Roman bez romana/Častica druga

Častica druga

Rečnik stranih i manje poznatih reči i izraza ►

ČASTICA DRUGA

Dum nіhіl habemuѕ maіuѕ, calamo ludimus.
Sed dіlіgenter іntuere haѕ naenіaѕ;
— — — — — — — — — —
non semper ea ѕunt, quae vіdentur.
Phaedruѕ

Suze, ljubezne moje čitateljke, dele se na suze koje od srca idu, i suze koje od srca ne idu. Prve su opšteg, a poslednje samo ženskog roda. Suze koje od srca idu opet se dele na suze koje iz lukavog srca izviru, i suze koje iz čistog srca idu. Dalje, na suze koje od žalosti proističu, i na suze koje u prezjelnoj radosti postanak svoj nalaze. Govori se da čovek od suza nema ništa blagorodnijeg; no i to je poznato da se ničim toliko ne trguje kao sa suzama. Tako, na primer, kad žena za mrtvim mužem uče i leleče, jošt i na grob njegov kao mrtva pada, šta je tu drugo nego špekulacija za udadbu? Kad žena pred mužem plače, i sa suzama svoju nevinost potvrđuje, šta je to nego trgovina nevinosti pod barjakom suza? — Ima i takovi suza koje onda istom izviru kad najveća pakost ili ljutina srcem čoveka ovlada, ili kad žena ne može muža po volji za kose da očepa; dalje, kad žena kod postelje bolesnog svog supruga cvili, i proče; ove se suze zovu: suze krokodilske. — Naposledak ima jošt mlogo struka suza koje se na ovoj maloj grudvici zemlje viđaju, i koje u naš red ne prinadleže. Tako, na primer, često primečavamo da devojke za izgubljenom kericom maramom isplakane oči brišu, a to najviše iz uzroka da pokažu kako su milostiva srca. Mlogo puta ovakove koje za kerom suze prolivaju pri najužasnijem priključeniju pokazuju se tvrde i nečuvstvitelne. No i ovde, ljubezne moje čitateljke, neka vas izvini nežni vašeg tela sostav; zbog čega se tako plašite da pri najvećoj drugoga nuždi na čuvstvo i čuvstvitelnost zaboravljate.
Ka kojoj su klasi prinadležale suze agine kćeri, neka moje čitateljke opredele. Dosta da bi svaka njojzi podobno, a može biti jošt većma plakala kad bi takvim načinom budušteg muža izgubila. U najvećoj njenoj nuždi, koju je sad prvi put kao pri prvoj prosidbi iskusila, ona bi se jamačno bednog svog života lišila da nije, kao što smo vidili, Sudbina u protokol staviti dala da mora izbavljena biti; drugo: da nije i njoj samoj bilo žao da tako mlada i zelena (ovo je samo opšti način govora, inače je ona bila uvenuto-žućkasta) u zemlji trune. Ona dakle, počem se uveri da Roman ne dolazi, i da joj nikakve nadežde da će se ikad vratiti ne daje, ostavi mesto žalosti i pečali svoje, ne mogući ga više mačijim svojim očima gledati, i u očajaniju pođe šumom, nimalo ne motreći na sudbinu bedne suknje svoje, koja u neprestanom sa trnjem borenju znatne častice svoje centralne mase u plen ostavljati prinuđena bejaše. Ptice su lepo pevale, ali bi ona volela i psovku od Romana umesto njih slušati, i ceo taj prekrasni predel nije drugo za nju bio nego prostranost išarane lepeze, gdi se svakojaki uveselitelni predmeti nalaze, no koji se, na žalost, opipati ne daju.
Hodeći tako po njojzi nepoznatom predelu, i šibljem mereći tabarku tela svoga, za uvideti koliko je od žalosti spala, najedanput opazi jedno suščestvo koje mi gimnosofistom nazivamo. — »Šta je to gimnosofista?« —
Gimnosofiste jesu indijski filosofi, koji u najstrožijem smislu ascetično živeći k moralnom opredeleniju teže. Ja vidim da tolkujući moju materiju onim učiteljma podražavam koji nam jednu stvar na sto načina izlažu, i pri svakom načinu »razumete li?« viču; pa kad smo sto puta istu reč »razumete li?« čuli, onda tek primečavamo da nismo ništa razumeli. — Ascetično živiti znači krotko, blagogovejno, čovekoljubivo, jednom rečju: dobrodetelno živiti. »Pak šta niste taki spočetka kazali srpski, nego ste uzeli egipatski govoriti?« Ima i takovi na svetu ljudi koji neprestano teže da se gore penju, ne smatrajući što im iz Tog uzroka ponajviše gore ide. Zato ovi po pravilu retko i idu, no ponajviše sede i sedeći gledaju kako im glave sede. K ovim i ja prinadležim, želeći prvo čitateljma moje visokoučenije (neki misle: učen-nije) pokazati, a vtoro, papir navalice trošeći sitna troška sebi pribaviti.
Kako su gimnosofisti odeveni, to moji čitatelji znaju, a za čitateljke je i bolje da ne znadu. Onima pak koje su na svašta ljubopitne, prijateljski sovetujem da se ne usude nikoga zapitati dok se gođ ne udadu, inače — ja perem moje ruke. Bradu je, naravno, imao, jer kad naši sadašnji mladići sila na bradu i brkove drže, zašto ne bi on kao filosof to isto pravo imao, osobito što od stotinu mladića devedeset i devet misle da brada i pamet ravnomerno rastu. — U ruci je imao štap podoban motovilu, KOJI mu mesto štake služaše.
Sad pitam moje čitateljke šta bi one radile kad bi im ovako stran čovek u nepoznatoj pustinji iskrsnuo?
»Ja bi se uplašila«.
»Ja ba vrisnula«.
»Ja bi pobegla«.
Kako vam je god volja, plašite se, vrištite, begajte; ali agina kći nit’ se uplašila, nit’ je vriskala, nit je pobegla, jer je ona vrlo prosto, i to sljedujućim načinom argumentirala: onaj koji se poplaši, mora jedanput k sebi doći; onaj koji vrišti, mora i ućutati; a onaj koji bega, može biti uvaćen. Je li probitačnije, dakle, ono činiti što bi vi na balu ili u kakvom društvu samo od neke mode činile, ili bolje nepoznatom čoveku prići i od njega pomoć iskati? — Ona zaista vrisne, ali ne u namerenju da bega, no daje bolje čuje. Na koje gimnosofista približi se, i mereći je od glave do pete, voprosi šta ona u ovoj pustinji traži? — Ah, — (vrisne sirota, i suze joj potokom niz obraze poteku) ja sam nesrećna agina kći. —
Nemojte mi zameriti, ljubezne čitateljke, što vam ne kazujem kako joj je ime, jer je ona takovo ime imala koje vrlo ružno našim ušima zvoni. Čimpeprič, gledajte, molim vas, kakvo je to ime, kako god naše: Manda, Alka, Kumrija, Anđuša, Jeka, — kako je lepše Zaida, Zoraida, Zulema, Fatima, Adelaida, Ljubica, Filipa, Sofica, Draginja. — Čimpeprič, »hi, hi, hi! ja bi baš zafalila mom kumu na takvom imenu.« »Ala bi se ja jedila!« Jošt smo mi srećni, gospodične, što se znamo pomoći. Tako našu Đulu zovemo mi Juli, ili Žili; Maru Mari, Mimi i proče; al’ kukavna Čimpeprič? Ona je volila da joj jedan zub izvade, nežel’ da je pravim imenom viču, I tako u ovoj revnosti toliko je uspela da joj je samo jošt pet (u kojima se nekoliko dostopamjatni razvalina naođaše) ostalo. — Za preduprediti, dakle, u budušte podobne nezgode, nadam se da ću ženskom polu uslugu učiniti što sam naumio ovde staviti ključ kojim se ovako, pa i najružnije ime polepšati može. Manda, dakle, neka se po modi kaže Mendin; — Sara, Siren; — Nasta, Nerina; — Persa, Isidora ili Sida; — Makra, Migren; — Pela, Bianka; — Roksa, Rozmarin; — Fema, Filis ili Filida; — Alka, Luiz; — Pulherija, Pulhrin (ovo je od latinskog pulchra, lepa); Ilinka, Iliada; — Savka ili Saveta, Serena; — Ana, Žanet; — Agnica, Agnes; — Jeka, Junona (ovo je bila boginja); — Kumrija, Krumelin; — Pauna, Paulin — i tako dalje, po ovom se ključu mogu sva imena koja su ružna, ili, bolje, koja se čine ružna, popraviti i polepšati.
Čimpeprič, dakle (jer se ovo ime, kao uprkos, ulepšati ne daje) ispovedi svu svoju žalostivu povest našem gimnosofisti, predstavljajući nevernost i neblagodarnost Romanovu, i kao na nos pridevajući mu da su momci svi takovi da je svaka devojka luda koja se za njima povodi, da bi ona, kad bi vlast imala, drugu uredbu za ovakove učinila, i proče. Najposle zamoli svog nepoznatog prijatelja da joj pomogne iz ove njoj nepoznate šume izići i svom roditelju vratiti se, za koje mu ona večitu blagodarnost posle svoje smrti ostaviti obećavaše.
