига не могу платити ни једну крајцару дуга). Он се искашље добро, пак певајући (о Краљевићу Марку и Муси Кесеџији) упути се даље на својој Розинанти.
Ја би могао нашу о Роману повест с мојом познатом течношћу продужити кад не би предварително уверен био да од веће части такове читатеље бројим, који на точност сила полажу, и који следом исте точности о поменутим магарцима достаточније известије имати желе. Истина, ја добро знам какво бреме на уска моја рамена полажем. Знам какав је терет магарца једног достаточно описати, и ако једнакост карактера нешто мало и одлакшања прави, то опет ово родословије или генеалогија (познато је да магарци млого на брак с леве руке држе, који изображени Немци dіe Ehe zur lіnken Hand зову), ово пак млоге друге незгоде толико калабалука праве да је биографију једног магарца тако исто трудно написати као гођ меру љубови једне жене која је четири мужа променила. Међутим да не помисли тко да ми, житија славни магараца пишући, оригинално пишемо. Шта може код магарца бити оригинално? Но како гођ што се онај магарац лавовом кожом увио, тако и ми с туђима мислима враније перо наше увивши, врану с туђим перјем представљамо.
»Г. сочинитељ, преводитељ или преписатељ, шта ли сте, ја видим, ви сте добро упамтили ову Доситејеву басну о сикири. Кад је што добро или лепо, ви кажете ја, а кад се о магарцима ради, ви узимате титулу ми, као да желите више другова имати.« 
Љубезни читатељи, ако сте ме икада без узрока осудили, то баш овде невино страдам. — Познато је да списатељи, особито журналисте, како и најмање о себи говоре, таки са числом ми почињу, као: »Ми божију милостију зецови«, пак зашто и ја, који од петнајсте моје године једнако пишем, и папиропродаватељма, књиге издавајући, продају чиним, не би ту радост имао да и мене бар једанпут у животу моме ми назовем. Колико сам пути у кућу мога Глише чизмара одлазио, и при сваком питању: Је ли код куће мајстор Глиша? одговорила би његова жена: »Нису«, то јест мајстор Глиша нису код куће. А шта вели мајстор Глиша? Кад га гођ на улици видим, ја му се увек јавим: помози бог, мајстор-Глишо! А он мени »слуге«, то јест ми, мајстор Глиша, јесмо слуге.
Но време је да дођемо к предмету нашег писања. — Први је дакле био:
Магарац Валамов, колико знам, један од свију старог и новог завета магараца који је говорити умео. Истина, по сведоџби Тита Ливија, имао је и Рим ту срећу да му во предвозвестителним тоном повиче: Roma cave! (Чувајте се, Римљани!), но будући је овај био во, зато поменуто положеније да је један само магарац Валамов говорио, непоколебимо остаје.
Је ли пак он, као магарац, заиста говорити могао, следоваће награда за оне који труда себи дали буду о том особито разглаголствовати. Само једно примечаније овде навести имам, да онај који жели касателни проблем размршавати мора с чудословјем упознати се; јер ако је дивно да магарац физично говори, то је сасвим наравно да морални магарац нигда ћутати не може. —
Други је био:
Магарац Муамедов, који је, као што знамо, у месец путовао. Ја сам уверен да моји читатељи нестрпељиво очекују да им ово путешествије опишем; но будући да је Муамед главну персону на овом путу водио, зато сам намислио скорим временом издати нову једну књигу, која ће се звати: Дневник Муамедов, приликом његовог путовања у месец. Ја обично кад књиге пишем, прву бригу водим за лепо име; друго, да ми објавленије добро испадне; а за даље како буде. Међутим, будући да је исти магарац, кад је описаније Хершела о месецу у Народном листу читао, с највећим иа, иа, иха! своје негодованије изразио, зато да наведем овде укратко неке памјатодостојности које је он мимогред приметио, и за које би гриота било, пређе нежел’ што би горепоменута књига била, свету ји не соопштити.
»Молим, г. сочинитељ! Не би ли нам штогођ о моди, на пример о капама или шеширма како се у месецу носе, проповедити знали?« 
Јо, госпоже, у месецу се не носе капе, ни шешири, ни цветови на глави.
»Шта наопако, да како изгледају жене?« 
Тамо су највеће жене од три стопе.
»Хи, хи, хи! ту знам да штикле страдају.« 
Ни најмање, госпоже, јер месечне жене не носе ципеле.
»Забога, какве су то жене?« 
Оне су сасвим необичне жене, јер, прво и прво, ништа не говоре. —
»Ах, сироте, ваљда немају језика?« 
»Молим, г. списатељ, ако је могућно да им од моје жене само четврту част језика пошљем, пак ће свима женама у месецу бити доста!« 
Воопшче, љубезни читатељи, ми врло неправо имамо нашим женама пребацивајући што много говоре. Доктор Андрејев је први оштроумно приметио да је то исто много говорење наши девојака и жена за њи, као и за нас саме, нужно и спасително. Промотримо само да ми по цео дан движеније, које је за тело тако нужно, правимо, гди напротив жене, у соби седећи, не само што би желудац поквариле и с тим болест на себе навукле, но учмањем овим и лепоти би својој, коју ми тражимо и уважавамо, велики уштрб нанеле. Млого говорење пак, којим се њиов језик воденичном камену подобно окреће, причињава кругодвиженије крви, и с тим замењује оно што ми одећи прибављамо, и без којег би се раслабити морале. Истина, наш стари рукопис каже беседа долази од беса, будући да се често и бес с беседом дружи, и мужа до беса доводи, који је пређе при беседи »бре, седи« говорио; даље, да уста долазе од уставити, као да је нужно уста заустављати. Но наше жене тек онда уста своја чувају кад нужду виде од мужевљеве песнице сачувати ји.
