Rezignacija
Rezignacija
Dan umorno sklapa oči
i sprema se da sniva
o svom lepom, sutrašnjem svanuću;
i objaci razjareno gone
tiho bledi svaka sena
poslednje zrake Sunca.
Negde, u tami jedne sobe,
u sećanja tužna tone
jedna bela žena.
Prolazi Mladost...
Krv se stišava...
I sve će lepo proći bez traga;
i pašće inje belo
preko sveg njenog blaga...
I uvenuće telo
ko ruža neuzbrana...
A posle? Da se spava
večno, večno, večno...
Umorno se sklapaju oči Dana...
|