Gimnosofista u misli upušten, sva ova njena komplimentiranja samo jednim uvom slušaše. On meraše našu Dulčineu čas Bifonovim, čas matematičnim očima, i po dugom ovakovom ispitivanju i merenju zapita je bi li se ona udala. »Ah«, odgovori bedna ova ogorčena, »to je od devetnajst godina ovamo moja najtoplija želja; ali ja sam u mojoj prvoj ljubovi tako nesrećna bila, neverstvo moga ljubimca — za koga bi ja polak tela moga rado žertvovala, i s drugom polovinom sovršeno zadovoljna bila — tako me je porazilo, da su moja čuvstva sasvim oladnila, i da je meni sada svejedno ili ja za venčavanje čula ili za turski dugački čibuk.«
Gimnosofista: Meni je vrlo žao što ste tako tvrdo sebi predstavili devovati; inače ja sam mislio za mene vas isprositi.
Čimperič: A zar vi niste oženjeni?
Gimnosofista: Naši zakoni zabranjuju nam donde ženiti se dokle gođ ne postignemo ono na šta smo zakletvu položili.
Čimpeprič: Smem li pitati koje su točke zakletve vaše? Ja umem tajnu hraniti.
Gimnosofista: Kako gođ što ne mogu svi ljudi pod jedan šešir ući, tako ne mogu svi ni jednaki misli biti. Mi smo filozofi, i budući da filozofi ono samo ispituju što se ne može pronaći, zato su na različite sekte podeljeni, ostavivši nami kamen mudrosti istraživati, koji je već u našim rukama. Vi vidite kakvo je naše odelo, pokazujući na najvispreniji dar neba, ali utoliko je bogatija naša revnost i ljubov k dobrodetelji i istini. Vama je poznato kako se Kalan pred Aleksandrom Velikim života lišio; on je bio od našeg reda, i ceo uzrok njegova samoubistva bio je što se paštio što skorije u takvo suščestvo preći koje je sposobnije sebi dodobrodetelj prisojuziti.
Čimpeprič: Ah, to ja vrlo počitujem.
Gimnosofista: Vi ćete priliku imati stotinu udivlenija dostojnjejši slučajeva viditi kako gdikoji od gimnosofista na usšiljenom kakvom stolpu s kapom u ruci na jednoj nozi po osam dana neprestano stoje, kako drugi na glavi stojeći zatvorene oči čuvaju. Jedni s prekrštenima rukama usiljavaju se mrtvaca predstavljati, drugi upražnjavaju se očima nigda ne trepćati, gdikoji najposle kroz ruke ili noge, ili drugu kakovu čast tela daju trnje provlačiti, i proče, a to sve samo dobrodetelji i istine radi, koja je jedino blago i blaženstvo, i jedna sreća na zemlji živeći ljudi.
»Počitajemi g. gimnosofist (ovako počne na to Čimpeprič u najvećem srca dviženiju govoriti), Vaša ova sistema tako mi se duše moje, koja samo za dobrodeteliju čezne, kosnula da ja, premda sam dojako uvek postojana bila — i samu nepokolebimu reč moju pogaziti gotova jesam; zato, dakle, počitajemi g. gimnosofist, ako je otoičašnja vaša k meni. u prizreniju braka, ponuda na istini osnovana, ja dragovoljno iz jedne tokmo k dobrodetelji ljubovi pristajem. Evo indi moja ruka, koja jošt na muškim prsima počivala nije. Ja vam je čistosrdečno (ako ne serdečno čisto) dajem, i želim ne samo kapu na glavu metnuti, nego i pokornost, koju mi žene muževma rado odajemo, ili koju bi trebalo da rado odajemo, u punoj meri zasvedočiti«. — Tko [se] neće tronuti na ovakovu besedu? Gimnosofist je uvati za ruku i bez oklevanja potvrde ugovor, koje kod nas bračni kontrakt zovu, i koji se kod gimnosofista sasvim čudnovato pravi. — —
Mi, dakle, našoj Čimpeprič čestitamo i radujemo se da je i ona postala mlada gospoja. »Mlada gospoja? Gospodin spisatelj, mi molimo, i vi se možete oženiti, i zar bi želili da vaša gospoja bude mlada gospoja?« — Nego? Stara gospoja? »Ta ne to, ja drugo ovde razumem; ja mislim što se karaktera tiče, moj je suprug samo notaroš, pak bi vidila ko me ne bi zvao milostivom gospojom.«
Bez prepiranja, ljubezni čitatelji, vrlo je veliko nedoumjenije kako je probitačnije jednu gospoju zvati, milostivom gospojom ili mladom gospojom. Obadve ove titule imaju toliko rđavi koliko dobri strana. Jer se vrlo i lako i često može dogoditi da je milostiva gospoja takova koja nikom ne samo nigda u životu svom ništa nije udelila, no koja se jošt raduje nesreći bližnjega; može se dogoditi da je ona, koju mladom gospojom zovemo, bila negda matora devojka; a voopšče vkus je kod naši dama u ovom tako čudnovat da se nikakvo pravilo tvrdo postaviti ne može. Recite, na primer, onoj koju milostivom gospojom titulirate da nije mlada, pak ćete viditi kako će vam biti; a zapitajte onu koju gospojom mladom zovete želi li milostivom gospojom nazivati se, pak ćete čuti šta će vam odgovoriti. Sama reč »želi li« kakve nove i nove misli porađa! Želi li? Kakvo je to pitanje? Tko je taj koji ništa ne želi? — »Ja bi želila češalj s dijamantima; ja bi aljinu kao što se u Parizu nosi; a ja da najviše na balu igram; a ja bi opet želila da se onaj u mene zaljubi koga ja oću«. Verujem, gospodične, lepa je stvar želiti. Kad bi želje konji bili, ko bi išao peške? kaže jedna poslovica. Znate l’ šta bi ja želio? »Ah, to će štogođ novo biti. Želje spisatelja moraju biti uvek črezvičajne. Kažite, molim, šta upravo želite?« Svakom loncu zaklopac; premda ima i takovi žena koje, ne smatrajući što nigda usta ne zaklaplju, opet žele muža večno zaklopiti. — No da dođemo k našoj Čimpeprič. Ona je tako smerna i filosofskim duhom bila tronuta da jeza svejedno držala ili je mladom ili milostivom gospojom nazivali. Štaviše, ona je, kao i mnoge druge, tako za kapom čeznula da nije nimalo marila makar je samo gospođom Čimpeprič ili gospođom gimnosofisticom bez svakog predikata zvali; — što mlogi na ovom belom svetu, kako muški, tako i ženske, želi titulu od imati, na primer, gospodin od Popović, ili gospoja od Prelić, to ona ovako tolkovaše: što takovi sami priznaju da nisu ništa zaslužili, no sve što imaju od prvog, koji se zvao Popović ili Prelić, nasledili jesu. Ona, dakle, sve ove sujete prezre, i bez svakog voždelenija s gimnosofistom pod ruku k njegovom obitalištu uputi se. Dobro treba upamtiti da je ona njega pod ruku vodila, a ne on nju, koje samo zato ovde navodim da naše devojke i žene, koje modi sledujući to isto čine, znadu otkuda je ova učtivost proizišla. — Kod kuće našeg gimnosofiste dočekaju ji njegovi samislenici u punoj uniformi, i razumevši nameru naše Čimpeprič, s najvećim toržestvom mladence venčadu, posle kog takovo je strašno veselje sledovalo da su nji osmorica s razbijenim glavama kući otišli. I ovaj je može biti običaj od Egipćana na nas prešao da retko koja svadba biva gdi se glave ne lupaju. Kao da su glave bundeve! —
Sad, ljubezni moji čitatelji, pošto smo dobru aginu kćer usrećenu vidili, mislim da je vreme ostaviti je njenoj radosti, koja svedodžbe ne traži, i k našem skoro zaboravljenom Romanu vratiti se. Ovaj junak, videći sebe ne samo tamnice, nego i ljubovnog predmeta izbavljena, odio je sa svojom Rozinantom tiho, duboko u misli udubljen kud je pošao i koje je opredelenije puta njegovog. Istina, malo se kasno setio razmišljavati o namereniju i pretprijatiju putovanja svoga; ali kad mlogi ceo život svoj bez opredelenija provode, kad se mlogi bez opredelenija i bez rasuždenija žene, kad se najposle mloge knjige bez opredelenija pišu, možemo li našem Romanu kao neiskusnom mladiću zameriti što se tek u Egiptu setio razmišljavati kuda ide? — »Kuda?« — Zlatna reč; ona jedna ima više filozofije nežel’ čitave sveske gdikoji knjiga. — Ovu svaki čovek sa sobom da nosi, i pri svakom delu, pri svakom pomislu neka rekne: Kuda? Pak ćedu u životu čovečeskom ređe čuvene biti one reči: Ej, moje lude glave; gdi mi je onda ova pamet. Protrčider još jedanput, zeče, — i proče, i proče.
Kuda, vozrazi sad Roman, kom je i trbu nešto dosađivati počeo. U Egiptu, među nepoznatim ljudma, bez leba, bez novaca, bez kuma, bez prijatelja. Na koju gođ stranu pogledi, sve je strano i njemu nepoznato. On u ovom magnoveniju zaboravi i na Burjama i na volšebnice; ništa drugo radio nije nego »kuda« vikao, i ništa drugo čuo nije nego planinama ječeći odziv: kuda? — Tako često mladić koji je dvadeset i više godina u skitanju i leventanju, bez učenja i bez radnje proveo, pri nastupanju brižni beznovčani godina, od bivši svoji prijatelja ostavljen, svake mogućne pomoći lišen, tavnim glasom vopija: kuda? Tako devojka koja je blage svoje matere sovete prezirala, i samo svojoj providljivoj pameti sledovala, pri pojavu ubitačnog za nju znaka, viče: kud ću sad žalosna! — Ovde mi na pamet pada naš pokojni otac, koji bi mi uvek kad mu se moji postupci ne bi dopadali, govorio: »Ej, moj sinko, doći će pamet, ali neće naći glavu.« Čitatelji, dobro upamtite ovo izrečenije. Koliko je nji bilo kojima je došla pamet, ali docne, jer nije našla glavu.