Сад опет ајдмо к повести.
»Али баш ништа жене у месецу не говоре?« 
Само онда, госпоже, кад имају какву тајну на срцу.
»Тајну? Ја моју тајну ником не казујем.« 
Верујем, госпоже, колико мање туђе тајне храните, толико дубље сопствене раните. Тог су мненија и месечне жене. Али мужеви у месецу имају лека да тајне своји жена и преко њиове воље докуче.
»Молим, г. сочинитељ, би ли се могао тај лек докучити?« 
»Шта ће ти лек? Зар си ти доктор? Господин списатељ, немојте му казивати; тако ме непрестано мучи са својим лекарним књигама; све оће да се плеће у оно што му није посао.« 
Али овим средством не само жена него и људи тајне могу се докучити.
»Ја би желила какво средство којим само мушке тајне на свет изилазе.« 
Средство, дакле, којим се тајне откривају није жабији језик, као што је Демокрит својим благоразумним Абдеритима препоручивао, но нека трава која у месецу расте и сваке седме године на земљу пада. Ову траву треба ситно исећи, и оном од кога желимо тајну докучити, под пазу с леве стране метнути, и потом му добро у очи гледати, које ће сву тајну срца чистим гласом издати.
»Како изгледа та трава?« 
Она је на подобије троскота, и будући да сваке седме године луна, то јест месец царствује, зато наш троскот добија исте године пророческу силу, којим се све тајне иследити могу. Ја ово само зато наводим будући да су млоги мужеви тако деликатни да своје жене без најмањег повода, само зато што мисле да је онако као што се њима чини, до голе душе муче и често ји до очајанија доводе. Браћо читатељи, нама не треба чудновате траве да нам се трагови изнађу; и опет се ни најмање на то не обзиремо, него узимамо себи неко право, као да смо ми само за свет, или боље свет за нас, пак и жене само за нас, нешто мање од нас, а не тако исто божије створење као и ми, а може бити каткад и паметније од нас. Узмите, дакле, препоручену месечну траву, и ако се никаква тајна од ваши супруга не појави. ако иначе немате совршеног узрока подозревати, оставите се кињења и преговарања, будите истинити мужеви и научите се једанпут да је прави чувар жене невиност њена и разум, без који ваше подозревање и чангризање ништа не помаже.
»Г. ферфасер, ја сам млого пута слушала да сте ви врло учтиви кад сте у друштву са женским персонама; но опет гледајући како жаоке пера вашег на нас без сваког штедења пуштате, нисам нипошто веровати могла и увек сам тврдо држала да ни једна женска неће унапредак дела ваша читати, нити за вас поћи; сада пак видим да сте ви један особити човек, кад нам мужеве карате: и тако — можете се оженити.« 
Верујем. Међутим, уколико ова госпожа право има, тек ће се онда показати кад моја биографија опстојателно издана буде. Што се пак читатељки и читања тиче, познато је да и такови жена на свету има које не знаду читати, па опет другдаш по цео дан по кући читаду.
Чули смо, дакле, да месечне жене ништ’ не говоре, или врло ретко, да су врло малене; сад долази јошт знати да њиова лична боја није као код нас бела нит’ румена —
»Шта, шта?« — него отворено плаветна, онако као што небо, кад је ведро, видимо.
»Хи, хи хи! То мора лепо издавати!« 
»Још кад пођу у визиту.« 
»И кад се ауфпуцују, хи, хи хи! А какве су по снаги?« 
Угасито зелене, госпоже, управо овакове као што је виклер господичне Сирене. (Сирена сакрива очи.)
»Тешко њима. знам да се ни пет у години не удају.« 
Зашто, госпоже?
»Не кажете ли сами да су ружне?« 
Ружне? То ја нисам рекао.
»Та да су плаветне.« 
Пак зато, госпоже, има врло лепи плаветни и зелени дама у месецу, тако лепи као што су код нас најбеље госпоје и девојке.
»Овај аутор као окреће да смо ми Абдерите, а он неки Демокрит,« (:чује се глас рецензента, који нам совршено даје познати да је Абдерите читао).
»Али молим, г. списатељ, и ја би нешто запитала,« — — »Не, нека, ја ћу само једну. Г. ферфасер, у месецу ваљда нема белила ни руменила?« 
Нема, фрајлице, но женске место тог употребљавају плаветнила и зеленила.
»У! То мора гадно стајати?« 
А зар белило лепо стоји? Но шта је ова господична хотела чути?
