Резигнација
Резигнација
Дан уморно склапа очи
и спрема се да снива
о свом лепом, сутрашњем сванућу;
и објаци разјарено гоне
тихо бледи свака сена
последње зраке Сунца.
Негде, у тами једне собе,
у сећања тужна тоне
једна бела жена.
Пролази Младост...
Крв се стишава...
И све ће лепо проћи без трага;
и пашће иње бело
преко свег њеног блага...
И увенуће тело
ко ружа неузбрана...
А после? Да се спава
вечно, вечно, вечно...
Уморно се склапају очи Дана...
|