Romana je gornje razmišlenije tako opečalilo i pogruzilo, on takovo nezadovoljstvo o svom stanju u duši svojoj oseti, da je kao mrtav na svoju Rozinantu prevalivši se — zaspao, i s najvećim očajanijem rkati počeo. — Ja sam uvek tog mnenija bio, i svakom koji se o tom sumnja, alegoričeske knjige za svedodžbu dajem da čovek sa svojom sudbinom nezadovoljan ponajviše o onom sanja o čem je pre toga budan mislio. Tako i Roman, čim oči svede, primeti jednog duha koji ga za kose očepa i u jednu zvezdu odnese, gdi po večnocvetućej livadi senke pokojni magaraca obitavaju. — U zemlju magaraca? — lepa prilika za razmišlenije, osobito ako s njima simpatiziramo, no budući da je desna čast karaktera Romanovog bilo ono što mi zovemo ljubopitstvom, osobito u snu, zato pođe redom ova prostodušna životna mereći, i diveći se kako svako od nji s oklopljenim ušima zadovoljno kod svoje travčice stoji, nit’ se brine kako će ode praviti, niti gdi se zlato naodi, niti pak kako će trokatne kuće zidati. Roman ublažavaše sudbinu ovi životinja, no kad dalje progledi, opazi mazgu Valamovu i magarca Muamedovog gdi se sa Sanho Panzinim živinčetom tako strašno u dišput pustili, kako gođ naši jurati pri izobiliju vina kad kakav vopros razmršuju. On ljubopitan budući, dokučiti šta ova tri jošt za života svog slavna magarca — raspravljaju, približi im se i tu čuje gdi magarac Valamov sljedujućim načinom goviše godina u skitanju i leventanju, bez učenja i bez radnje proveo, pri nastupanju brižni beznovčani godina, od bivši svoji prijatelja ostavljen, svake mogućne pomoći lišen, tavnim glasom vopija: kuda? Tako devojka koja je blage svoje matere sovete prezirala, i samo svojoj providljivoj pameti sledovala, pri pojavu ubitačnog za nju znaka, viče: kud ću sad žalosna! — Ovde mi na pamet pada naš pokojni otac, koji bi mi uvek kad mu se moji postupci ne bi dopadali, govorio: »Ej, moj sinko, doći će pamet, ali neće naći glavu.« Čitatelji, dobro upamtite ovo izrečenije. Koliko je nji bilo kojima je došla pamet, ali docne, jer nije našla glavu.
Romana je gornje razmišlenije tako opečalilo i pogruzilo, on takovo nezadovoljstvo o svom stanju u duši svojoj oseti, da je kao mrtav na svoju Rozinantu prevalivši se — zaspao, i s najvećim očajanijem rkati počeo. — Ja sam uvek tog mnenija bio, i svakom koji se o tom sumnja, alegoričeske knjige za svedodžbu dajem da čovek sa svojom sudbinom nezadovoljan ponajviše o onom sanja o čem je pre toga budan mislio. Tako i Roman, čim oči svede, primeti jednog duha koji ga za kose očepa i u jednu zvezdu odnese, gdi po večnocvetućej livadi senke pokojni magaraca obitavaju. — U zemlju magaraca? — lepa prilika za razmišlenije, osobito ako s njima simpatiziramo, no budući da je desna čast karaktera Romanovog bilo ono što mi zovemo ljubopitstvom, osobito u snu, zato pođe redom ova prostodušna životna mereći, i diveći se kako svako od nji s oklopljenim ušima zadovoljno kod svoje travčice stoji, nit’ se brine kako će ode praviti, niti gdi se zlato naodi, niti pak kako će trokatne kuće zidati. Roman ublažavaše sudbinu ovi životinja, no kad dalje progledi, opazi mazgu Valamovu i magarca Muamedovog gdi se sa Sanho Panzinim živinčetom tako strašno u dišput pustili, kako gođ naši jurati pri izobiliju vina kad kakav vopros razmršuju. On ljubopitan budući, dokučiti šta ova tri jošt za života svog slavna magarca — raspravljaju, približi im se i tu čuje gdi magarac Valamov sljedujućim načinom govoraše: »Tako mi moji ušiju, braćo, ništa nije gore nego kad čovek na prirodu zaboravlja i protiv svog opredelenija čini. Da sam ja kao ostala moja braća vodu u putunji vukao, ili džakove nosio, ili stado pastirski čuvao, triput bi bolje prošao nego što sam prošao; ali meni se počest učini da budem filozof, da vidim ono što moja braća ne vide, da vidim đavola. Pri svoj mojoj filozofiji morao sam opet magarac ostati, to jest morao sam se sorazmerno našej magarećoj prirodi uplašiti; ali moj gospodar, koji je na mojim leđima sedio, pomisli da sam se ućudio, pa ti lati batinu, te mi tri rebra slomije. Eto ti gospodstva, reknem sam sebi, ajde, budi bolji od drugi, upinji se da se razumniji pokažeš, i nemoj se izdavati da si magarac, nego da si nešto pametnije«. — Nositelj Muamedov sad privati besedu: »Vala kardaš, mi smo jednake sreće. Obojica smo gospodu služili, pak kako smo se uzvisili, tako smo i prošli. Jedanput padne mojem gospodaru na pamet da u mesec ide, i budući da se sam popeti nije mogao, to sam ga morao ja nositi. Tako obično velika gospoda planove prave koje kukavne sluge u dejstvo privesti imaju, pak ako dobro posao ispadne, to se gospodar slavi, ako li pak ne, sluge su krive zašto se nisu bolje vladali. Ja vam, braćo, nigda na svetu za ljubopitstvom mario nisam, nego sam se upravo onako vladao kao mlogi ljudi na svetu, koji samo svoj trbu nadgledaju, niti se brinu kako se zvezde okreću, nit’ kakovi se životinja u suncu naodi. Da i ja i ovi pošteni ljudi pravo imamo, mislim da vam ne treba spominjati; čuli ste jučer razgovor naši gospodara kako je neki filozof disertaciju u šest časti izdao, da stari Rimljani nisu stakla imali, niti su mogli imati, i baš kad je knjiga iz pečatnje izišla. nađe se u novootkopanoj varoši Pompeji mloštvo stakleni okna i drugog posuđa.«
(Magarac Valamov: »Ha, ha, ha!« Više magaraca: »Iha! ha!«)
»Ali vi znate, braćo, da je naše žrebije ići — ne kud oćemo, nego kud nas teraju. Kad u mesec stignemo, moj principal otide mesečnom kralju na vizitu, a ja ostanem pred štalom, i eto ti sa svi strana navale sad mesečni magarci, preko i uzduž mereći me i čudeći se veličini moji ušiju. Ja se pustim s njima u razgovor i zamalo se tako upoznam da me svi za svog prijatelja proglase i na mene navale da im za spomen moje uši ostavim, na koje ja magarac od magaraca tim više soizvolim što sam dovoljno uveren bio da su moje uši i tako svakom čoveku kost u grlu. Sad pogledajte moje pameti, kanda kod ljudi nema takovi ušiju, nosova i drugi telesni častica kojim bi se i mi magarci smejati mogli, i kao da se razum i pamet po količini ušiju meri! — Dosta, ja dam sebi odseći uši, i tek sad primetim kakva je ludost kad zemljedelja zavidi vojniku, ovaj trgovcu, trgovac hudožniku, jednim slovom, kad čovek nije sa svojom sudbinom zadovoljan. Istina, neki stihotvorac učini mi počest i na to mi jednu odu načini, ali koliko oda ima po svetu koje nisu ništa drugo nego podsmej i satira na slavimog mecenata!«
»Hm!« (rekne magarac Sanho Panzin) »međer ja sam od vas sviju najbolje prošao, ali ja i nisam kao vi gospodu služio. Moj je gosa bio pošten seljanin, koji je o meni kao i o sebi brigu vodio, na moje uši tako isto pazio kao i na svoje.« —
Usred ove Sanho Panzinog živinčeta besede stupi magarac Buridanov. Namršteno čelo i oklopljene uši dovoljno pokazivau da je on od filozofnog reda. »Čujte« — rekne on — »matematični onaj problem zbog kojeg sam od gladi crkao već je razrešen«. — »Ti si magarac«, odgovori mu Sanho Panzino magare. »Kod dva plasta sena crkao si od gladi, jer si s tvojom filozofijom pamet izgubio. Ali tako je kad magarac oće da se plete u stvari koje za njega nisu. Bestraga sa svom filozofijom! Plast sena bolje dolikuje magarcu nego da zna dišputirati kao Aristoteles. Iako me i mrzi misliti i mudrovati, opet vam kažem, braćo, da ništa boljeg na svetu ne ima od zadovoljstva. Oklopiš uši, pak lepo griskaš tvoju tvravčicu ili slamu, a svet i sudbinu ostavljaš neka odi kao što su bogovi uredili.«
»O, blaženo, preblaženo stvorenje!« vozopi Roman, i utom se probudi. Tko neće verovati da je gore opisani san na njega osobito dejstvovao? On dve nauke otuda izvuče; — prvo, da treba sa svojim stanjem zadovoljan biti, drugo, da čovek nikada za onim ne teži na što nije od prirode odaren. To jest da se ne trudi biti spisateljem koga su muze u gnjevu jarosti svoje poljubile; da ne želi biti vitez kom barut u nos udara; da ne čezne voziti se na karuca i ime gavalera nositi kad mu je laka kesa; i da ne žali što nije onaj ili onaj, i na onom mestu, kad mu je već presuđeno tamo ostati gdi se našao. Nije li jedan mađarskog jezika učitelj sočinitelju ove povesti zavidio što je pri dijeti bio i priliku imao svakojaki mamuza viditi? — Romana ova analogija tako ukrepi da on tvrdo zaključi nigda više u životu ne pečaliti se; sotim više što je dobro znao: Cento ore dі faѕtіdіo non pagano un quatrіno dі debіto (sto časova briga ne mogu platiti ni jednu krajcaru duga). On se iskašlje dobro, pak pevajući (o Kraljeviću Marku i Musi Kesedžiji) uputi se dalje na svojoj Rozinanti.