»Ја сам хотела питати како се у месецу венчавају, какав дају привез, какав им је цвет.« 
Опростите, господична, тамо толико држе на брак колико ми на аљине, то јест у месецу се само дотле у браку живи док је мужу или жени по вољи, а како им се не свиди, они се раставе, и на овај случај муж мора узети девојку, а жена младожењу.
Госпожа Мигрен: »То је земља!« 
»Молим, г. списатељ, је ли жена обвезана једног мужа имати, или — та ви ме разумете.« 
О, што се тога тиче, госпоже, ту је уређено да жена може толико мужева имати колико јој је воља, тим више јер тамо није обичај кувати.
»То је најлепше кад човек добре слушкиње има.« 
О, не госпођо, тамо су и слушкиње госпође, то јест слушкиње се толико брину као и госпође, јер тамо се кокошке и патке саме пеку и једва чекају да и тко једе.
»Ја сам чула да се већ нека машина изнашла на којој се може у месец ићи.« 
»Г. списатељ, ви рекосте мало пређе да у месецу нико не кува; дакле шта раде слушкиње?« 
Тамо нема слушкиња, госпоже.
»Пак како се разлика на балу прави?« 
У месецу је обичај да жена колико мању ногу има, толико веће преимућство добија.
(Господична Илијада куцка вр’ом своје ципеле о земљу, да се види како јој је малено стопало.)
»Ја би баш радо у месец ишла да видим како се ти мужеви с многим женама слажу.« 
Госпожа је хтела казати како се жене с многим мужевма слажу. Но ја сам заборавио на предмет моје повести, сирјеч на магарца Муамедовог. Зато овде повторавам да ћу ово описаније другом приликом, кад сирјеч особито објавленије издам и цену повисим, продужити, а сад придодајем да је исти овај знатан магарац који је Муамеда у месец носио тако беславно умро као и млоги људи на свету; и из овог поучавамо се да никад не ваља пре смрти говорити: срећан сам, или славан сам, или ништа ми не недостаје.
Магарац Санхо Панзин јест трећи предмет наше историје. Који је год Дон Кишота читао, знам да га добро познаје, а тко није читао, нека се стиди што га није читао, и Србљи нека се сраме што га на свом језику немају, како њега тако и Лесажови, Штернови, Виландови и многи други сочиненија. — Особито је примечанија достојно што је међу касателним магарцем и његовим господаром тесна нека симпатија царствовала, које овде само тога ради наводим да потврдим систему они филозофа који се тврдо надају, после смрти своје, до вола или до магарца стићи.
»Молим, г. ауктор, каква је то система? Ја сам велики љубитељ система.« 
И ја, али само на папиру. Овај је систем матемпсихозиста, или метенсоматозиста, који сасвим озбиљски утврђују да душа после наше смрти из једног тела у друго, и до сами животиња прелази, док се грехова не очисти. Ко може посумњати да овакови филозофи по својеј смрти у магарца не прелазе?.—
Буриданов магарац јест само идеални магарац, премда гдикоји са свом силом душе доказивати паште се да су у Буридана уши биле веће нежел’ обично код људи. Овај филозоф представио је себи једног магарца, или, школски говорећи, преобратио је своје сушчество у магарца, између два пласта сена стојећа, и био је тврдо уверен да овакав магарац не би ни од једног ни од другог пласта јео, него би скапао од глади, будући да оба ова пласта равном силом к јелу вуку. »Шта је то?« То је жениалитет. Мати која сина свог по школама одећа три године видила није једва чека да јој кући дође. Ето ти јој ђака, сав разбарушен и подивљачен, као да је из шуме дошао. Мати трчи да га загрли, но он је тура од себе, тражећи столицу, и руком од наука претоварену главу, да не падне, подупирући. Мати му се тешка да му, није што зло. Она га час једно, час друго запиткује, но он ћути, и ако јој што одговори, то је набрецито и сурово. Најпосле каже матери да њему није до њеног бапског разговора, јер он мора мислити. »Еј, тешко си га мени (мисли у себи мати), али, ајде, мој је син филозоф.« Со тим узима преслицу и преде. Учени син час пружи једну ногу, час другу, час треје руком чело, час баруси косу. »Мамо, шта радиш ти?« Предем мајки. »Ти не предеш, ти само мислиш да предеш.« Ја мислим мајки да си ти луд. »Да, да, ти само мислиш. Овај је свет идеализмус.« Со тим устаје и ода по соби што брже може. Њему шешир не покрива теме као другим људма, него потиљак. Аљина му о једном рамену виси; марама немарљиво везана. Кад седа, он не седа као други људи, него се на столицу трућа; кад оди, он или управо у земљу гледи, или главу у небо диже. Ево, ово је карактер жениалитета код наши млади људи, о којима писано стоји:
Ein Fuchѕ traf einen Eѕel an,
Herr Eѕel, ѕprach er, jedermann
Hält ѕіe für ein Genіe, für einen grossen Mann.
Daѕ wäre, fingt der Esel an,
Hab’ doch nіchtѕ Närrіѕcheѕ gethan?