Ja bi mogao našu o Romanu povest s mojom poznatom tečnošću produžiti kad ne bi predvaritelno uveren bio da od veće časti takove čitatelje brojim, koji na točnost sila polažu, i koji sledom iste točnosti o pomenutim magarcima dostatočnije izvestije imati žele. Istina, ja dobro znam kakvo breme na uska moja ramena polažem. Znam kakav je teret magarca jednog dostatočno opisati, i ako jednakost karaktera nešto malo i odlakšanja pravi, to opet ovo rodoslovije ili genealogija (poznato je da magarci mlogo na brak s leve ruke drže, koji izobraženi Nemci dіe Ehe zur lіnken Hand zovu), ovo pak mloge druge nezgode toliko kalabaluka prave da je biografiju jednog magarca tako isto trudno napisati kao gođ meru ljubovi jedne žene koja je četiri muža promenila. Međutim da ne pomisli tko da mi, žitija slavni magaraca pišući, originalno pišemo. Šta može kod magarca biti originalno? No kako gođ što se onaj magarac lavovom kožom uvio, tako i mi s tuđima mislima vranije pero naše uvivši, vranu s tuđim perjem predstavljamo.
»G. sočinitelj, prevoditelj ili prepisatelj, šta li ste, ja vidim, vi ste dobro upamtili ovu Dositejevu basnu o sikiri. Kad je što dobro ili lepo, vi kažete ja, a kad se o magarcima radi, vi uzimate titulu mi, kao da želite više drugova imati.«
Ljubezni čitatelji, ako ste me ikada bez uzroka osudili, to baš ovde nevino stradam. — Poznato je da spisatelji, osobito žurnaliste, kako i najmanje o sebi govore, taki sa čislom mi počinju, kao: »Mi božiju milostiju zecovi«, pak zašto i ja, koji od petnajste moje godine jednako pišem, i papiroprodavateljma, knjige izdavajući, prodaju činim, ne bi tu radost imao da i mene bar jedanput u životu mome mi nazovem. Koliko sam puti u kuću moga Gliše čizmara odlazio, i pri svakom pitanju: Je li kod kuće majstor Gliša? odgovorila bi njegova žena: »Nisu«, to jest majstor Gliša nisu kod kuće. A šta veli majstor Gliša? Kad ga gođ na ulici vidim, ja mu se uvek javim: pomozi bog, majstor-Glišo! A on meni »sluge«, to jest mi, majstor Gliša, jesmo sluge.
No vreme je da dođemo k predmetu našeg pisanja. — Prvi je dakle bio:
Magarac Valamov, koliko znam, jedan od sviju starog i novog zaveta magaraca koji je govoriti umeo. Istina, po svedodžbi Tita Livija, imao je i Rim tu sreću da mu vo predvozvestitelnim tonom poviče: Roma cave! (Čuvajte se, Rimljani!), no budući je ovaj bio vo, zato pomenuto položenije da je jedan samo magarac Valamov govorio, nepokolebimo ostaje.
Je li pak on, kao magarac, zaista govoriti mogao, sledovaće nagrada za one koji truda sebi dali budu o tom osobito razglagolstvovati. Samo jedno primečanije ovde navesti imam, da onaj koji želi kasatelni problem razmršavati mora s čudoslovjem upoznati se; jer ako je divno da magarac fizično govori, to je sasvim naravno da moralni magarac nigda ćutati ne može. —
Drugi je bio:
Magarac Muamedov, koji je, kao što znamo, u mesec putovao. Ja sam uveren da moji čitatelji nestrpeljivo očekuju da im ovo putešestvije opišem; no budući da je Muamed glavnu personu na ovom putu vodio, zato sam namislio skorim vremenom izdati novu jednu knjigu, koja će se zvati: Dnevnik Muamedov, prilikom njegovog putovanja u mesec. Ja obično kad knjige pišem, prvu brigu vodim za lepo ime; drugo, da mi objavlenije dobro ispadne; a za dalje kako bude. Međutim, budući da je isti magarac, kad je opisanije Heršela o mesecu u Narodnom listu čitao, s najvećim ia, ia, iha! svoje negodovanije izrazio, zato da navedem ovde ukratko neke pamjatodostojnosti koje je on mimogred primetio, i za koje bi griota bilo, pređe nežel’ što bi gorepomenuta knjiga bila, svetu ji ne soopštiti.
»Molim, g. sočinitelj! Ne bi li nam štogođ o modi, na primer o kapama ili šeširma kako se u mesecu nose, propovediti znali?«
Jo, gospože, u mesecu se ne nose kape, ni šeširi, ni cvetovi na glavi.
»Šta naopako, da kako izgledaju žene?«
Tamo su najveće žene od tri stope.
»Hi, hi, hi! tu znam da štikle stradaju.«
Ni najmanje, gospože, jer mesečne žene ne nose cipele.
»Zaboga, kakve su to žene?«
One su sasvim neobične žene, jer, prvo i prvo, ništa ne govore. —
»Ah, sirote, valjda nemaju jezika?«
»Molim, g. spisatelj, ako je mogućno da im od moje žene samo četvrtu čast jezika pošljem, pak će svima ženama u mesecu biti dosta!«
Voopšče, ljubezni čitatelji, mi vrlo nepravo imamo našim ženama prebacivajući što mnogo govore. Doktor Andrejev je prvi oštroumno primetio da je to isto mnogo govorenje naši devojaka i žena za nji, kao i za nas same, nužno i spasitelno. Promotrimo samo da mi po ceo dan dviženije, koje je za telo tako nužno, pravimo, gdi naprotiv žene, u sobi sedeći, ne samo što bi želudac pokvarile i s tim bolest na sebe navukle, no učmanjem ovim i lepoti bi svojoj, koju mi tražimo i uvažavamo, veliki uštrb nanele. Mlogo govorenje pak, kojim se njiov jezik vodeničnom kamenu podobno okreće, pričinjava krugodviženije krvi, i s tim zamenjuje ono što mi odeći pribavljamo, i bez kojeg bi se raslabiti morale. Istina, naš stari rukopis kaže beseda dolazi od besa, budući da se često i bes s besedom druži, i muža do besa dovodi, koji je pređe pri besedi »bre, sedi« govorio; dalje, da usta dolaze od ustaviti, kao da je nužno usta zaustavljati. No naše žene tek onda usta svoja čuvaju kad nuždu vide od muževljeve pesnice sačuvati ji.
Sad opet ajdmo k povesti.
»Ali baš ništa žene u mesecu ne govore?«
Samo onda, gospože, kad imaju kakvu tajnu na srcu.
»Tajnu? Ja moju tajnu nikom ne kazujem.«
Verujem, gospože, koliko manje tuđe tajne hranite, toliko dublje sopstvene ranite. Tog su mnenija i mesečne žene. Ali muževi u mesecu imaju leka da tajne svoji žena i preko njiove volje dokuče.
»Molim, g. sočinitelj, bi li se mogao taj lek dokučiti?«
»Šta će ti lek? Zar si ti doktor? Gospodin spisatelj, nemojte mu kazivati; tako me neprestano muči sa svojim lekarnim knjigama; sve oće da se pleće u ono što mu nije posao.«
Ali ovim sredstvom ne samo žena nego i ljudi tajne mogu se dokučiti.
»Ja bi želila kakvo sredstvo kojim samo muške tajne na svet izilaze.«
Sredstvo, dakle, kojim se tajne otkrivaju nije žabiji jezik, kao što je Demokrit svojim blagorazumnim Abderitima preporučivao, no neka trava koja u mesecu raste i svake sedme godine na zemlju pada. Ovu travu treba sitno iseći, i onom od koga želimo tajnu dokučiti, pod pazu s leve strane metnuti, i potom mu dobro u oči gledati, koje će svu tajnu srca čistim glasom izdati.