(Лисица се нађе једном с магарцем. Господин магарац, рекне она, сви вас држе за особити жени и великог човека. Ког врага, одговори магарац, та ја нисам ништа будаласто учинио.)
Као прибавленије к овим памтења достојним житијима долази да, следом неки новина, један магарац сада страшно вниманије у Паризу подиже. Он је тако велики иследоватељ доброга тона да пред госпојама на колена пада, и своје к њима високопочитаније с већим комплиментирањем него макар каква млади наши гавалера окретаљка изјављује. Може бити да би исти магарац већу славу него што други списатељ има код садашњег света задобио кад би књигу једну овог истог предмета за оне сочинио који у чепљењу и комплиментирању неку дику траже. —
И тако божијом милостју прешавши живот магараца, мислим да је време опет к нашем Роману вратити се, који је, међутим, на својеј Розинанти грдном једном шумом тихо јашио; откад је претпохваљеним магараца примером научен увидио да су незадовољство и очајаније такове ствари које више вреда него што вреде наносе, премда ко ствари толико приносе да и други јошт носити мора, чувао се у подобне мисли упуштати се, и будући да друго ништа мислити имао није, зато целим путем ништа и не мишљаше. — Воопшче велика је распра међу психологима да ли човек главом као и други човек одарен може ништа не мислити; и премда је понајвише такови било који су ово с највећим доказателствама одрицали, то ја опет велим да је највећи филозоф искуство, и могу у овом магновенију 50 њи избројати који досад јошт ништа мислили нису, и ако нас надежда не превари, ни одсад, премда су впрочем у таквом положенију гди би се и патке на мишљење навести морале. А нашто мислити? Шта је то мислити? Главу лупати. Главу лупати? Тко главе лупа, тај под одговор долази, тај се сматра као нарушитељ мира и човеческог друштва, и зато све што главу разбија, било дело, или заниманије, било наука или званије за оне који на то звани нису, све се то праведно презирати или поне назирати мора.
Што ову систему препоручује јест што човек ништа не мислећи може дуго време у неспавању провести, будући да се мозак ништа не мори; и ево разрешенија оне загонетке што такови који воопшче ништа не мисле понајвише до зоре време у картању проводе. Роман би радо и карте на својој Розинанти размећао да види оће ли се оженити, како гођ наше девојке да виде оћеју ли се удати, и чисто је уском неком путањом јашећи задремао, кад наједанпут особити неки с леве стране шум њега пробуди и вниманије његово на себе обрати. Он погледи са свом снагом своји очију и има шта видити: једна прекрасна девојка, каква јошт из Лединог јајета изишла није, на једном јелену у најбржем трку бега, за којом на двадесет корачаји грдна нека дивија зверетиња с највећим вожделенијем касаше. Роман стане. Добро знађаше он да је сваког витеза поглавита дужност невиност бранити, и будући да му се поменута девојка у опасности бити виђаше, ободе свога коња преко, управивши пут бесном том зверу; на њега стрелу пусти, и тамо га згоди гди је најнужније било за оборити га на земљу. Со тим баци се на њега буздованом, и за неколико магновенија грдна ова звериња сасвим умртвљена буде, за које време девојка му се изгуби. Роман са задовољством које само онај који је на фаро-банки све сопернике своје победио осећати може, пође сад својим путем, и само га то једно мучаше што овај храбри његов поступак није никакав одаџија видио, који би прилику имао оду какву на то начинити. Но наједанпут стане и почне се миголити. Каква је то девојка, откуда је, и чија је? Зашто на јелену јаши? Куда ће по овој непролазимој шуми? Ова га мисао на то доведе да он своју Розинанту окрене и тамо пут управи куда је вишепоменута девојка ишчезла. Је ли само ова мисао или друго штогођ Романа побудило да он пут свој преокрене, видиће се. Познато је како они који се први пут у картање упуштају чине; — спочетка ради су мало у кафану, да им време прође. Дођу код астала гди се игра, све се нешто мувају, све се као у послу налазе, час једном, час другом у карте завиркују, док на позиваније играјући лица и они не заседну и наједанпут себе у клопки не нађу.
Роман путујући стазом куд му је непозната девојка одлетила, примети да науки од славни магараца приобретеној мора мало леђа окренути, и да је принуђен, ил’ му се оће, или неће, главу лупати и мислити. Њему падне сад агина кћи на памет, представи себи с каквим је пламеном она своја чувства изражавала, и за време колико би се човек комотно набелити могао, нађе се да је Роман у Јелену Девојку заљубљен. — Заљубљен у непознату девојку? Зашто не, ја познајем доста младића који како чују да девојка има 30 — 40 хиљада, таки се у њу невиђено заљубе. А зашто не? Брак је ионако лутрија, гди бирање нимало не помаже, но гди све од среће зависи; зато није ни најмање чудо што многи при оваковој лутрији често јаку лутрију извуку. »Зашто се не жените, ви сте млад човек, сад вам је време?« — Е, како ћу се женити кад код нас слабо има девојака.
— »О, ја имам једну прилику за вас, у Бечеју налази се једна с 15.000.« — Ха, то је за мене! — »Истина, она је мало...« — Молим вас, само да се не чује. — »Говори се да је мало...« — Кад ћемо је просити? — »Зар нећете ићи да ју најпре видимо?« — О, она ће ми се допасти; дају ли новце пре венчања? — »Новци су у свако време готови.« — Право! Дакле, до осам дана. Могли би и сутра, но рад сам начинити мало отменије аљине, нису то крушке него хиљаде, треба човек да се добро у памет узме. Узајмићу и какав леп ланац, да се мисли да сам из добре куће.
Ево овако се код нас жени; сад да видимо како се удаје. »Није шала, ја имам 15.000. Ја морам особиту прилику да нађем. Тко је тај? — Трговац? Ја нисам за трговчића: моји 15.000.« — Овај је беамтер. »А баш, голица, оће да га ја раним. Ја морам носити вал, морам еквипаж имати, хм! Моји 15.000.« Господична, међутим, не примечава да 15.000 на истој мери остају, а године се међутим умножавају. — »Ја сам удовица, ја сам се код покојног Пере друкчије научила; мора сваки да ми капитал дуплира; нисам ја више девојка да се варам, ја могу седити! Овај ми није леп као покојни Пера, овај нема кућу као покојни Пера; овај је леп; све, све, али мислим да нећу тако живити као с покојним Пером.« 
— »О, не старајте се, лепа госпоја удовице, ја ћу вас, ако је само ваша воља, сердечније тући него ваш покојни Пера.« — Опет просиоци. »Удовац, има троје деце.« — »Нек иде без трага, ја би га први дан удавила кад би за њега морала поћи.« О, само ви пођите за њега, па ће се он сам удавити!
Тако, дакле, чине они који се гладе у браку срећу достати. Девојка се сирјеч глади да будуштег мужа по образу глади, а мушко опет да своју жену по леђма поглади, премда се често случава да ни мушко нит’ женско није како ваља углађено, и тек у том своје блаженство находе што примечавају да је једно као и друго једнако Блажа. — Неки напослетку при женидби све презиру, и при бирању сопутника будуштег живота свога само на лепоту гледе. Добро би међутим било кад би наше лепотице помислиле да леп долази од лепити; и да леп младић често ништа друго није него од гипса леп, око којег се оне (и саме белилом излепљене) као мува око свеће несмислено лепе, не сматрајући што је жена таквом мужу донде само красна, док се од ње може вући асна, сирјеч док се њене лепе банке по његовим рукама лепе.
Сад да видимо шта се при просидби ради. Младожења је у Вршцу, а господична с 15.000 у Бечеју. Они се нису нигда видили, али зато опет младожења њу познаје, јер су у његовом дневнику све девојке и удовице пописане које новаца имају. Сад да се у Бечеј иде; — само тајно, сваки добар трговац или шпекулант крије трагове, предосторожности ради, да га други не претече. Ту се по целој вароши каруце траже; ту су сатови, прстење и ланац. Да понесемо више дуката за дар, да се мисли из богате смо куће. Ту се прводаџији кроје аљине. Ајде сад крадом, другим путем, а ако ко запита: куда? — »у Кикинду, неким важним послом.« Девојки је, међутим, већ јављено. Нота бене, девојка нема више од 8 хиљада, али се њени родитељи надају да ће бољу срећу добити ако 8 на 15 подигну. Мати јој казала да се чистије обуче, доћи ће неки из Вршца да је виде. Ето ти просиоца. Младожења не би сам себе познао како се накитио. Родитељи девојке учтиво госте дочекују, воде ји у најчистију своју собу. Ту се разговарају како је жито у Банату. Девојка, међутим, доноси шљивовицу и госте послужује. Она је таки бацила око на младожењу, као и он на њу. Прводаџија почиње фалити Вршац како је то лепа варош, како се добро живи, најпосле рекне: ми се задржавамо, а не гледимо за чим смо; со тим узима родитеље девојкине и у другу собу одлази, а девојка остаје сама с младожењом.
»Фрајлице, како се овде унтерхалтујете?
»Доста свакојако.« 
(Младожења у себи: »Лепо говори«.) »Имате ли лепих балова?« 
»О, молим, какав може леп бал у овом месту бити?« (»Паметно говори«.)
»Но чујем да су у Вршцу лепи балови?« 
»О, прекрасни, имамо лепу музику.« (Дугачка почивателна; јер несрећом нема кише ни ветра.)
»Фрајлице, ви добро изгледате.« 
»О молим, ви ме бешемујете, била сам ово дана нешто unpässlich, ѕonѕt ѕehe іch іmmer recht gut auѕ.« 
(»Добро и немецки говори«.)
Старији, међутим, из друге собе дошли, и девојка изилази напоље.
Прводаџија. Е, како се допада мома, јесам ли казао да је лепа?
Младожења. Она ми се врло допада, не само што је лепа него и разумна; ја се надам да ће ме срећним учинити (са своји 15.000).
Прводаџија. Право! Дакле шта треба ту оклевати? Што ће бити јесенас, нека буде вечерас. Да дарујемо девојку, пак ће се видити; а, пријатељу, шта велите?