»Kako izgleda ta trava?«
Ona je na podobije troskota, i budući da svake sedme godine luna, to jest mesec carstvuje, zato naš troskot dobija iste godine proročesku silu, kojim se sve tajne islediti mogu. Ja ovo samo zato navodim budući da su mlogi muževi tako delikatni da svoje žene bez najmanjeg povoda, samo zato što misle da je onako kao što se njima čini, do gole duše muče i često ji do očajanija dovode. Braćo čitatelji, nama ne treba čudnovate trave da nam se tragovi iznađu; i opet se ni najmanje na to ne obziremo, nego uzimamo sebi neko pravo, kao da smo mi samo za svet, ili bolje svet za nas, pak i žene samo za nas, nešto manje od nas, a ne tako isto božije stvorenje kao i mi, a može biti katkad i pametnije od nas. Uzmite, dakle, preporučenu mesečnu travu, i ako se nikakva tajna od vaši supruga ne pojavi. ako inače nemate sovršenog uzroka podozrevati, ostavite se kinjenja i pregovaranja, budite istiniti muževi i naučite se jedanput da je pravi čuvar žene nevinost njena i razum, bez koji vaše podozrevanje i čangrizanje ništa ne pomaže.
»G. ferfaser, ja sam mlogo puta slušala da ste vi vrlo učtivi kad ste u društvu sa ženskim personama; no opet gledajući kako žaoke pera vašeg na nas bez svakog štedenja puštate, nisam nipošto verovati mogla i uvek sam tvrdo držala da ni jedna ženska neće unapredak dela vaša čitati, niti za vas poći; sada pak vidim da ste vi jedan osobiti čovek, kad nam muževe karate: i tako — možete se oženiti.«
Verujem. Međutim, ukoliko ova gospoža pravo ima, tek će se onda pokazati kad moja biografija opstojatelno izdana bude. Što se pak čitateljki i čitanja tiče, poznato je da i takovi žena na svetu ima koje ne znadu čitati, pa opet drugdaš po ceo dan po kući čitadu.
Čuli smo, dakle, da mesečne žene ništ’ ne govore, ili vrlo retko, da su vrlo malene; sad dolazi jošt znati da njiova lična boja nije kao kod nas bela nit’ rumena —
»Šta, šta?« — nego otvoreno plavetna, onako kao što nebo, kad je vedro, vidimo.
»Hi, hi hi! To mora lepo izdavati!«
»Još kad pođu u vizitu.«
»I kad se aufpucuju, hi, hi hi! A kakve su po snagi?«
Ugasito zelene, gospože, upravo ovakove kao što je vikler gospodične Sirene. (Sirena sakriva oči.)
»Teško njima. znam da se ni pet u godini ne udaju.«
Zašto, gospože?
»Ne kažete li sami da su ružne?«
Ružne? To ja nisam rekao.
»Ta da su plavetne.«
Pak zato, gospože, ima vrlo lepi plavetni i zeleni dama u mesecu, tako lepi kao što su kod nas najbelje gospoje i devojke.
»Ovaj autor kao okreće da smo mi Abderite, a on neki Demokrit,« (:čuje se glas recenzenta, koji nam sovršeno daje poznati da je Abderite čitao).
»Ali molim, g. spisatelj, i ja bi nešto zapitala,« — — »Ne, neka, ja ću samo jednu. G. ferfaser, u mesecu valjda nema belila ni rumenila?«
Nema, frajlice, no ženske mesto tog upotrebljavaju plavetnila i zelenila.
»U! To mora gadno stajati?«
A zar belilo lepo stoji? No šta je ova gospodična hotela čuti?
»Ja sam hotela pitati kako se u mesecu venčavaju, kakav daju privez, kakav im je cvet.«
Oprostite, gospodična, tamo toliko drže na brak koliko mi na aljine, to jest u mesecu se samo dotle u braku živi dok je mužu ili ženi po volji, a kako im se ne svidi, oni se rastave, i na ovaj slučaj muž mora uzeti devojku, a žena mladoženju.
Gospoža Migren: »To je zemlja!«
»Molim, g. spisatelj, je li žena obvezana jednog muža imati, ili — ta vi me razumete.«
O, što se toga tiče, gospože, tu je uređeno da žena može toliko muževa imati koliko joj je volja, tim više jer tamo nije običaj kuvati.
»To je najlepše kad čovek dobre sluškinje ima.«
O, ne gospođo, tamo su i sluškinje gospođe, to jest sluškinje se toliko brinu kao i gospođe, jer tamo se kokoške i patke same peku i jedva čekaju da i tko jede.
»Ja sam čula da se već neka mašina iznašla na kojoj se može u mesec ići.«
»G. spisatelj, vi rekoste malo pređe da u mesecu niko ne kuva; dakle šta rade sluškinje?«
Tamo nema sluškinja, gospože.
»Pak kako se razlika na balu pravi?«
U mesecu je običaj da žena koliko manju nogu ima, toliko veće preimućstvo dobija.
(Gospodična Ilijada kucka vr’om svoje cipele o zemlju, da se vidi kako joj je maleno stopalo.)
»Ja bi baš rado u mesec išla da vidim kako se ti muževi s mnogim ženama slažu.«
Gospoža je htela kazati kako se žene s mnogim muževma slažu. No ja sam zaboravio na predmet moje povesti, sirječ na magarca Muamedovog. Zato ovde povtoravam da ću ovo opisanije drugom prilikom, kad sirječ osobito objavlenije izdam i cenu povisim, produžiti, a sad pridodajem da je isti ovaj znatan magarac koji je Muameda u mesec nosio tako beslavno umro kao i mlogi ljudi na svetu; i iz ovog poučavamo se da nikad ne valja pre smrti govoriti: srećan sam, ili slavan sam, ili ništa mi ne nedostaje.
Magarac Sanho Panzin jest treći predmet naše istorije. Koji je god Don Kišota čitao, znam da ga dobro poznaje, a tko nije čitao, neka se stidi što ga nije čitao, i Srblji neka se srame što ga na svom jeziku nemaju, kako njega tako i Lesažovi, Šternovi, Vilandovi i mnogi drugi sočinenija. — Osobito je primečanija dostojno što je među kasatelnim magarcem i njegovim gospodarom tesna neka simpatija carstvovala, koje ovde samo toga radi navodim da potvrdim sistemu oni filozofa koji se tvrdo nadaju, posle smrti svoje, do vola ili do magarca stići.
»Molim, g. auktor, kakva je to sistema? Ja sam veliki ljubitelj sistema.«
I ja, ali samo na papiru. Ovaj je sistem matempsihozista, ili metensomatozista, koji sasvim ozbiljski utvrđuju da duša posle naše smrti iz jednog tela u drugo, i do sami životinja prelazi, dok se grehova ne očisti. Ko može posumnjati da ovakovi filozofi po svojej smrti u magarca ne prelaze?.—
Buridanov magarac jest samo idealni magarac, premda gdikoji sa svom silom duše dokazivati pašte se da su u Buridana uši bile veće nežel’ obično kod ljudi. Ovaj filozof predstavio je sebi jednog magarca, ili, školski govoreći, preobratio je svoje suščestvo u magarca, između dva plasta sena stojeća, i bio je tvrdo uveren da ovakav magarac ne bi ni od jednog ni od drugog plasta jeo, nego bi skapao od gladi, budući da oba ova plasta ravnom silom k jelu vuku. »Šta je to?« To je ženialitet. Mati koja sina svog po školama odeća tri godine vidila nije jedva čeka da joj kući dođe. Eto ti joj đaka, sav razbarušen i podivljačen, kao da je iz šume došao. Mati trči da ga zagrli, no on je tura od sebe, tražeći stolicu, i rukom od nauka pretovarenu glavu, da ne padne, podupirući. Mati mu se teška da mu, nije što zlo. Ona ga čas jedno, čas drugo zapitkuje, no on ćuti, i ako joj što odgovori, to je nabrecito i surovo. Najposle kaže materi da njemu nije do njenog bapskog razgovora, jer on mora misliti. »Ej, teško si ga meni (misli u sebi mati), ali, ajde, moj je sin filozof.« So tim uzima preslicu i prede. Učeni sin čas pruži jednu nogu, čas drugu, čas treje rukom čelo, čas barusi kosu. »Mamo, šta radiš ti?« Predem majki. »Ti ne predeš, ti samo misliš da predeš.« Ja mislim majki da si ti lud. »Da, da, ti samo misliš. Ovaj je svet idealizmus.« So tim ustaje i oda po sobi što brže može. Njemu šešir ne pokriva teme kao drugim ljudma, nego potiljak. Aljina mu o jednom ramenu visi; marama nemarljivo vezana. Kad seda, on ne seda kao drugi ljudi, nego se na stolicu truća; kad odi, on ili upravo u zemlju gledi, ili glavu u nebo diže. Evo, ovo je karakter ženialiteta kod naši mladi ljudi, o kojima pisano stoji:
Ein Fuchѕ traf einen Eѕel an,
Herr Eѕel, ѕprach er, jedermann
Hält ѕіe für ein Genіe, für einen grossen Mann.
Daѕ wäre, fingt der Esel an,
Hab’ doch nіchtѕ Närrіѕcheѕ gethan?
(Lisica se nađe jednom s magarcem. Gospodin magarac, rekne ona, svi vas drže za osobiti ženi i velikog čoveka. Kog vraga, odgovori magarac, ta ja nisam ništa budalasto učinio.)
Kao pribavlenije k ovim pamtenja dostojnim žitijima dolazi da, sledom neki novina, jedan magarac sada strašno vnimanije u Parizu podiže. On je tako veliki isledovatelj dobroga tona da pred gospojama na kolena pada, i svoje k njima visokopočitanije s većim komplimentiranjem nego makar kakva mladi naši gavalera okretaljka izjavljuje. Može biti da bi isti magarac veću slavu nego što drugi spisatelj ima kod sadašnjeg sveta zadobio kad bi knjigu jednu ovog istog predmeta za one sočinio koji u čepljenju i komplimentiranju neku diku traže. —
I tako božijom milostju prešavši život magaraca, mislim da je vreme opet k našem Romanu vratiti se, koji je, međutim, na svojej Rozinanti grdnom jednom šumom tiho jašio; otkad je pretpohvaljenim magaraca primerom naučen uvidio da su nezadovoljstvo i očajanije takove stvari koje više vreda nego što vrede nanose, premda ko stvari toliko prinose da i drugi jošt nositi mora, čuvao se u podobne misli upuštati se, i budući da drugo ništa misliti imao nije, zato celim putem ništa i ne mišljaše. — Voopšče velika je raspra među psihologima da li čovek glavom kao i drugi čovek odaren može ništa ne misliti; i premda je ponajviše takovi bilo koji su ovo s najvećim dokazatelstvama odricali, to ja opet velim da je najveći filozof iskustvo, i mogu u ovom magnoveniju 50 nji izbrojati koji dosad jošt ništa mislili nisu, i ako nas nadežda ne prevari, ni odsad, premda su vpročem u takvom položeniju gdi bi se i patke na mišljenje navesti morale. A našto misliti? Šta je to misliti? Glavu lupati. Glavu lupati? Tko glave lupa, taj pod odgovor dolazi, taj se smatra kao narušitelj mira i čovečeskog društva, i zato sve što glavu razbija, bilo delo, ili zanimanije, bilo nauka ili zvanije za one koji na to zvani nisu, sve se to pravedno prezirati ili pone nazirati mora.
Što ovu sistemu preporučuje jest što čovek ništa ne misleći može dugo vreme u nespavanju provesti, budući da se mozak ništa ne mori; i evo razrešenija one zagonetke što takovi koji voopšče ništa ne misle ponajviše do zore vreme u kartanju provode. Roman bi rado i karte na svojoj Rozinanti razmećao da vidi oće li se oženiti, kako gođ naše devojke da vide oćeju li se udati, i čisto je uskom nekom putanjom jašeći zadremao, kad najedanput osobiti neki s leve strane šum njega probudi i vnimanije njegovo na sebe obrati. On pogledi sa svom snagom svoji očiju i ima šta viditi: jedna prekrasna devojka, kakva jošt iz Ledinog jajeta izišla nije, na jednom jelenu u najbržem trku bega, za kojom na dvadeset koračaji grdna neka divija zveretinja s najvećim voždelenijem kasaše. Roman stane. Dobro znađaše on da je svakog viteza poglavita dužnost nevinost braniti, i budući da mu se pomenuta devojka u opasnosti biti viđaše, obode svoga konja preko, upravivši put besnom tom zveru; na njega strelu pusti, i tamo ga zgodi gdi je najnužnije bilo za oboriti ga na zemlju. So tim baci se na njega buzdovanom, i za nekoliko magnovenija grdna ova zverinja sasvim umrtvljena bude, za koje vreme devojka mu se izgubi. Roman sa zadovoljstvom koje samo onaj koji je na faro-banki sve sopernike svoje pobedio osećati može, pođe sad svojim putem, i samo ga to jedno mučaše što ovaj hrabri njegov postupak nije nikakav odadžija vidio, koji bi priliku imao odu kakvu na to načiniti. No najedanput stane i počne se migoliti. Kakva je to devojka, otkuda je, i čija je? Zašto na jelenu jaši? Kuda će po ovoj neprolazimoj šumi? Ova ga misao na to dovede da on svoju Rozinantu okrene i tamo put upravi kuda je višepomenuta devojka iščezla. Je li samo ova misao ili drugo štogođ Romana pobudilo da on put svoj preokrene, vidiće se. Poznato je kako oni koji se prvi put u kartanje upuštaju čine; — spočetka radi su malo u kafanu, da im vreme prođe. Dođu kod astala gdi se igra, sve se nešto muvaju, sve se kao u poslu nalaze, čas jednom, čas drugom u karte zavirkuju, dok na pozivanije igrajući lica i oni ne zasednu i najedanput sebe u klopki ne nađu.
Roman putujući stazom kud mu je nepoznata devojka odletila, primeti da nauki od slavni magaraca priobretenoj mora malo leđa okrenuti, i da je prinuđen, il’ mu se oće, ili neće, glavu lupati i misliti. Njemu padne sad agina kći na pamet, predstavi sebi s kakvim je plamenom ona svoja čuvstva izražavala, i za vreme koliko bi se čovek komotno nabeliti mogao, nađe se da je Roman u Jelenu Devojku zaljubljen. — Zaljubljen u nepoznatu devojku? Zašto ne, ja poznajem dosta mladića koji kako čuju da devojka ima 30 — 40 hiljada, taki se u nju neviđeno zaljube. A zašto ne? Brak je ionako lutrija, gdi biranje nimalo ne pomaže, no gdi sve od sreće zavisi; zato nije ni najmanje čudo što mnogi pri ovakovoj lutriji često jaku lutriju izvuku. »Zašto se ne ženite, vi ste mlad čovek, sad vam je vreme?« — E, kako ću se ženiti kad kod nas slabo ima devojaka.
— »O, ja imam jednu priliku za vas, u Bečeju nalazi se jedna s 15.000.« — Ha, to je za mene! — »Istina, ona je malo...« — Molim vas, samo da se ne čuje. — »Govori se da je malo...« — Kad ćemo je prositi? — »Zar nećete ići da ju najpre vidimo?« — O, ona će mi se dopasti; daju li novce pre venčanja? — »Novci su u svako vreme gotovi.« — Pravo! Dakle, do osam dana. Mogli bi i sutra, no rad sam načiniti malo otmenije aljine, nisu to kruške nego hiljade, treba čovek da se dobro u pamet uzme. Uzajmiću i kakav lep lanac, da se misli da sam iz dobre kuće.
Evo ovako se kod nas ženi; sad da vidimo kako se udaje. »Nije šala, ja imam 15.000. Ja moram osobitu priliku da nađem. Tko je taj? — Trgovac? Ja nisam za trgovčića: moji 15.000.« — Ovaj je beamter. »A baš, golica, oće da ga ja ranim. Ja moram nositi val, moram ekvipaž imati, hm! Moji 15.000.« Gospodična, međutim, ne primečava da 15.000 na istoj meri ostaju, a godine se međutim umnožavaju. — »Ja sam udovica, ja sam se kod pokojnog Pere drukčije naučila; mora svaki da mi kapital duplira; nisam ja više devojka da se varam, ja mogu sediti! Ovaj mi nije lep kao pokojni Pera, ovaj nema kuću kao pokojni Pera; ovaj je lep; sve, sve, ali mislim da neću tako živiti kao s pokojnim Perom.«
— »O, ne starajte se, lepa gospoja udovice, ja ću vas, ako je samo vaša volja, serdečnije tući nego vaš pokojni Pera.« — Opet prosioci. »Udovac, ima troje dece.« — »Nek ide bez traga, ja bi ga prvi dan udavila kad bi za njega morala poći.« O, samo vi pođite za njega, pa će se on sam udaviti!
Tako, dakle, čine oni koji se glade u braku sreću dostati. Devojka se sirječ gladi da budušteg muža po obrazu gladi, a muško opet da svoju ženu po leđma pogladi, premda se često slučava da ni muško nit’ žensko nije kako valja uglađeno, i tek u tom svoje blaženstvo nahode što primečavaju da je jedno kao i drugo jednako Blaža. — Neki naposletku pri ženidbi sve preziru, i pri biranju soputnika budušteg života svoga samo na lepotu glede. Dobro bi međutim bilo kad bi naše lepotice pomislile da lep dolazi od lepiti; i da lep mladić često ništa drugo nije nego od gipsa lep, oko kojeg se one (i same belilom izlepljene) kao muva oko sveće nesmisleno lepe, ne smatrajući što je žena takvom mužu donde samo krasna, dok se od nje može vući asna, sirječ dok se njene lepe banke po njegovim rukama lepe.
Sad da vidimo šta se pri prosidbi radi. Mladoženja je u Vršcu, a gospodična s 15.000 u Bečeju. Oni se nisu nigda vidili, ali zato opet mladoženja nju poznaje, jer su u njegovom dnevniku sve devojke i udovice popisane koje novaca imaju. Sad da se u Bečej ide; — samo tajno, svaki dobar trgovac ili špekulant krije tragove, predostorožnosti radi, da ga drugi ne preteče. Tu se po celoj varoši karuce traže; tu su satovi, prstenje i lanac. Da ponesemo više dukata za dar, da se misli iz bogate smo kuće. Tu se prvodadžiji kroje aljine. Ajde sad kradom, drugim putem, a ako ko zapita: kuda? — »u Kikindu, nekim važnim poslom.« Devojki je, međutim, već javljeno. Nota bene, devojka nema više od 8 hiljada, ali se njeni roditelji nadaju da će bolju sreću dobiti ako 8 na 15 podignu. Mati joj kazala da se čistije obuče, doći će neki iz Vršca da je vide. Eto ti prosioca. Mladoženja ne bi sam sebe poznao kako se nakitio. Roditelji devojke učtivo goste dočekuju, vode ji u najčistiju svoju sobu. Tu se razgovaraju kako je žito u Banatu. Devojka, međutim, donosi šljivovicu i goste poslužuje. Ona je taki bacila oko na mladoženju, kao i on na nju. Prvodadžija počinje faliti Vršac kako je to lepa varoš, kako se dobro živi, najposle rekne: mi se zadržavamo, a ne gledimo za čim smo; so tim uzima roditelje devojkine i u drugu sobu odlazi, a devojka ostaje sama s mladoženjom.