Отац. Ако буде од бога суђено, оно ће бити.
Младожења (прводаџији на уво). Новце, забога.
Прводаџија. Гди је млада невеста?
Мати дозива девојку и младожења је дарива; на које она одлази.
Прводаџија. Е, да видимо сад има ли што девојка?
Отац. Зато ћемо најлакше; само нек су они од бога срећни. Ја сам већ стар, ево све што видите овде, то је њино и божје.
Прводаџија. Право! (Намигне на младожењу).
Међутим уређују прстен. Младожења је невести аљину купио. Све је уређено, и тек сад се чује да девојка нема више од 8.000. Шта ћемо сад? Толико се потрошио, аљине купио, срамота од људи. Зажмури, пак како ти је, тако ти је.
Ево овако речма мажу они који гледе да другом очи замажу, нимало не обзирући се што ће момак будушту супругу своју докле гођ буде жива за ово мазати, а она ће међутим, даном приликом мазећи се своје трагове замазивати.
После овакови лепи свадба, да погледимо шта наш Роман ради. Видили смо да му је неки свраб под кожу ушао, а то из узрока што се, као што смо, фрајлице, лако приметити могли, заљубио. — Заљубио? Шта је то заљубио? (Нота бене, ово је вопрос четрнајстогодишње девојке матери својеј управљени.) »Моја ћерко, моли се богу да нигда не познаш шта је то. Колико сам ја злопатила! — Љубов је најнесрећнија ствар на свету. Видиш тамо оно дериште, с крилма и стрелом намалано, то је бездушни онај Амор, који је многе девојке несрећнима учинио.« — »Ју, Амор, мамо, и име му је страшно, а како је он умиљат« — »Чувај се, велим ти, ти не знаш која је то беда«. Девојка оће баш из тог узрока да види шта је то, док у шкрип не падне и не почне и она као Доситејев миш: »ци, ци, ци!« 
»Наш г. ферфасер замеће траг, а неће управо да нам каже шта је то љубов«, — чујем јошт многе друге девојке које боље знаду од мене, и које само зато питају да се невинима покажу. Љубов, господичне моје, (колико нас искуство учи) јест празан чанак за гладног човека. Љубов је мозаическо представленије Пигмалиона и његовог камена. Љубов је привилегијум на један дан по сто пута свађати се и помиривати се. Љубов је премештај срца нашег у каникуле. Љубов је јаки чемер у шећерном суду. Љубов је јело од воздуха зготовљено. Љубов је зданије у великом од нас растојанију, које се издалека врло пријатно за око представља, а из близа показује колико смо се преварили. Љубов је за сангвиникера пламен од фосфора; за холерика олуја; за флегматика да се нађе у послу; за меланхолика болест; за младога игра; за старог клепетуша на прасету; за богатог забава; за сиромаха искрпљена кућа. Љубов је, напослетку, велико и мало писмја О из азбуке живота нашег; сирјеч, заљубљен човек, по мору страсти своје летећи, једнако мало »о« у устма носи: »о, како је лепа; о, како би срећан био; о, кад би се судбина смиловала!« А кад жељу достигне, онда окрене велико »О!«: »О, како сам се преварио! О, гди ми је памет била! О, како је несносна!« и проче. — А шта је човек без љубови? Човек без љубови јест дивна књига на непознатом језику. Човек без љубови јест лепа кућа гди нико не пребива. Човек без љубови јест музикално орудије за неуког човека. Човек без љубови јест звоно без клатна. Човек без љубови, напослетку, јест лепа девојка без сваке пријатности и воспитанија.
Љубов се дели на смртну љубов, на љубов која новце или карактер носи, и на љубов која од моде происходи. Смртна љубов, при којеј се ништа друго не чује него мач, пушка, отров, једном речју самоубиство, траје донде докле љубезни предмет не умре, зато се и каже »ја сам смртно у вас заљубљен«. Другим речма: »Ја ћу вас донде мојом љубовју мучити докле вас смрт у своја наручја не прими«. — Љубов која карактер или новце носи описана је мало више, гди смо о женидби и удадби гдикоји говорили. Само је нужно јошт степене како се иста љубов разликује назначити.
Ова девојка има 5.000.
»Господична, ви се мени допадате, и ја би желио вас за супругу имати.« 
Ова има 8 хиљада.
»Господична, ваше дражести такове су и ваша својства тако су впечатленије на мене учинили да сам ја врло у вас заљубљен, и за срећног би себе почитовао кад би моја љубов взаимну љубов код вас подигла.« 
Ова девојка има 12 хиљада и шмука до 2.000.
»Ви нећете моћи представити себи, господична моја, каковим је неспокојством срце моје напуњено откад сам срећу имао вас познати и о вашим многоценим качеставама и количеставама уверити се. Ја сам јамачно на овом свету један који вас свим другим (с 10.000) девојака претпочитујем; ја сам један на овом свету који би сва великолепија презрео и у ропство (вашим иљадама и вашем шмуку) радосно себе предао. О! кад би жаркост љубови моје кадра била оно чувствованије код вас подићи које ја даноноћно вас ради осећам.« — и проче.