»Frajlice, kako se ovde unterhaltujete?
»Dosta svakojako.«
(Mladoženja u sebi: »Lepo govori«.) »Imate li lepih balova?«
»O, molim, kakav može lep bal u ovom mestu biti?« (»Pametno govori«.)
»No čujem da su u Vršcu lepi balovi?«
»O, prekrasni, imamo lepu muziku.« (Dugačka počivatelna; jer nesrećom nema kiše ni vetra.)
»Frajlice, vi dobro izgledate.«
»O molim, vi me bešemujete, bila sam ovo dana nešto unpässlich, ѕonѕt ѕehe іch іmmer recht gut auѕ.«
(»Dobro i nemecki govori«.)
Stariji, međutim, iz druge sobe došli, i devojka izilazi napolje.
Prvodadžija. E, kako se dopada moma, jesam li kazao da je lepa?
Mladoženja. Ona mi se vrlo dopada, ne samo što je lepa nego i razumna; ja se nadam da će me srećnim učiniti (sa svoji 15.000).
Prvodadžija. Pravo! Dakle šta treba tu oklevati? Što će biti jesenas, neka bude večeras. Da darujemo devojku, pak će se viditi; a, prijatelju, šta velite?
Otac. Ako bude od boga suđeno, ono će biti.
Mladoženja (prvodadžiji na uvo). Novce, zaboga.
Prvodadžija. Gdi je mlada nevesta?
Mati doziva devojku i mladoženja je dariva; na koje ona odlazi.
Prvodadžija. E, da vidimo sad ima li što devojka?
Otac. Zato ćemo najlakše; samo nek su oni od boga srećni. Ja sam već star, evo sve što vidite ovde, to je njino i božje.
Prvodadžija. Pravo! (Namigne na mladoženju).
Međutim uređuju prsten. Mladoženja je nevesti aljinu kupio. Sve je uređeno, i tek sad se čuje da devojka nema više od 8.000. Šta ćemo sad? Toliko se potrošio, aljine kupio, sramota od ljudi. Zažmuri, pak kako ti je, tako ti je.
Evo ovako rečma mažu oni koji glede da drugom oči zamažu, nimalo ne obzirući se što će momak buduštu suprugu svoju dokle gođ bude živa za ovo mazati, a ona će međutim, danom prilikom mazeći se svoje tragove zamazivati.
Posle ovakovi lepi svadba, da pogledimo šta naš Roman radi. Vidili smo da mu je neki svrab pod kožu ušao, a to iz uzroka što se, kao što smo, frajlice, lako primetiti mogli, zaljubio. — Zaljubio? Šta je to zaljubio? (Nota bene, ovo je vopros četrnajstogodišnje devojke materi svojej upravljeni.) »Moja ćerko, moli se bogu da nigda ne poznaš šta je to. Koliko sam ja zlopatila! — Ljubov je najnesrećnija stvar na svetu. Vidiš tamo ono derište, s krilma i strelom namalano, to je bezdušni onaj Amor, koji je mnoge devojke nesrećnima učinio.« — »Ju, Amor, mamo, i ime mu je strašno, a kako je on umiljat« — »Čuvaj se, velim ti, ti ne znaš koja je to beda«. Devojka oće baš iz tog uzroka da vidi šta je to, dok u škrip ne padne i ne počne i ona kao Dositejev miš: »ci, ci, ci!«
»Naš g. ferfaser zameće trag, a neće upravo da nam kaže šta je to ljubov«, — čujem jošt mnoge druge devojke koje bolje znadu od mene, i koje samo zato pitaju da se nevinima pokažu. Ljubov, gospodične moje, (koliko nas iskustvo uči) jest prazan čanak za gladnog čoveka. Ljubov je mozaičesko predstavlenije Pigmaliona i njegovog kamena. Ljubov je privilegijum na jedan dan po sto puta svađati se i pomirivati se. Ljubov je premeštaj srca našeg u kanikule. Ljubov je jaki čemer u šećernom sudu. Ljubov je jelo od vozduha zgotovljeno. Ljubov je zdanije u velikom od nas rastojaniju, koje se izdaleka vrlo prijatno za oko predstavlja, a iz bliza pokazuje koliko smo se prevarili. Ljubov je za sangvinikera plamen od fosfora; za holerika oluja; za flegmatika da se nađe u poslu; za melanholika bolest; za mladoga igra; za starog klepetuša na prasetu; za bogatog zabava; za siromaha iskrpljena kuća. Ljubov je, naposletku, veliko i malo pismja O iz azbuke života našeg; sirječ, zaljubljen čovek, po moru strasti svoje leteći, jednako malo »o« u ustma nosi: »o, kako je lepa; o, kako bi srećan bio; o, kad bi se sudbina smilovala!« A kad želju dostigne, onda okrene veliko »O!«: »O, kako sam se prevario! O, gdi mi je pamet bila! O, kako je nesnosna!« i proče. — A šta je čovek bez ljubovi? Čovek bez ljubovi jest divna knjiga na nepoznatom jeziku. Čovek bez ljubovi jest lepa kuća gdi niko ne prebiva. Čovek bez ljubovi jest muzikalno orudije za neukog čoveka. Čovek bez ljubovi jest zvono bez klatna. Čovek bez ljubovi, naposletku, jest lepa devojka bez svake prijatnosti i vospitanija.
Ljubov se deli na smrtnu ljubov, na ljubov koja novce ili karakter nosi, i na ljubov koja od mode proishodi. Smrtna ljubov, pri kojej se ništa drugo ne čuje nego mač, puška, otrov, jednom rečju samoubistvo, traje donde dokle ljubezni predmet ne umre, zato se i kaže »ja sam smrtno u vas zaljubljen«. Drugim rečma: »Ja ću vas donde mojom ljubovju mučiti dokle vas smrt u svoja naručja ne primi«. — Ljubov koja karakter ili novce nosi opisana je malo više, gdi smo o ženidbi i udadbi gdikoji govorili. Samo je nužno jošt stepene kako se ista ljubov razlikuje naznačiti.
Ova devojka ima 5.000.
»Gospodična, vi se meni dopadate, i ja bi želio vas za suprugu imati.«
Ova ima 8 hiljada.
»Gospodična, vaše dražesti takove su i vaša svojstva tako su vpečatlenije na mene učinili da sam ja vrlo u vas zaljubljen, i za srećnog bi sebe počitovao kad bi moja ljubov vzaimnu ljubov kod vas podigla.«
Ova devojka ima 12 hiljada i šmuka do 2.000.
»Vi nećete moći predstaviti sebi, gospodična moja, kakovim je nespokojstvom srce moje napunjeno otkad sam sreću imao vas poznati i o vašim mnogocenim kačestavama i količestavama uveriti se. Ja sam jamačno na ovom svetu jedan koji vas svim drugim (s 10.000) devojaka pretpočitujem; ja sam jedan na ovom svetu koji bi sva velikolepija prezreo i u ropstvo (vašim iljadama i vašem šmuku) radosno sebe predao. O! kad bi žarkost ljubovi moje kadra bila ono čuvstvovanije kod vas podići koje ja danonoćno vas radi osećam.« — i proče.
Ova devojka ima 20 iljada, osim srebra i šmuka.
»O, nebo, o, sudbino, kakvo čuvstvovanije prsi moje obuzima, kakva nema pečal dušu moju para kad na vas pomislim, angelska moja gospodična! Ima li gdigođ na svetu ove dražesti, ove nežnoumilne krasote, ovi vispreni svojstva kojima je priroda vas preizobilno uštedrila? Sama Venus lice svoje sakriva pored zračnosti stasa vašeg. Vaša božestvena krasota um svakoga u izumlenije dovodi. O, oće li me ščastliva obasjati zvezda da blaga vaša dobrota ljubov moju u svoje ljupkoumilno krilo primi?«
(Gospodična se mršti.)
»Oće li se Amor na mene smilovati da slatkopuna svoja krila na nas oboje prostre? O, nebo, o, sudbino!« — i proče.
Ova devojka ima 50 iljada, ali jako probira.
»Zar je moja sudbina tako svirepa? Zar se nebo na moje uzdisaje neće umilostiviti? Pogledajte, nebesna gospodična, kako lice moje vas radi svaki dan vene. Život moj o dlačici jedne vaše reči visi, i ja bez vas po tri dana ne jedem (ovde se razumeva »jer nemam šta«). Zapovedite, ja ću u vodu skočiti, ja ću u nebo odletiti; ja ću lavove (od drveta) pobediti da se samo vaše ljubovi, vaše naklonosti dostojan pokažem. O, smilujte se, preangelska gospodična, obratite vašeg lica rajsku rosu na mene bednog stradalnika koji sav svet vas radi prezire, koji samo vas radi diše, koji kod vas (i kod vaši novaca) svoje ščastije traži, i koji će bedni život svoj na najsvirepiji način prekratiti ako ljubov njegova kod vas boginje duše svoje uhoda ne dobije.« — i tako dalje. — Nužno je jošt napomenuti da se svi ovi ljubovi stepeni na staroj onoj pesmi osnivaju: »Gdi ćeš biti, baba Doco«, i proče.