Ова девојка има 20 иљада, осим сребра и шмука.
»О, небо, о, судбино, какво чувствованије прси моје обузима, каква нема печал душу моју пара кад на вас помислим, ангелска моја господична! Има ли гдигођ на свету ове дражести, ове нежноумилне красоте, ови виспрени својства којима је природа вас преизобилно уштедрила? Сама Венус лице своје сакрива поред зрачности стаса вашег. Ваша божествена красота ум свакога у изумленије доводи. О, оће ли ме шчастлива обасјати звезда да блага ваша доброта љубов моју у своје љупкоумилно крило прими?« 
(Господична се мршти.)
»Оће ли се Амор на мене смиловати да слаткопуна своја крила на нас обоје простре? О, небо, о, судбино!« — и проче.
Ова девојка има 50 иљада, али јако пробира.
»Зар је моја судбина тако свирепа? Зар се небо на моје уздисаје неће умилостивити? Погледајте, небесна господична, како лице моје вас ради сваки дан вене. Живот мој о длачици једне ваше речи виси, и ја без вас по три дана не једем (овде се разумева »јер немам шта«). Заповедите, ја ћу у воду скочити, ја ћу у небо одлетити; ја ћу лавове (од дрвета) победити да се само ваше љубови, ваше наклоности достојан покажем. О, смилујте се, преангелска господична, обратите вашег лица рајску росу на мене бедног страдалника који сав свет вас ради презире, који само вас ради дише, који код вас (и код ваши новаца) своје шчастије тражи, и који ће бедни живот свој на најсвирепији начин прекратити ако љубов његова код вас богиње душе своје ухода не добије.« — и тако даље. — Нужно је јошт напоменути да се сви ови љубови степени на старој оној песми оснивају: »Гди ћеш бити, баба Доцо«, и проче.
Неће безмесно бити степене и девојачке љубови овом приликом попрегледати.
Младожења А долази; девојка му се допала, и он овако с њом говори:
Момак: Господична, ја имам кућу, као што вам је познато, имам два винограда и земљу, имам другог покућства. Ја вас радо имам, би ли за мене пошли?
Девојка. Ја вас почитујем.
Момак. Али ја желим да ми искрено кажете да ли ме милујете.
Девојка. Ја ћу вами за љубов свет презрети. (У себи:) Ах. официр, официр!.
Момак. Дакле, оћете за мене да пођете?
Девојка. Ја ћу у том срећу полагати да више никога на свету не погледим.
Младожења Б (с истом девојком): Господична, ја имам оца, који ми једну двокатну кућу јошт за живота преписује; после смрти његове ја сам једини наследник целог његовог добра; ја вас радо имам, би ли се одважили за мене поћи?
Девојка. Ја вас врло почитујем.
Момак. Али ја желим да ми искрено кажете милујете ли ме.
Девојка. Ја ћу вами за љубов сав свет презрети. (У себи:) Ах, официр, официр!.
Момак. Дакле, ви мене истинито љубите?
Девојка. Ја ћу у том срећу полагати да никог више на свету не погледим.
Младожења В (истој девојки): Господична, вами је моје звање довољно познато, а интов и четири моја коња довољно показују да сам ја имућан човек; свака која се за мене уда има се надати да ће је звати милостивом госпојом. Ја вас радо имам; би ли се склонили за мене поћи?
Девојка. Ја вас особито почитујем.
Момак. Али ја желим да ми искрено кажете милујете ли ме.
Девојка. Ја ћу вами за љубов сав свет презрети. (У себи:) Ах, официр, официр!.
Момак. Дакле, ви ме истинито љубите?
Девојка. Ја ћу у том срећу полагати да никога више на свету не погледим. (У себи:) Ах, официр, официр! — и проче. Ово је девојачка удадбена љубов!
3-ће. Љубов од моде јест такова љубов коју земнородни употребљавају да се у послу нађу. Многи доводе ову реч љубов од глагола пољубити, и зато код овакови много пута љубов није у већеј важности него што је један пољубац.
Напослетку има јошт један род љубови гди љубовници по сто реди на дан умиру, себе пеку и муче, своје срце кидају и живо га на најситнија парчета секу, у воду скачу и ту кончину живота налазе, — и то све у одама и песмама. Ова је љубов Петрарке, и други њему подобни лептирова који често за онаком девојком умиру која ји и не познаје.
»Та оће ли тај ваш Роман једанпут своју љубов почети?« — вичу ми моје читатељке. »Да видимо каквог је рода његова љубов?« 
Трпјеније, љубезне моје, само трпјеније. Колико девојака има које сваки дан вичу: »Та оће ли већ једанпут тај суђеник доћи«, и у тој жељи покладе за покладама протичу. Колико ји има што с највећим нестрпјенијем вичу: »Кад ће тај бал доћи?« Бал долази и пролази, али без да су њиове ципеле патосу сале досадиле. — Само трпјеније, пак ћемо даље отићи. Који на десно уво леже и боговма оставља свет по својој вољи управљати, боље пролази него онај који с елементима процес води, будући да и тако најдебље pro іurіѕ et іuѕtіtіa ништа друго није разма надежда момка да га будушта супруга усрећи.
Међутим је Роман на својеј Розинанти далеко заишао био, без да је о виђеној девојки и најмањег трага нашао. Он већ надежду губити почне да ће је икада моћи видити, и већ се почне онако тужити као што се сви воопшче љубовници туже, сирјеч да је несрећан. Његову беду умножи јошт један чрезвичајни случај, што он до једног раскршћа стигне, гди је најлакше било прави пут помести. Тек што он намисли онако чинити као што многи при оваком случају чинити обичествују, сирјеч на срећу се ослонити, и својеј Розинанти да она пут избере оставити, укаже се с леве стране неко сушчество које његово вниманије особитим начином на себе обрати. Спочетка помисли овај да је какав дивљи мачак који се на две ноге к њему приближује, но замало се увери да је то Адамов потомак, и обрадује се надеждом да ће га бар знати куд треба упутити. — У тој мисли потрчи на њега, а наш дивљи мачак тако се уплаши да је сместа на земљу пао и Роману три сата посла учинио да га к себи поврати.
»Тко си ти?« рекне му на то Роман. Но овај, не отварајући очи, једнако руком мајаше: »Ах, даље мач од мене.« 
»Мајчин сине«, рекне на то Роман, »гди је Бурјам да те види каквог јунака земља носи.« Со тим га увати за руку и почне га тешити да се ништа не боји, да му он неће ни најмањег вреда учинити, но да ће га по дужности сердарској јошт и од беде, ако му се која пригоди, бранити; на које наш дивљи мачак устане и почне се смешити.
Неће безмесно бити мојим читатељма описати какво је ово созданије божије које се сада с Романом разговара и које смо ми мачком прозвали. Он је био човек од своји 30—35 година, у ком се знаци мужества у пуној мери виђаху. Његов је возраст управо четири стопе износио, од који једна ноге, две труп и једна главу сочињаваше. Његова су плећа била широка и мужествена, и будући да је врат пократак имао, то се чињаше да његова од читаве стопе состојећа се глава између рамена као усађена стоји. Ако су његове ноге односително и кратке биле, и при том на подобије левче устројене, то су оне опет тако биле замашне да су осталу машину без труда носиле, с једним само изјатијем ако не би пао, јер у овом случају више би времена потребовао док би петачку тела свога у поредак довео. Руке су му биле једине од свију членова на које је мати природа своју благодат излила, јер су му ове до сниже колена комотно достизавале, и с тим му против сваког нападенија рукопомоћ обећавале. Нос, на којег величину многи клетве и проклињања бацају, он матерњим природе своје провидјенијем тако је мали имао, а притом усковрчен, да не само што узрока имао није горњима своје тужбе присојужавати, него је јошт и Лаватеру смело рећи могао: »Ево, танконосати старче«, носа, каквог ти зактеваш да се виспреност ума засведочи. Коса му је управо небу пркосила и притом тако крецава била и замршена да је Гордијев чвор у истоветном виду представљала. И будући да су му јабучице на образу од натуре уздигнуте биле, а из тог узрока уста раширена и брада скупљена, то је наравно следство да су његове по себи малене очи издавале као две одушке на огромној главе његове пећи, која је поне у лицу доста гарава била за одржати ово од мене учињено сравненије.
Роман гледаше дуго ово природе художество с удивленијем, најпосле га запита: откуда је?
»Ја сам из Алепа« — одговори страни.
»Како ти је име?« 
»Аган«.
»Би ли ти код мене служио?« 
»Драговољно« — одговори први — »кад не би ту беду (на оружије показујући) код себе имао.« 
»То је ништа (рекне Роман), ја сам сердар, који оружије више од параде него што би нужде имао носим.« С тим употреби своје красноречије и приведе Агана да се приволи њега у качеству служитеља по свету пратити.
»Како је досад наш Роман без служитеља себе помагао?« — питају моји читатељи. И ја одговарам: онако исто као многи у наше време гавалери који су споља углађени и накићени, мислите свет ће прогутати, а код куће сув лебац једу и сами чизме чисте. Аган пољуби свога господара у руку и пуно задовољство изрази да му је судбина срећу поклонила таквог јунака служити. — Но шта се даље Роману збило, видићемо у трећој части наше повести.
»Шта, зар је већ крај?« 
Крај, госпоже. Никаква ствар ’нако брзи не зактева крај као шала и шегачина. Што је дебља шала, то краћа мора бити. Што је суптилније друштво, то се она брже прекратити мора. То је оно: посвирај, пак и за појас задени.
»Али, забога, књига је малена«.
Е, зар се, опет, све велике удају? Има стотину ствари које се тек мале допадају: мала уста, мале ноге, мале уши, мала брада, мали језик, то јест кратак језик, мала лула, пак зашто се не би и мала књига ком допала? Навластито што код Србаља, као код сваког другог божијег народа, и такови читача има који књиге само зато отварају да виде који су пренумеранти.
(КОНАЦ ДРУГЕ ЧАСТИЦЕ)