Neće bezmesno biti stepene i devojačke ljubovi ovom prilikom popregledati.
Mladoženja A dolazi; devojka mu se dopala, i on ovako s njom govori:
Momak: Gospodična, ja imam kuću, kao što vam je poznato, imam dva vinograda i zemlju, imam drugog pokućstva. Ja vas rado imam, bi li za mene pošli?
Devojka. Ja vas počitujem.
Momak. Ali ja želim da mi iskreno kažete da li me milujete.
Devojka. Ja ću vami za ljubov svet prezreti. (U sebi:) Ah. oficir, oficir!.
Momak. Dakle, oćete za mene da pođete?
Devojka. Ja ću u tom sreću polagati da više nikoga na svetu ne pogledim.
Mladoženja B (s istom devojkom): Gospodična, ja imam oca, koji mi jednu dvokatnu kuću jošt za života prepisuje; posle smrti njegove ja sam jedini naslednik celog njegovog dobra; ja vas rado imam, bi li se odvažili za mene poći?
Devojka. Ja vas vrlo počitujem.
Momak. Ali ja želim da mi iskreno kažete milujete li me.
Devojka. Ja ću vami za ljubov sav svet prezreti. (U sebi:) Ah, oficir, oficir!.
Momak. Dakle, vi mene istinito ljubite?
Devojka. Ja ću u tom sreću polagati da nikog više na svetu ne pogledim.
Mladoženja V (istoj devojki): Gospodična, vami je moje zvanje dovoljno poznato, a intov i četiri moja konja dovoljno pokazuju da sam ja imućan čovek; svaka koja se za mene uda ima se nadati da će je zvati milostivom gospojom. Ja vas rado imam; bi li se sklonili za mene poći?
Devojka. Ja vas osobito počitujem.
Momak. Ali ja želim da mi iskreno kažete milujete li me.
Devojka. Ja ću vami za ljubov sav svet prezreti. (U sebi:) Ah, oficir, oficir!.
Momak. Dakle, vi me istinito ljubite?
Devojka. Ja ću u tom sreću polagati da nikoga više na svetu ne pogledim. (U sebi:) Ah, oficir, oficir! — i proče. Ovo je devojačka udadbena ljubov!
3-će. Ljubov od mode jest takova ljubov koju zemnorodni upotrebljavaju da se u poslu nađu. Mnogi dovode ovu reč ljubov od glagola poljubiti, i zato kod ovakovi mnogo puta ljubov nije u većej važnosti nego što je jedan poljubac.
Naposletku ima jošt jedan rod ljubovi gdi ljubovnici po sto redi na dan umiru, sebe peku i muče, svoje srce kidaju i živo ga na najsitnija parčeta seku, u vodu skaču i tu končinu života nalaze, — i to sve u odama i pesmama. Ova je ljubov Petrarke, i drugi njemu podobni leptirova koji često za onakom devojkom umiru koja ji i ne poznaje.
»Ta oće li taj vaš Roman jedanput svoju ljubov početi?« — viču mi moje čitateljke. »Da vidimo kakvog je roda njegova ljubov?«
Trpjenije, ljubezne moje, samo trpjenije. Koliko devojaka ima koje svaki dan viču: »Ta oće li već jedanput taj suđenik doći«, i u toj želji poklade za pokladama protiču. Koliko ji ima što s najvećim nestrpjenijem viču: »Kad će taj bal doći?« Bal dolazi i prolazi, ali bez da su njiove cipele patosu sale dosadile. — Samo trpjenije, pak ćemo dalje otići. Koji na desno uvo leže i bogovma ostavlja svet po svojoj volji upravljati, bolje prolazi nego onaj koji s elementima proces vodi, budući da i tako najdeblje pro іurіѕ et іuѕtіtіa ništa drugo nije razma nadežda momka da ga budušta supruga usreći.
Međutim je Roman na svojej Rozinanti daleko zaišao bio, bez da je o viđenoj devojki i najmanjeg traga našao. On već nadeždu gubiti počne da će je ikada moći viditi, i već se počne onako tužiti kao što se svi voopšče ljubovnici tuže, sirječ da je nesrećan. Njegovu bedu umnoži jošt jedan črezvičajni slučaj, što on do jednog raskršća stigne, gdi je najlakše bilo pravi put pomesti. Tek što on namisli onako činiti kao što mnogi pri ovakom slučaju činiti običestvuju, sirječ na sreću se osloniti, i svojej Rozinanti da ona put izbere ostaviti, ukaže se s leve strane neko suščestvo koje njegovo vnimanije osobitim načinom na sebe obrati. Spočetka pomisli ovaj da je kakav divlji mačak koji se na dve noge k njemu približuje, no zamalo se uveri da je to Adamov potomak, i obraduje se nadeždom da će ga bar znati kud treba uputiti. — U toj misli potrči na njega, a naš divlji mačak tako se uplaši da je smesta na zemlju pao i Romanu tri sata posla učinio da ga k sebi povrati.
»Tko si ti?« rekne mu na to Roman. No ovaj, ne otvarajući oči, jednako rukom majaše: »Ah, dalje mač od mene.«
»Majčin sine«, rekne na to Roman, »gdi je Burjam da te vidi kakvog junaka zemlja nosi.« So tim ga uvati za ruku i počne ga tešiti da se ništa ne boji, da mu on neće ni najmanjeg vreda učiniti, no da će ga po dužnosti serdarskoj jošt i od bede, ako mu se koja prigodi, braniti; na koje naš divlji mačak ustane i počne se smešiti.
Neće bezmesno biti mojim čitateljma opisati kakvo je ovo sozdanije božije koje se sada s Romanom razgovara i koje smo mi mačkom prozvali. On je bio čovek od svoji 30—35 godina, u kom se znaci mužestva u punoj meri viđahu. Njegov je vozrast upravo četiri stope iznosio, od koji jedna noge, dve trup i jedna glavu sočinjavaše. Njegova su pleća bila široka i mužestvena, i budući da je vrat pokratak imao, to se činjaše da njegova od čitave stope sostojeća se glava između ramena kao usađena stoji. Ako su njegove noge odnositelno i kratke bile, i pri tom na podobije levče ustrojene, to su one opet tako bile zamašne da su ostalu mašinu bez truda nosile, s jednim samo izjatijem ako ne bi pao, jer u ovom slučaju više bi vremena potrebovao dok bi petačku tela svoga u poredak doveo. Ruke su mu bile jedine od sviju členova na koje je mati priroda svoju blagodat izlila, jer su mu ove do sniže kolena komotno dostizavale, i s tim mu protiv svakog napadenija rukopomoć obećavale. Nos, na kojeg veličinu mnogi kletve i proklinjanja bacaju, on maternjim prirode svoje providjenijem tako je mali imao, a pritom uskovrčen, da ne samo što uzroka imao nije gornjima svoje tužbe prisojužavati, nego je jošt i Lavateru smelo reći mogao: »Evo, tankonosati starče«, nosa, kakvog ti zaktevaš da se visprenost uma zasvedoči. Kosa mu je upravo nebu prkosila i pritom tako krecava bila i zamršena da je Gordijev čvor u istovetnom vidu predstavljala. I budući da su mu jabučice na obrazu od nature uzdignute bile, a iz tog uzroka usta raširena i brada skupljena, to je naravno sledstvo da su njegove po sebi malene oči izdavale kao dve oduške na ogromnoj glave njegove peći, koja je pone u licu dosta garava bila za održati ovo od mene učinjeno sravnenije.
Roman gledaše dugo ovo prirode hudožestvo s udivlenijem, najposle ga zapita: otkuda je?
»Ja sam iz Alepa« — odgovori strani.
»Kako ti je ime?«
»Agan«.
»Bi li ti kod mene služio?«
»Dragovoljno« — odgovori prvi — »kad ne bi tu bedu (na oružije pokazujući) kod sebe imao.«
»To je ništa (rekne Roman), ja sam serdar, koji oružije više od parade nego što bi nužde imao nosim.« S tim upotrebi svoje krasnorečije i privede Agana da se privoli njega u kačestvu služitelja po svetu pratiti.
»Kako je dosad naš Roman bez služitelja sebe pomagao?« — pitaju moji čitatelji. I ja odgovaram: onako isto kao mnogi u naše vreme gavaleri koji su spolja uglađeni i nakićeni, mislite svet će progutati, a kod kuće suv lebac jedu i sami čizme čiste. Agan poljubi svoga gospodara u ruku i puno zadovoljstvo izrazi da mu je sudbina sreću poklonila takvog junaka služiti. — No šta se dalje Romanu zbilo, vidićemo u trećoj časti naše povesti.
»Šta, zar je već kraj?«
Kraj, gospože. Nikakva stvar ’nako brzi ne zakteva kraj kao šala i šegačina. Što je deblja šala, to kraća mora biti. Što je suptilnije društvo, to se ona brže prekratiti mora. To je ono: posviraj, pak i za pojas zadeni.
»Ali, zaboga, knjiga je malena«.
E, zar se, opet, sve velike udaju? Ima stotinu stvari koje se tek male dopadaju: mala usta, male noge, male uši, mala brada, mali jezik, to jest kratak jezik, mala lula, pak zašto se ne bi i mala knjiga kom dopala? Navlastito što kod Srbalja, kao kod svakog drugog božijeg naroda, i takovi čitača ima koji knjige samo zato otvaraju da vide koji su prenumeranti.
(KONAC DRUGE ČASTICE)